Рад је написан у оквиру пројекта Српско друштво између традиционалног и модерног у 20. веку (2161), који финансира Министарство науке и заштите животне средине Републике Србије, Београд.
Апстракт
У полемичком чланку кроз историјску вертикалу разматра се геонационално распростирање Срба и њихово претварање у Хрвате. У центру историографске анализе налазе се аустријски пописи становништва из 1847, односно 1850. који егзактно потврђују ауторове тезе о свесрпском распростирању у данашњим тзв. хрватским земљама.
Док се српска научна и ненаучна историографија изнуривала наметнутим дилемама партизанске „народне револуције“ или грађанског рата, односно питањима српског фашизма или антифашизма у Другом свјетском рату, у великој мјери остала су ван домета српске историографије незаобилазна, есенцијална питања везана за вјерско-национално сатирање српства, односно за стварање и развој вјерских нација из српског биолошког ткива. Српски историчари ријетко су постављали питања апсурдности формирања вјерских нација које данас доминирају у постјугославенским државноправним прекрајањима граница. Заборављена питања етнографске или географске суштине хрватства, којим су се нажалост у већој мјери бавили историчари и филолози 19. вијека, остала су у доброј мјери на маргинама интереса српске историографије у 20. вијеку. С друге стране, наметнута је „истина“ загребачке историографске фалсификаторске школе о старини хрватства и великом територијалном опсегу тзв. хрватских земаља. Митолошко хрватство тешко се заборављало чак и међу српским интелектуалцима, академицима, професорима факултета и школа захваљујући утемељености такве фантастичне „истине“ преко школских система грађанске монархистичке и републиканске социјалистичке Југославије. Чак се и српски националисти не могу одрећи мишљења да је ипак прије 19. вијека постојао некакав мален хрватски народ који је нестао са турским освајањима или, поводећи се за мишљењима филолога, да су Хрвати само чакавци из Истре и Кварнерског приморја. Заправо, историја тзв. хрватства настајала је на римокатоличким „светим лажима“ – „Псеудо санцти Цроатиае“, односно систематски конструисаним историјским фалсификатима који су се стварали у ватиканским и бечко-загребачким историографским радионицама и који су се временом из духовног центра хрватства – Загреба, проширивали на југозапад, југ и исток. У дијелу српске историографије и публицистике и дан данас помен појмова Срба римокатолика и Срба исламске вјере изазива подсмијех и сажаљење према историчару, публицисти или националном политичару који су изговорили или написали такве, за њих, небулозне фалсификате. На крајње непрофесионалан и произвољан начин анационални „научници“ хуманистичких наука често коментаришу појмове „Велика Србија“, Срби римокатолици и Срби исламске вјере. Сепаратизам околних славенских народа, који су проистекли из српског народног бића и који су настали конвертирским путем (римокатоличењем или исламизацијом) или путем Коминтерниног пројектовања нација (Црногораца, Муслимана, Македонаца), посматрају као потпуно легитимну, оправдану борбу за остварење Коминтерниног начела „народног самоопредељења до отцепљења“. При том такво право, по њима, не важи за Србе диљем бивших српских земаља. Посљедњих петнаестак година, у ратном и поратном добу, у научној и политичкој јавности актуелан је појам тзв. Велике Србије и с њим повезано питање територијалног распростирања Срба односно њихових вјерских антипода – Хрвата. Употреба, односно злоупотреба појма „великосрпства“ од стране кључних идеологија и политика много је старијег датума и траје од краја 19. вијека па до данашњих дана. Крај 19. вијека је управо и вријеме када се почиње и стварати и ширити појам тзв. великосрпства. Творци тог појма су Ватикан и хабзбуршки државотворци (легитимисти), да би га са протоком времена почели експлоатисати, између два свјетска рата, европски ревизионисти окупљени око фашистичке Италије, Коминтерна и комунисти, нацифашисти и у најновије доба елита западне либералне демокрације. „Великосрпска“ кривица полази од писаног Гарашаниновог фамозног Начертанија из средине 19. вијека па иде до Меморандума српских академика који је „извађен“ као недовршен национални пројект из фиоке Академијиног канцеларијског стола. Током 19. вијека појам „Велике Србије“ није се ни могао стварати пошто су простори бивше Југославије и већег дијела Балкана били углавном и насељени Србима православне, римокатоличке и исламске вјере. Дакле, у 19. вијеку данашње тзв. великосрпство, гледано из тадашњег народносног бројчаног односа, било је реално стање на просторима југоистока Европе због велике бројности и широке распрострањености Срба. У том раздобљу Ватикан и хабзбуршки аустријски државотворци још су увијек користили национални појам илиризма (натио иллирица) везујући га за српски (расцијански) народ. Циљ моје научне расправе је да се чињенично (фактографски) прикаже стање свесрпске распрострањености на просторима југоистока Европе и на тај начин изврши ревизија превазиђених историографских стереотипа о старини хрватства и огромном пространству „хрватских земаља“.
Источни Крањци – сјеме оживљеног мита*
Ватикан и Аустрија у другој половини 19. вијека, упоредо са појмом илиризма (илирских српских земаља), почињу користити национални појам југославенства (Рачки, Штросмајер) из својих прагматичних идеолошких и политичких рачуна. У исто вријеме у све већој мјери се почиње користити, из хабзбуршких државотворних и ватиканских мисијских разлога, нов национално-вјерски појам римокатоличког хрватства. Дакле, ствара се нови националитет од римокатолика југоистока Европе који је имао мисију ширења римске вјере и Аустријске царевине. Увезеном (импортованом) хрватству у српским земљама (Истра, Приморје са кварнерским отоцима, Далмација са отоцима, Горски котар, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Срем, Босна, Херцеговина, Црна Гора) претходила је фаза стварања и ширења хрватства у митолошкој форми, у другој половини 19. вијека, од стране политичара, бискупа, каноника и историчара, апологета хрватства (који су углавном били страног поријекла), и то у форми митолошког Порфирогенитовог тзв. бијелог и црвеног дукљанског хрватства. Тадашње територијално подручје Банске Хрватске, средишњице из које се током 19. вијека почело ширити хрватство, било је обичан географски појам, народносно врло разнородно са присуством бројних страних народа, док су од јужнославенских народа доминирали римокатолици који су почели носити хрватско име и словенски (словеначки) кајкавци. Срби су живјели и на подручју трожупанијске Банске Хрватске, а бројчано су доминирали на осталом јужнославенском простору скривајући се под разним именима (Илири, Власи, ускоци, Морлаци, Славонци, Бошњаци, Хрвати, Раци, Расцијани итд.). У прилог наведеног треба истаћи чињеницу да је неколицина старијих германских аутора из 18. и 19. вијека појам илирства везивала за српски народ. 