„Мораш тренирати снажније од непријатеља који те жели убити. Одмор ћеш наћи у гробу.“
„Држава не може да живи у нереду, некомпетентности, неизвесности, и корупцији.“
„… Јер мржња умире угушена сопственом глупошћу. Али величина је вечна.“
– Леон Дегреле –
Белгија какву познаје данашњица, 1930-их била је потпуно другачија, хришћанска земља, с обиљем историје иза себе, и културе. Иако подељена између франкофоних Валонаца, и западно-германских Фламанаца.
Пресудну улогу у даљем току белгијске повести и културне одређености имала је црква, и несаломива вера најоданијих синова Белгије. Један се такав човек издвојио и тежак крст валонског родољуба понео на плећима – Леон Дегреле.
Као син истакнутог припадника Католичке партије, Едварда Дегрелеа, и студент Католичког универзитета у Лувену, од ране је младости уистину васпитаван патријархално. То ће се одразити на његов даљи животни пут.
Још као млад новинар био је привучен друштвеним питањима и политиком уопште. И сам је био заокупљен мишљу многих органистичких вођа и њихових филозофија, посебно Шарла Мораса. Придружује се Католичкој Акцији Белгијске Омладине под вођством свештеника Луја Пикарда. Пикард, задивљен Дегрелеовим умећем и залагањем, предлаже му да настави да пише за КАБО. Леон је био одушевљен и ликом и делом Бенита Мусолинија у то време.
1930. године, Дегреле прелази на следећи корак. Одлучује да оснује у оквиру КАБО-а издавачку кућу Christus Rex. Око ње окупља студенте, патријархалне и родољубиве. Из овога пукла је права експлозија одушевљења међу белгијском омладином, што је Дегрелеу дало нови замах.
Он успешно преузима контролу над Католичком партијом Белгије, 1933. Christus Rex од тада постаје масован покрет хришћанских родољуба Белгије. Дегреле се оштро противио сваком облику левичарства. Рексистичке новине слале су снажну поруку белгијском народу о пошасти демократије и комунизма. Леон бива запажен и код многих органистичких лидера широм Европе. 1935. Christus Rex постаје Рексистичка Партија.
Рексисти потом ступају у сарадњи и са фландријским истомишљеницима 1936. Одлучују да је крајњи циљ борбе – стварање хришћанске корпоративне државе Белгије.
Сам Дегреле поседовао је изузетну харизму. Његов начин обраћања и визионарски став пленили су новом надом за духовни препород Белгије. Поред строго конзервативних ставова рексиста, значајан став заузели су и по питању јудео-масона, које су сматрали „кугом Европе“.
Значај белгијске органистичке мисли кроз Дегрелеову својствену доктрину напада је енорман. То је светао пример примене крста и мача у свакодневном животу. Његове речи и данас одзвањају у нашим срцима. Таква је мисао потпуна Светлост.
Аутор: Владимир Шибалић