Проф. др. Радош Љушић
КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ(1762-1817)
ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ, познатији под надимком Црни Ђорђе или Карађорђе, родоначелник је и оснивач династије Карађорђевића. Историчари нису успели тачно да утврде када је Ђорђе рођен, али су дошли до уверења да је, највероватније, угледао свет 14. новембра 1762. године у Вишевцу. Име светитеља које је понео наговештавало је да ће Ђорђев живот бити мученички. Имамо мало поузданих података о његовом животу пре Устанка, па су многи догађаји преточени у легенду или су обавијеним тамом. Његови родитељи били су Петар и Марица Живковић из Маслошева. Бројна породица Петровић живела је на танкој имовини, па се више пута пресељавала, а најдуже је боравила у Загорици. После Кочине крајине настанила се у Тополи. Ђорђе се у јесен 1785. или пролеће 1786, оженио Јеленом Јовановић из Маслошева. Потом је, из више разлога, био принуђен да с породицом бежи у Срем, где су остали до краја последњег аустријско-турског рата. Бекство у Аустрију 1786, као и оно из 1813. године, два су најтежа тренутка у Карађорђевом животу. У Срему је остао две године, док се није прикључио аустријској војсци у рату против Турске (1788-1791). Као добровољац ратовао је у Михаљевићевом фрајкору, под командом Радича Петровића. Тешко је разлучити кад је Карађорђе у овом рату наступао као фрајкорац, а кад као хајдук. Аустрија га је обдарила медаљом за храброст и доделила му подофицирски чин буљубаше. Основна одлика овог рата је масовно учешће Срба. Искуство и поуке које су тада стекли били су им касније драгоцени. Карађорђе је обишао целу Србију, упознао многе људе у њој и у аустријској војски, те усавршио вештину ратовања.
Између Кочине крајине и Устанка, Карађорђе се два пута одметао у хајдуке – пре доласка Хаџи Мустафа-паше за београдског везира и у време дахија. Хајдучку славу није брзо стекао, можда и зато што је био у четама славних харамбаша Лазе Добрића и Станоја Главаша. Сам је, потом, изборо положај харамбаше, окупивши дружину од „преко стотине“ хајдука. Успостављање самоуправе у Београдском пашалуку за везировања Хаџи Мустафа-паше омогућило је Ђорђу да престане са хајдучијом, да уреди своје имање у Тополи и повремено учествује у српским одредима против Пазван-оглуа (1796, 1798). У то време он је стекао, за ондашње прилике, просечан иметак. Дахијска страховлада (1801-1804) одвојила га је од ратарских и трговачких послова. Вратио се хајдучији, у којој је, после смрти Лазе Добрића (1803), уз Главаша, био најпознатија личност. Учешће у фрајкору и хајдучији оставило је видан траг на његову личност. Круг тада стечених пријатеља чинио је његово уже окружење у Устанку. Мемоаристи казују да Црни Ђорђе, као хајдук и харамбаша, није био на терет народу, а служио му је као добра заштита. Кад су дахије успоставиле контролу над селом, подигавши у њему хан и сместивши субаше с ханxијама као неограничене представнике власти, турски зулум прешао је границу издрживости. Срби у Београдском пашалуку нашли су се у стању ропства, људског унижења и патње незапамћене од пада под Турке. Јаничарски зулум нагнао их је на окупљање ради очувања последњих моралних вредности и голог живота. Карађорђе је услед хајдуковања или убиства Турчина допао тамнице, из које су га откупом извукли између Цвети и Ускрса 1803. Од тада до избијања Устанка он је ретко ноћио код куће, боравећи у манастирима и шумама. Дугогодишње ропство и страдање, посебно у време страховладе дахија, улили су у Србе велики страх од турске силе и моћи. Кад се „од зулума поајдучи десетина народа“, започело се планирање Устанка, у чему је запажену улогу имао Карађорђе. Он, и поред тога, није био најпознатија личност у Београдском пашалуку уочи избијања Револуције 1804. Тада није обављао ниједну самоуправну дужност, није био ни сеоски кнез, већ је познат као хајдучки харамбаша и буљубаша српске војске и, што је посебно битно,
