ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ

ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у гротлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови „вукови“ остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се – као што рече храбра српска мајка – не плаче! Истицао је авryст ратне 1991. roдине.­ Летњи предвечерњи пљусак тек беше проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука: ‘Вукови са Вучјака“ продрли су у Јасеновац и преузели контралу над местом. Прекинута су страшна ус­ташка дивљања на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т­-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и му­ниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке по­лиције. Ослободиоци нисy имали губита­ка…. Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу: – Немогуће! Па њих је, после прекју­черашње одбране Окучана, остало свега четрдесет шесторица!.. . Непун сат и по касније пристигла је но­ва порука: „Ојачани вод „Вукова са Вуијака’ саче­као је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непријатељ је имао тридесет се­дам мртвих и више десетина тешко рање­них. Наше снаге – без тубитака…“ Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, коман­данта „Вукова са Вучјака“, стигла и трећа депеша: „Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто два­десет усташа. Томе треба додати и иэвес­тан број оних који су се у расулу повукли из реона Јасеновца ка Новској. Ово је је­динствена прилика да се, без великих про­блема, успостави наша контрола над овим важним местом. Тражимо хитно одобрење за напад.“ Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење за­што тражено одобрење никада није стиг­ло. Новска данас, као што је поэнато, није у границама Републике Српске Краји­не… У сазвежђу „Белог вука“ Тог августа први пут сам чуо за „Вукове са Вучјака“ и њиховог команданта поруч­ника Вељка Миланковића. Миланковићи су коренима из Црне Го­ре, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прњавор, Босанска Крајина. Јед­ног зимског праскозорја, 5. јануара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хај­дучко име — Вељко. Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватних предузет­ника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске де­мократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора. На Видовдан 1990, у Босанском Грахо­ву, одржан је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлу­чено је, поред осталог, да се из свих бо­санскокрајишких општина, за не дај Бо­же, упути одређен број људи на обуку у Голубић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланко­вић. После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чи­ном поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних ин­структора у Голубићу, или пак они од ње­га. Одмах по повратку, на родном Вучјаку оснива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стаси­ти младичи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под ка­пом и у срцу. . . Четрдесет шест »Вукова« ослобађа Јасеновац Ватрено крштење »Вукови“ су имали на Коэари. Муњевитом акцијом, у садеј­ству са одабраним српским борцима из Омарске, преузели су контролу над теле­визијским релејом и пробили информа­тивну блокаду под којом су ХТВ, ЈУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље. Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонији. Убрзо, проце­њујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске краји­не хитно позива „Вукове са Вучјака“ да се укључе у борбу. Тачно 24. августа, „Вукови“ су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на ле­вој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територи­је под јаком усташком контролом, иэбија­ју на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окуча­на. Са запрепашћењем су констатовали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах. Окучани су одбрањени, важна села То­вац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна див­љања у српском Јасеновцу. +++++++++++++++++ Спреман сам, господо безусловно извршити сваку вашу наредбу, сем оне која представља очигледну издају српског народа и његових национално-државних интереса – обратио се поручник Миланковић својим претпостављенима у Команди Корпуса ++++++++++++++++ – Иэбора а времена за чекање ни­смо имали. Морали смо напасти одмах.  Бејасмо у садејству са 11. крајишко-ду­бичком бригадом, која је добро одрадила посао.  Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих „Вукова са Вучјака“. . . Кажа о херојима и трговцима Пошто одобрење за напад на Новску није стигло, „Вукови“ се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повлаче у своју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се „Вукови“ у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбране имале су задатак да фронтално крену ка Новој Градишци. .. Све је у бази на Вучјаку било у энаку припрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Бранко Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац. И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без эваничне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a он је задржан последњи. Касније се испоставило да су тих месец и кусур дана били кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху пожељни тих дана. А поручник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса: – Сnреман сам, господо, безусловно извршити сваку вашу наредбу, сем ове која представља очигледну издају српског народа и његових национално – државних интереса! Српски га метек није га хтео. . .

Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Ма­шићка Шагoвина, падају Ширинци, угрo­жени су Чаглић, Бодска, Окучани… На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати. – Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или страначке ратове, Србима се не пише ништа добро – казао ми је Вељко. Три пута је током децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина или нека виша смисао учинили су да не буде ни огребан од својих. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су „Вукови“ под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији „дрине“ без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио „систем навлачења на танак лед.. ..) Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптером, доспева на ВМА у Београду.  Лечење никада није завршено. Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви.  Отпочињала je „Операција коридор“, а њу је тешко било и замислити без „Вукова са Вучјака“. Судбина операције „Коридор“ ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје „Вукове“ с гипсом на рањенеој нози (тако је било у свим биткама током операције).  Жесто­ким јуришом „Вукови“, у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на „Путу Живота“. . . >>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<< На захтев Милана Мартића, „Вукови“ су у наставку операције „Кодридор“ били у друroј тактичкој групи крајишког пу­ковника (сада генерала) Милета Новако­вића. Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећка­ња, техника је спуштена са брда и треба­ло је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа! И, колона је кренула. На челу су били „Вукови“ и невелика тенковска јединица „Сивци“ (названа по своме храбром ко­мандиру, „ражалованом поручнику Сивцу“).­ У жестоким борбама „у ходу“ – преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа – успевају да се пробију и доовуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине.. У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца: „Момци ‘вечитог поручиика Милаико­вића извели сy једини класнчан јурииш „на нож“ виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у стрелце изнели заставу у прве редове и, после команде „Нож на пушке!’ полетели грудима на не­пријатељске ровове.  .. јуришајући на Ја­кеш, стратешку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова““ Двадесетак их је рањено. Јакеш је пао. Паника – „Ву­кови долазе! – захватила је Модри­чу. . “ „. . . са Вучјака српски добровољци…“ Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана ++++++++++++++++ Судбина операције „Коридор“ ломила се, већ у старту. Поручник Миланковић предводио је своје „Вукове“ с гипсом на рањеној нози, тако је било у свим биткама током опервције ++++++++++++++++ Генералске чинове добили су Мар­тић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy коман­данта елитног батаљона.  И потапшан је по рамену. А одмах по пробијању Коридора, „Вуко­ви“ су поново у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из ка­сарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У чистом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташким формацијама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и „блинднраног“ Бијелог брда. Даље се није могло: тенкови неисправ­ни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . . Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Ко­та 181, је одржана, Бијело брдо је пало, по­зиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива. После краћег предаха, „Вукови“ су при­кључени четвртој тактичкој групи пуков­ника Пере Чолића. У нову борбу улазе од­мах. За два дана, линију фронта померају седам километара! Заузимају село Брђане, чиме је пробије­на прва линија усташке одбране Градачца из правца Пелагићева. Потпуно овладава­ју селима Турићи, Савићи, Буквик Горњи и Доњи, Липорашће. Следи усташка офанзива из правца Туз­ле. „Вукови“ су хитно, ноћу пребачени на правац Церика, у епицентар удара. Два дана касније, офанзива је пропала, напа­дачи у расулу одбачени. Место у историји, легенди и песми Потом, из разлога који нису битни за ову причу, одлазе на одмор. Но не задуго. Уследио је усташки напад на Републику Српску Крајину. „Вукови са Вучјака“ су, требали напо­мињати, хитно пребачени тамо где је нај­теже. Оне ноћи кад је „Бенковац висио“ ускачу на прве линије и, заједно са „Српским тигровима“, држе фронт на­спрам усташке оклопно-пешадијске бри­гаде… Српски Бенковац није пао. У уличним борбама у селу Кашићи, 4. фебруара ратне 1993, гелером од немачке гранате испаљене из усташког оруђа по­roђeн је у десну страну груди поручник Вељко Миланковић. . . И пре но што је пољубац смрти nопри­мио укус неопозивости (14. фебруара, на ВМА у Београду), Вељко Мнланковић се беше преселио у историју, легенду и пес­му („“Иде Вељко, за њим иду момци / са Вучјака српски добровољци“).  „Вукови са Вучјака“ остали су на бенко­вачком фронту, и даље се јуначки 6орећи. >>Још жешће, за успомену на свога неум­рлог командаита!“ поручили су ових да­на. „Предање о српском Обилићу, преко успомене на Вељка, живјеће у нама. .<< Неколико дана пред одлазак на бенко­вачки фронт, Вељко Миланковић јавио ми се из Новог Сада и позвао ме да, ако икако моry, дођем. Разговарали смо до касно у ноћ: о рату, части, спободи, Ота­џбини, о Уједињеним Српским Земљама, о издаји и трговини светињама. .. Полазе­ћи, казао сам му само: „Чувај се!“ Док сам жив, памтићу како се тада ос­мехнуо и, без патетике, поново цитирао „Не видети никога никад више. То је једини прави опис смрти.“ Преузето са Интернет презентације: www.prnjavor.info 28.04.2017.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top