Срби Беле Крајине Између 1530. и 1540. године из Србије и Босне преко 3000 Срба, бежећи испред Турака, стиже у Горски Котар и Белу Крајину, на простор између српских манастира Гомирја, Марче и Лепавине. (Марчу је 1578. основао српски митрополит дабробосански Гаврило (Аврамовић ), код Иванграда близу Загреба.) Ове Србе Беч је, као добре борце, примио у војну службу, да Хабзбуршку монархију бране од Турака. Године 1611, Србима у Војној Крајини (Вретанији) патријарх Јован Кантул (свештеномученик, три године касније убијен од Турака) поставља епископа Симеона, кога загребачки бискуп и хабзбуршка државна власт приморавају да оде у Рим и пред папом изјави да прихвата унију (унија подразумева очување спољашњег обреда Православне Цркве уз прихватање папске врховне власти). Штетне последице Симеонове делатности уклања епископ Максим Предојевић, који одбија наређење цара Фердинанда да иде у Рим по хиротонију, и прима је од патријарха пећког Пајсија. Повела се велика борба српског народа за очување свог идентитета: године 1626. загребачки бискуп извештава о томе да су жумберачки Срби поунијаћени, али да их има још који се буне, зато што их на то подстичу калуђери, који су због тога претучени и протерани. ЖУМБЕРАК Беч на то одговара да су и они за унију, али да је опасно примењивати силу, јер су Срби граничари према Турској, и могли би опет одметнути Турцима. (Срби су, у овим документима, називани Рашани или Раци, а другачије и Власи.) Године 1642, после смрти владике Максима, папски нунције у Бечу покушава да Србима на Жумберку и у околини наметне за епископа латинског фратра и србомрсца Рафаела Леваковића, али Двор, плашећи се побуна Крајишника, ипак прихвата српског кандидата, за кога паписти веле да је „највећи антикатолик од свих тамошњих шизматика“. Године 1668, под притиском загребачког бискупа Петра Петретића, аустријски цар Леополд одузима српском епископу марчанском Гаврилу Мијакићу владичанство, и на престо две године касније доводи унијату Павла Зорчића. Сви православни калуђери марчански су похватани и одведени у ропство на Малту, да буду веслачи на галијама, да би тако, после дугих мука и робовања, били уморени. Због наводног учешћа у завери Зринског и Франкопана, епископ Гаврило бива бачен у тамницу да би 1686. године био умучен од папистичке власти Хабзбурга. Срби су се опирали колико и како су могли. У марту 1742. писали су патријарху своме, Арсенију Четвртом Шакабенти, следеће писмо: „Откад је први унијатски епископ Павле Зорчић примио унију, свагда и сви после њега до садашњег унијатског епископа Теофила Пашића чинили су насиље и мучитељски, а не учитељски, приморавали нас на унију, а највише наше калуђере Гомирце, тако да их доста има по галијама и по тамницама и по мору, а везање, одвођење, робљење и затварање (калуђера) нашег манастира Гомирја нико не може изразити“. При том, унијатски владика Пашић устоличен је уз помоћ војске, и уз претње да ће свако ко му се противи бити кажњен смрћу, уз конфискацију имовине. Срби у писму додају: „Многи наши људи су ради унијата Пашића били целу годину у Карловцу оковани и љутим робовањем и затвором мучени, а неки су у тамници и помрли. И доиста, да није наш манастир Гомирје устао против Пашића и дао трошак за процес, као што је увек давао трошак и труд, учећи нас вери хришћанској и бранећи нас од унијата, заиста би заувек сви остали унијати“. И године 1758. Срби са Жумберка се жале карловачком владици да поунијаћени свештеници врше насиље над њима, док они имају у виду своје претке и спремни су да за своју веру и умру. Унија је Србима са Жумберка војном силом наметнута тек 1769.   У две велике сеобе, 1530. и 1538. године, насељен је наново, тада већ скоро опустели, Жумберак новим становништвом, које се још и данас у много чему знатно разликује од затечених старинаца. По савременим извештајима дошли су ускоци из области, која се простире око данашње босанске, хрватске и далматинске тромеђе, од Гламоча, Унца, Срба и Обровца.1 Према савременим извештајима о тим сеобама не може се ни најмање сумњати ни о вери, ни о народности ових ускока, али тим још није решено питање одакле је тај народ. Већ из имена, која им се неки пут дају, Серуиани, Расциани, види се, да се при њихову доласку знало, да они нису аутохтони елеменат оних крајева, из којих су ускочили на хрватско земљиште. Против њихова аутохтонства у тим крајевима говори и њихова православна вера, које пре тога времена није било ту. Али има и других знакова, из којих се може видети, да крајеви око Обровца, Срба, Унца и Гламоча нису старевина, него задња етапа жумберачких ускока пре њихова преласка у Хрватску. Ја сам на другом месту покушао доказати, из којих је крајева доселио православни народ у северозападну Босну, у којој се деломично налази и овај крај.2 Али има још речитијих доказа, да су жумберачки ускоци пореклом из удаљених крајева тадањега турскога царства. Један извештај из 1551. год. спомиње како су Турци на својој граници према Хрватској довели много хиљада Влаха из дубине унутрашњости своје државе (аус дер тyеффе дер Тургкхеy)3 Па као што су Турци овога пута довели народ из унутрашњости, врло је вероватно, да су то практиковали и пре и после, јер се иначе не би могла протумачити изненадна појава маса народа православне вере у крајевима, где га пре није било. По томе се може сигурно узети, да су и жумберачки ускоци дошли у крајеве око Гламача, Унца, Срба и Обровца из удаљенијих крајева турскога царства. Али.одакле? У погледу раније постојбине жумберачких ускока извори не дају никаквих директних података. Зато се морам латити других доказних сретстава, да могу нани њихову ранију постојбину. Лопашић4 вели, да данашњи жумберачки унијати, који су потомци православних ускока, имају у своме говору извесну множину талијан ских речи, којих немају католички старинци у Жумберку. Из тога се може закључити, да су унијати, односно њихови претци, пореклом из крајева блиских приморју или са самога приморја, дакле из данашње Црне Горе, Боке и Херцоговине. Даље Лопашић вели, да старије унијатске жене носе косу стуштену крај образа и низ прса. На поменутом месту сам ја баш овај начин ношења косе узео као доказ за порекло православнога народа у северозападној Босни из крајева, где је такво ношење косе и данас у обичају, а то су Плав, Васојевићи и Кучи. Додуше ранијих је времена могла оваква ношња бити јаче распрострањена, него данас, у најмању руку бар у даљем или ближем суседству Куча и Васојевића. Ако се узме у обзир Лопашићев навод о честој употреби талијанских речи у говору жумберачких унијата, онда и овај особити начин ношења косе добија јачу доказну снагу, јер се деломично поклапа са областима јаче употребе талијанских или, боље речено, романских речи. 1 Мон. Слав. Мерид. XXXV. п. 411.—418., XXXVIII. п.  405.-408. 2 Мој чланак Поријекло православ. народа у сјсверо-западчој Босни. Гласник Земаљ. Музеја, 1918. 3 Извештај Ив. Ленковића краљу Фердинанду. Мон. Слав. Мерид. XXXX. п. 414. 4 Р. Лопашић. Зумберак. Виенац, 1880. п. 655. С овим се слаже и оно, што Лопашић спомиње, да се у североисточном крају Жумберка говори више приморски и наводи као пример : јеси ли доша ?, док се у западном и јужном крају вели : јеси ли дошао? Решетар у делу Дер штокависцхе Диалект, п. 107 вели да гласовна група ао (ал) даје а у Црној Гори, Паштровићима, Грбљу, средњој и северној Далмацији,Лици и Крбави и у оним деловима Босне и Херцеговине, који су суседни овим северним крајевима. То исто наводи О. Ђурић, Шума, Површ и Зупци. Насеља II. р.1160. за Зупце, Крушевице и Корјениће. Други доказни материјал за ранију постојбину жумберачких ускока узео сам из топономастике и из личних имена и презимена. На специјал. карти 1:75.000, на листовима 22. XIII., 23. XII. и XII. и 24. XII. нашао сам у Жумберку и његовој околини више имена насеља, која су необична за овај крај, те сведоче, да су их дали на сељима људи из других крајева, и то одонуд са далекога југоистока. Та су имена: Бадовинци, Балабани, Басташић, Голеши, Данчуловић, Дучићи, Кокот, Кордићи, Маршић, Пилатовци, Секулићи, Стијић, Тараши, Шимраци, Шобатовићи. У једном попису ускока из 1551. године2 налазе се поред неколико горњих имена још и ова презимена и лична имена: Богдашић, Вигњевић, Врањеш (и Врањешевић), Врс, Вукнић, Вуксановић, Главници, Грубач (Грубачић, Грубачевић), Ђурашевић, Ђурмановић, Жеравичић, Клисурић, Кошљанин, Којчин, Лалатовић, Микулић, Оливеровић, Полоја, Прелућанин, Романовић, Селаковић, Сиверовић, Скоројевић, Струјић, Тудор, Херак (и Хераковић). На другом сам месту нашао име жумберачкога ускока Ресана Шишмановића? Сем тога знам, да се данас у Жумберку налази унијатска породица са презименом Предојевићи. Ја не знам колико од свих тих имена има још и сада у Жумберку, али знам, да се многа од тих имена налазе данас тамо далеко на југоистоку као породична презимена или као географска имена. Нека сеналазе у историјским подацима тих истих југоисточних крајева, а нека се спомињу као имена Влаха по хрисовуљама манастира у старој српској држави. Већи део их се налази и у данашњој северозападној Босни, али су ту, као и у Жумберак, донесена из веће даљине. Део имена сам констатовао на територији, која обухвата јужну Херцеговину, Боку и стару Црну Гору заједно са Брдима и околином Скадарскога Блата. Мање сам их нашао у Подрињу са Полимљем и Старим Влахом. Нека су несумњиво влашка, те су у средњем веку морала бити распрострањена на далеко, па је тешко одредити област, одакле су носиоци тих имена. Али је несумњиво, да су одонуд са југоистока. Два географска имена из сарајевске околине, која имају облик породичних презимена, нашао сам и у Хрватској нешто даље од Жумберка и изнену их овде само узгред. 1 Лопашић, оп. цити п, 656. 2 Др. А. Ивић, Прилози за повијест Хрватске и Славоније у XVI. и XVII. вијеку. Старине,35., п. 269.—301. 3 Др. Алекса Ивић, Долазак ускока у Жумберак. Вјесник кр. хрв.-слав.-далм. зем.архива. IX. п. 118., 122., 126. Споменути попис од 1551. садржи 315 ускочких имена. Скоро уза свакога ускока стоји наведено и село, одакле је. Тих села има око 70, од којих сам на специјал. карти 1 :75.000 нашао у Жумберку и Мариндолу 37 сигурних и 8 сумњивих. Осталих 25 села нисам могао нани на карти, па сам мислио, да се, може бити, налазе на другом крају дуж тадање турско-хрватске границе. Али их ни тамо нисам нашао.Стога мислим, да су се и та села налазила или се налазе и данас у Жумберку, па с тога разлога сматрам све људе из пописа Жумберчанима. КАРТА ЖУМБЕРКА Пре него што пређем на детаљни део овога чланка морам споменути ово. У неким ретким случајевима ће понеко жумберачко име доћи у сумњу, да би могло бити пореклом не само с југоистока, него и из хрватских крајева. Примера ради наводим ускоке Оливеровиће и једнога Богдашића. Име Оливер није било ранијих времена непознато у Угарској, Хрватској и северној Далмацији, па би се стога могло посумњати у јужњачко порекло жумберачких Оливеровина. Исти је до некле случај и са Жумберчанином Богдашићем. Године 1531. био је у Загребу каноник Бласино де Богдаса. Ако овај човек не води порекло с југа, што је могућно, онда би и јужно порекло ускока Богдашића било сумњиво. Али ако се има на уму, да се жумберачки ускоци обично зову Власима т. ј. именом људи претежно пастирскога занимања, па су дакле били прости људи са ретким изузетком њихових војвода, који су могли бити и пореклом и лично људи од малога племства, и када се има на уму, да су били православне вере, онда отпадају сумње, да би међу њима могло бити људи, који нису пореклом са југоистока, већ из ближих хрватских крајева. Напред споменути знаци, по којима би се могло закључити, да су жумберачки ускоци дошли у северозападну Босну и северну Далмацију из крајева, који су стајали под јачим романским утицајем нашега приморја, добивају потврду са још једне стране. Од неких 45 ускочких имена и презимена могао сам наћи њихове трагове за 25 баш у приморју и његовом ближем залеђу. Зато ову област издвајам као нарочиту целину, која обухвата данашњу јужну Херцеговину, Боку и Црну Гору са њеним приморјем и Брдима. У овој се области налази и у топономастици и у именима старијега и данашњега становништва највени део напред споменутих жумберачких имена. Ово су та имена. Балабани (Балабани 23. XIII.) својим именом одају јужњачко порекло. Ја сам у споменутом свом чланку о пореклу православ. Народа у северозападној Босни изнео нешто о значењу речи и о пореклу ове породице. Ту сам истакао могунност, да су босански Балабани пореклом из Црне Горе. Та могућност постала је сада моје уверење, јер држим, да уз онолико ускочких породица, о којима ћу после говорити и које потечу из приморске области, могу и Балабани бити пореклом из истих тих крајева. Један део босанских Балабана је свакако после 1530. доспео у Жумберак. 1 Имена у загради, која имају уза се бројну ознаку појединих листова специјал. карте, узета су из те карте. А када у згради стоје имена без те бројне ознаке, она су узета из пописа ускока од 1551. год. Басташићи Radonia, – Wellan Wasstaschitsch; Bastasic23. XIII. () жумберачки имају сродних имена у приморској области од Васојевића (село Бастахе) до Црмнице (село и братство Бастаћи). Но селаоваквога имена има и по Босни, почевши од Фоче, па све до Хлијевна и Приједора. И у Рађевини у северозападној Србији има село Бастав. Име је изведено од речи бастах, која се више пута налазиу дубровачких писаца, а у унутрашњости, чини се, није била у јачој говорној употреби. Стога мислим, да су босанска и рађевинска имена постала од емиграната из приморске области, где је и жумберачкимБасташићима порекло. Богдашић (Janndrj Wogdaschitsch)има у овој области својих хисторијских потврда од 13. века. Мушко име Богдаша било је у обичају у Дубровнику од 1279.-1322., а у Котору као презиме 1333. године. Бокешко село Богдашићи се спомиње већ од 1426. У данашњој топономастици има овога имена у Плаву (планина Богдаша) и у срезу Биленој. Изван ове области разнели су име исељеници по босанским срезовима Фочи, Рогатици, Хлијевну и у Славонију. Вигњевић (Raditsch Vignieuitsch) води порекло од некога Вигња, које име носи и оној Вигањ Бобан, чији се гробни камен са натписом налази у селу Жакову у Херцеговачким Бобанима. Из старијег је времена и онај Хрвоје Вигњевин, кога је босански краљ Остоја слао 1410. у Дубровник. Једно село у Љуботињу у Црној Гори зове се Вигњевини, а једно село у Конавлима Вигњи. Конаваоски Вигњи се спомињу 1433. У селу Радени у Пиперима зове се једно брдо Вигањ.  Не знам, да ли какве свезе има са овим именом локалитет Вигањев Под на северној граници Дробњака. Данашња породица Вигњевини у Ваљевској Тамнави, која је пре 100 година доселила из Лике, доводи нас ближе Жумберку. У главном може се рећи, да је жумберачки Вигњевић из приморске области. Врси (Vugkh Wrs, Wrs Vugkhmierouitsch) имају своје име несумњуво од романскога Урсо, Орсо, како су се у средњем веку звале неке властеоске и грађанске породице на Цресу, у Трогиру, Дубровнику, Котору и Бару. Таквога је порекла сигурно и село Врсиње (данас Мрцине) у Конавлима. Других аналогија из других крајева нема, те сматрам да су Врси пореклом из ове области. Вукнићево Juan Wugkhnitsch () презиме је изведено из имена неке жене Вукне. Оваква женска имена састављена од кратко наглашене основне и наставка на у обичају су данас у Црној Гори (Босна у Вукову речнику) и у јужној Херцеговини (Сокнићи у Сарајевском Пољу су досели из Попова, Јокна у В. Врчевића). Али их је и у прошлости било у тим крајевима, о чему сведочи презиме старинаца Боснића у Паштровићима и имена Бјелна, Божна, Драгна и Мирна у Дубровнику од 14.-16. века. Стога верујем, да је и овај Иван Вукнић пореклом из ових крајева. Вуксани и Вуксановићи Vugkhssan Rachutouitsch, — Vugkhossallitsch,— Nigouanouitsch, Rayagkh Vugkhssannouitsch () имају врло необично име. Т. Маретић1 по Миклошићу пише га овако: Влъкъ-с-анъ.