РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ – СВЕДОК ВРЕМЕНА

Данас – заправо вечерас према још увек важећим одлукама комунистичке власти из 1945. године ми треба да говоримо о «ратном злочинцу» и човеку «без националне части».

Протојереја-ставрофора Радослава Грујића, професора Београдског универзитета, академика и једног од најеминентнијих научника свог времена покушали су да унизе следбеници једне погубне идеологије. Међу тим «борцима» било је његових ученика и студената. Срамота се наставља, и траје до дана данашњег.

Прошло је више од пола столећа како су донесене ове нечасне одлуке, и нису још увек укинуте. На срећу, не следи те одлуке данашња политичка елита Београда и Србије, већ је то наш и њен немар који траје, а та срамна осуда убире дане и бележи године. Оно што радује јесте чињеница да ће свештеник и научник Радослав Грујић ускоро добити своју улицу у граду Београду, граду из кога је одлазио, али у који се увек радо враћао. Он Београду ништа не дугује, али је зато Београд његов велики дужник. Поред Београда, Загреб је друго станиште у које је проф. Др Радослав Грујић долазио, у њему студирао и радио, али изнад свега имао велики број колега и искрених пријатеља и поштовалаца.

Ко је у ствари Радослав Грујић, какав је његов животни пут и, уопште, колики је његов значај за српску, али и европску науку и културу?

Радослав Грујић је рођен 29./17. јуна 1878. године у Земуну. Ту је завршио(1895) основну школу и реалку. Карловачку богословију завршио је 1899. године. Исте године се оженио и рукоположио за свештеника. Постављен је за парохијског помоћника при цркви Свете Тројице у Земуну, где је старешина био учени прота Димитрије Руварац. Тај период од непуних пет година (1. 12. 1899. до 1. 10. 1904.) био је велико парохијско искуство, али и искушење. Бити капелан проти Димитрију Руварцу, и још становати у његовој кући, значило је исто што и ходати по трњу. У Оставини проте Радослава Грујића, која се чува као засебна музејска целина у Музеју СПЦ у Београду, сачувано је и сто писама које је прота Димитрије Руварац упутио током тих пет година свом помоћнику Раду или Раји – како је најчешће ословљавао проф. Грујића. Наиме, када је прота Руварац постављен за управника патријаршиског архива, а потом и начелника Патријаршијске штампарије у Сремским Карловцима, замењивао га је млади свештеник Радослав Грујић. Поред тога, Руварац је младом свештенику и његовој супрузи Милици уступио и своју кућу. У тим писмима, Руварац га саветује и кори; подучава и оптужује. (Ево неколико детаља из писама)

Животни пут и научно напредовање свештеника Радослава Грујића било је трновито, али и одважно. Од 1904. до 1914. године био је катихета у великој гимназији у Бјеловару. У овом граду почео је један нови период у његовом животу. Активан је учесник свих културних активности широм Славоније. Прикупља архивску грађу и остала сведочанства из богате прошлости Срба на тим просторима. Упоредо је студирао права у Бечу и дипломирао 1908. године са државним испитом из римског, канонског и словенског права. Филозофске науке студирао је у Загребу, где је дипломирао 1911. године. На истом факултету одбранио је докторску дисертацију 1919. године. Снагом воље и великом упорношћу за седам година завршио је, поред редовне професорске дужности у Бјеловарској гимназији, и два факултета и објавио 69 радова међу којима се посебно истиче његова «Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја». Ово дело написано је 1909. године за веома кратко време као одговор државном тужиоцу на оптужницу против 53 Србина на «велеиздајничком процесу». Када је почео Први светски рат (1914), оптужен је и затворен као велеиздајник. Наредне године (1915), пуштен је и интерниран у кућни притвор, а потом премештен по казни у Госпић. После две године враћа се у Бјеловар, а 1919. у Београд где је постављен за професора у Другој гимазији, а потом за професора црквено-народне историје у Богословији Свети Сава. Из Београда одлази (1920) у Скопље где је провео најплодније године свог научног рада. Професор је на Скопском филозофском факултету, оснивач је и председник Скопског научног друштва, покретач и уредник «Гласника Скопског научног друштва», једног од најбољих часописа између два рата. Оснивач је и управник (1921-1937) Музеја Јужне Србије у Скопљу. Покретач је «Зборника за историју Јужне Србије и суседних земаља». При факултету у Скопљу основао је 1921. године Дом за сиромашне студенте и био његов први председник све до 1937. године.