1. Писало се о многобројном илирском „расцијанском“ српском народу расијаном по цијелом Балкану. Барон Бартнштајн, поред тога што је средином 18. вијека писао о „илирском расцијанском народу“, помињао је и Хрвате унијате и неунијате. Пошто су унијати могли бити само Срби или малобројни припадници другог православног народа, произлази да су Хрвати унијати и неунијати у ствари били Срби-гркокатолици (римокатолици) и Срби православни који су живјели на географском подручју трожупанијске (четверожупанијске) Банске Хрватске. Академик Славко Гавриловић приређивач Бартнштајнове књиге, назив Цроати означава као назив за Крајишке Србе у. 16. и 17. вијеку. 2. У прилог наведених теза о општој распрострањености Срба треба истаћи и чињеницу да су у 18. вијеку аустријски и њемачки хроничари и писци свједочили да су Срби живјели с једне и друге стране Велебита, дакле с копнене и морске стране. За морски канал између Велебита и отока Пага све до првих деценија 20. вијека у употреби је био венецијански (млетачки) назив „морлачки“, дакле српски. У складу са наведеним, словенски филолог Јернеј Копитар у својим радовима Хрвате није третирао као посебан национални појам, истичући да је име Хрват синоним за дио српског национа насељен на подручју географске Хрватске: „1. Познато је да су Срби, које такође називају и Илири и Хрвати и Далматинци, млад и маштом обдарен народ. Ко је год ма једну аустријску граничарску пуковнију видео кад маршира, морао се о том лично уверити. Скоро свака особа зна напамет до стотину најпознатијих песама. 2. Половина је ове нације грчке вере и њен клир неће пропустити ниједно средство које помаже одржању или чак и умножавању верних овчица и обратно: страшна је свака ствар која даје наслућивати опадање броја тих овчица. Кад је под Маријом Терезијом просвјећивање продрло и међу Илире (Србе – Н. Ж.), било је прво да они почну писати матерњим језиком (1783). Грчки клир је због тога био у двоструком страху, јер се побојао да ће се порушити онај зид који је он између својих овчица и латинске цркве био подигао посебним црквеним језиком. А матерњи језик и грчких и латинских Илира (Срба – Н. Ж.) савршено је једнак. Због тога тај клир и настојава у корист црквеног језика, а против матерњег, како би што сталније одржао своје овчице одвојене од католичких (уз непорушену диспозицију у корист Руса)“. 3. Питањем броја и опсега словенских народности слависти су се, због слабе заинтересираности тадашњих историчара, бавили највише током 19. вијека. Како је оцјењивао правник и историчар Лазо Костић: „Њихови резултати се не подударају, има међу њима доста принципијелних размимоилажења, али је за све њих заједничко да тзв. Хрватима дају веома мали територијални простор, а Србима врло велики“. Појам Хрвата се ограничавао на само једну сасвим уско обиљежену „скупину“ на подручју бивше Југославије. Тако су чешки слависти признавали као Хрвате само кајкавце док су, с друге стране, Словенци сматрали кајкавце за Словенце а Хрвате ограничавали на чакавце. Према филолозима-славистима, Срби су били многоструко бројнији од Хрвата и простирали су се у великом појасу Балкана. 4. Лазо Костић је закључивао да „нема баш ниједне, ама буквално ниједне области Југославије коју су сви велики слависти XИX века признали као несумњиво хрватску“. Словенац Јернеј Копитар оспоравао је чак Хрватима као нацији сам Загреб са околином. Копитарово стајалиште најбоље се огледало у преписци са чешким језуитом Јосипом Добровским из 1810. године. Копитар је тврдио да су се „провинцијални Хрвати“ (из трожупанијске Банске Хрватске – Н. Ж.) тек посљедњих 200. година почели називати Хрватима и то у смислу географског а не етнографског појма. О томе Копитар у једном писму из 1810. пише Добровском слиједеће: „Тек од Фердинанда И (1503–1564) и Леополда И (1640–1705) почео је да се употребљава географски назив Хрватске и с ону страну Купе… Славонци су српски насељеници и говоре ’крух’ и ’брез’ место ’без’, право крањски“. У писму од 1. фебруара 1810. Копитар каже: „Ја више вјерујем Труберу и Крчелићу него Салагијусу што се тиче Хрвата, да наиме сјеверно од Купе у ствари нема генетских него само географских Хрвата, а генетски то су само Венди (Словенци). Није дакле неисторијски кад Словенци неће да буду Хрвати, већ је то веритатис цауса… Ја сам сигурно толико праведан према Хрватима као Ваша Пречасност према Словенцима, али погрешан назив вређа ме (саблажњава ме): ми Словенци не треба да се зовемо Хрвати, него они сами треба да се зову оно што су, тј. Словенци… Како уопште долазе. Загрепчани ка хрватском пореклу. Не дајмо се, дакле, заварати административном поделом земаља и назива…“. Копитар пише Добровском 21. априла 1810: „Ако су Далматинци Хрвати, qуи церте сунт према Константину (Порфирогениту – Н. Ж.), а такође Загрепчани, откуд то долази да први, главни Хрвати, српски говоре а последњи не говоре?“ 5. Словеначки „препородитељ“ Јернеј Копитар (1780–1844) одбацио је, дакле, хрватство штокавштине пошто је штокавски говор називао славеносрпским, а касније само српским. Језуита из Чешке Јосип Добровски (1753–1829), „отац славистике“, сматрао је само кајкавски дијалект као хрватски, док је „све друго за њега илирски или српски језик“. Идући том аналогијом Добровски је само Хрватско загорје и Словенију сматрао пређелом Хрвата, док су „свуда друго живјели Срби“. Добровски је панонске Хрвате дијелио на праве загребачке Словенце, угарске Словенце и крањске, штајерске и корушке. По њему, Далматинци су „напола Срби (глагољаши)“, док су „ћилиричари чисти Срби“. За Добровског Срби су и Дубровчани, Македонци и Босанци, док су Крањци, „безјаци“ (Загорци) и панонски Хрвати по поријеклу Хрвати. Добровски је поистовјећивао „далматинско-илирски“ језик са српским језиком па је до краја живота остао при гледишту да су Далматинци и по језику и по поријеклу углавном Срби. 6. Најпознатији слависта друге половине 19. вијека, Франц Миклошић, у својој Упоредној граматици словенских народа Хрвате је редуцирао на сасвим мали и незнатан простор јер је тврдио да су сви штокавци Срби, чакавци Хрвати а кајкавци Словенци. У Упоредној граматици Миклошић је писао о два српска дијалекта. (-е и -ије) и једном хрватском (-и). Икавштину, дакле, узимао је за карактеристично обиљежје хрватског језика, док су екавштина и ијекавштина двије групе српског језика. Ипак је Миклошић с правом тврдио да нису сви икавци Хрвати-чакавци већ да има икаваца који чисто српски говоре и имају исту нарав и обичаје. 7. Ту је прије свега мислио на икавце штокавског нарјечја са подручја Далмације, Приморја и Лике. За Дубровник Миклошић је говорио да до њега никад није допирала чакавштина и да је увијек био штокавски, дакле српски. Под утицајем мишљења славенских филолога Вук Стефановић Караџић написао је у Бечу 1849. Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона. У поглављу књиге „Срби сви и свуда“ Вук је утврдио да су Срби сви они који говоре штокавским нарјечјем, „па били они у Жумберку или у Врању“. По Вуку, Срби су дакле „штокавци трију вјерозакона“: православног, римокатоличког и исламског. Вук Стефановић Караџић је у свом Рјечнику записао да су Буњевци и Шокци „Срби закона римског“. 8.
