c69bdf990f2e0eba9c8c6bfc8f092b68

 

ПРАВИЛО (КАНОН) 29 СВ. ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

За поглаваре (народне вође) који се заклињу да ће својима потчињенима наносити зло потребан је посебан лек. А први је тај да се првенствено науче томе да се олако не заклињу а други је тај да морају одустати од својих злих намера. Због тога онај који се већ заклео да ће другоме чинити зло, нека принесе достојно покајање због безрасудности своје заклетве и нека се нипошто не оправдава тиме да мора одржати ту своју заклетву, јер ни Ироду није помогло то што се заклео, па је ипак заклетву погазио, и убио Пророка. Заклетва је забрањена, а нарочито подлеже осуди она којом се жели нанети зло некоме. Због тога, онај који се заклео, тај се прво мора опаметити, а не да се стара да одбрани и у праксу спроведе тај свој неразумни поступак. Неоснованост тог поступка тј. заклетве показаће се много јасније чим подробније буде испитано све по том питању (тј. оно што је предходило заклетви). Јер ко би се заклео да ће извадити очи брату, и да ли би било на свом месту то да заиста и учини, такву нерезумност? Кад би се ко заклео да ће убити или да ће прекршити било какву заповест? „Јер заклех се и одлучих, не на грех, него да ћу чувати шта пресуди правда твоја“ (Пс. 48,46). Због тога, исто онако како је потребно чувати с непромењљивом одлучношћу оно што налаже заповест, тако исто са сваком одлучношћу треба уништавати и искорењивати грех. „Заклетва је забрањена, а нарочито је достојна осуде она заклетва којом се неко заклиње на зло“, каже св. Василије одговарајући Амфилохију, који га је упитао шта да ради са дотичним вођама народа који су се заклели да ће чинити зло народу (а који су се правдали да не смеју да прекрше дату заклетву). Св. Василије каже да их првенствено мора поучити да не смеју чинити никакво зло ако и то да је таква заклетва (коју су положили) сама по себи велико безакоње. Из првих речи које су наведене у овом објашњењу не треба буквално тумачити израз о безусловној забрањености заклетве него одредбу овог правила о заклетви треба ставити у везу са осталим правилима по овом проблему (мисли се, дакле, на заклетву), те према томе треба и доносити зекључак. Између осталих правила, 64. правило св. Василија Великог одређује десетогодишњу епитимију за оне који који погазе дату заклетву. Због тога, ако подвргава казни човека који је дао заклетву, то значи да св. Василије признаје заклетву као нешто што је допуштено по себи. Заклетва, када је основана и законита, онда је и допуштена, док се забрањује само незаконита и непромишљена заклетва. Овако мора бити и по Божанском праву. Заклетву заповеда и Свето Писмо Старог Завета (Изл 22,11; Пост 21,23-31; Пс 118,116), док је у Новом Завету сам Христос потврдио заклетву именом Божијим на суду (Мт 26, 63-64) јер је код Јевреја постојао обичај да судија каже (изрекне) формулацију заклетве а дотични (тј. онај који би био пред судом) одговарао би са „Амин“ или „ти рече“. Свето Писмо, како оно Старога Завета тако и Новога Завета, допуштајући заклетву Богом, забрањује само лажну заклетву и оштро је санкционише (в. нпр. Лев 19,12 ). Христос је у свакој прилици осуђивао како лажне заклетве тако и оне који су дотични измишљали да би неком нанели зло. Он је осућивао и узалудне заклетве према заповести Господњој (в. Декалог). У познатој Беседи на гори (Мт 5,3), Христос учи своје ученике, а кроз њих и читав свет, о моралном савршенству хришћана, а измећу осталог и о заклетви. По Христовим речима, достојан је осуде онај човек који се лажно куне, када се заклетвом заветује на нешто а то доцније не испуни, када се куне свачим или када се без потребе куне именом Божијим. Највећи степен моралног савршенства једног хришћанина, када је реч о заклетви, био би када се он никад не би заклињао, тј. када би имао такву чистоћу, праведност и доброту у очима других људи да би они увек веровали у оно што он каже (о овоме се говори у Јак 5,12). Из свега овога се може искристализовати један закључак који би могао да гласи: Немојте се клети никаквом заклетвом по нехришћанској навици, а ни без ваљане нужде, да не би, заклевши се и заборавивши ту своју заклетву, исту погазили и због тога постали криви пред Богом. Али полагање заклетве у потребним моментима и важним приликама, и то заиста само истинске заклетве, представља божанско право које не само да није забрањено, него је у извесним случајевима и наређено (као што се види из наведених примера). Управо у овом смислу треба разумети речи овог 29. ПРАВИЛА које су споменуте на почетку нашег тумачења. У смислу ове наредбе Божанског права издати су и сви прописи световног законодавства које се тичу проблема заклетве и заклињања. Тако је рецимо, за време владавине цара Константина уведена хришћанска заклетва у извесним свечаним приликама, а која је затим поново потврђена и Јустинијановим законодавством (посебном повељом Јустинијан је наредио да се сваки судија мора заклети на св. Јеванђеље; такође је сваки епископ морао полагати заклетву на св. Јеванђеље да неће служити симонији, тј. да неће за новац или неке сличне ствари давати свештенички чин људима који ниједним делићем свога бића нису завредили да буду уврштени у свештенички чин). ПРАВИЛО

 

(КАНОН) 64. СВ. ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

Који погази заклетву, на десет година да буде ван заједничарења (причешћивања): две године плачући, три слушајући, четири припадајући и једну нека стоји са вернима, и тада нека се удостоји заједничарења (причешћивања).

 

ЗАКЛЕТВА ВИТЕЗА СВ. ЂОРЂА

Заклетва коју обавезно полажу сви припадници (чланови) СНП “Збора”: Заклињем се крстом часним на св. Јеванђељу пред иконом св. Ђорђа, крвљу праотаца мојих, образом и животом својим да ћу бити одан своме вођи, да ћу његове наредбе извршавати одлучно и без оклевања. Да ћу га помињати у молитвама својим и да га никад нећу издати, тако ми Бог помогао. Амин.

Фејсбук коментари