био је један од ретких Срба који је смео дићи руку на Турчина. Убиством неколико муслимана постао је легендарна личност у очима шумадијске раје. Буна је припремана у Шумадији и Колубари. Организаторе су делимично подржавале спахије, јер су и њих угрожавали дахије и читлучење. Кад су сазнали за заверу, дахије су извршиле покољ најугледнијих Срба (тзв. „сеча кнезова“). Хајдучки опрезан, Карађорђе се извукао из напада Узун-Мемеда (5. фебруара 180): „Тко ће љута змаја преварити / Тко ли њега спаваћива наћи“, певао је Вишњић. Сеча кнезова изазвала је забуну и пометњу. Први се тргао Црни Ђорђе и успео је на збору у Орашцу на Сретење, 2. (14) фебруара 1804, да окупи одважне сународнике. Сабрани побуњеници из ужег дела Шумадије изабрали су Карађорђа Петровића за свог предводника, пошто су се претходно права на избор одрекли Станоје Главаш и Теодосије Марићевић. Карађорђев живот и ток Устанка у наредној деценији испреплетени су истом судбином. Бит те судбине чини идеја о престанку пасивног трпљења турских зулума и вођење активне борбе за слободу и људско достојанство. У скоро десетогодишњој борби српских устаника против огромног Турског царства (1804-1813), Карађорђе је био прва личност. Његова делатност била је најзначајнија и најплодоноснија 1804, а сасвим другачија последње године Устанка. Првих устаничких дана, кад је била најпотребнија, запажена је његова „неуморима дејателност“. Осим што се одликовао у сакупљању, организовању и храбрењу посрнулих, он је заузео радикалан став према потурицама и колебљивцима. Угарак под њиховом стрејом, уз паљевину ханова, означио је почетак Српске револуције. „А когод од Срба с нама у слогу не крене, онакове силом терети, а противнике у таком случају као и Турке бити“, наређивао је вожд. Почетни успеси постигнути су захваљујући таквом држању и подршци коју је добио од хајдучких чета. Устаници су се истовремено организовали и водили борбе с дахијама, који су имали предност јер су били концентрисани у утврђеним градовима. Борбе с дахијама вођене су с променњивом срећом. Унутрашњост Пашалука с већикм местима као што су Рудник, Крагујевац, Пожаревац, билa је брзо ослобођена. Уз помоћ султановог миротворца, Бећир-паше, устаници су погубили дахије (6. август), али се мир више није могао успоставити. Неискреност устаника исказивана у оданости Порти, што се јасно испољaвало у време Бећир-пашине мисије, те нова узурпација власти од Алије Гушанца, која је трајала две и по године, довела је устанике у отворен сукоб с Портом. Више није успевала девиза да се боре султанових узурпатора, мада је Гушанац био опаснији противник од дахија. Турска је против устаника редовно слала своју војску, под командом румелијског и босанског везира, којима су се стално придруживале одметничке видинске чете Пазван-оглуа и његовог наследника. Устаници су успешно одолевали тим нападима изузимајући 1809. и 1813. године. Прву велику победу извојевали су устаници на Иванковцу, августа 1805, над Хафис-пашом. Вожд је учествовао у завршним операцијама ове битке, у освајању Карановца и Смедерева. Те године биле су ослобођене све нахије Београдског пашалука, а већ наредне српска војска прешла је његове границе.
Вожд и устаници имали су највише успеха 1806. године. Језгро будуће српске државе већ је било оформљено, а путеви његовог проширења, ослобађањем српских области, јасно су се оцртавали. Вожд је однео највећу победу над босанском војском на Мишару (13. август), али није стигао да учествује у другој значајној бици на Делиграду, у којој је поражена румелијска војска. Он је командовао војском која је ослобађала Београд и Шабац (крај 1806. и почетак 1807). Падом Ужица (1807), турских упоришта, изузимајући Соко, више није било у Србији. Сан о слободи постао је стварност, а за то је био изузетно заслужан вожд Карађорђе. Избором Карађорђа за вожда на Орашачком збору, Срби су извели први озбиљан корак у организацији државне управе. Падом наших земаља под Турске нестали су српска државност, владари и династија. Владарско достојанство, у било ком виду, могло се успоставити само васкрсом државе. Установа вожда и државна