Пописи становништва
Аустријски статистички подаци о становништву аустријског југоистока Европе егзактно потврђују, па и премашују, тезе поменутих филолога о општој распрострањености Срба на просторима некадашњег „Илирика“. У књизи дописног члана мађарске академије наука Фенyес Елека Статистика и географски опис аустријске империје из 1857. године, у Аустријској царевини има 1.584.134 Срба православне и римокатоличке вјере. Према подацима из наведене књиге, Срби („Сзербек“) „углавном живе у Крајини (Вегвидекен), Српској Војводини („Сзерб Вајдасагбан“), ……………… (..…кок) у Истри (Истриабан) и кварнерским отоцима (qуарнерои сзигетекен) и у Далмацији („Далматиабан“), исто у Дубровнику (угyанитт а рагусаиак), боцхесерек“. Бројчано стање по крајинама било је слиједеће: у Српској Војводини и Банату живјело је 402.890 Срба, у Далмацији 395.273, Војној крајини 339.176, Славонији 244.180, Истри и кварнерским отоцима 134.445, у мађарској држави (Магyарорсзагбан) 69.170 душа. Према наведеним статистичким подацима, Срби су углавном били православци али је много римокатолика било у Далмацији и Истри, док су Шокци у Бачкој, Славонији, Крајини и Мађарској сви били римокатолици“. 9. У својој књизи Ф. Елек наводи да Хрвата (Хорваток) укупно има 1.288.632 и то у Банској Хрватској 631.081, Војној крајини 524.048, Мађарској 78.179, доњој Аустрији 6.364, Крањској 17.697, Моравској 663. Према подацима Ф. Елека, Хрвати су подијељени на више грана што се тиче дијалекта: „Овђе можемо рачунати на ускоке који живе у Сењу који припада слуњском пуку. Што се тиче религије има православаца (неколико хиљада унијата). Иначе Хрвати су искључиво римокатолици“. У то вријеме број Словенаца био је незнатно мањи од броја Хрвата (1.153.382) а. живјели су у Штајерској (362.742), Корушкој – ’Каринтиабан“(95.544), Крањској (410.722), Приморју и Истри (185.757), Мађарској (49.600), „Веленезеи киралyсагба“ (26.317). 10. У Историјско-етнографско-географској мапи Срба и српских земаља коју је издао Коста Атанасков Шуменковић 1873. године, историчар Милош Ст. Милојевић дао је потпуно подударну слику свеколике српске распрострањености са етнографском распрострањеношћу Срба према аустријском попису из 1850/51. године. Западна граница српске етно-географске распрострањености према Милојевићевој карти ишла је линијом Перој (сјеверна Истра) – Гомирје (Равна Гора) сјеверни Горски Котар–Жумберак–Вировитица. Источно од те линије биле су области (покрајине) у којима су углавном живјели Срби. Анатемисан и изопћен од стране званичне српске историографије, брисан из каталога српске „научне“ историографије, Милош Милојевић је овог пута дао врло прецизну картографску представу српске распрострањености, у потпуном складу са аустријском демографском статистиком из 1847. и 1850/51. године. Милојевић је своју етнографску карту, због изузетне подударности, вјероватно радио према егзактним подацима аустријског пописа из 1850/51. године. Упоређујући податке Ф. Елека са мишљењима наведених филолога, картографа, аустријских хроничара из 18. вијека и српских историчара који су писали о хрватству као географском појму, о банској Хрватској као словенској (словеначкој) земљи, о „Хрватима унијатима и неунијатима“, могу изложити тезу да хрватства у етнографском смислу није било, већ се јављало номинално и то као географски појам. Међутим, средином 19. вијека географски појам Хрвата, који је до тада био и један од назива за Србе, почео се већ утемељивати као етнографски појам. 
Наиме, средином 19. вијека дио Срба римокатолика са подручја четверожупанијске географске Банске Хрватске (Загребачка, Вараждинска, Крижевачка и Северинска жупанија) и Војне крајине почео је да носи хрватско име, прво у регионалном па потом, протоком времена, и у националном смислу. Према демографским статистичким подацима уочљиво је да се хрватско име почело ширити са подручја географске Банске Хрватске на Војну крајину до Сења. Тада су српски ускоци из Сења, пошто су раније прешли на унију пресељењем у Жумберак, већ били прихватили хрватско име. Треба истаћи податак да се, према Елековом попису, Хрвати уопће не помињу у другим тзв. хрватским земљама, односно у Славонији, Срему, Барањи, Далмацији и Истри. Статистички подаци из друге половине 19. и прве деценије 20. вијека свједоче о томе у коликој се мјери, због свехрватске националне унификације, смањио број странаца и Срба данашње Републике Хрватске. Статистички пописи становништва аустријске па потом мађарске административне области Хрватске и Славоније (са Сремом), у раздобљу од 1850. до 1910. године, дају етничку слику Хрватске и Славоније у којој су Хрвати мањина. Прво што упада у очи је чињеница да су Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија у верском и народносном погледу биле врло хетерогене покрајине. Поред православних Срба и Срба римокатолика (Шокаца, Буњеваца и скупина које су почеле носити хрватско име) најбројнији су били Нијемци. Према аустријском попису становништва из 1890. године њемачким језиком говорило је 117.493 становника; према попису из 1900. године 134.000, док је према попису из 1910. њемачким језиком говорило 132.150 становника. Највећи пораст становништва у Хрватској и Славонији забиљежили су Мађари захваљујући како истиче хрватска историографија, мађаризацији хрватског, али ми бисмо рекли српског и словеначког становништва, нарочито у време режима Куена Хедерварија. Према попису становништва из 1880. године Мађара је било 41.417, према попису из 1890. године 68.794, из 1900. године 90.180, из 1910. године 103.405. У Хрватској и Славонији чешким језиком говорило је према попису из 1890. године 27.521 становника, из 1900. године 31.588, из 1910. године 31.252 становника. Словачким језиком говорило је по попису из 1890. године 13.614, из 1900. године 17.342, из 1910. године 21.458 становника. 11. Број становника који су говорили словеначким језиком подупире Копитареву и Миклошићеву тезу о припадности кајкаваца Хрватског загорја корпусу словенског (словеначког) народа. Према попису становништва из 1880. године словенским језиком говорила су 20.102 становника, док је према попису из 1900. године словенским језиком говорило 19.180 становника. До посљедњег аустријског пописа из 1910. године забиљежен је уочљив пад броја Словенаца на 15.686 припадника. 12. Узроци таквог популационог кретања не могу се утврдити без студијских истраживања. Можемо само нагађати да ли се број Словенаца смањио услијед наглог исељавања, или због новог римокатоличког курса који је ишао ка ширењу хрватског имена, нарочито од Првог хрватског католичког састанка из 1910. године. Такође је уочљиво да је опао и број Нијемаца и Чеха по попису из 1910. у односу на попис из 1900. године. Вјерска припадност становништва била је такође врло разнолика. Римокатолика различитог народносног и националног састава било је највише – 1.863.847 према попису из 1910. године. Треба истаћи да је у раздобљу од 1869. до 1910. био. велики пораст римокатолика – за око 600.000 припадника. 13. Када се од укупног броја римокатолика (према попису из 1910) одузму бројни досељеници, који су били углавном римокатолици, добије се збир од око 1.550.000 римокатолика Јужнославена (Срби римокатолици, Буњевци, Шокци, Хрвати). Приближавањем крају 19. вијека наведени Срби римокатолици у све већој мјери почели су носити хрватско име, али не треба заборавити да су у то време у Славонији још увијек били бројни Шокци. Православаца или гркоисточних било је, по попису из 1910. године, 649.453. Иако је био висок наталитет православних Срба, пораст становништва није био на нивоу онога као код римокатолика. У одређеним периодима биљежен је и пад броја православних Срба (1869. године 511.802, а 1880. године 497.746 припадника). Према попису из 1890. године забиљежен је пораст на 567.443, док је према попису из 1900. године било 612.628 припадника.
