Наше родољубље има једну те исту врлину и ману а то је да не постоји , макар не као организовано и на нивоу колективне свијести народа.  Удбашко-цигански национализам је дјелимично до потпуно уништио и посљедње остатке свијести Србина о његовом истинском родољубљу који су преостали послије пошасти комунизма тако да данас само појединци и евентуално неке групице имају свјест и представу о томе. Па чак и код тих појединаца не постоји суштинска профилисаност ( него само парчићи међусобно рашткани ) у идеолошком смислу која одговара оном правом светосавском обрасцу православног витеза и србског освајача ( архетипу свештеника-витеза-умјетника ) оличеног у личности цара Душана.

Срђан Мркаја

Примјећује се радикална амплитуда која показује час готово потпуно одсуство иницијативе као предуслова за нападачки тј. освајачки порив а час еуфорично ( малтене френетично ) величање најгрознијих примјера ( личности ) из историје као великих путоказа и болесно хвалисање најпогубнијим примјерима из прошлости у смислу националног поноса или чега већ.

Послије вијекова понижавања у робству ( намјерно пишем са “б” ) од ког се никад нијесмо ослободили још од битке на Косову ( него је оно само мјењало своја стања , методе и циљеве као и робовласнике ) наш ментални склоп је једноставно атрофирао код већине народа у интегралну инертност тј. постао хронично поданички у најгрознијем смислу те ријечи. Наш човјек је престао бити нападач-освајач , иницијатор , предузетник , истински слободоуман и на првом мјесту побожан. Поболио од овог проклетства и препуштен колективном очајању постао је највећи непријатељ самоме себи и најревноснији уништитељ и понизитељ самога себе..ијековима је овом народу , пројектована елита по укусу робовласника и окупатора која је дисциплиновано служила својим господарима трудећи се да затире србство и прогања га и у најудаљенијим ћошковима просте сељачке логике и здравог разума.
Родољубље не смије бити загледано у прошлост па чак ни у његове најбоље примјере иако је прошлост бакља која нам освијетљава пут кроз тунел којим ходимо али родољубље и родољуби морају бити загледани у будућност јер је будућност позајмњена од потомака. Прошлост , историја и традиција су корјење , стабло је садашњост а гране су будућност , гране морају бити устремњене ка напријед , ка освајању животног простора. Не смије се родољубље претворити у пуко празновање прошлости и евоцирање успомена , помене и парастосе.
Ми не смијемо бити само нешто што је некад било јер рат није нестао нити је крвник побјеђен. У сред рата нема времена за великим говорима и сјећањима на прошле дане јер свуда око нас сијевају меци и стално падају нови хероји. Није рат само конвенционалан нити се води само на отворен , физички начин , нити су његови циљеви само материјалистичке природе. Рат траје на свим разинама у свако вријеме на све начине и свим средствима…пробудите се !
Лијепо је поштовати , величати , молити се нашим великанима али то није довољно , нама су данас потребни великани , овога часа , сад. Нама је овдје и сад потребан св. Сава и Милош Обилић , да ли схватате ?!
Мора се одсјећи , просто хируршки одстранити комплетно сјећање и апсолутно све од битке на Косову пољу па на овамо а она сама посматрати као посљедња велика и највећа побједа без обзира на то шта се тамо заиста десило. Све послије тог догађаја има се посматрати као робство јер је све послије тога заправо и било само то. Потребна је потпуна ревизија историје и контра-реформа језика , културе…а све се ново мора градити на органистичком и неофеудалистичком темељу.
То је могуће само кроз стварање слободних тј. паралелних институција које ће дакако имати за циљ стварање паралелне државе.
Фејсбук коментари