На позив Светог архијерејског синода Српске православне цркве проф. др Радослав Грујић долази 1937. године у Београд за редовног професора на катедри за Историју Српске православне цркве на Богословском факултету Београдског универзитета. Упоредо ради на обнављању Музеја СПЦ у Конаку кнегиње Љубице чији је управник био све до своје смрти 1955. године. Српска академија наука и уметности бира га (1939) за свог дописног члана (редовни члан није постао). Биран је за редовног члана Матице српске, хрватске и словачке, као и за почасног члана Студентског историјског друштва у Београду; сарадник је Српског географског друштва и Југославенског историјског друштва и учесник бројних међународних научних скупова. (Мусолини)

Свакако своју највећу улогу проф. Др Радослав Грујић имао је у Другом светском рату. Током тих ратних година води битку на два фронта: збрињава српске избеглице из ратних подручја и спасава црквено-уметничке драгоцености. Његовим залагањем спасени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима. У време када рат бесни он 13. и 14. априла 1942. године (истог дана после 50 година миниран је Музеј СПЦ Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, Прилаз ЈНА 4 – данас Дежалићева), преноси у Београд мошти кнеза Лазара, Стефана Штиљановића и цара Уроша које су биле изложене светогрђу усташа и фрушкогорским манастирима Раваници, Јаску и Шишатовцу.

По завршетку Другог светског рата, Радослав Грујић у загребачким музејима врши (1945./46.) идентификацију опљачканих утвари и других црквено-уметничких драгоцености из српских цркава са подручја НДХ. Требало је за кратко време идентификовати, затим пописати, спаковати и вратити читаву композицију од десет железничких вагона са црквено-уметничким предметима у Београд. Све је то беспрекорно урадио «попица», како су протојереја-ставрофора Радослава Грујића звали блиски сарадници и пријатељи. Као «награда за тај велики труд следе прогони, понижења и увреде углавном од млађих колега, заговорника нове идеологије. На измаку 1944. године, Суд части Универзитета у Београду, под редним бројем 1, затражио је да др Радослав Грујић у року од три дана од пријема писма одговори, односно да изјаву о својој делатности током Другог светског рата. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић. У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи: «1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

Ипак, пресуда је донета, и она гласи: «По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:

1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:

а) за организацију Завода Српске православне културе;

б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;

в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;

г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;

д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;

ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;

е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;

ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;

з) за организацију Теолошког факултета;

и) примедбе на пројект општег државног плана.

2. Да је био члан тако зване факултетске матице;

3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и

4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:

а) «Основи Српског национализма» и

б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».

После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: «Из свега изложеног виде се да је активност др. Грујића за време окупације велика». Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је «осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало». То образложење Суд части није могао уважити па је «ОДЛУЧИО ДА ДР РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, ПРОФЕСОРА ТЕОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА, КАЗНИ УДАЉАВАЊЕМ СА УНИВЕРЗИТЕТА». Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Броградског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

То није био крај комунистичком бестијању и прогону проте Радослава Грујића. Одлуком Одбора ИВ насеља НО Рејона 1. септембра 1945. године др Радослав Грујић је «лишен српске националне части» и стављен и на листу ратних злочинаца.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић (његова мајка је једно време одржавала кућу проте Грујића) који га памти још из ране младости. «Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању». (Ово је пок. Проф. Ђурић изјавио Снежани Ђуровић, која је радила (1992) дипломски рад «Личност, рад, списи, педагошка схватања др Радослава Грујића» на философском факултету у Београду, Оделење за педагогију и андрологију).

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису ИИИ за њега каже: «Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…».

Послератне године прота Грујић проводи најчешће у депоима Црквеног музеја у Београду чији је дугогодишњи управник и обновитељ био, као и у Птаријаршијској библиотеци. Повремено одлази у САНУ, у Археолошки институт. Око њега се углавном окупљају млади научници којима несебично преноси своје огромно искуство и стечено знање. Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спасава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Уморан од свега, нарушеног здравља, одлази на Хвар да се одмори. Тамо је радо и често одлазио. Ово је био његов последњи одлазак. Умро је 25. маја у 77. години живота. Било је то 1955. гопдине. Када му је позлило притекла му је у помоћ једна особа са рецепције. После гутљаја хладне воде замолио је да остане сам, рекавши: «Сад ћу ја». Желео је да на самртном часу буде сам, да његова смрт никога не узнемири. Све трошкове око преноса његова тела сносио је лично патријарх српски Викентије. Сахрањен је 1. јуна на Новом гробљу поред супруге Милице. Опело је обавио Патријарх са 12 свештеника и два ђакона. Поред многобројних пријатеља и поштовалаца последњем испраћају проте Радослава Грујића присуствовало је и десет српских епископа и бројно свештенство.

Опраштајући се од проте Грујића патријарх Викентије је, поред осталог, рекао: «Отишао си од нас, драги покојниче да се одмориш од свог рада и прибереш за нови. Без рада ниси могао живети: Увек си говорио да треба још много да урадиш; правио си планове за нова дела. Али, по Божјој вољи, другачије се догодило. Тамо где си мислио да нађеш привременог мира нашао си трајан мир. Са одмора су се вратили твоји земни остаци. Дошао сам да се опростим са тобом и да предам матери земљи твоје тело. Твоје тело је престало да живи, али твој ће дух живети кроз твоја дела, и биће подстрек за нас и будуће генерације како ваља радити за Цркву и народ. Цео твој живот је био беспрекидни користан рад. Резултати тог рада су толико обимни да се не могу овде у једном кратком говору обухватити. То овде и није потребно, јер твоји радови ће остати трајнији од туча и мермера. Као пример храбрости и пожртвовања поменућу твоје дело «Апологија народа српског у Хрватској и Славонији» које је написано у време када је та област била под туђинском политичком управом. Био си ревностан сакупљач старина и трудио си се да што више допринесеш осветљавању наше прошлости. За све ово наша црква и наш народ дугују ти велику захвалност. У име Српске православне цркве опраштам се с тобом и захваљујем на твом труду и раду молећи се Господу да с праведницима упокоји душу твоју», рекао је поред осталог српски првопрестолник Српске цркве патријарх Викентије.