Беч испод жита протежира хрватство (до 1914.)
Аустроугарско чиновништво је у пракси на „терену“ спроводило кроатизацију личко-сјевернодалматинског (српско-српског простора) преко језика и писма у опћинским, котарским и жупанијским надлештвима. Банска влада у Загребу стварала је, преко жупана и локалних органа власти, „новоговор“ хрватства у јавној управи који је у основи, поред српских, имао и много словенских (словеначких) језичких термина. Чиновништво на терену, дакле, хитрим укидањем крајишких институција послије 1881. године, проводило је кроатизацију личко-далматинског простора преко државних надлештава. Државно-правно Лика и Далмација послије Аустро-угарске нагодбе из 1867. административно (територијално) су у раздвојеним аустријским односно угарским земљама. Законским чланком из 1868, односно тзв. Угарско-хрватском нагодбом мађарска краљевска земља Краљевина Хрватска и Славонија је административна јединица угарске половине царства, док је Далмација аустријска царска земља на челу са царским намјесником у Задру. Међутим, од краја 19. века у меморандуму докумената се наводи Хрватско-славонско-далматинска влада, државноправно неспојива категорија са одредбама Аустро-угарске нагодбе и „Законског чланка из 1868. године. У исто време административна управа за Далмацију је Царско намјесништво са сједиштем у Задру. Одвојене административне територијалне компетенције Аустрије и Мађарске овом приликом су занемарене и Загреб се од стране Беча фаворизује и добија шансу да реализује своје романтичарске 48-ашке великохрватске планове о тзв. хрватској троједној краљевини. У ствари, у Бечу су биласве израженија настојања да се Двојна монархија преуреди у тријалистичкој форми са трећом римокатоличком славенском (хрватском) административном јединицом, коју је нарочито подупирао престолонасљедник Франц Фердинанд.
Срби Истре и кварнерских отока
Статистички подаци Ф. Елека бацају сасвим ново свјетло, у односу на усвојене „научне“ стереотипе, на народносно стање у Истри и кварнерским отоцима. С једне стране, бројност Срба римокатоличке и православне вјере на овим територијама побија тезе наведених филолога из 19. вијека о хрватству чакаваца. С друге стране, негирају се тезе историчара хрватства и комунистичких историчара о свехрватству Истре, да су малобројни Срби у Истри потомци „досељених Црногораца“. Један од кључних историографских твораца митолошког хрватства, Вјекослав Клаић, трећи том своје вишетомне књиге Опис земаља у којима обитавају Хрвати (Загреб 1883) посветио је хрватству Истре. Досељене становнике у Истри у 17. вијеку Клаић не зове Србима, као млетачки и италијански писци, већ Црногорцима. Историчар Фран Барбалић Србе у Истри своди на скроман број досељеника из Црне Горе, па лаконски наводи, негирајући старину Срба на истарском подручју, да су становници Пероја, „српског села у Истри“, досељени Црногорци. 15. Барбалић даље пише да су Италијани, не помињући бројне истарске Србе, романизирали („поталијанчивали“) Хрвате и Словенце. Он истарско српство своди на Перој који је „православни (српски –Н. Ж.) оточић у широком католичком (хрватском –Н. Ж.) мору“. Међутим, италијански писци и млетачка власт славенске становнике Истре називали су Славенима, Морлацима („Морлаццхи“), Далматинцима, Србима, Црногорцима, дакле Србима. 16. Цамилло де Францесцхи у цитираној књизи наводи да се у Перој 1658. населило 13 српских породица, православне вјероисповијести, које су дошле из Црне Горе, других 8 породица које су се населиле у Винтијан и 30 српских породица које су 1660. населиле Кавран. Даље истиче да се 1671. населило из Пераста у Пулу 600 српских „хајдука“, од којих су се неки преселили у Сењ, а неки „ваљда“ у Перој. Како помиње Фран Барбалић, „неки писци навађају да је 1657. године престало досељавање Славена у Истру и да су Перојци били посљедњи који су се овамо населили“. Он је наводио да су „нова досељавања Хрвата и Срба из Далмације, Босне, Херцеговине и Црне Горе започела су 1463. године“. 17. Са оваквом народносном терминологијом, помињањем досељавања Хрвата, Барбалић несвјесно открива да су сви набројани досељеници били Срби јер су се у Истру доселили из наведених српских земаља у којима у то време нема ни помена Хрвата или некаквог хрватства. С друге стране, Е. Николић је тврдио да је било чак 15 „сељења“ Славена из Далмације у Истру и то „понајвише Босанци и Херцеговци“. 18. Православни обичаји и вјера су под притиском римокатоличких мисионара, млетачких па потом аустријских власти брзо нестајали њиховим претварањем, преко превјеравања, у римокатоличку традицију и вјеру који су с протоком времена постајали истарска хрватска традиција. У државној демографској статистици православље је потискивано и брисано, а у првом плану била је вјера католичка док се за православну цркву користио само термин „друга вјера“.
