Бледе често и много стара и много чувена јунаштва пред јунаштвом и подвизима те чудне младости што ни пред најтежом борбом ни пред најсвирепијом смрћу, никад, никад не посумња у коначну победу. Добијали су ударце, -поклекнули нису, рањавани су тешко, – јаукнули нису, мучени су зверски- кајали се нису, тучени су до смрти предали се нису, гинули су увек уз поклике своме идеалу.  И сама смрт њихова непријатељу страх у кости угонила и он је морао да бежи од мученичког лика њиховога. То су права деца старца Вујадина. Пуних осам месеци бране земљу Србију и гину за Србију, иако они ни длаку кривице за њену данашњу судбину на својој савести немају.  А борба коју су повели није била лака. У једном су се, кад је та младост одважно кренула у борбу, сви Срби сложили. И они који су овој херојској деци гледали ,, издајнике“ и ,,најамнике“ и они који су у њој гледали мученике и спасиоце. Сви су Срби тада осећали и говорили да тежих и судбоноснијих дана српски народ у својој историји није имао. Знамо,- ваљда ћемо то бар још данас сви да признамо,- како је оно било с јесени прошле године.  Лондонске и црвене магле у главама многих који су обезглављеном, осакаћеном и ојађеном народу морали да притекну у помоћ, с једне стране а побеснела ,,партизанска“, робијашка, разбојничка звер заурлала по друмовима, пропланцима, селима и паланкама с друге стране. Поврх свега, изгубљени рат под најстрашнијим околностима по српски народ, а у земљи моћан окупатор, који води одсудну битку са Москвом и с Лондоном. Генерал Недић развија српски барјак и зове под заставу борце за спас Србије.Нема ,, родољуба“ да се виде на зборишту. Они из прикрајка вире и чекају вече, да у мраку, иза добро спуштених завеса, сасвим тихо одвију туђинске радио станице да им оне дадну путоказ и утеху.Хиљаде и десетине хиљада ,, интелигентних“ и ,, просвећених“ тако раде. Мртво море наше спава. Оно никад није ни имало везе са бистрим врелима и брзим водама наше Отаџбине.  Само стране галије по њему су пловиле, само страна рука на њему је постављала светионике. Недићев удар нашао је искру.Малу али племениту, убојиту.Никад велике ствари у историји нису изводили велики бројеви.Стотина најпре, па две, три стотине, хиљада јунака спасила је Србију. Свесна је тога она дивна омладина, авангарда наше националне борбе, и само том свешћу може се објаснити онако челично, јуначко задивљујуће држање и у најтежим часовима.Ти борци слушали су само једну радио станицу, слушали су само срце свога мученичког народа који је кроз векове доказао да је способан да живи и треба да живи.Шта је погинути једном, двојици, десетини или стотини да би сутра и кроз сву будућност живеле хиљаде и милиони Срба?! У једном напису данашњег броја нашег листа ( ,, Зашто победа мора бити наша?“) каже добровољац: ништа нас материјално не веже за овај свет.Све што имам собом носим, а и то што имам не вреди ништа. Имамо, дакле, само животе које дугујемо Отаџбини и оружје којем ћемо то благо Отаџбине што скупље продати. Животи нису, дакле, наша својина. Они су својина једне узвишене мисли, једне велике заједнице, према којој је ова наша орахова љуска…   Ми живимо животом који нам Србија диригује…Помисао да живот жртвујемо земљи, уклонила је све неозбиљне детаље нашега живота.Наши идеали досежу много даље него што то многи могу да схвате.Ми знамо да ће се на нашим костима изградити тај идеал, и ми свесно подмећемо своја плећа, своју младост, свој живот.Отуда и победа мора бити наша…“ Ове речи не могу разумети ни глуви ни слепи. А таквих је још доста. Напротив, ти ће и даље да се бацају блатом и клеветом на ту младост.И слушаће мучки туђе радио станице и из њихових нових лажи до нових разочарења- као што су и ових дана- црпеће неке ,,своје“ наде. Јуначкој омладини, која из дана у дан постаје све јача и све неодољивија, неће сада пребацивати ,,издају“ и ,,најамништво“.То сад више није ни модерно, отрцано је.  Пронаћи ће ови у својој злоби и цинизму ,, нове“ ствари за хајке и подвале.  ,, Ено их, то су црноберзијанци!“ То је сад модерно.  ,,Поједоше, покупише све“, то сад може да надражи и да упали… Али деца светлости иду даље. Та младост ни пред најтежом борбом, ни пред најсвирепијом смрћу, никад, никад није посумњала у коначну победу.И како да посумња?! Свуд око деце светлости буди се нова младост, расте развија се.Пре неколико година, десетина и стотина, данас стоје на стотине десетина. Светли јако јуначка младост данашње Србије. Она зрачи и кроз сјајне зраке њене све су јаснији хоризонти сутрашњице.  Магле се дижу полагано али сигурно.Нема живота без напора и без борбе, без туге и без муке.Одрођени, размекшани и разнежени ишчезнуће.Цело једно поколење труло, непоуздано, смешно и жалосно биће од народа отиснуто.  Препорођени дух народа- Деца светлости- одбациће га без милости и жаљења. Наша Борба 1942.

Фејсбук коментари