Немам при руци Миклошићева дела, па не могу знати има ли код словенских народа још овако сложних имена. Ја сам не могу да се сетим оваквога имена од друге које основе. Свакако је име по свом облику необично и морало је бити раније ретко и ограничено на ужу територију. У Даничића1долази само један жички Влах Влькьсань и један властелин хумскога кнеза Андрије из год. 1249. Гальць Вльксаникь. Друге хисторијсксе личности овога имена или презимена су Вуксан Булатовић, војвода у Ровцима, предак рода Вуксановића у братству Дрекаловићима у Кучима и предак рода Вуксановића у братству Улићима у Ријечкој Нахији. Ови задњи Вуксановићи су пореклом од пиперских Мрка, који су старинци у Пиперима, где и данас на граници Мрка има у селу Завали земљиште Вуксанова Лазина. Изузевши жичкога Влаха Вуксана све су ове личности из приморске области. Но сем њих има их ту још. 1 Т. Маретић, Народна имена и презимена. Рад 81., п. 139. У Боци Которској има Вуксановића у херцегновском крају, у Грбљу и Спичу. Херцегновски су старином од Клобука у јужној Херцеговини, а они други су из Црне Горе. Али и друге породице овога презимена, које живе у Србији у Колубари, Лепеници, Љубићу и Гор. Драгачеву мора да су пореклом из Црне Горе и Брда. Њихово сећање води додуше само до Дробњака, Сјенице, Новог Пазара и у жички и моравички срез. Но зна се, да су ови крајеви етапе емиграната из Црне Горе и Брда. Узевши све ове у рачун мислим, да нећу погрешити ако жумберачким Вуксанима и Вуксановићима означим Зету и њену околину земљом њихова ранијег боравка. Грубачи (Juan Grubatschitsch, Petter Grubatscheuitsch, Grubatsch Radollitsch;Grubač 23. XIII.) су неоспорно из приморске области. Још у 15. веку се спомиње неколико Грубача у овим крајевима у Луштици и Дубровнику, код Сандаља и херцега Влатка. Један човек из племена Матагужа у Зети презивао се 1468. Грубачевин. И на средњевековним гробним споменицима у Херцеговини долази име Грубач. Једнога Грубачевина спомиње фра-Андрија Качић у Читлуку у доњој Неретви. Данашњега времена има Грубачина у Биленским Рудинама и у Невесињу (ови су из Рудина). Грубачи у Темнину у Србији ће сигурно бити из приморске области и ако то они не кажу.  Један Грубач, чиновник, настањен сада у Сарајеву, пореклом је из Цуца у Црној Гори. У топономастици има спомена на Грубаче у Кучима и у невесињском Биограду. Ради потпуности спомињем и двојицу људи из Трогира и Котора са именом Грубациус из год. 1357. и 1430. Данчуловићи (Miculla-, Rayitsch-, Vrannesch Dantschullouitsch;Dančulović 23. XIII.) су такођер из ових крајева. И данашњега времена има у Боци људи, који се овако презивају. По традицији дошли су они у Боку у 16. веку из Арбаније, што може значити Зету и зетско приморје. Год. 1467. живео је некакав Данчул у херцеговачким Бобанима. Име је влашко, па је и у Мармарошу, у изворном крају реке Тисе, било Влаха, који су се звали овако.2 Ђурашевићи (Radossaw-, Khraytschin Jurascheuitsch) по имену, из кога је изведено њихово презиме, могу бити само из приморске области. Велики број историјских личности, данашњих породица и географских објеката у овој области, а специјално у Боци и западној Црној Гори, зову се овако. Ђурашевини су у 15. веку били властела у Зети, а овако се зове и неколико породица данашње Боке. У кучком Затријепчу се неке арбанаске породице зову Ђурашаит (Ђурашевићи). Неколико села и локалитета у Кучима, Братоножићима, Цеклину и Боци Которској зову се именима извсденим од имена Ђураш. Ретка су оваква имсна у другим крајевима, као Ђурашевац у Рађевини и Ђурашићи у Бабинама у Полимљу. Свакако су она постала од људи досељених из зетско-бокешких крајева. 1 Ђ. Даничић, Рјечник из књиж. старина срп. св. I., р. 139. 2 Др. К. Кадлец, Валаши а валашске право п. 464.   Ђурмани (Dukha Jurmanouitsch) су такођер одовуда. Нигде на другом крају нисам нашао ни људи, ни географских имена, која би сенала на Ђурмане, сем у Спичу у јужној Боци. Само ми је познат један Јигтапиб као грађанин Сења у хрватском приморју год. 1359. Али узевши у обзир, да цело наше, и хрватско и српско, приморје има много заједничкога у именима и да су жумберачки ускоци били православне вере не могу породици Жумберчанина Дуке Ђурмановића доводити порекло из хрватског, него из српског приморја. Ни његово крштено име Дука, које је јужнога порекла, то не допушта. Жеравицама (Miculla-, Pedkho Scherauitschitsch) на основу једне песме фра-Андрије Качина сматрам као стару постојбину Бањане у данашњој Црној Гори. Качић вели, да се Грујица Жеравица, јунак 17. века, звао Сарабаћа. Накићеновић1 спомиње у Топлој крај Херцег-Новога стару, изумрлу, породицу Шарабаће, за коју вели, да је дошла из Попова са владиком Саватијем. И ако се ове две вести побијају у колико је у питању ужа постојбина Жеравица-Шарабаћа, оне се ипак слажу у томе, да су жумберачки Жеравичићи из приморске области и то баш из јужне Херцеговине. Неколики географски објекти у срезовима Бос. Градишкој, Дервенти и Власеницама су без сумње добила своја имена од досељеника из овога херцеговачкога братства. Кокош (Кокот 23. XIII.), село у данашњем Жумберку, означава насеље истоимене породице. Реч кокот у значењу певца, петла, короза употребљава се готово само у југозапдним крајевима,2 дакле у приморској области. Породица са овим презименом и географских имена има у данашњој Херцеговини, Боци и Црној Гори. Село Кокоти у Конавлима спомиње се 1433. године. Кордићи (Кордић 22. XIII., Кордићи, Кордина Гора 23. XIII.) су судећи по многим знацима такођер из ове области. Почетком 18. века се спомиње један Кордић као приложник цркве св. Николе на Пелинској Рудини у Грбљу. Овај је сигурно био члан породице Кордића, која данас живи у селу Шишићу у Грбљу и за коју се мисли, да је давно доселила из Херцеговине.  Исто се овако зове и једна муслиманска породица у Мрковићима у црногорском приморју. Корда је име.влашко.3 Лалатовић (Zuitkho Lallatouitsch) носи једно врло ретко презиме, које сам нашао споменуто још само једанпут на другом месту. То је породица Лалатовића у Озринићима, чији се један члан спомиње у народној песми.1 Стога држим, да је и жумберачки Лалатовић из овога краја. Маршићи (Маршић 23. XIII.) се спомињу у разним крајевима и на више начина, као: Маржићи, Маршићи, Мажићи и Машићи. Презиме је изведено од женскога имена Маржа, које се налази у Пећском Поменику, и коме одговара мушко име Маржен..Од овога је изведено презиме Маршенићи у доба Немањића и, ваљда, данашње презиме Марсенићи у Васојевићима. У приморској области има и данас породица овога презимена, и то Маршићи, муслимани, у селу Малом Остросу у црногорској Крајини и Машићи или Мажићи у Доњим Маинама у Боци. Егзистовање муслимана Маршића у Крајини јака је гаранција за велику старост те породице у овом крају. Стога и верујем, да су разни други Маршиви (село Маржићи у пријепољском округу, село Маршић у Лепеници србијанској и село Машићи у срезу Бос. Градишкој) исељеници из ове области. 1 Накићеновић, Бока. Насеља IX. р. 444. 2 Академ. рјечник цб. V. црп. 173. 3 Кадлец, оп. цит п. 465. наводи влашка имена из Мармароша и Фогораша Кодра (Корда) = Цодреа.  4 Академ. рјечник V. п. 892. Многи жумберачки ускоци са именом Микула и презименом Микулић (једанаест их са именом, Miculla седам са презименомMicullitsch) можда и нису сви пореклом из приморске области, али ће их један део бити отуда. Напред споменута двојица Микула, Данчуловић и Жеравичић, јесу доиста. Но има још знакова за егзистенцију овога имена и презимена у приморској области. Два виса у Пиперима зову се Микулићи, Вељи и Мали. Сем тога има и породица, које се овако зову, у Катунској Нахији у Црној Гори и у Боци Которској. Али ће понеки жумберачки Микула и Микулић вероватно бити пореклом и из кога другога краја, јер је име Микула влашко. Тако се звао један Влах Шишатовац бањске хрисовуље. Колико је ово име било распрострањено међу Власима није ми познато. Овај осамљени случај међу манастирским Власима у средњевековној Србији не говори у прилог врло велике распрострањености имена. Пилатовци (Пилатовци 23. XIII.) су влашко братство средњега века, које се спомиње у 15. столећу у Травунији у држави Радосава Павловина.1 По народној традицији били су они непосредни суседи Влаха Малешеваца.2 Чини се, да су ово суседско становање продужавали и њихови одсељеници. У крају, одакле су ускочили жумберачки ускоци, у Босан. Грахову, баш уз саму међу гламочкога среза има сада сеоска опнина Малешевци. Илар. Руварац по Шафарику спомиње једнога свененика или калуђера Јована Малешевца, ускока из околине Метљике, дакле из непосредне близине Жумберка, који је 1561. помагао протестантима при штампању црквених књига у Ураху.3 По свој прилици је Јован Малешевац знао, да у Жумберку или Метљици има света из његова роднога краја од Билене, па како су братствене и племенске везе међу Херцеговцима и данас јаке, а пре су биле и јаче, повукло га је срце, да дође међу своје и да се ту настани. Зато се врло вероватно чини, да је међу жумберачким ускоцима било и Пилатована из Опутне Рудине, који су у Жумберку основали село, што се данас зовењиховим именом. Жумберчанин Полоја (Polloya Popouitsch)има врло необично и ретко име. Оно се налази још и у Пенском и Крушевском Поменику, али само по једанпут. Где су ти Полоји поменика живели не знам. Али сам нашао у једноме документу из 1433. године, који се односи на послове опћине Грбља у Боци, двојицу Полојевића, оба из Грбља.4 Ради тога држим, да и они Полоји поменика спадају у Боку или њену ближу околину, па о Жумберчанину Полоју Поповићу мислим, да је пореклом из тих крајевима. 