Сурово је и помислити а камоли признати да је огромна већина нашег народа ( као и других народа ) једноставно , изгубљена. Ужасна је то истина али је ипак истина. Ми ту ништа не можемо јер је нико не може на силу да некога спаси ако овај то неће. Ако је неко тврдо одлучио да се убије да се преда потпуном очајању…можемо ли га увјерити да то не чини ?! Они који су кренули Јудиним путем имаће Јудин крај тако је писано. Ја свједочим једну горку истину коју је тешко прихватити јер је превише болна , превише грозна. На велику жалост многи ће људи ићи у пакао , многи људи једноставно не желе да се боре.
Да ставимо на тренутак по страни јерес екуменизма. Зар није чињеница да 99% нашег народа нема везе са вјером , нити пости постове , нити се Богу моли нити иде у цркву нити се причешћује и уредовно упражњава свете тајне , нити живи побожно и благочастиво ?! Зар није тачно да људи не знају ни основе учења хришћанске вјере ( катихизис ) а огромна већина чак ни да се прекрсти правилно ?! Зар нијесу цркве празне осим великим празницима ?! Зар се свештеник не зове само кад неко умре или рјеђе кад треба да се пресјече колач за славу…зар то све није истина ?!
Зар није истина да је наш народ управо руиниран кроз вијекове робства без обзира да ли је то било робство физичко-материјално , целебрално-идеолошко или метафизичко-духовно ?! Данас смо поробљени на све три разине одједном.
Зар не видите колико је наш карактер осакаћен послије стотина година робовања ?! Колико смо постали инфериорни , апатични , невољни…дуго сам трагао за појмом који би могао да нас опише на највјеродостојнији начин па сам коначно то дефинисао као , интегралну инертност. Робовање је процес претварања личности у ствар ( робу ) а дуготрајно робовање оставља дубоке трагове у психи како појединаца тако и цијелих народа. Једини начин да зацјели та рак рана је ревносна вјера , челична воља и неутажива жеља за истином која једина ослобађа. Ако нема такве вјере , воље и жеље неминовно долази до одумирања а то се управо дешава са нама ( и мање-више са остатком свијета ).
Огромна већина више није у стању да се бори , одустали су , предали су се овом свијету. Пустили су да све иде и да их вода носи куда хоће. Тако је увијек лакше и наравно тако је увијек погубно међутим очајник и онако мрзи сам себе тј. слабост у себи. Очајник не жели себе да спаси јер не види смисао у томе. Очајник је већ мртав ( живи мртвац ) само одрађује овај живот. Очајник је увијек и самоубица , он се убија на рате ( самоубиство са одложеним дејством ) тј. стално и помало. Сваки безбожник је очајник а сваки очајник је самоубица јер онај који је убио Бога у себи више нема живот тј. смисао свог живота. То је синдром проклетог Јуде ( издајника Христовог ).
Народ који нема Бога логично не тежи само ка самоуништењу него још горе од тога он тежи и ка самопонижењу. Стога наш народ врши аутогеноцид над самим собом путем чедоморства ( дјетеубиства којег погрешно називају абортус ). На тај начин се биолошки истребљује сваке године и до 250.000 дјеце што свједоче званични подаци ( колико се незванично изврши убистава дјеце тешко је утврдити ). Ако помножимо 250.000 са бројем година тј. од 1945 од када почиње биолошко затирање добићемо цифру око 18.000.000. Наравно од тог броја треба одузети број оних који би умрли али опет статистика је чудовишна. Ми дакле сами себе истребљујемо много ревносније и педантније од било каквих усташа , балија , шиптара , цигана. Да не говоримо само о биолошкој него и о духовној димензији и колики је то стравични гријех и колико та крв вапи да буде освећена а починиоци кажњени нарочито због своје демонске равнодушности као јединог одговора на све. Ко жели да види ову истину ?! Ко може да је поднесе и да разумије сву дубину нашег пада ?!
Наш је народ дакле безбожан , очајник и роб. Он је то не зато што мора бити него зато што жели да буде такав. Апостоли нијесу могли да спријече Јуду да себе сам не осуди вјечним проклетством. На крају свима нам је овај живот дат као вријеме покајања али је свако добио и слободу да с собом чини што га је воља.
Ми не треба да заборавимо наш народ никад. Треба да се ревносно молимо за сваког и чинимо све што је до нас али морамо престати да излазимо из чамца у море пуно ајкула да бисмо некога увјерили да се спаси и попне у чамац. Морамо се молити и пружати руку спасења свима који желе да спасу али увијек остајући у чамцу и чувајући себе. Писано је…шта вриједи човјеку да се цијели свијет спаси ако се он не спаси ?!

На првом мјесту треба дакле спашавати своју душу а онда гледати ако неко има да иште спасења и у њему има живота ( вјере , воље и жеље ) па се удруживати са таквима да нам свима лакше буде. Не мислим да је фатализам признати истину себи и другима , фатализам би био када ништа не бисмо радили по том питању а то свакако није прихватљиво једнако као и инертност. Они који хоће да се боре сами ће наћи пут до истине и вјерујем да ће све истинољубиве сабрати Свети Дух и научити свему.

Фејсбук коментари