На Васкршњи понедељак 1999. године братство манастира Хиландара позвало је Српски народ на покајање и одступање од греха. Јер, упозоравали су Хиландарци, ратна несрећа која нас је задесила, јесте Божије карање због упорног остајања у гресима. Између осталих, наши Светогорци су поменули и грех чедоморства, као онај грех због кога се излива гнев Божији на Српски народ и од кога се мора одступити. Да бисмо били уверени у истинитост поруке Хиландараца, подсетимо се да је још много пре рата у Србији, али за време страдања Српскога народа преко Дрине, о Божићу 1994. године, патријарх Павле у посланици изобличио чедоморство као страшан грех, као огрешење пред Богом и пред људима, као убијање свога детета, које ће тражити од својих убица – најпре своје мајке, разлог, али и као тихо убијање властитог народа кроз много нерођених нараштаја. Уместо да ова Божићна посланица буде, најпре од мајки, примљена као лек, уместо да се сав народ покаје у пепелу, подигла се бура протеста против патријархове посланице. То су искористила средства јавног информисања и цело питање подвела под „женска права“ и социјалне околности. У томе се изгубио смисао посланице – позив на покајање за грех чедоморства. На улицама Београда тад су „Жене у црном“ развиле транспарент са натписом: – Мање Цркве, више презерватива. Покајање је изостало. Греси су се множили, а с њима и страдање народа. Бог када упозорава, не чини то узалуд! Какав је то грех чедоморство? Чедоморство је хотимично убиство свог још нерођеног детета, које мајка није имала прилике да види, да упозна, да заволи. Сам чин убиства најчешће данас изводе лекари на захтев мајки. Мајка уместо да рађа, одбацује дете, а лекар уместо да лечи, убија. А значај рађања за жену – „а жена преварена постаде преступница; али ће се спасти рађањем дјеце…“ (I Тим. 2. 14. 15.) – је немерљив, и с тим у вези и значај чедоморства је немерљив. Рађање – за спасење, а чедоморство – за пропаст. Многи су били замерили патријарху Павлу зашто о чедоморству говори баш на Божић. А кад друго да говори, ако не баш на Божић? – Божић је рођење Детета Христа, Спаситеља од греха и смрти. Божић је рођење. У њему се прослави мајка, Богородица. И свако рођење се у њему прославља… Као што се у Божићу радује васељена рођењу Онога који се на Благовести оваплотио у заметку, тако треба да је радост и када се рађа свако дете. Јер се свако дете зачнње и рађа за Њега. за Оваплоћенога. за Исуса. да са њнм седне за трпезу у Царству Божијем. Јер је тиме свако дете икона живога Бога, још од свога зачећа. У дане по зачећу Марија је посетила Јелисавету (Лука 4. 39-45.), и нерођено чедо Јелисаветино заигра у утроби од радости, испунивши се Духа Светога, ради близине оваплоћенога, у заметку, Логоса, Христа. Ово је сведочење да дете, иако нерођено, има душу, има дар да спозна Бога н Спаса свога, и да се обрадује. Јер се не рађа за смрт, већ за жнвот. Ово је, даље, сведочење, да се Логос оваплотио од самог тренутка зачећа, да прве деобе ћелије јесу Тело. не Маријино – већ Христово. И то већ тада Тело са душом човека -Исуса. Тако и свако дете стиче душу у заметку, кад и своје (генетски) посебно тело. Јер се Бог не оваплоти у бездушно месо, него у човека. Тиме, са настанком заметка, настаје уједно и тело и душа, настаје икона Божија. Богородица није починила чедоморство. Није изиграла Божије поверење. Чак ни онда када се Јосиф решавао да је због бременитости отпусти. А када је родила Богомладенца, морала је у избеглиштво у Мисир. На први поглед, много стрепње и мука могла се поштедети чедоморством. Али, какав би даљи био пут њен, или пут човечански? Можемо само да слутимо. Жена данашњице, када се подвргне абортусу, као да мисли да одстрањује чир, или неку израслину на своме телу. А заправо, абортусом се убија човек, док је још незаштићено дете. Размишља ли таква жена о својој судбини. Она, не само што не исказује вољу за дететом, које је Божијом промишљу поверено њој, тј. њеном телу, него још и подиже руку на њега, и убија га. Зар се може непокајана надати не само Царству Небеском, него и миру овоземаљском? Уместо да роди дете, жена окреће главу и убија га. Она као Јуда у своме срцу издаје поверење Божије ради нечасног добитка. Она као Ана и Кајафа осуђује дете на смрт разапињањем у њој самој. Она као Пилат пере руке од убиства. А њена околина, као демонски научени Јерусалимљани, одобравају јој. И кад уби оно најмање, своје дете, она уби и оно највише. Уби Христа, окрену се од Божића, од Васкрса… Да ли је патријарх могао другачије да говори о чедоморству? Или Хиландарци? У прва три века свога постојања Црква је чедоморство осуђивала тешким казнама, већ у складу са суштином тога греха. Илустративан је томе пример 63. правило Елвирског Сабора из 306. године. по коме се жена, која хотимично побаци, тј. убије плод у себи, одлучивала од Причешћа до своје смрти, па чак се ни на самрти није могла удостојити Причешћа (нес in finem dandam esse communionem). Наведено правило je само споменик, и није „пређашња једна наредба“, о којој говори 