1 Jireček, Die Wlachen und Maurowlachen. 2 Ј. Дедијер Херцеговина. Насеља VI. р. 116.-117. 3 J. Ruvarac, Jovan Maleševac als Bücherschreiber und Büchercorrector. Archiv für slav. Phil. 1903. p. 465. 4 Др. Чремошник, Которски дукали и друге листине. Гласник Зем. Музеја. 1922. р. 144. Предојевићи, данашњи унијатски становници Жумберка, могли су такођер уз своје суседе Малешевце и Пилатовце доспети у северо-западну Босну, а одатле у Жумберак. Ја сам на другом месту1 констатовао досељавања суседних породица и братстава у северозападну Босну и продужавање њиховога суседскога борављења у новој домовини. По народној традицији су и Власи Предојевини становали у крају, где Малешевци и Пилатовци. Струјић (Vugkhdrag Struitsch) има тако ретко презиме, да се са великом сигурношну може мислити, да је пореклом одонуда, где се то име сачувало до данас. С обзиром на ову околност верујем, да је жумберачки Струјин из Попова од села Веље Међе, где се данас налази католичко насеље Струјиии. Додуше католичка породица Струјини у селу Ступу у Сарајевском Пољу доселила је пре 70—80 година од Гор. Вакуфа. Али то насеље може бити једна млађа етапа у њихову селењу из Херцеговине. Тудор (Tudor Kneschinitsch) крштено име једнога Жумберчанина, по својој форми одаје бокешко или зетско порекло његова носиоца. Овакво име носе често Власи српских манастирских хрисовуља. Али је тога имена било и другде. У 15. веку је било у Бару људи, који су се звали Тис1ег, Тис1го. На територији старе Зете и Боке има географских објеката, који данас носе имена изведена од овога имена, као Тудоричко Поље и брдо Тудорица у Копиљу у Пиперима и село Тудоровићи у Боци.  Било је додуше и у другим крајевима оваквих сеоских имена, као Тудорче Село у Топлици у време цара Душана и село Тудорци између Мораве и Кучајне у време кнеза Лазара. Али ми се чини вероватније, да је уз толике друге Зећане, Бокеље и Травуњане и Тудор Кнежинић дошао из тих крајева. Херацима Heragkh Radanouitsch, Millivoy-, Radossaw-, Vugkhossaw-, Stipkho Herakhouitsch () је по својој прилици порекло у јужној Херцеговини. Додуше и у другим крајевима има спомена на људе овога имена и презимена, но ипак их је највише овде. Ту се налазе неколика хисторијска спомена на њих. На првом месту наводим два средњевековна гробна натписа; један је у селу Деранима на гробу некога Херака, а други у Бољунима код Стоца на гробу Радосава Хераковина. Стара је — из год. 1405. — и белешка о Хераку (Kerach) Милошевићу из катуна Малешеваца.3 Братство Хераковићи у племенуЊегушима у Црној Гори по традицији води порекло такођер из Херцеговине од Никгпића.1 А Херцеговци су старином и данашњи Хераци у Луштици у Боци Которској. Из других крајева спомињем Херака Радонића, ктитора манастира Добриловине из год. 1609. и данашње Хераковиће у ваљевској Тамнави, од којих су једни из ваљевске Подгорине, а други с Мокре Горе у Старом Влаху. Свакако су ови тамнавски Хераци из још веће даљине, а Подгорина и Мокра Гора су само етапе у њихову селењу. Шимраци (Radiuoj Schimrakouitsch;Šimraki 22. XIII.) у Жумберку имају својих истоимењака само још у Боци у селу Сасовићима код Херцег-Новог. Додуше народна им традиција доводи порекло из Босне.Али фра-Андрија Качић, који је био ближи старим временима, него данашњи нараштај, вели, да су „Жимбраковићи” од Зажабја. Ни његов навод није поуздан, јер га је узео из некога пописа владара и властеле, који је попис, с обзиром на податке, сумњиве вредности, као што су обично сумњиви и други такви пописи. 1 Мој споменути чланак у Гласн. Зем. Муз. 1918. 2 Дедијер, ор. цит. р. 118. 3 Jireček, Das christliche Element etc. p. 40. 4 Предање Хераковића, да су пореклом од Зенице у Босни, па да су се после преселили у травнички крај, а тек одатле дошли к Никшићу, не чини ми се у целости вероватно. Сумњиво је оно њихово рано борављење у Босни. Шобатовићи (Schubadt Popouitsch;Subatovići 22. XIII.) својим именом сећају на оне разне Шобе, Шобине, Шобајиће, Шобадине итд., који се налазе по јужној Херцеговини1 и по Црној Гори, те стога имислим, да су пореклом однекле из ових крајева, јер у другим крајевима, изузевши оне, који су доцније насељени православним народом, нема оваквих имена. Име звучи туђински и сећа на романско име Сабатиус, које је било у средњем веку у употреби у целом приморју, па и у Дубровнику и Улцињу.2 Када би било могуће установити када је у коме крају нашега народа било које име у јачој употреби него другде, могло би се још коме жумберачком ускоку наћи порекло у приморској области. То сенарочито односи на она народна имена, која су заједничка и Србима и Хрватима и која су била у употреби у разним крајевима, али не у исто време. Свакако ће и један део Жумберчана, који су имали оваква имена, бити пореклом из приморске области. Тако н. пр. мени се чини, да су жумберачки Радичевићи из Зете. Но и ако није за сада могуће оперисати са оваквим именима, може се, мислим, узети као доста сигурно, да је и људи са таквим именима дошло из приморске области у Жумберак у истој релативној јачини, која се може констатовати код имена претресених у овоме чланку. Пропорција између оних из приморске области и оних из других крајева износи од прилике 60: 40, те тако могу тврдити, да је већина Жумберчана дошла из приморских земаља, које се пружају јужно од Неретве.  Између ових досадањих 26 имена и презимена има једно, Струјићи, које према изнесеним подацима припада човеку католичке вере. Сем тога има још једно презиме, које, ако сам га исправно прочитао,припада такођер човеку католичке вере. То је Јуреј Wуненатз2. Имајући на уму, да је писар ускочкога пописа од 1551. наш глас б, када стоји на почетку речи, стално бележио писмом и w, мислим, да горње презиме могу читати као Буњевац. Познато је, да се у Лици садањега времена штокавци католичке вере зову овим именом. Из овога излази, да жумберачки ускоци нису били искључиво православне вере, како се обично мисли, већ да их је један, ваљда само мали, део био од почетка католичке вере. Друга, мања група жумберачких имена по топономастичким и другим подацима води у крајеве Подриња, Полимља и Старога Влаха, као у стару постојбину неких жумберачких ускока. Врањеше (у списку од 1551. има седам ускока, који се зову Wrannesch) је тешко локазизовати и одредити им ранију постојбину, јер има велики број села и локалитета по Босни и Србији, који носе њихово име. Али имајући на уму, да су из полимских крајева иселиле многе породице и у Босну и у Србију, склон сам веровати, да су жумберачки Врањеши из Полимља. Ту и данас иада знатан број породица, које ово име носе као породично презиме, а сматрају се аутохтоним становницима свога краја. И изворни крај реке Љубовиђе у Полимљу зове се Врањеш. Није невероватно, да су жумберачки Врањеши одовуда и стога, што је, како не се после видети, било још света, који је одавде преко северозападне Босне дорпео у Жумберак. Па ипак није сваки Врањеш одавде. Напред је споменут у приморској области Врањеш Данчуловин. 1 Муслимани Авдићи у билећкој Планој звали су се некада Шоботе. 