ТРАДИЦИЈА АНАРХИЈЕ МЕЂУ СРБИМА


Када се међу једним народом прекине континуитет господарске традиције по паду у ропство, а никада се не преиспитају и не пречисте последице тог ропства, неминовно добијамо оно што сада имамо међу српским народом.

Векови понижења, мучења, отимања жена и деце су родили један мали проценат оних најхрабријих, тј. хајдука, али хајдуци су довољно дуго потрајали да би постали оно што су највише мрзели, примили особине својих непријатеља и донекле постали још један баласт на леђима прво својих јатака, па онда и преосталог народа. Ту је почео да изниче коров анархије која је постала и средство и дугорочан циљ у исто време, тако да више није могао бити циљ ослободилачке борбе ослобођење од османске власти, већ ослобођење од било какве власти.

Међу српским народом никада више није било могуће обновити принцип монархије, тј. истинитог ауторитета, и све за шта је српски народ био подобан јесу завереничке и закулисне радње. То су наши непријатељи у виду Грко-Цинцара и масона сјајно препознали и искористили гангренозни утицај анархије на наш организам, за пројектовање српске националне борбе и контролу развоја српске државности по свом рецепту.

Сви модерни токови и последице револуција у Енглеској, Низоземској и Француској су обликовали политичку, социјалну и сваку другу свест међу српским народом, захваљујући грко-цинцарској и масонској елити у Србији, што доводи до закључка да српски народ никада није имао поштену шансу да обнови самодржавље и средњевековну традицију. Од самог почетка је нашим вођама наметнут уставни поредак и парламентарни систем, а сваки покушај преузимања суверене власти је био раван самоубиству. На овакве утицаје није остала имуна ни Црна Гора, о чему сведочи како Његошево, тако и Данилово политичко деловање. Показатељ утицаја ропства на развој политичке мисли је најбоље одсликан у плејади социјалистичких политичких мислилаца попут Јаше Томића, Васе Пелагића и Светозара Марковића, док се није могло пронаћи ниједно световно лице које се борило за част круне.

Кулминација зла анархије је оличена у мајском покољу краља Александра и краљице Драге Обреновића, оперативно спроведена од стране Црне Руке (касније назване „Уједињење или смрт“), док је налог за исти пренет преко Петра Карађорђевића и масонске ложе Побратим (чији је велики мајстор био Ђорђе Вајферт). Петар Карађорђевић је сео на крвави престо као убеђени републиканац, са положеном заклетвом на уставу још и пре церемоније крунисања. Његова владавина је обележена успостављањем темеља комунизму кроз несметани политички рад Димитрија Туцовића, Филипа Филиповића, Живка Топаловића и Љубомира Јовановића Чупе, као и политичким процватом Цинцарина Николе Пашића и његових радикала, који су били обележени као штеточине и реметилачки фактор за време Обреновића. Вреди напоменути да Србија краља Петра била уточиште и Лаву Троцком.

Што се тиче Црне Руке, чија су и обележја и ритуали били окултни, све време је била легитимна претња, не само Карађорђевићима, већ и свим другим монарсима у Европи, што је и признао њихов члан Мустафа Голубић у својој биографији коју је предао Коминтерни. Нису се никада зауставили на мајском краљеубиству у Србији, већ су кроз Бомбашку и Колашинску аферу покушали посредно да убију и краља Николу у Црној Гори. Ти покушаји су били неуспешни, али јесте зато била успешна обука Младе Босне у ликвидацији Франца Фердинанда, чији је ефекат уништење традиционалног поретка у Европи и нестанак свих традиционалних монархија, укључујући и Руско царство.

Комунисти у Србији и идеолошки и оперативно настављају континуитет како Црне Руке, тако и Младе Босне, што се најбоље види кроз идеолошко и оперативно деловање неких појединаца попут Моше Пијада, Мустафе Голубића, Божина Симића, Павла Бастајића, Саве Поповића итд. Црнорукци су такође у великој мери идеолошки обликовали првобитне четничке формације, и били њихова елита, те су тако четници наставили хајдучку традицију, али овог пута и са јасно постављеном идеологијом од стране црнорукаца. Љубомир Јовановић Чупа је као уредник листа „Пијемонт“ и један од главних идеолога Црне Руке, истовремено био и четник и социјалиста и масон. Још једна револуционарна организација која је у нераскидивој вези са Црном Руком и комитском борбом јесте ВМРО у Македонији.

Малобројни изузеци међу комитским/четничким одредима свакако јесу војводе Василије Трбић и Коста Пећанац, као и зеленашке формације у Црној Гори под командом Крста Зрнова Поповића, који су запамћени као примери лојалности круни.

Континуитет са хајдучком и комитско-четничком борбом, јесу наставили равногорци са својом герилском борбом у Другом светском рату, која је опет била идеолошки обликована од стране горе поменутог Живка Топаловића, као и левичара Драгише Васића и масона Стевана Мољевића. Мада је парола Равногорског покрета била „за Краља и Отаџбину“, монархизам међу равногорцима је био по свему судећи био упитан и идеолошки и оперативно, будући да је Равногорски покрет у великој мери заслужан како за опстанак партизана на почетку рата, тако и за успешна радна дејства Црвене Армије на тлу Србије, којој су помагали.

Прорицања светог патријарха Варнаве по питању комунизма су се обистинила, те српски народ више ништа нема у систему, ни политичку елиту, ни друштво, ни породицу, ни цркву, остали су неки појединци на нивоу статистичке грешке да поврате част и обнове и елиту, и друштво, и породицу, и цркву, али овог пута – у паралелном систему.

Аутор: Андрија Секулић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top