заједница изграђивани су упоредо. Државну заједницу устаника признала је Порта тзв. Ичковим миром, а Русија улазећи с њима у савез против Турске. Карађорђе је, после мањих недоумица и лутања, већ проширио и учврстио своју власт на целом ослобођеном простору. Звање вожда, непознато до тада у српској историји, није се ни одмах ни лако усталило. Карађорђеве титуле и потписи често су се мењали током устанка – предводитељ, командант и вожд, уз додавање епитета врховни. Ниједним правним актом није била одређена Карађорђева дужност. Колико се лутало види се по томе што је у јесен 1805. био проглашен и за председника Савета, поред Проте Матије. Уставним актом, из 1808. године, „Совјет народни, сви коменданти, војводе, кнезови и сав народ признајемо Господара Карађорђа Петровића и његово законо потомство за первог и верховног сербског предводитеља“. Право наследства, али у звању врховног вожда, признато му је и уставним актом из 1811. године. Тада је поново проглашен за председника Савета, који је добио прерогативе владе али их се није дословно држао. До тада су отпале титуле команданта и предводитеља, а задржало се само звање вожда. Карађорђе је с тим звањем вршио војну и цивилну власт, иако тај појам има искључиво милитаристичко значење. Он није хтео да прихвати звање кнеза, на шта су га Руси често наговарали. Због ограниченог схватања владалачке власти, непрекидног ратовања и необављања ниједне самоуправне дужности у предустаничком периоду, Карађорђе, из засад непознатих разлога, није допустио да се над њим изврши чин миропомазања. Његово поимање владарске личности и дужности било је једноставно и неизграђено. Поред вожда, устаничка држава имала је оформљене врховне и локалне цивилне и војне органе власти. Непрекидно ратовање давало је предност војним властима, па се на основу тога стицао утисак да је устаничка држава била војно организована. Вожд, команданти и војводе чинили су врх војне хијерархије, док се испод њих налазила читава лествица нижих звања. Највише одлуке доносиле су се на скупштинама највиших војних и цивилних народних представника и Управног савета. Вожд је на њихов рад знатно утицао.Од краја 1805. године постепено је успостављено више судских инстанци, грађанских и црквених.
Током целог устанка Карађорђе је имао кад јачу кад слабију опозицију. Она се трудила да његову власт ограничи и сведе на простор Шумадије. Њено језгро чинили су команданти, војводе и знатнији кнезови из западне и источне Србије и појединци из Шумадије. У два маха вожд је ломио опозицију, и то успешно. Ненадовићи су били потчињени до Мишарске битке, а Миленко Стојковић и Петар Добрњац протерани су 1811. У међувремену, руски дипломатски представник Родофиникин контролисао је и усмеравао његов рад (1807-1809). Уставном реформом из 1811. године вожд је осигурао за себе неограничену власт. Партикуларизам војвода био је сузбијен, а Карађорђе се учврстио као вођа устника и државе. Он је имао исправније схватање о држави, посебно о јединству њене власти, од опозиционих команданата и војвода. Руски утицај на устанике, самим тим и на вожда, појачао се у време заједничког ратовања против Турске (1807-1812). Уз руску помоћ сасвим је ослобођена источна Србија, а на Штубику и Малајници (1807) Карађорђе, Стојковић и Исајев разболи су турску војску. Слобозијско примирје омогућило је устаницима да проведу у релативном миру 1808. Рат се обновио 1809. године, с већом жестином. Карађорђе је успешно продро у област старе Рашке, где је нанео више пораза турској војсци (Сјеница, Суводол…) и успоставио непосредну везу с Црногорцима. Ова добро смишљена и вешто изведена офанзива на томе се завршила јер је вожд, после пораза устаника на Каменици, био принуђен да се врати на Мораву. Његова несумњива војничка даровитост и одважност спасле су тада Србију од веће катастрофе. Следеће две године настављено је ратовање, заједно с Русима, у Тимочкој крајини и код Видина. Вожд је још једном морао да дочека босанску војску и потпуно је порази у великој бици код Лознице (1810).