2 Jireček, Die Romanen in den Städten Dalmatiens II. p. 55. Голеши (Goleši 23. XII.) својим плуралским обликом и тим, што се више пута јављају као име села, одају свој презименски карактер и ако ми, изузевши један једини случај,1 није познато ни једно оваквоиме или презиме. И ако, како рекох, има више села овога имена по разним крајевима (Охрид, Полимље, Романија, Травник, Бања Лука) чини ми се, да су жумберачки Голеши донели своје име из полимских Голеша. Клисуре (Pauli-, Nouagkh Khlissuritsch ) као породично име нисам нигде више нашао сем у Полимљу у селима Сјеверину и Кошутици, где се сматрају старинцима. Име Клисура (мушко и женско) и Клисур (мушко) долазе неколико пута у Пенском и Крушевском Поменику, која два поменика имају више, него други, имена из рашких и полимских крајева. Кошљанину или Кожљанину (Martin Khoschlanin) тешко је одредити његову ранију постојбину, јер двоструко читање његова презимена дозвољава различите претпоставке у погледу његова порекла. Ако се споменути Мартин звао Кошљанин онда може бити пореклом из Кошаља у Азбуковици у Србији. Но ако се звао Кожљанин онда му је ранија постојбина могла бити у Рашкој (Кожаљ, заселак Мрчковине у сјеничком срезу и село Кожље у срезу дежевском) или у сарајевском крају (Кожље у џемату Средњем). А не би било немогуне ни да је чак од старосрбијанскога Скопља (село Кожље у скопском срезу). Прелућани (Juanisch-, Radiuoy-, Vuya Prelutschanin) су од Фоче. На старом друму измепу Фоче и Чајнича има један вис, који је на специјал. карти обележен именом Прелучје. Народ онога краја зове га Прелуће. Ово је једино име, које ми је познато. Селаци (Sellagkh Jellitsch, Woganatz-, Paul-, Vrannesch Sellagkhouitsch) су несумњиво из Рашке или Васојевића. По Србији и Босни има много географских објеката, којих су имена изведена од имена Селак. Врло ми се вероватно чини, да су се сви ти Селаци, који су оставили трагова у топономастици Србије и Босне, разишли из рашко-васојевићкога центра радијално по овим земљама. У Рашкој има заселак Селаковац у срезу Дежеви. То је најјужнија тачка, која је сачувала сећање на некога Селака. На другом крају, у Васојевићима, сачувала је народна песма спомен на некога Селака Васојевића.2 Даље сам нашао у једном турском документу из друге поле 16. века, да се једна кнежина или џемат у околини Скендер-Вакуфа (срез Котор-Варош у Босни) звала Кнез-Селак Мислим да ће то бити данашња Милан-Кнежина. У тој кнежини је живео тада кнез или неки други богат и угледан човек, по имену Аранит. Ово име, чини ми се, води у далеке јужне крајеве на српско-арбанашкој етнографској граници. Ради потврде потсећам на арбанашке Араните, сроднике деспотице Анђелине Бранковићке. 1Академ.рјечникIII.п.252. 2 Вук Ст. Караџић, Ср. нар. пјесме iv., државно издање, има на стр. 17.-21- песму Три сужња”, у којој се спомиње Вуксан од Роваца, Лијеш од Пипера и Селак Васојевић. Аналогно првој двојици код Селака име Васојевић не значи презиме, него његов обласни или племенски назив. Сјеверовић (Thomasch Siuerouitsch) може бити пореклом из крајева, који леже између Трнова (у сарајевском срезу у Босни), Фоче, Пријепоља, Моравице, Ужица и Рогатице, јер се ту налази шест села, која носе имена слична или истоветна са презименом Томаша Сјеверовића (Сјеверовац, Сјеверовићи, Сјеверско, Сјеверин). Друга слична географска имена долазе само спорадично у Качеру у Србији и у дубичком срезу у Босни, зато их и не узимам у обзир. Стијићи (Stiić 23. XIII.) су из Васојевића, где их има и данас (Стиовићи) и одакле су и они у Гор. и Доњем Драгачеву, који славе васојевићку крсну славу Св. Александра. Тараши (Taraši 23. XIII.) негде сам, само се не сенам где, нашао, да се у једном делу Србије зову Тарашима они људи, који су се доселили од реке Таре. Али жумберачки Тараши могу бити пореклом и из приморске области. У селу Славогостинима у Херцеговачкој Шуми има једна стариначка породица, која се презива Тараш. За Херцеговачко порекло жумберачких Тараша има још индиција. У херцеговачком селу Бољунима је сахрањен неки Богавац Тарах Бољуновин.1 У Гатачкој Површи у Херцеговини има село Тарајин До, названо, по традицији, именом породице некога Станише Тараје. Од гатачких Тараја би могли бити Тараили у селу Голој Главици у Херцеговачкој Шуми, који знају да су се доселили из Гацка.3 Мени се чини, да су имена Тараја и Тараило првобитно гласила Тарахија и Тарахило.4 У оваквом облику би имали неке везе са Тарахом Бољуновинем и жумберачким Тарашима. Неколико жумберачких имена и презимена не могу фиксирати у одређене крајеве. Али је сигурно, да не потечу из северозападне Босне, него из далеких југоисточних крајева. Међу њима има неоспорно влашких имена, која су била распрострањена не само по Балканском Полуострву, него и по источним крајевима Угарске, у Фогарашу и Мармарошу. Ово су та имена: Бадовинци(Vrannesch-, Alexa-, Nouagkh-, Vugkhossaw Wadowinatz, Badovinec. Gornji-, Dolnji Badovinci 23. XIII.) имају влашко име. Дечанска и арханђеловска хрисовуља имају међу Власима много људи, који се зову овако, а бањска само двојицу. У хрисовуљама се они зову Балдовин. Међу которском властелом у 13. и 14. веку, нарочито у породици Драго, чести су Балдуини. И дубровачки кнез од 1328. год. зове се Балдовин, а тако се исто зове год. 1333. и казнац српског краља. И ако врло ретко, исто су име имали и меропси српске средњевековне државе, као онај Балдовин у селу Преком Лугу у дечанском властелинству. У топономастици је име доста ретко. Познато ми је само име села Балдуенци у опћини Броду среза Морихова у битољском крају, село Бадовинци у Мачви и село Бадовине у опћини Миочу у вишеградском срезу у Босни. 1 Љ. Стојановић, Стари срп. записи и натписи ш. ороЈ ззоо. 2 Дедијер, ор. сИ р. 202. 3 Обрен Ђурић-Козић, Шума, Површ и Зупци, Насеља II. р. 1175. 4 У босанској статистици се Тарајин До зове Тарахин. Сем тога има у близини Херцеговачке Шуме у опћини Бобанима насеље Тарашица. Узгред напомињем, да Тараш у Славогостићимаа и Тараили у Голој Главнци славе исто крсно име, св. Ђурђа. Главници (Vugkhaschin Glaunigkhouitscli, Radin Glaunigkh) нису нигде оставили трагова своје егзистенције сем у имену села Главника у лабском срезу на Косову. Дучићи (Rikća Jštpapoštbsć; Oiaa 23. XIII.) су стекли своје презиме по врло распрострањеном имену Дука, које се у српским крајевима јавља у позном средњем веку. Име је у обичају у 14. веку у Скадру и Дривасту. Један Влах Ђурашевац дечанске хрисовуље презива се Дучин. Село Дучина у срезу космајском у Србији зове се 1395. год. Дучино. Познијих времена је Дука врло често мушко име у Боци Которској. Али се и по другим крајевима у топономастици налази имена, која сећају на Дуку. Стога није могуће жумберачке Дучиће фиксирати у један крај. За Дуку Ђурмановића је већ напред речено, да је пореклом из приморске области. Којчин (Khoytschin) је врло ретко име, па оно мало примера не дозвољава сигурно локализовање у један крај или област. Из прошлости ми је познат један Којчин из села Водног у околини манастира Добриловине на Тари. У данашње време живи породица Којчиновић у Скоп. Црној Гори и породица Којчини у Власини. Село Којчиновац у опћ. Јањи у срезу Бијељини у Босни свакако ће бити доцнијег постанка. Оливеровиће (Dragitsch-, Dragoll-, Vugkhdrag Olliuerouitsch) није могуће сигурно локализовати на основу њихова имена. На основу хисторијских имена (Оливер, мушко име код Спљета 1080. и у Задру 1209. год.; Оливер, велики властелин цара Душана; Оллиуериус Дермановицх Влацус регис Боссине; Покрајац Оливеровић, властелин војводе Сандаља; Оливер, презвитер у дохвату цркве Грачанице око 1530. год.) жумберачки Оливеровићи могу бити пореклом из разних крајава. Није ништа боље ни са топономастичким подацима (Ливерово Поље у Гор. Тупању у Бањанима; Ливеровићи, село у Никшићкој Жупи; Аливеровићи, село у опћ. Храсно у срезу сјеничком у Рашкој. Романовић (Nouagkh Romanouitsch) је свакако однекле с југа. Роман као влашко име долази у арханђеловској хрисовуљи и међу Власима у Фогарашу и Мармарошу. Али се и један меропах у селу Бохорићима у дечанском властелинству зове тако. Села, изведених од овога имена, има у Власини и Масурици у Србији и у Босни у срезовима Фочи, Зворнику, Приједору и Градишкој. Босанска села су без сумње добила имена по људима из јужних крајева. Име (Skorosav Skhorossaw Abrennouitsch, — Vugkhdragouitsch, — Radossallitsch) и презиме Скоројевић (Juanisch Schoroicuitsch) су ваљда влашкога порекла. Неколика Влаха жичке, бањске и дечанске хрисовуље имају слична имена (Скоромир, Скориша, Скорота, Скоровој). У Крушевском Поменику долази име Скоросав четири пута, али се не зна у коме крају. И Секулићи (Sekhulla Preradouitsch; 23. XII.) такво једно име, које се не може нигде фиксирати, јер је и у топономастици и као презиме садањих породица врло раширено. Сем тога оно се у прошлости појављује доцкан. Нема га међу манастирским Власима, а ни иначе га нема пре 16. столећа. Изузетак је Твртко Секуловић, дјак босанскога краља Томе. Али се на основу топономастичких података и презимена може тврдити, да су жумберачке Секуле и Секулићи из српских крајева, почевши од мора па преко Црне Горе, Полимља и Ибра до у Врањску Пчињу. Жумберачки војвода Ресан Шишмановић би могао бити пореклом однекле из севернога дела Старе Србије. Стари споменици доста ретко спомињу Шишмане, али су ти ретки спомени сконцентрисани у овај крај. Овако се зове један Влах Гунцат арханђеловске хрисовуље и један меропах у селу Стрелцу у дечанском властелинству. И онај Шишман Ботин од Јелеча, дјак Алибега Влаховина у год. 1470. мислим да је од старосрбијанског Јелеча. И данашња топономастика овога краја чува сенање на Шишмана (Шишмановци у бившем кадилуку Гиљане и Шишманово у ђаковичком крају). При свршетку чланка, макар и не спадало овамо, навешћу неколико речи о именима двају села у хрватском Покупљу. Кривоглавци (Krivoglavze 23. XII.)