Српство Далмације и „хрватско државно право“
Слиједећа тзв. хрватска земља – Далмација била је српско-римокатоличка и српско православна, што потврђују статистички подаци наведеног аустријског пописа из 1850/51. године. Наиме, у Далмацији, која је обухватала Дубровник и Боку, живјело је 330.827 Срба римокатоличке вјере, док је православних Срба остало, послије вјековног римокатоличења, само 78.858. Према аустријској статистици, дакле, нема ни помена Хрвата ни хрватског имена. Огромна већина далматинског становништва сводила се на Србе римокатоличке и православне вјере, у укупном броју од 409.685 душа (према попису становништва из 1850/51. Према статистичким подацима из 1846, у Далмацији је живјело укупно 393.715 становника. 20. Главни технолози стварања и ширења хрватства у Далмацији и Боки били су, поред језуита и фрањеваца, „праваши“ Анте Старчевића – Миховил Павлиновић и Иво Продан. Правашку великохрватску идеју наметао је у Далмацији политичар хрватске правашке и клерикалне оријентације Миховил Павлиновић (1831–1887), који је био ватрени поборник идеје здружења Далмације са Хрватском и Славонијом под интегралним хрватским именом. Због таквих настојања био је неминован његов сукоб са српским присталицама далматинске аутономије који су били против сједињења Далмације са Банском Хрватском. Хрватски историчар Никша Станчић посебно је истицао да је Миховил Павлиновић „прогласио католицизам особином хрватске нације“ и да је желио да се Срби „осјећају Хрватима“. 21. Далматинско праваштво и великохрватство посебно је подупирао свећеник Иво Продан који је од 1877. године, уређивао лист Католичка Далмација. Продан је уређивао овај лист у националном хрватском духу под утицајем Павлиновићевих идеја и праваштва из Хрватске. Основно Проданово гесло, које је 1844. убацио у свој страначки програм, било је: „Најприје Бог, најприје вјера, па домовина“. Као и М. Павлиновић, и Иво Продан је био за чврсти ослонац Хрватске на Беч. 22. Павлиновићеви и Проданови великохрватски планови наишли су на отпор и одговор српске стране. Вођа Српске странке у Далмацији, Сава Бјелановић 23., устао је против „хрватског државног права“, које по његовом мишљењу, служи похрваћивању Срба и прикључењу Босне и Херцеговине Хрватској. Павлиновићеви ставови су постали један од најјачих аргумената далматинске Српске странке против уједињења Далмације и Хрватске. Бјелановић је у хрватском државном праву видио само оруђе Аустро-угарске монархије. Он је често истицао да је само српска национална мисао народна, док је хрватска искључиво туђински производ.24. Бјелановић је визионарски злослутно предосјећао да ће се хрватство и даље ширити и то преко оних који су га и зачели (пројектовали) из германско-државотворних и римокатоличко-мисионарских разлога. И поред црних мисли Бјелановић је био оптимиста када је био у питању опстанак српског народа: „Хрватска мисао Миховила Павлиновића обмана је, превара и лаж. Упознајте је боље. Откините од ње ону туђинску снагу, која јој ушљед историјског процеса часовито у прилог иде, и кажите нам: шта остаје од таке ’хрватске мисли’? Овако хрватство не може напредовати, јер свог властитог и здравог темеља нема. То су и у Загребу стали увиђати. Увјети напретка Павлиновићеве “хрватске мисли” су наша невоља и туђинска сила. Али је још јака снага у народу, а свака је сила за времена. Будућност је народна, то значи будућност је српска!“ 25. Српска штампа у Далмацији (Српски лист, односно Српски глас) оспоравала је континуитет хрватске државности и постојање хрватског државног права. Према писању Српског гласа, историјска основа овог права „није ни толико доказана колико они митолошки бојеви… око града Троје…“ 26. , а земље које су хрватски политичари обухватили појмом државног права „нису никада сачињавале једно државно тијело под ’хрватском круном’, или краљем“; позивање на хрватско државно право тог обима је „уображење и самообмана, а на таквим темељима захтјевати уједињење и цјелокупност хрватских земаља је „заблуда и незрелост политичка“. 27. Нетрпељивост Срба и Хрвата Српски лист (Српски глас) доживљавао је као борбу између римокатолицизма и српства. Писци у Српском листу били су убјеђени да је. Римокатоличка црква систематски радила на претварању Срба у Хрвате. 28. Даље пишу: „Хрватство је у нас новост, што су нам попови унијели, док је наше српство од вјекова“; „Римокатолички попови… окрећу вјером католичком овај народ у Хрвате, то ради својијех политичкијех намјера“ 29. Сматрајући да су римокатолички свећеници имали јако негативну улогу у историји Срба, Српски лист је о њима писао са презиром и осудом. Према тумачењу Српског листа хрватство је, дакле, настало вјештачким путем, за његово постојање нема никаквих реалних основа, њиме манипулише Римокатоличка црква како би сузбила православље и свој утицај домашаја. 30.
Српство Боке
Бока, Дубровник и Конавли имали су изузетно мјесто у ватиканским прозелитским и мисионарским активностима. „Бисер Јадрана“ (Дубровник) и „Невјеста Јадрана“ (Бока) вјековима су чишћени од „шизматичких“ Срба антиправославном стратегијом Ватикана, Венеције и римокатоличке Аустрије. Густа мрежа организованих бискупија на том малом територију свједочи о врло озбиљним прозелитским настојањима да се што већи број православних Срба преведе у римокатолицизам, па потом, од друге половине 19. вијека и у хрватство. Позадину Штросмајеровог славенства, апостолата „слоге и братства“ најбоље је осјетио српски народ Боке Которске и Приморја преко његовог префињеног прозелитизма. Бискупово „убјеђење“ о потреби превазилажења супротности између источне и западне цркве био је у ствари ватикански екуменизам који је подразумјевао потчињавање присаједињених православних цркава. Српски интелектуалци из Далмације сматрали су да на апел за измирењем цркава српски народ не треба да одговори, јер би га то изложило не само римокатоличењу или у најмању руку унијаћењу, већ и однарођавању тј. похрваћивању. Послије именовања бискупа Штросмајера за почасног члана друштва „Славјански дом“ у Котору, услиједила је његова захвалница у којој је изразио наду на „зближење по крви и језику Хрвата и Срба, зближење у мисли, у ђелу тежњи пак и у самој светој вјери“. Српски лист је пренио ове Штросмајерове „лијепе ријечи“ које га, међутим, нису завеле већ су га учврстиле у ранијем мишљењу према којем „зближење има значити прелазак у католичанство или најмање унијаћење Срба“. Према мишљењу изнесеном у Српском листу од 17. јуна 1887, Штросмајер је био један од финансијера „Славјанског дома“ у Котору, који је требало да постане центар хрватске пропаганде у Боки Которској. Национални идентитет Срба – римокатолика у Далмацији био је крајем 19. века неодређен. Постепено се губило изјашњавање за српство, јер дијелови српске православне хијерархије нису признавали српски национални идентитет српским конвертитима (прекрштеницима) који су прешли на римокатолицизам или ислам. Дон Антон Милошевић, препозит првостолног каптола бискупије которске (помоћни бискуп бискупа Фран Уцеллини Тицеа), изјашњавао се као Словин, пансловен и на крају као Југословен (од краја Првог светског рата) по угледу на свог узора Штросмајера и бискупа Ућелинија. 