Године 1992, на предлог Управе Музеја СПЦ, а уз велику подршку митрополита загребачко-љубљанског г. Јована и блаженопочившег епископа шумадијског др. Саве, земни остаци проте Радослава Грујића и његове жене Милице пренети су са Београдског новог гробља у манастир Гргетег. Била је то, могло би се рећи, његова трећа сахрана. Прва је била «жива» и срамотна 1945. године, и њу су му приредили следбеници нове послератне идеологије. То је време када су нечасници, овог српског корифеја избацили са Београдског универзитета, лишили га националне и грађанске части и ставили на листу ратних злочина. Друга је била она права – животна 1. јуна 1955., пре 48 година. Трећа сахрана проте Радослава Грујића била је 11. новембра 1992. године када је Црквени музеј, односно Српска православна црква у последњи час сачувала његове земне остатке (гробно место је већ било купљено) и пренела их у фрушкогорски манастир Гргетег и сахранила на такозвану «Таблу» где већ почивају знаменити српски историци Иларион Руварац и Федор Никшић. Верујемо да је ово последње станиште земних остатака овог црквено-народног посленика и српског страдалника.

Прота Радослав Грујић је за собом оставио преко 270 библиографски јединица, не рачунајући ту и одреднице – око500 – које је урадио за Станојевићеву Народну енциклопедију. Библиографију његових радова објавио је Љубомир Никшић у Зборнику Матице српске, серија друштвене науке, св. 12, Нови Сад 1956. Ова библиографија поновљена је и у Богословљу, год. 24 (39) св.1 и 2, Београд 1980, 47-71. Иста допуњена у Азбучнику Српске православне цркве по Радославу Грујићу (Поговор и уредник С. Милеуснић), Београд 1993, 313-314.

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије. Године 1996., поновљено је грујићево историјско штиво о Србима у Хрватској и Славонији Споменицима о српском православном владичанству Пакрачком, познатија као Пакрачко владичанство објављена 1930. године у част троструког јубилеја пакрачког епископа Мирона. Издање је поновљено са Грујићевог аутографа и са његовим исправкама и допунама. У Оставини Радослава Грујића при Музеју Спц у Београду сачубана је и његова проповед «Зашто су Срби тако одани вери својих предака» одржана 2. марта 1947. године у Недељу православља у београдској Саборној цркви. Ова проповед објављена је под истим насловом у Гласнику, службени лист Српске патријаршије, год. 80, бр. 1, Београд 1998, 5-11. Један од круцијалних доказа о Грујићевом противнационалном деловању у досијеу «Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача» јесте и његова студија «Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове». Ову Грујићеву студију објавила је «Слободна књига», Београд 1998. године у свега 200 примерака. С благословом Његовог Високопреосвештенста Г. Јована митрополита загребачко-љубљанског, поновљена је Грујићева Апологија… у издањ ЕУО Загреб, Загреб 2002. године.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.

Основна Литература

С Душанић, Протојереј-ставрофор Др Радослав Грујић, професор универзитета у пензији, Гласник, службени лист Српске православне цркве, год. 34, бр 6 (1955), 104-107; Б. Сарија, Радослав М. Грујић (1878-1955), Сüдост-Форсцхунген 16 (1957) 449-450; С. Радојчић, Успомени Радослава М. Грујића, Зборник МЦ 5 (1969) ВИ-ИИИ; Д. Кашић, Др Радослав Грујић, Богословље, год. 24 (39), св. 1-2, (1980), 47-71; Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу (С. Милеуснић, Поговор), Београд 1993, 335-344; Енциклопедија српске историографије (1997), 336-337 (С. Милеуснић, Р. Грујић); С. Милеуснић, Три сахране протојереја-ставрофора Радослава Грујића, календар Српске православне патријаршије «Црква 1999», Београд 1998, 92-96; Р. Грујић, Политичко верска активност Ватикана на Балкану кроз векове (В. Ђурић, Уводно слово), Београд 1998, 3-6; Р. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији (С. Милеуснић, Поговор – прилози за биографију др Радослава Грујића), Загреб 2002.

29. мај 2003. год.

Преузето са интернет презентације:http://www.manastir-lepavina.htnet.hr 28.04.2017.

П. С. Пошто је реч о тексту из 2003.године, као допуну тексту желим да истакнем да је у међувремену велики Радослав Грујић добио своју улицу на Врачару. А у марту 2014. године, Виши суд у Београду усвојио је захтев о рехабилитацији. Суд је одредио да су све одлуке Београдског универзитета, као и одбора Народноослободилачког реона ништавне. Суд је између осталог истакао да је угледни академик био жртва из политичких, верских, националних и идеолошких разлога.

Фејсбук коментари