су село на левој обали Купе, а на југозападној страни од Метљике. По плуралском облику речи се види, да је првобитно била презиме неке породице, која је ту живела.Само сам још на једном месту нашао исто име, и то у сарајевском срезу у Босни. Ту, крај реке Босне, за 10—12 к1т. далеко од Сарајева има село Кривоглавци, које сматрам матицом покупских Кривоглаваца.1 Прибањци (Pribanjci 22. HJ.) су село на десној страни Купе, знатно даље уз воду од Кривоглаваца. По имену се види, да су људи, по којима се село назвало, дошли из некога места Прибања или Прибња. Сем села Прибња у Требевићу код Сарајева ја не знам никаквога другога географскога објекта истога имена. Стога и верујем, да су покупске Прибањце основали дошљаци из сарајевскога Прибња. У белешкама испод текста навео сам већину литературе, коју сам употребио за овај чланак. Али сам се сем тога послужио и овим делима: М. А. Вујичић, Речник места у ослобођеној области Ст. Србије; С. М. Котуровић, Речник места у Краљевини Србији; 5. С. Гопчевић, Алт-Сербиен унд Мацедониен; Смичиклас, Дипломатски зборник краљ. Хрв. Слав. и Далмације; С. Новаковић, Српски поменици XV.—XVIII. века у Гласн. срп. уч. друштва 42.; све свеске Насеља срп. земаља; један именик и статистика Босне и Херцеговине (штампано, а непуштено у промет). При овоме послу ми је на више места помогао библиотекар сарајевскога музеја г. др. Васо Руварац, на чему му свесрдно захваљујем. Владислав Скарић 1 У бившем кадилуку Пећи у старосрбијанској Метохији има село Кривоглаве. Да нису и сарајевски Кривоглавци отуда?   ХИСТОРИЈА УНИЈАЋЕЊА СРБА У ЖУМБЕРКУ Али тада је дао средином 18-тог вијека Карловачки заповједајући генерал, Леополд барун Шерцер (von Scherzer), објавити по свом жумберачком заповједнику, пуковнику Јоханну Пенцзингеру, у жумберачком подручју писмом од 24-тог новембра 1750. (од куће до куће” да се „од данашњег дана па до даљњега да ни један официр нити подређени војник или граничар, по под пријетњом најтеже одговорности и казне не смије усудити да би крио и једног монаха („калуђера”) ма било одкуда тај дошао, у својој кући а поготово да нипошто не дозволи да би такав вршио било какву духовну функцију ни међу народом ни код жумберачког батаљона, него, ако би тако неки дошао у овај крај да га мора одмах дању или ноћу спровести, па чак и кад би имао и доэволу декретом Високог господина генерала Шерцера, или неки други документ, да се на то не обазиру, него га треба задржати и одмах га послати к мени”. Неће бити забуне, ако се промјена мишљења баруна Шерцера према српским монасима припише утицају оних гледишта, која су превладала код власти у Хрватској и Славонији и која је без сумње још и појачавао својим савјетима поунијаћени бискуп прибички Габриел Палковић; но, да би се у довољној мјери могао оцјенити тај утицај, потребно је поближе размотрити историју унијатске бискупије у Прибићу, која је била основана путем силе. Већ смо споменули бискупа Зорчића из манастира Марче, који се је дао поунијатити. Тај манастир спада међу најранија насеља српског народа у поновно освојеној Славонији. Наиме под царем Максимилианом другим, дошло је године 1572. неколико монаха из манастира Рмња, у Босни, са нешто Срба преко Саве, те су се населили са дозволом у запуштеном ранијем подручју Вараждинског генералата покрај горе Калник; прије тога протјерали су Турке и Татаре из тог краја, као и из подручја „Цениза”, те заузели „Жељезна врата” (кланац између Крижеваца према Вараждину). Цар Максимилиан други., и његов наследник Рудолф други, (1582) подјелили су им значајне привилегије, на основу којих је године 1600., под вођством Вуковића и Пијасонића (такођер „Беашиновић”) много хиљада Срба прешло овамо из Босне и Македоније: међу њима налазио се и митрополит Гаврило заједно са већим бројем (Чапловић их цијени на 70) монаха (калуђера). ПАРОХИЈСКИ ДОМ ПРИБИЋ Парохијски Дом-Прибић   По први пут може се међу владикама у Марчи доказати континуитет „грчко-источних” владика српске националности с ове стране Саве; Марча је све до доласка патријарха Чарнојевића 1690., представљала црквено средиште непоунијаћених Срба. С тог разлога обратили су и противници православља своју пажњу углавном овој епархији. Коначно им се посрећило да је истргну из крила српске православне цркве. Осми владика у Марчи Павао Зорчић прихватио је унију због личне користи. Био је именован „свидничким” бискупом и викаром загребачке бискупије и добио је као награду фискалну курију Зрињских-Прибић, по чему ови поунијаћени бискупи кадкада носе и ту титулу. Српском су народу лажно посвједочили да је Зорчић био посвећен као православии у Москви. Кад је српски народ доэнао истину, протјерао је бискупа оружјем. Његов насљедник Исаија Поповић морао се изјаснити пред народом, да није поунијаћен; патријарх Чарнојевић испитао његову православну исправност и потврдио га за владику. Исто тако ни слиједећи владика марчански није пристао уз унију. Међутим, Григорије Југовић отворено је заговарао унијаћење. Он се дао посветити у Риму и изазвао је својом горљивом проватиканском политиком устанак у години 1718. Није био мање вредан у својој наклоности према унијаћењу ни бискуп Рафаило Марковић, изабран године 1727., он је и себе прогласио и свој народ, приликом свог именовања за бискупа, за унијате, те се је послужио и силом, не би ли и остале свештенике натерао да слиједе његов пут. Тада је отворено избило народно незадовољство. Дверски ратни савјет подузео је путем генерала Галера да се преброје присталице уније, а при томе се показало, да у читавом (Вараждинском) генералату нема ни једног поунијаћеног вјерника. Нимало се није презало од тога, да се унија шири насилно; православии свештеници били су прогањани и злостављани, те су их по налогу бискупа који су прихватили унију окивали у гвожђе и бацало у тамнице; гдје је највећи дио њих изгубио живот од глади и туге. Уз језуите, показали су се главним поборницима уније и поједини аустријски генерали. Међу њима се нарочито истине генерал Бенвенуто гроф Петаци (Petazzi). Потицао је из старе тршћанске племићке фамилије, која од године 1632. носи име грофова. Петаци је био ватрени присталица католичке цркве и услед тога је уживао велики углед код католичког клера а исто тако и код оних државника, који су дјелили његове погледе (као нпр. тајни дворски секретар Марије Терезије, барон Koch). Барон Бартнштајн (Bartenstein) убраја га међу оне „опасне људе који су у стању да злоупотребе силу, против свих правила”. Назива га човјеком, који се „није дао одвратити од тога да српском народу учини неправду, те да је на крају дао објавити такав проглас, који је по садржају неспојив с привилегијама”; који се је сваки пута оглушио на толерантне законе, кад год би они били повољни за православие. Петаци је често досађивао двору настојећи одстранити утјецај поштених царских чиновника, који се нису слагали с његовим поступцима и који су штавше доказали да су његови наводи лажни и протурјечни. А такво мишљење о опасној нарави грофа Петација, изнио је и Бартнштајн не само у свом писму упућеном престолонасљеднику Јозефу; то своје мишљење поновио је и својим писмом које је предано 17-ог октобра 1765. царици—краљици. У њему се директно супроставио мишљењу већине тадашњих аустријских државника, а поготово Угарској државној канцеларији, где се одобравало Петацијевим поступцима; тако се и Бартнштајнов насљедник у предсједништву Илирског дворског изасланства, барон Коллер, у једном писму царици од 12-ог новембра 1769. нашао за потребно да истакне „изузетну хришћанску принципијелност” грофа Петација, због које је морао отрпети „много неугодних оговарања”; он је, по Коллеру наводно „био сигуран” у своје судове, јер би се — „по раније прихваћеном приједлогу, који је он дозволио карловачком православном владици улаз у жумберачко подручје — сада шизма проширила уз непроценљив губитак много хиљада душа.” Овај нетолерантни католички генерал организовао је уз помоћ поунијаћених бискупа, окрутно прогањање; православни свештеници били су, по Петацијевој заповједи,злостављани и затварани у тамнице, гдје су морали проћи све страхоте мучења. Молба митрополита Павла Ненадовића Њеном величанству (1758. 