31. Ишчитавањем документа с краја 19. вијека, из которског архива, добија се јасна слика на који је начин продирало хрватство на подручје Боке Которске па и Дубровника. На микро примјеру општине – града Муо, који се налази преко пута Котора, видљива је технологија стварања хрватства у Боки Которској. Јак утицај римокатолицизма и хрватства у Котору, у којем се такође крајем 19. вијека оснивају прва друштва са хрватским националним преџнаком, морао се ширити и на околна насеља. Хрватство је зачето у том бокељском градићу оснивањем Хрватског пјевачког друштва „Звонимир“. Друштво је основано на темељу правилника „Промицатељног одбора за устројење ’Хрватског пјевачког друштва Звонимир’“ од 1. фебруара 1899. године. Царско и краљевско намјесништво из Задра 15. маја 1899. године одобрило је правила ХПД „Звонимир“. Кроз правила ХПД „Звонимир“ у Мулу провејавао је великохрватски национални романтизам. Тако је у параграфу 2 стајало да ће застава друштва бити хрватска тробојница црвено-бијела-плава, а на њој златним словима написано име друштва. Према параграфу 5 циљ Друштва је да гоји „хрватску љубав и слогу“. У управи ХПД „Звонимир“ били су, гледајући презимена, углавном Срби-римокатолици који су почели носити хрватско национално име – Антон Косовић, Ловре Саблић, Божо Симовић, Краљевић, Грација Маровић, Трипо Симовић, Богдан Петровић, Трипо Јанковић, Антон Јовановић, Иван Љубановић, Маровићи, Петовићи, Јанковићи, Матковићи, Митићи, Петовићи. 33. Идеолози и одани поштоваоци великохрватства били су одушевљени вијешћу да су коначно била одобрена правила Друштва. Честитке су стизале чак из „хрватске Истре“ од „Хрвата“ оружника Јовановића: „Угледно управитељство! По писму мог пријатеља Петра Симовића дочух радостни глас да је Царска и Краљевска висока земаљска влада у Задру одобрила Устав нашем друштву. По писму истога зазвучи ми радосни глас да се је нова управа именовала, којој као бивши друштвени члан и остајем вазда у кратко најсрдачније честитам. Желим и просим од Свевишњег том угледном новоименованом управитељству да буде много и много љета управљати са друштвом на срећу и благостање бијелог Друштва милог родног мјеста Хрватске Боке и миле нам Хрватске домовине, те да тако под Угледном управом буде то младо друштво, цвасти и напредовати. Са поздравом из Хрватске Истре биљежи се ваш одан друштвени члан Антун Јовановић ц.к. Оружник, Св. Ловреч Пасенатички, 26. ВИ 1899“. Свечано проглашење почетка рада („отвора“) Друштва било је 6. маја 1900. године. Програм свечаног „отвора“ друштва састојао се у слиједећем: „Ујутро развитак барјака на обали, корпоративни долазак пред цркву гђе ће уз св. Мису слиједити благослов барјака; академија Бановци (корачница), Домовина (декламација), Химна Звонимира, Хрватизам (пјева пјевачки збор), Хрватска химна, „Хрвати“, пјева збор„Зрињски“, корачница. Телеграми подршке стизали су и из осталих бокељских мјеста у којима је хрватство засијано крајем 19. вијека. М. Крстовић, начелник Тивта, послао је велецијењеном Одбору Звонимирова друштва из Муа честитке из Тивта, 6. маја 1900:. „Духом присуствујемо данашњем слављу при свечаном отвору тог дичног друштва. Свемогући благослови успјех и напредак тог друштва. Угледали се у вашем личном ђеловању и остала мјеста наше Хрватске Боке. Честитајућ, из дна срдца кличемо живљели храбри муљани на дику и понос наше миле Хрватске. 34. Приликом избора нове управе ХПД „Звонимир“ 27. јануара 1908, предсједник Иво Симовић је одржао говор прожет хрватским националним романтизмом: „Часна господо чланови… да уздржимо наше друштво у слоги и љубави као и досад јер тако сложни и у љубави живећи бити ћемо не само на дику нашег родног нам милог мјеста, већ и цијеле нам миле домовине Хрватске пошто се дичимо и поносимо хрватским именом.“ 35. Почетком 20. вијека у оближњем бококоторском градићу Прчњу (Прчању) основано је Хрватско радничко друштво „Слога“. ХПД „Звонимир имало је братске националне контакте са околним далматинским хрватским културно-националним друштвима. „Прави хрватски сокол“, „Хрватска радничка задруга“ Дубровник, Хрватско пјевачко друштво Гундулић, угледном друштву Звонимир дојавили су 9. јула 1908. године да долазе на излет у Котор. Бокељски римокатолици-Хрвати у љето 1909. године приредили су свехрватску вјерско-националну и антилибералну манифестацију против „безвјерства“ и „националне апатије“. ХПД „Звонимир“ имало је значајну улогу да својим родољубивим пјесмама појачава хрватски национални фанатизам и бол за „изгубљеном Домовином“. Уочи доласка хрватске римокатоличке омладине из „свих хрватских земаља“, дон Трипо Милошевић из Котора молио је 23. јула 1909. управу ХПД „Звонимир“ да са својим члановима корпоративно, под друштвеним барјаком присуствује дочеку хрватске католичке омладине у Котору 5. августа 1909. године. Он је молио друштво да припреми „неколико родољубивих пјесама као ’Лијепа наша’ и тим доприњело што већи сјај дочеку наше хрватске католичке омладине; затим да бисте и на само друштво извјесили заставе и поздрављали их док буду пролазили. Непријатељи наше свете вјере – безбошци у сличним пригодама муче се и траже много те да што свечаније и сјајније своје присташе дочекају. Покажите и ви као католици и Хрвати овом пригодом кад вам долази у походе католичка омладина цијеле нам хрватске домовине, биће их око 700, да вам је стало до католичке ствари и да вам на срцу лежи на особити начин католичка младеж, која премда по школама и вани од сваког прогањана, пак се не стиди свете вјере за коју су оци наши и крв драговољно пролијевали. Покажите овом пригодом да у Бокеља још имаде живе вјере и да знате цијенити младеж која се одважно бори проти данашњем безвјерству. Дед дакле, мила браћо у колу са осталим католичким и хрватским бокељским друштвима нађите се и ви на 5. коловоза на которској обали при дочеку“. 36.
Молишки Срби
Великохрватска национална пропаганда није се заустављала на пропаганди о хрватству Боке Которске, већ је своје фантастичне повијесне конструкције ширила и на просторе далматинских отока па чак и на просторе средње Италије причом о молизејским Хрватима, који су у ствари били српски („илирски“) досељеници из Херцеговине, Конавала и Боке. Римокатолички писци „тумачили“ су да у покрајини Молисе у провинцији Цампобассо на истој паралели са Римом, „још увијек постоје три хрватска насеља: Ацqуавива Цоллецроце (Круч), Монтемитро (Мундимитар) и Сан Фелице (Филић)“. У тим селима, која имају укупно око 4.500 становника и која Италијани називају „слави“, „сцхиавони“, према римокатоличкој повијесној верзији догађаја, „још се и послије пет стољећа говори хрватским језиком штокавско-икавског нарјечја које се говори у средњој Далмацији између Цетине и Неретве“. 37. Молизанске Хрвате. „открио“ је, према римокатоличкој пропаганди, дубровачки пјесник Медо Пуцић, који је у задарским новинама Л’Оссерваторе Далмата 1856. објавио чланак професора Гиованниа де Рубертиса из Круча. Пропагандисти молизанског хрватства никада и нигђе не помињу да се то становништво у старијим изворима и литератури, па тако и код Меде Пуцића, није називало хрватским именом већ именима којима су се називали Срби (Илири, Далматинци, Славени, „Далматинско-либурнски народ“ итд.).
