ФАЛАНГИЗАМ

I ШПАНИЈА

Шпанска фаланга чврсто верује у Шпанију. Шпанија НИЈЕ пука теорија. Нити скуп мушкараца и жена. Шпанија је, пре свега, ЈЕДИНСТВЕНА СУДБИНА.  Историјска стварност. Она је бит, истина сама по себи, која је знала испунити – и даље мора испуњавати – универзалне мисије. Самим тим, Шпанија постоји: као нешто НЕДОКУЧИВО било ком појединцу, класи и групи које је сачињавају; као нешто СУПЕРИОРНИЈЕ од тих појединаца, класа група, па чак и од свих њих заједно. Дакле, Шпанија која постоји као СУПЕРИОРНА И НЕДОКУЧИВА СТВАРНОСТ, мора имати своје ВЛАСТИТЕ ЦИЉЕВЕ. Они су следећи: опстанак сопственог јединства, васкрсење унутрашње снаге и надмоћно учествовање у светским духовним подухватима.

II РАСТАКАЊЕ ШПАНИЈЕ

Да би остварила ове циљеве, Шпанија се суочава са великим препрекама. Подељена је: Локалним сепаратизмима, ривалством међу политичким странкама и класном борбом. Сепаратизам не схвата или занемарује реалност Шпаније. Не зна да је Шпанија пре свега, једина велика ЈЕДИНСТВЕНА СУДБИНА. Сепаратисти се издвајају по томе да ли говоре истим језиком, да ли имају исте расне карактеристике, да ли њихова покрајина има властиту климу, или пак посебну топографску физиономију. Али, изнова се мора понављати, нацију не одређује исти језик, ни иста расна припадност, ни иста територија. Њу одређује ЈЕДИНСТВЕНА СУДБИНА НА УНИВЕРЗАЛНОМ ПЛАНУ. Та јединствена судбина одувек се звала и зове се Шпанија. Под знаком Шпаније испунили су своју судбину – удружени на општем плану – народи који је чине. Ничим се не може оправдати разбијање те величанствене заједнице, творца једног света. Политичке партије занемарују јединственост Шпаније јер је посматрају са аспекта ПАРЦИЈАЛНОГ интереса. Једни стоје ЗДЕСНА. Друти стоје СЛЕВА. Стајати тако пред лицем Шпаније значи извитоперити истину о њој. То је као кад бисмо је посматрали чкиљећи само на десно или само на лево око. Лепа и величанствена дела не посматрају се тако, већ само и једино: ШИРОМ ОТВОРЕНИХ ОЧИЈУ. Не са ПАРЦИЈАЛНОГ, ПАРТИЈСКОГ гледишта које као такво изобличава предмет посматрања. Већ са ТОТАЛНОГ, Отаџбинског, гледишта које обухвата целину и исправља недостатке наше слике. Класна борба занемарује јединство Отаџбине, јер разбија идеју о НАЦИОНАЛНОЈ ПРОИЗВОДЊИ као целини. Послодавцима је па уму да путем борбе стекну што више. Радници, такође. И наизменично се тиранишу. У периодима економске кризе послодавци искоришћавају раднике. У периодима економског раста, или кад су радничке организације веома снажне, радници искоришћавају послодавце. Ни радници, ни послодавци не увиђају истину: и једни и други су сарадници у заједничком процесу НАЦИОНАЛНЕ ПРОИЗВОДЊЕ. Сметнувши с ума националну производњу, и мислећи само на интерес или амбицију своје класе, и послодавци и радници ће на крају скончати у самоуништењу и пропасти.

III ПУТ ИСЦЕЉЕЊА

Ако су борба и декаденција донели до тога да се изгуби вечна идеја о Шпанији, лек ће бити обнова те идеје. Треба поново сагледати Шпанију као реалност која постоји сама од себе. Супериорнију од разлика међу народима. И од сукоба међу странкама. И од борбе међу класама. Ко не губи из вида чињеницу о супериорној реалности Шпаније, јасно уочава све политичке проблеме.

IV ДРЖАВА

Неки државу схватају као апарат за пуко одржавање реда, као посматрача националног живота у који би се укључила само у случају нарушавања тог реда, без чврсте вере у било коју идеју. Другима је циљ да се дочепају државе како би је употребили као инструмент, чак и тирански, за остварење интереса своје групе или класе. Шпанска фаланга неће заговарати ниједан од ова два става: ни равнодушну, чисто полицијску државу, нити државу једне класе или групе. Жели државу која ће веровати у супериорну реалност и супериорну мисију своје Шпаније. Једну државу која ће, служећи идеји, јасно одредити сваком човеку, свакој класи и свакој групи њихов задатак, њихово право и њихову жртву. Државу СВИХ, то јест државу чији је једини циљ пронети славу вечне идеје о Шпанији; никада покорну интересима једне класе или једне групе.

V УКИДАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА

Како држава никада не може бити партија, треба укинути све политичке партије. Политичке партије настају као резултат једне лажне политичке организације: парламентарног режима. У парламенту неколицина господе тврди да представља своје гласаче. Али већина гласача нема ничег заједничког са изабранима: нити припадају истим породицама, нити су из истих општина, нити су из истог еснафа. Некакве цедуљице које се сваке две или три године убацују у гласачке кутије представљају једину везу између народа и оних који тврде да су њихови представници. Да би та изборна машина функционисала потребно је сваке две или три године грозничаво уздрмати животе људи. Кандидати урлају, псују, обећавају немогуће ствари. Странке се међусобно размећу, жестоко нападају, убијају. Тих дана се призивају најжешће мржње. Рађа се зло које ће можда заувек остати, чинећи немогућим животе неких народа. А колико је победничким кандидатима стало до народа? Они одлазе у престоницу да бриљирају, да се појављују у новинама и да арче време на расправе о замршеним темама које нико не разуме.  Зашто би народима били потребни такви политички посредници? Зашто би човек, да би могао учествовати у животу своје политичке нације, морао постати члан неке странке или гласати за кандидате било које политичке партије? Сви се рађамо у некој ПОРОДИЦИ. Сви живимо у некој ОПШТИНИ. Сви имамо неку СЛУЖБУ или ПРОФЕСИЈУ. Али нико се по природи не рађа нити живи у некој политичкој партији. Партија је нешто ВЕШТАЧКО што нас силом спаја са људима из других општина и других професија са којима немамо ничег заједничког, а раздваја од наших суседа и наших сарадника са посла, тј. од оних са којима заиста делимо живот. Веродостојна држава, попут оне коју прижељкује Шпанска фаланга, неће бити утемељена ка лажи политичких партија нити на парламенту који су оне породиле. Биће утемељена на аутентичним животним реалностима: Породици. Општини. Еснафу или синдикату.  Тако ће нова држава морати да успостави интегритет породице као друштвене јединице; аутономију општине као територијалне јединице; и синдикат, еснаф, корпорације као аутентичну основну целокупне државне организације.

VI ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ КЛАСНЕ БОРБЕ

Нова држава неће бити грубо паралисана борбом за преживљавање на коју су људи приморани.  Неће допустити да се једна класа тако организује како би могла збацити са себе јарам оне друге и несметано је тлачити. Нова држава, будући да ће бити тоталитарна, држава свих, сматраће циљеве сваке појединачне групе, која је њен саставни део, својим властитим циљевима и бдеће над интересима свих као над сопственим интересом. Главна сврха богатства је да људима побољша услове живота – а не да већина буде жртвована зарад раскоша и уживања мањине. Рад је најбоља афирмација грађанског достојанства. Највећу пажњу држава ће поклањати достојанству и добробити радника. Тако ће преузети на себе, као своју примарну обавезу по ма коју цену, да сваком запосленом обезбеди и гарантује не само голу егзистенцију, већ достојанствен и пристојан живот. То неће бити милостиња, већ извршење државне дужности. Сходно томе, ни добит од капитала – данас често неправедна – ни радне обавезе неће одређивати интерес или моћ класе која у датом тренутку доминира, већ заједнички интерес националне производње као и моћ државе. Класе неће морати да се организују у ратни поредак у циљу властите одбране, моћи ће да буду спокојне, јер ће држава непрестано бдети, над свим њиховим праведним интересима. Али да, мораће да се организују у мирнодопски поредак синдиката и еснафа који су данас изван јавног живота због вештачког надзора парламента и политичких партија, но постаће непосредни органи државе. Резиме: Садашње стање класне борбе раздваја класе у два табора, различитих и супростављених интереса. Са нашег становишта, сви који учествују у производњи сматрају се заинтересованим странама у истом заједничком подухвату.

VII ПОЈЕДИНАЦ

Основно полазиште Шпанске фаланге је да човек има тело и душу; односно, да је рођен за непролазну судбину, да је носилац непролазних вредности. Стога се, дакле, највеће поштовање указује човековом достојанству, његовом интегритету и његовој слободи.  Али та дубока слобода не допушта поткопавање темеља заједничког живота. Не може се допустити да цео један народ служи као огледно поље дрскости или екстравагантности било ког субјекта. Свима, веродостојна слобода која се остварује само у оквиру снажне и слободне нације. Никоме, слобода да руши, да трује, да распаљује страсти, да поткопава темеље целокупне чврсте политичке организације. Њене темеље чине: АУТОРИТЕТ, ХИЈЕРАРХИЈА и РЕД. Ако је интегритет појединца увек сакралне природе, он неће бити самоостварен пуком могућношћу учествовања у јавном, националном животу. Политички ангажман појединаца може бити оправдан само у часу када је он испунио своју обавезу према нацији. Таквих обавеза поштеђени су само неспособни. Али паразити, трутови, они који желе да као готовани живе на рачун других, неће завређивати ни најмање поштовања нове државе.