15. децембар) Ваше царско и краљевско апостолско величанство нека ми најмилостивије дозволи да изнесем Вашем царском краљевском величанству с најдубљим страхопоштовањем оно, што ми је писао мој карловачки владика Данило Јакшић, под велико А и Б — жалба православних (graeci pop uniti Ritus) војника Карловачког генералата из Жумберка, који се жале да су их почели од 1750. ометати да слободно живе у својој православној вјери и забрањивати њиховим свештеницима, да живе и дјелују у Жумберку. У жалби се подобно наглашава чињеница да има томе више од двије стотине година како су се доселили у овај крај и да су до 1750. уживали потпуну вјерску слободу. Доказ додат под Б — у жалби Жумберчана, да су у Жумберку службу Божју увијек обављали православни свештеници над својим вјерницима, а кад би неки од домаћих свештеника био слободан, онда би дошао неко из манастира Гомирје. Заповјест коју је издала Команда у Карловцу 24. новембра 1750. дословце гласи: „Циљ ове забране је заштита унијата, које православии свештеници ни на самрти не остављају на миру, већ их силе да пређу у „грчку вјеру”. Међутим, онај који је издао ту заповјест издаје се сасвим јасно, да је присталица уније, а то не доликује њему који није мисионар него војник. Ц — Православии свештеници у Жумберку изложени су сталном притиску да се поунијате, а пошто они то одбијају онда их понижавају и злостављају. Монасима из манастира Гомирје брани се приступ у Жумберак, премда би они могли показати исправе Е — Генералске команде која им дозвољава Слободан приступ у Жумберак и то у сваком случају, кад затреба. Према привилегијама из године 1706. признато им је и право да тамо скупљају милостињу. Па ипак, најправеднија Монархињо! Привилегије које су Ваши славни преци додијелили Вашој вјерној и најпослушнијој Илирској нацији, и које је Ваше царско краљевско височанство више пута најмилостивије потврдило а нарочито параграф који мојим вјерницима дозвољавају пуну вјерску слободу и гдје стоји записано: »Archieppus et per eum constituti Eppi… bis in civitatibus et villis Rascianos Sacerdotes subordinandi«. Поврх тога Ваше царско и краљевско величанство нам је дало увјерење честим најмилостивијим декретима, у којима се каже да се над Србима неће вршити никакво вјерско насиље, односно, да се неће присиљавати на поунијаћење. Наредба, међутим, изнета под Ц — и забрана свештеницима моје цркве да посјећује своје вјернике у Жумберку, стоје у потпуној супротности са Вашом вољом и мишљењем, а документа Б, Д, Е, Ф то јасно потврђују и доказују. Прилог Б — недвосмислено говори, да се српска православна црква не уплиће, како неки тврде, у унијатске ствари. Једино што Срби желе јесте, да по сваку цијену сачувају своју вјеру. Кад је Вашем царском краљевском величанству стигла моја најпослушнија и најпонизнија молба, у вези укидања заоране под Ц — а која је и сада на снази, омогућило би карловачком владици, да поставља свештенике у Жумберак, који би се бринули за вјерски живот жумберачке дјеце, а владици, да се одмах дозволи да врши црквено правосуђе, које му на основу датих привилегија и припада. Уколико би овдје неко хтио приговорити како би се овим наводно могла учинити штета интересима унијатске цркве, у том случају нека Ваше царско и краљевско величанство најмилостивије одреди, на основу cottus Bihariensis, непристрасну комисију која би на лицу мјеста извршила попис, у којој би могао бити присутан ја или онај коме би дао моју пуномоћ. Тиме би се коначно успоставио мир, који би био од највеће користи за државу и за оне који служе Вашем царском и краљевском величанству. Ваш најоданији Paulus Nenadovich m. p. Erztzbischof und Metropolita (Оригинал у архиву Краљевске дворске канцеларије, илирски списи из године 1769. бр. 247.) Копија једне писмене молбе, коју су жумберачки православци предали карловачком владици Данилу Јакшићу (Плашки, 1759. 5. август) Преузвишеном и милостивом владици!   Више од двије стотине година је протекло како су наши преци стигли из Турске у ове крајеве и тако дошли под највишу заштиту аустријског Двора, настанивши се не само у Жумберак, него су послужили као примјер великом броју своје православие браће, који су се повели њиховим примјером, те се тако многи Срби из Турске преселили у Гомирје, Врбовско, Моравице, Дрежнице, Оточац, Плашко, Тржић, Бриње, Брлог, Бељак и у више других села. Пошто су наши преци, били први који су се настанили у Жумберак, гђе су одмах подигли своје цркве, у којима су служили наши свештеници, дотле су Срби који су касније прешли из Турске у ове крајеве, у прво вријеме били и без цркве и без свештеника, те су им наши жумберачки свештеници вршили богослужење. Бременом су и ти Срби посвуда подигли цркве, добили властите свештенике, па им онда више нису били потребни свештеници из нашег Жумберка. Сада се ситуација измјенила, односно, кад нам у нашем Жумберку недостаје домаћи свештеник, долазе нам свештеници из тих мјеста, нарочито из манастира Гомирје. Захваљујући оваквој помоћи наша се вјера одржала у потпуности, све до 1750, када су у кратком временском раздобљу умрли, један за другим, два свештеника наше вјере по имену Марко и Теодор, обојица презимена Хрушчевић. Послије њихове смрти остала су код нас два свештеика из манастира Гомирје, Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић, који су већ и раније обављали црквене послове за вријеме болести прве двојице. У томе није било ничег необичног јер то се догађало више пута и раније, да нам, у недостатку нашег свештеника, пошаљу неког из манастира Гомирје, који су вршили своје дужности на најбољи начин, Но, сада су их одмах отјерали, као што се то довољно јасно види из приложеног списа од 24. септембра 1750. Умјесто њих, међутим, послали су нам друге свештенике, који нису наше вјере и ти нас странци сада присиљавају, пригодом исповјести и вјенчања, да се морамо заклети на вјерност римокатоличкој цркви и да признамо папу као врховног црквеног поглавара, који стоји изнад наших. Ми сада видимо, да се над нама врши отворено, Хајгопе вјерско насиље и то од стране садашњих свештеника, који отворено наступају против наше вјере и Источњачке цркве. У тој својој непоштеној работи, ти странци иду чак тако далеко, да покушавају нас Жумберчане одвратити од вјере наших предака, односно од нас самих. Они, међутим, заборављају да је наша вјерност православној цркви чврста и несаломљи-ва и да смо спремни да у вјери наших предака и даље живимо и умремо, без обзира на све могуће препреке које би нас на нашем путу могле задесити. Остајући одани својој вјери никако не значи, да ми имамо нешто против оних који желе бити синови римо-католичке цркве, односно, да признају папу као врховног црквеног поглавара и да су присталице уније. Ми желимо само толико, да најпослушније замолимо Ваше високо достојанство, које као владика уживате, да пренесете Његовој екселенцији, нашем митрополиту ову нашу биједу и вјерско насиље, које се над нама врши, како би Његова екселенција наш митрополит нас сироте Жумберчане, који нисмо унијати, могао препоручити милости Њеног царског и краљевског величанства и најпонизније молити, како Најузвишенија не би дозволила, да нас, сироте, не присиљавају да се поунијатимо, те да нас не одвраћају од наше цркве и вјере, него да нас пусте да у миру живимо у нашој вјери, да се нашим вјерницима дају свештеници какве смо имали све до 24. септемвра 1750., те да би могли живјети и умријети у тој нашој вјери, као довјека вјерни поданици Њеног царског и краљевског величанства. УНИЈАТСКА ЦРКВА У ЖУМБЕРКУ Унијатска Црква У Жумберку.   Но ми немамо ништа против оних који су унијати или који хоће добровољно постати унијатима, односно, ми не говоримо у име унијата, него саму у наше име, који нисмо унијати, те убоги очекујемо помоћ Божју и милост Њеног царског и краљевског величанства. Ово заговарају сви становници Жумберка, који су православие вјере, који нису унијати, и они који јесу и који нису потписани. На крају долази тридесет и један својеручни потпис, међу којима један водник, а остали вјероватно обични граничари.   