Шокци и Буњевци
Према аустријским статистичким подацима из 1850. године у Славонији је живјело 244.180 Срба римокатоличке (Шокаца) и православне вјере без помињања славонских „етничких“ Хрвата. Треба истаћи чињеницу да је мађарски картограф Јанош Саски Тонка, Барању и Славонију на својим картама из 1750. означавао је као земље Славена-Срба („Славуи Серби“). 38. У званичном извештају пруског генералштаба, око 1880, наведен је покрајински састав војске Аустроугарске. О томе постоји забиљешка у њемачком часопису Иностранство: „О етнологији аустроугарске армије саопштава ’Регистранда’ пруског генералштаба, да су од сваких 1.000 војника били 273 Немци, 177 Мађари…, 46 Хрвати, 36 Славонци, 31 Срби“.
39. Ови подаци су потицали од самих испитаних војника из времена када је већ увелико извршено вјерско превођење православних Срба у римокатолицизам. С друге стране, војници су се народносно опређељивали према географском поријеклу па су се Срби римокатоличке вјере изјашњавали као Хрвати, Славонци, Далматинци и Бошњаци. „Славонци католичке вере“ (покатоличени Срби и Шокци) одговарали су да су Славонци. Славонска народност од хрватске разликована је до почетка 20. вијека. Хрватство у етничком смислу такође је био непознат народносни појам у данашњој Војводини, све до тридесетих година 20. вијека када се вјештом вјерско-националном пропагандом почиње говорити о хрватском етничком поријеклу Буњеваца, Шокаца, па чак и румуњских Крашована. Банат, Бачка и Барања, као дио мађарске круновине, били су шаролико народносно и вјерско подручје настањено Немцима, Србима, Мађарима, Словацима, Буњевцима, Шокцима, Русинима, Румуњима, Јеврејима и другима. О Хрватима као посебној народности или етничкој творевини нема ни помена у изворима и литератури из друге половине 19. и с почетка. 20. вијека. Буњевачки и шокачки српско-католички народносни елемент није ни у назнакама везивао своје етничко биће за хрватство пошто су пропагатори хрватства тек тридесетих година 20. вијека почели говорити о хрватству Буњеваца и Шокаца. У аустријским, односно, угарским пописима становништва за Бачку и Барању, у раздобљу од 1850. до 1910, помињу се народносне категорије Мађара, Немаца, православних Срба, Срба римокатолика, односно Буњеваца и Шокаца. Према аустријском попису становништва из 1850. године Шокци и Буњевци су Срби римокатоличке вјере. Према подацима из наведене Елекове књиге, Срби („Сзербек“) су представљали велику већину у Српској Војводини („Сзерб Вајдасагбан“) пошто их је ту живјело 402.890, а били су подијељени на различите гране, као што су Шокци или Буњевци (Сцхокацзок вагy бунyевацзок), који су римокатолици, затим на Раце (Рацзок) и Црногорце (Монтенегринок) у Банату. 40. С временом је, међутим, број Срба у Војводини опадао због њиховог римокатоличења и превођења у Мађаре. Мађарска статистика је, према попису из 1910. године, утврдила да у Банату, Бачкој и Барањи живи 383.983 православних Срба. Основна национална стратегија стварања хрватства проводила се преко ширења хрватског регионалног (географског) имена Банске трожупанијске хрватске на српске, мађарске и словеначке просторе. Од друге половине 19. вијека оваква тенденција је присутна и на српско-мађарским просторима Бачке и Барање. Примањем Јосипа Јурја Штросмајера, Ивана Антуновића, дон Миховила Павлиновића, Јураја Добриле и фра Грге Мартића 1878. године међу почасне чланове „Ђачког друштва Хрватски дом“ из Суботице, симболично су требали бити обједињени Хрвати Банске Хрватске, Далмације, Истре, Славоније, Босне и Бачке. 41.Хрватски историчари истичу да је бискуп Иван Антуновић снажно афирмисао буњевачко и шокачко име, што је био предуслов за ширење хрватског имена на просторе Војводине. 42. Међутим, сам бискуп Антуновић никада није за Буњевце и Шокце користио префикс хрватски. С друге стране, др Јован Ердељановић је истицао да се „у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих вјекова Буњевци сматрају и називају Србима, односно именима којима се називају или означавају и православни Срби (Власи, Морлаци, ускоци, Илири, Бошњаци итд.) Пишући о буњевачком имену Ердељановић је истакао да су то име Србима римокатолицима дали њихови сународници друге вјере, односно православни Срби, највише из подсмијеха што нису разумјели латински језик на којем су слушали молитве и службу Божију. Едељановић је многе римокатоличке породице у Лици, које су данас хрватске, сврставао у буњевачке (српско-католичке) као Марас, Биондић, Девчић, Анић и друге. 43. С друге стране, хрватски историчар чешког поријекла, Јарослав Шидак, у свом добро познатом кроатофилском маниру Буњевце и Шокце Славоније, Барање и Бачке једноставно сврстава у Хрвате. При том не наводи ниједан иоле озбиљнији извор који би потврдио такву хипотезу. За њега је Бачка „крајњи сјевероисточни руб хрватског етничког подручја“, управо због сврставања Шокаца и Буњеваца у Хрвате. За специфичан икавски буњевачки говор Шидак једноставно тврди да је хрватски. 44. Хрватство су крајем тридесетих година 20. вијека почели пропагирати етнички Срби римокатолици, односно Буњевци и то под утицајем идеје о стварању Велике Хрватске у лику Бановине Хрватске у августу 1939. године. Типични примјер представља списатељ војвођанског хрватства Петар Пекић, који је наизглед писао у стилу монархистичког југославенства изједначавајући српску и хрватску народност у Војводини, српско и хрватско историјско битисање по принципу народносне „равноправности кључа“, али стављајући увијек хрватско име испред српског. Негирајући српски карактер Баната, Бачке и Барање, Пекић је искључиво користио регионални територијално-етнички назив „Војвођани“, покушавајући да створи посебан војвођански ентитет. Митолошко хрватство Војводине везао је за XИИИ вијек када је Бела ИВ „доселио велики број Хрвата у Бачку“ након одласка Татара. 45. Историчар Роберт Скендеровић једноставно је преузео тезе Петра Пекића о насељавању Буњеваца у Војводину у 17. вијеку (из Босне и Далмације), под водством фрањеваца. У својим радовима Скендеровић фалсификује историјске називе за Србе (Раци, Славени, Илири, Далматинци, Морлаци други) и једноставно их представља као називе за Хрвате.46. Стварне народне вође Буњеваца и Шокаца били су буњевачки римокатолички свећеници, који су накнадно велику енергију улагали у њихово претварање у Хрвате. Дака Поповић је пророчки предвиђао да ће се, због те чињенице, поносно буњевачко и шокачко име изгубити у непосредној будућности: „Шокачки ће се назив изгледа потпуно изгубити (као што се изгубило име Далматинац и Бошњак) иако је још пре пола столећа име Шокац било распрострањеније и обухватало је Славонију, Срем, јужно бачко Подунавље и Барању. У Срему и Славонији име Шокац је замењено именом Хрват, а у Бачкој и Барањи ће се врло брзо заменити буњевачким, а по негде и српским именом.“ 47. Искључиво вјерску римокатоличку опредељеност буњевачког елемента стварали су и јачали фрањевци, нарочито сомборски фрањевци, који су били њихова духовна елита, „најученији Буњевац и пјесник тог доба фра Гргур Пешталић “фра Иван Антуновић, насловни бискуп калочки, затим „отац буњевачког покрета“ Амброзије Шарчевић „у којима се породи сретна помисао да Буњевце-Хрвате треба препородити националним духом који им једини може пружити довољно снаге да одоле систематским нападима најављене мађаризације“. Према замисли Шарчевића, у Суботици је 1878. године утемељена „Пучка Касина“ која је постала културно жариште и „тврђа националне снаге Буњеваца-Хрвата не само Суботице, већ и у цијелој Бачкој“. 48. Пропаганда хрватства из Загреба вршила је појачан притисак на Буњевце, нарочито од формирања организованог Хрватског народног покрета 1935. године. Идеолози хрватства су тада форсирали тезу да се „још од времена бискупа Антуновића, свећеника Паје Кујунџића, др Сударевића говорило да су имена Буњевац, Шокац, Илир, Бошњак, Далмат, ’ођобоки’, синоними за хрватско име“, односно, да су сва наведена имена, иначе историјски називи за Србе, везана за хрватску народност. У време мајских избора 1935. године римокатолички свећеници су говорили. „да наше часно и поштено буњевачко име задржимо у нашем срцу, али да јавно исповједамо као народносно име, кад нас за то питају, име Хрват“. Приликом пописа становништва града Суботице, у октобру 1935, свећеници су Буњевцима савјетовали да у рубрику народност обавезно упишу име Хрват. 49. С друге стране, државне власти у Бачкој су несвјесно подупирале хрватство, пошто су наивно процјењивале да је за државу опаснија мађарска национална линија од ширења „славенског хрватства“.