21. канон Анкирског Сабора. као о општем обичају Цркве. „Жене, које су се блудочинству одале, па убијају заметак у утроби, или се баве прављењем лијекова, који га могу уништити, пређашња једна наредба одлучује до краја живота; и томе се у опће сљеди…“ (21. канон Анк. Саб.) Наиме Оци овог Сабора у 6. канону помињући неку „прописану односну наредбу“ наређују да се одлучени, којима прети смрт, приме у Свето Општење. Дакле, оно што Оци кажу (21.), да се „у опће сљеди“ одлучењу жене која убије заметак у утроби, или се бави прављењем лекова, који могу уништити заметак, до краја живота, Мора значити да се исте при смрти удостојавају Причешћа. Уосталом, и 13. канон I Васељенског Сабора проглашава наредбу 6. канона Анк. Саб. општеважећом, називајући је „старим и каноничким законом“. Овој оријентацији Цркве противна је одредба 63. правила Елвирског Сабора, па није могуће да Анкирски Оци њу сматрају законитим обичајем, коме се „у опће сљеди“. Настављајући 21. канон Оци кажу: „Ми пак, у намјери да будемо човјекољубивији у овоме, наређујемо, да такве издрже десет година кајања, пошто пријеђу установљене ступње.“ (21. канон Анк. Саб.) Овим наређењем, Оци смањују трајање кајања на десет година, и то не стога што другачије гледају на сами грех, него „у намјери да буду човекољубивији“, тј. да у овоме покажу неко снисхођење према таквим женама. Исказано човекољубивије кажњавање Оци Анкирског Сабора налажу једнако и за жене што убијају заметак у себи и за оне што праве лекове који могу да униште плод. Разлог овоме се не наводи, али мислимо да се на жене што праве лекове за пометање, обзиром на тадашњи начин вршења насилног прекида трудноће, гледало као на саучеснике, а не као на саизвршиоце чедоморства. Саучесници су се кажњавали као и онај „који је зло учинио“ (в. 71. канон Вас. Вел.). Данас, обзиром на начин вршења абортуса, лекар се појављује као активан саизвршилац чедоморства. Слично Оцима Анкирског Сабора, одређује и Свети Василије Велики: „Која смишљено умори зачети у себи плод, подлежи казни за убојство. Нити ми овдје потанко разабирамо, да ли је плод добио већ облик, или је још без облика; јер се у овоме случају не налаже казна ради онога, што се има родити, него што је дотична себе опасности изложила, пошто женскиње од таквих покушаја већим дијелом умиру. А кад се к овоме придода уморство зачетога плода, тад се ово за оне, које се смишљено на то одлучују, сматра другим убиством…“ (2. канон Вас. Вел.) Светитељ овде разматра суштину чедоморства у погледу мајке, која смишљено убије у себи зачети плод. Интересантно је да се убиство плода, што се има родити, у чедоморству сматра другим убиством. Прво убиство је смишљено излагање себе (тј. мајке) опасности, јер „женскиње од таквих покушаја већим дијелом умиру“. Само излагање смртној опасности овде је оцењено као (само)убиство. И казна се зато налаже. Светитељ чедоморство посматра као покушај евентуалног самоубиства, јер га жена не жели, али пристаје на могућност, и то врло изгледну, да узимањем лека за пометање узрокује своју смрт. И све то да би убила плод у себи. Стога је и код првог, и код другог убиства, неважно да ли је плод добио облик или није. Смртност приликом абортуса данас је много мања него у стара времена. Данас абортус извршен пре првог порођаја често оставља жену стерилном. То се у духовном смислу, смишљено излагање себе опасности од стерилитета, може сматрати евентуалним самоубиством. Наиме, Свети Оци су самокастрирање сматрали самоубиством (в. 22. канон Ап.). Ипак, данас се код чедоморства евентуално самоубиство губи из садржаја овог зла, а у први план долази убиство плода у сопственој утроби. „…Не треба уосталом продужити до краја живота вријеме њихова покајања, него их треба примити послије десетогодишњега рока, и судити о излијечењу њиховом не по времену, него по начину кајања.“ (2. канон Вас. Вел.) Свети Василије Велики, као и Оци Анкирског Сабора одређује десетогодишње одлучење за жену која смишљено умори зачети у себи плод, али и додаје, да о „излијечењу“ не треба судити по времену, него по начину кајања, што значи да дотична може бити примљена у општење и пре, али и после издржане казне од десет година. У овом канону Светитељ не одређује ништа у погледу жена које праве лекове да се пометне. „…Зато и оне које дају вјештачке напитке да се побаци убице су, онако исто као и оне, које узимљу отрове да умре зачети у утроби плод…“ (8. канон Вас. Вел.) Оне, које дају приправљене отрове да се побаци (овде се подразумевају и оне које праве дотичне отрове) Светитељ сматра хотимичним убицама. И то исто онако као и оне које узимају њихове отрове. Овде се истиче везаност давања отрова да се побаци са извршењем самог дела чедоморства, са смишљеним испијањем истих. Својим осмим каноном Свети Василије Велики не нормира казне за дела која наводи, али како давање отрова стоји у вези са испијањем истих, то и казна за давање отрова јесте иста као и за смишљено испијање истих – десетогодишње одлучење, уз суђење о „излијечењу“ не по времену, него по начину кајања.