VIII ДУХОВНОСТ

За Шпанску фалангу живот није случајни сплет економских фактора. Она не прихвата материјалистичко тумачење историје. Са духовног плана је долазио, и одлазио, пресудни подстицај у животима људи и народа. Супериорни аспект духовности је религија. Ниједан човек не може а да себи не поставља вечна питања о животу и смрти, о стварању света и небесима. На ова питања не може се изврдавати одговор: мора се одговорити потврдно или одречно. Шпанија је увек одговарала хришћански потврдно. Хришћанско тумачење живота је пре свега веродостојно; Али је сем тога, историјски гледано, и шпанско. Захваљујући свом осећању васељенског хришћанства, Шпанија је савладала море и варварство непознатих континената. Освојила их је да би њихово становништво припојила свеопштем подвигу спасења. Тако ће, дакле, целокупна обнова Шпаније нужно имати хришћански смисао. То не значи да ће васкрснути и црквени прогони неверника. Времена црквених прогона су прошла. Не жели се ни да држава преузме функције које припадају цркви. А поготово се не жели толерисати уплитања или мешетарења цркве, које би евентуално нанело штету достојанству државе или националном интегритету. Нову државу ће надахњивати традиционални религиозни хришћански дух Шпаније, те ће стога усаглашавати са црквом своје ставове и одбрану који јој по пропису припадају.

IX УПРАВЉАЊЕ ДРЖАВОМ

То је оно што жели Шпанска фаланга. Да би то постигла, позива у нови крсташки поход све Шпанце који желе васкрсење једне велике, слободне, праведне и праве Шпаније. Они који крену у овај крсташки рат морају бити предани служењу и жртви. Морају прихватити живот као војевање: дисциплину и опасност, самопрегор уз одбацивање сваке таштине, зависти, лењости и клеветања. У исто време служиће тој идеји радосно и часно. Сила је допуштена када се њом брани идеал који је оправдава. Истина, правда и отаџбина биће брањени свом жестином када се силом – или из заседе – на њих удари.  Али Шпанска фаланга никада неће користити силу као инструмент угњетавања.  Лажу они који најављују – рецимо, радницима – фашистичку тиранију.  Све што је СНОП или ФАЛАНГА значи јединство, братску и одважну сарадњу, љубав. Шпанска фаланга, букнула из љубави, постојана у вери, знаће да војнички врати Шпанију Шпанији.” Хозе Антонио Примо ДЕ РИВЕРА

Извор: Наше ИДЕЈЕ број 2, фебруар 1994.

Хозе Антонио Примо де Ривера (1903-1936), адвокат и политичар, син шпанског војног диктатора генерала Мигуела Примо де Ривере, који је владао између 1923. и 1930. године. Хозе Антонио је био оснивач Фаланге, шпанске фашистичке партије. Био је погубљен од стране Лојалиста, за време шпанског грађанског рата. Постао је херој десничара и слављен од стране Франковог Националистичког Покрета. Први ауторски текст Хозе Антонија Прима де Ривере који је преведен на српски језик: Слава Свету су познате две врсте славе: једна која потиче из унутрашњости и излази вани, и друга која долази са стране и улази унутра: слава лампе која светли и слава обичне кугле, која, ако сија, то је једино због пресијавања, пасивног и примитивног; слава звезде и слава ненасељене планете. Једне су оне које се могу бацити на време, тек да буду забележене, али да испуне векове својим звуком. А друге, због потпуног ризика, долазе као један тренутак у историји, у виду изненадних носилаца страних интереса. Прва ужива славу лампе: центрифугалну, остале, центрипеталну славу кугле. Постојао је један човек који је био познат без истицања већих заслуга него што је случајно предавање живота у вечној ватри. Сан о догађају је дошао у подземље са славом путника, ништавног имена жртве. Ту је био и човек који је стигао до славе тако што га је неизвесност места или времена импресионирала, као и било кога другог, строгошћу власти. Због тога, увек када се нађемо на путу тренутне славе, треба се запитати: ,,Хоће ли моја слава бити она која долази изнутра, или она која се пресијава споља?”. Такође, погодно је запитати се: ,,Шта ће остати од мене када ме ризик надвиси?”. Зато што нема ничег горег, него замислити да обична кугла стоји тик уз звезде. Нација, 24.2.1930. Химна Фаланге, коју је написао Примо де Ривера: Cara al sol con la camisa nueva, que tú bordaste en rojo ayer, me hallará la muerte si me lleva y no te vuelvo a ver. Formaré junto a mis compañeros que hacen guardia sobre los luceros, impasible el ademán, y están presentes en nuestro afán. Si te dicen que caí, me fui al puesto que tengo allí. Volverán banderas victoriosas al paso alegre de la paz y traerán prendidas cinco rosas las flechas de mi haz. Volverá a reír la primavera, que por cielo, tierra y mar se espera. ¡Arriba, escuadras, a vencer, que en España empieza a amanecer! ¡España una! ¡España grande! ¡España libre! ¡Arriba España! Српски препев: Окренут ка сунцу у новој кошуљи што црвеном извезла си ти у њој нека погинем и нека ме у њој теби врате.  Стаћу тада у строј са друговима што на небу стражу чувају непролазну за све као на небу тако и на земљи. Ако теби кажу да сам пао, знај, отишао сам тамо. Вратиће се заставе победе у веселом маршу мира. и донеће теби пет ружа, пет ружа, пет стрела за мој лук. Смех ће се вратити у пролеће што га чекају небо земља и море.

Фејсбук коментари