Јохан Хајнрих Швикер ХИСТОРИЈА УНИЈАЋЕЊА СРБА У ЖУМБЕРКУ Изд. Кућа „Каленић“, Крагујевац   На некадашњем грудобрану Европе од Османлија, уз реку Купу, данас живи само 280 Срба. Потомци ускока само у четири села. Српски се готово и не чује. Ћирилица нестала, на латиници и споменици БЕЛА Крајина, најјужнији дело Словеније уз реку Купу, је и најсеверозападније острво српског језика, гласи често понављана фраза. У стварности, српски језик се данас веома ретко чује у последња четири села у којима живе потомци српских ускока: Бојанцима, Мариндолу, Милићима и Пауновићима. У осталим селима некадашњег грудобрана Европе пред Османлијама, данас живе поунијаћени и покатоличени Срби који говоре само словеначки. – Статистички се још 280 људи у Белој Крајини изјашњавају као Срби, али осим неколико најстаријих житеља, српски више нико не говори. Села су готово пуста. Потомци српских Крајишника који су чували Хабзбуршко царство од Турака, током пет векова су успели да сачувају језик и идентитет, па све до краја Другог светског рата. Тек у СФРЈ они су га изгубили. Данас кажу да им је довољно да буду лојални грађани Словеније. Срби у Белој Крајини су виртуелни – каже историчар Борисав Челиковић, који је крајем 2012. обишао последња српска села Беле Крајине. Срби су успешно чували свој идентитет све до Другог светског рата, јер су имали основну школу и учитеља, који је обично долазио из Србије. Црква је вековима била не само храм православне вере, већ и чувар свести о српском идентитету. После 1945. све се променило, иако су Срби у Белој Крајини ратовали на страни комуниста. ЖЕНСКА НОШЊА У ЖУМБЕРКУ – Они су се током Другог светског рата по борбености показали као прави наследници ускока. Међутим, прихватањем партизанског покрета довели су на власт комунизам који им је после рата укинуо школу на српском, наводно јер није било довољно ђака, иако је тада је у Белој Крајини живело неколико хиљада Срба. Локалног пароха су имали до педесетих, а онда је одређено да је за њих буде надлежан свештеник из Српских Моравица у Хрватској, који је долазио само понекад. Економске миграције у градове само су допринеле убрзаној асимилацији Срба – каже Челиковић. По попису пре Другог светског рата у Словенији је било више од 7.000 Срба, а од тога је највећи број био у Белој крајини. Већ 1967. етнолог Миленко С. Филиповић бележи да их има тек 500-600 и да се склапају мешовити бракови, што је до тада било незамисливо. – Српски првославни идентитет је чуван и тако што се женило и удавало из других крајишких крајева, невесте и младожење долазили су са Кордуна, Баније, из Лике, Далмације – наводи Челиковић. Ипак, он наглашава да се не може сва одговорност за асимилацију пребацити на комунистичку Југославију. Расрбљавање целе Војне крајине почело је много раније, заједно с падом моћи Османске империје. Хабзбурзи су од почетка 16. века позивали и нудили привилегије онима који су били спремни да бране границе царства пред надирућим Турцима. У том појасу земље, где рат никад није престајао, имали су смелости да живе само Срби граничари, крајишници. Неки су били староседеоци, а неки су се досељавали из српских крајева од Скадра до Задра, привучени привилегијом статуса слободних људи, са локалном самоуправом под српским војводама и са црквом која је чувала национални идентитет. Према до сада познатим аустријским документима, око 1530. на ратом спаљене и пусте земље око Жумберачких планина, у данашњојст.сопм Хрватској, а затим и суседне Беле Крајине, у данашњој Словенији, дошао је први талас српских ускока из Старе Србије, а затим је уследило још неколико из Босне и Далмације.   ЖУМБЕРАК СТАРА НОШЊА Greek Catholic woman in traditional garments with a headscarf premetac"a. Stojdraga, Z"umberak. p 131.Аустријски цареви су штитили српске привилегије и веру док су им Срби били потребни за ратовање. Највећи притисак долазио је из Католичке цркве која је инсистирала код Хабзбурга да “грчкоисточне шизматике” присили да се врате “правој римској цркви” или бар да јој плаћају данак. Већ у доба Марије Терезије ограничавају се права крајишницима и намеће се унијаћење. Претапање Срба у друге народе постаје све интензивније, а од 1881. кад је Војна крајина укинута почиње трагедија некадашњих граничара хришћанске Европе. Они остају без државних плата, на шкртом земљишту које не може да исхрани много гладних уста, окружени верски нетрпељивом средином која их назива “власи”, што је погрдан назив за “дивље горштаке” који “ждеру живо месо”. Почело је масовно исељавање, а они који су остали били су пред изазовом да се одрекну вере и нације, или да трпе изолацију. – Српска православна црква је чувала национални идентитет и предање о средњовековној Србији. Где је она потискивана, нестајали су и Срби. Прихватање католичанства, или уније, доводило је до потпуне промене идентитета, гркокатолици и католици у Словенији постајали су Словенци. Унијатство је променило идентитет становништва Жумберка о коме хроничари у17. веку наводе да је српско, истог порекла као оно у Белој Крајини. Почетком 20. века на питање једног етнолога коме народу припадају они кажу”ваљда смо Срби”. У четири села Беле Крајине српски идентитет сачуван је све до половине 20. века. Данас сам пронашао само неколико стараца који се осећају као Срби и говоре чист српски, на начин како се говори у источној Херцеговини – каже Челиковић.  Он наводи да је црква у Бојанцима жива само захваљујући старини Здравку Вукчевићу који је председник црквене општине, звонар најчешће једини верник који стоји пред свештеником кад овај дође о великим празницима. На ускоке из старина подсећају само још стари везени пешкири у цркви с ликом Светог Георгија и ђириличним писменима: На гробовима које потомци подижу својим старима су латинична слова, као и на табли ктитора који су обновили цркву. Вучковић је подигао је себи гроб за живота, с латиничним натписом. На питање зашто није ставио ћирилична слова објаснио ми је да нико не би знао да прочита његово име, јер млади не уче ћирилицу. СТАРИ НА ЋИРИЛИЦИ, НОВИ НА ЛАТИНИЦИ ГЛАСАЛИ ЗА НЕЗАВИСНОСТ ПОЧЕТКОМ деведестих, Срби Беле Крајине масовно су гласали за независну Словенију да би себе поштедели проблема и губитка посла, али ни то их није поштедело политичких манипулација. Како је касније признао тадашњи словеначки министар полиције, Срби из Беле Крајине су потомци ускока, а”крв није вода”, па је житељи четири села ставио под посебан наџор. Појавило се и мистериозно писмо у коме се објављивало оснивање српске аутономије, које је на шачицу Срба из Беле Крајине навукло бес словеначког јавног мњења. Касније се испоставило да је писмо фалсификат.   БЕГ ОД ИДЕНТИТЕТА   МЛАДИ потомци ускока беже од свог српског идентитета посебно од деведестих, кад су Срби представљани у тамнијим спом.цирнијансама од црног ђавола.После отцепљења, словеначко руководство предлагало је чак да се дуж границе направи низ бункера према “дивљем Балкану”, налик онима у Албанији Енвера Хоџе.У исто време, у Хрватској, која је већ поунијаћене жумберачке Србе прогласила Хрватима, почело је и својатање Срба из Беле Крајине. Кад су Срби из два жумберачка села Радатовићи и Драгошевци 1992. написали петицију да се из практичних, економских разлога припоје Словенији односно Белој Крајини, иницијатори тог предлога су завршили годину дана у затвору.Зато потомци ускока из Беле Крајине данас беже од свог порекла. -Млади неће да знају ништа о томе. Нити су мотивисани, нити је таква ситуација да би желели да знају – објашњава један стари Бојанчанин. Народне ношње ускока грађанског становништва Беле крајине у Словенији, (са назнаком православаца) села Бојанци, Мариндол, Милићи, и Пауновићи. Корени православног становништва Беле крајине уз скромне могућности самог развоја насеља ове покрајине са више стогодишње издвојености од комшилука од предака и матичне отаџбине и утицаја ближињега становништва до данашњих дана. Потомство Ускока ипак је успевало сачувати културу већинске околине, где су и сами пустили печат. Тања Петровић Преузето са интернет презентације: www.zapadnisrbi.com,22.04.2017.

Фејсбук коментари