Букурешки мир (1812) давао је Србима извесну аутономију, коју они нису хтели да прихвате јер се није уклапала у њихове напоре да створе независну државу, што је био основни циљ устаника. Одбацивање мира, лоше вођење преговора с Турцима, неприхватање Карађорђевог плана за одбрану, недовољна мотивисаност, недостатак борбеног морала, слабо организовање одбране, вождово клонуће и велика исцрпљеност дугогодишњим ратовањем ослабили су устаничке снаге. Несразмерно бројнија, боље наоружана и свежа турска војска угушила је Први устанак (1813). Почетком октобра вожд је пребегао у Аустрију, изневеривши сопствену и општеустаничку мисао да ће пре погинути него допустити поново завођење ропства. Између царства небеског и аустријског, он је, додуше под притиском, одабрао ово друго. На реци Сави у два тренутка решавала се судбина Србије и Срба. Карађорђе је прешао на другу страну реке и тога часа престао је да буде вођ Срба. Милош Обреновић, пак, дошао је до реке и на њеној обали донео одлуку да остане и тиме преузео улогу новог вожда. Трагичне су последње године Карађорђевог живота, од „плачевног позорија“ у Фенеку до одсецања главе у Радовањском лугу. То се види и по томе што је често сузама мио своје лице, лице горштака с дубоким браздама и борама, лице јунака каквог од Милоша Обилића није родила српска мајка. У Аустриј је био интерниран у Петроварадину и Грацу. Руси су га одатле извукли и са бројним устаницима преселили у Бесарабију. Живео је у Хотину с породицом, од руске помоћи. Кад је пропао његов покушај да убеди Александра I, 1816. године да уђе у рат с Турском, он се приближио грчким хетеристима. У њихове револуционарне планове улетео је неопрезно и без тачних сазнања о стању у Србији. „То је угушени вулкан, спреман да букне сваког часа“, оценио је његово стање тих дана руски књижевник Свињин. Намеран да поново запали Балкан, прешао је у Србију, где је по наредби везира и кнеза Милоша убијен 25. јула 1817. Одрана глава испуњена памуком послата је у Цариград и поднета султану да се лично увери да је то онај који „Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, /Из мртвијег Срба дозва, дуну живот српској души“.
Убиство Карађорђа лоше је утицало на државни и политички живот Србије, посебно на односе двеју династија, Карађорђевића и Обреновића. Тада је започета борба за истребљење једне од двеју владарских кућа. Суд Алимпија Васиљевића о овом чину изгледа најразумнији: „Учињено је једно политичко злочинство, да би се избегла једна политичка погрешка“. Појава вожда Карађорђа означава ону узвишену епоху у историји српског народа када се део Сpба пренуо из дубоког мртвила и ропства и пошао сопственим напорима да избори слободу и створи државу. Срби су најчешће делили своју прошлост на период до Косова и после њега. Уз тај изузетан догађај наше историје стала је равноправно и Српска револуција 1804. Камен на ком је подизана поставио је вожд Карађорђе. Карађорђе је заслуга што су се Срби ослободили великог страха од Турака и што су Турци потом страховали од Срба. Раја се ослободила феудалних окова, али због непрекидног боравка на фронту није у правој мери осетила благодети слободе. Један правни акт из 1805. завршавао се ускликом: „И ово се зове српска слобода!“ Очи свих Срба биле су окренуте према Србији, а она не само да је будила наду већ је започела рад на њиховом ослобођењу. Карађорђе је особита појава у српском народу. Осим у исказивању јунаштва, био је у свему скроман. Новосадском магистрату писао је: „Помислите само на који начин рабри Сервијанци седе на Врачару, а ја сиромашак међу њима. – Ваш Петоривћ рођен Сервијанац“. Према страним лицима, дипломатима и државницима, испољавао је непотребну снисходљивост својствену нашем свету. У односима са страним државама није се најбоље сналазио, а није му ни било лако јер је целокупна српска радња била у Наполеоновој сенци. Вождова личност и старост остављали су различите утиске на савременике. Распон у процењивању његових година досезао је до две деценије. То је зависило од његовог расположења, а оно се кретало из једне у другу крајност, од депресије до спокојства,
од патње до радости. Његова строгост и правдољубивост постале су чувене – оца Петра жртвовао је отечеству (1786), а брата Маринка (1806) правди. Показавши се трагично одважан према својима, он је живео у уверењу да такав може бити и према другима, на пример према кнезу Теодосију. Облачио се и хранио једноставно, као већина Шумадинаца. Само је у пићу претеривао. Пропао је покушај Родофиникина да га одбије од ракије а приволи на чај. У време Устанка, када су његов живот и судбина Србије били исто, „небо му је било покривало, земља постеља, бисаге подглавље, а љубав к роду крепителни сан“: Био је изразито висок, снажна тела, мало повијен, тамне пути, бистрих очију, ћутљивих усана и танка гласа, како су запамтили његови савременици. Изузетно покретљив, он је пешке и на свом дорату крстарио Србијом, налазећи се увек на правом месту. Карађорђе је био војсковођа без премца, ратовање је постало његова страст. Неизграђену политичку доктрину пробијала је јака нит државотворца – васркрсника обновљене Србије. Као такав, он је усмерио херојксим путем ток српске историје. Иако је држава Првог устанка пропала, остала је идеја васкрса државности, враћено је достојанство народу и „сладост слободе“, као залога за прегнуће поколењу Другог устанка. Стога се без претеривања може рећи да су била величанствена његова „дјејанија часна“.
(Из књиге: “Сто најзнаменитијих Срба“; Београд; 1993.; стр.