Крашовани
Срби римокатолици у Румуњској Крашовани (Карашовани), који живе у долини ријеке Караш, у близини рударског града Решице, према подацима из релативно обимне литературе, доселили су се у 15. вијеку углавном из југоисточне Србије и и један дио из Босне. Према процјени филолога, говорно припадају косовско-ресавском нарјечју, уз примјесе тимочко-шопског изговора, па се на основу тога може закључити да су њихови преци старином потицали из југоисточних дијелова Србије. Према подацима опата Петра Влашића, у исто вријеме у долину ријеке Караш досељавали су се и житељи из Босне под именом „Бошњаци“, које он назива Хрватима“. 50. Најчешће су их називали као и они сами себе, Крашованима, везујући њихово поријекло за Шокце, Буњевце, Србе, Бугаре, да би на крају под утицајем Римске цркве и великохрватске пропаганде преовладала фантастична теза о њиховом хрватском поријеклу. Међутим, о њиховом српском поријеклу свједочи чињеница да су Крашовани највише славили Ђурђевдан, затим Свету Параскеву и Светог Илију, уз многе обичаје сточарског карактера.51. Мисионарском активношћу босанских фрањеваца, у 17. вијеку је учвршћена римокатоличка вјера. Ватикански документи свједоче да је у Карашеву средином 16. вијека било око 600 римокатолика без присуства „шизматика“ (православаца) и „јеретика“ (протестаната). 52. Доминација римокатоличке вјере у животу Крашована довела је до извјесне измјене говора и народне пјесме и то под утицајем црквене римокатоличке књижевности („понеки икавски језички облик“). 53. Ову констатацију потврђује и опат Петар Влашић: „Редовито говоре икавштином, напосе црквене ријечи вазда су у икавштини“. 54. Лингвиста Петар Влаховић, према Влашићевим ријечима, закључује слиједеће: „Ако се овоме дода да је у школама била у употреби ’Почетница’ и ’Читанка за католичке пучке учионе’ коју је ’сложио Иван Михајловић’, а издало ’Друштво св. Антуна у Суботици’, онда је јасно колики је био утицај свећеника да се у Шематизме на залагање о. Петра Влашића, унесе како Крашовани говоре ’лингуа цроатица’, а не ’црассована’ или ’иллирица’“. 55. Књига Петра Влашића о хрватству Крашована из 1928. побудила је „велико занимање хрватске јавности за судбину тих удаљених сегмената нашег народа“. О тој књизи 1928. године говорило се и на састанцима „Народно-одбрамбене секције“ Збора духовне младежи загребачке која је имала пропагандни задатак да развија „интерес за наше (хрватске – Н. Ж) људе у сусједним земљама“. У време хрватског масовног политичког бунта 1935. године, преко Хрватског народног покрета, Крашованима су слате пропагандне књиге, које су даровале Матица хрватска и Хрватско књижевно друштво „Св. Јеронима“, и то на адресу римокатоличке црквене заједнице у Кечи. „Културна веза“ загребачког Каптола са Крашованима трајала је до краја 1936. године, када је и прекинута да би веза са Кечом поново била успостављена тек 1977. године. Технологија успостављања, односно обнављања вјерско-националне везе са Карашевцима била је слиједећа: „Након 34 године успостављена је веза са скупином Хрвата који носе назив Карашевци. Веза је успостављена тако да су они замолили да им се шаљу божићне и ускршње честитке за које су сазнали године 1967. у Гласу концила. Заправо, радило се о молби, тада још богослова а данас жупника у Лупаку, Маријана Тјинкула из сјеменишта у Алба Јулији. Исто се тако јавио године 1970. и други сјемеништарац, данас капелан у Решици, Петар Добра, такође из Алба Јулије, с истом молбом. Те се везе одржавају до данас“.56. Према подацима Вијећа бискупских конференција за хрватску миграцију из таквих нових кратких веза ођедном настадоше бројни Хрвати у Румунији – укупно 12.000, дакле скоро сви Крашовани постадоше Хрвати. Одмах послије успостављених веза 1977. године жупници карашевски прогласише српско-католички карашевски народ Хрватима. Јака римокатоличка пропаганда и организован вјерски живот врло брзо су давали жељене резултате. 57.
„Хрват“ се ипак пише малим почетним словом*
У раздобљу интензивне свехрватске римокатоличке и политичке историографске и публицистичке пропаганде, која је трајала током 19. и 20. вијека, усвојена је „истина“, не само у хрватским већ и у одређеним српским па и у свјетским научним круговима, да су Хрвати стари етнички народ, који је нестао „незнано гђе“ послије мађарске окупације крајем 11. вијека, да би се онда ођедном појавио у 19. вијеку као формиран „политички народ“ са јаким „хрватским државним правом“ на територије на западу и југу од Истре до Боке Которске, и на сјевероистоку до Сријема, Барање и Бачке. Међутим, неопходно је истаћи да су све манифестације хрватске грађанске политике у 19. и 20. вијеку биле под окриљем фикције „хрватског државног права“, које је само у области фантастичне државно-правне теорије прогласило постојање „тисућгодишње“ хрватске државности. Тзв. хрватско државно право стварно се састојало од збирке нормативних појединачних прописа и писмених гаранција које је Аустро-Угарска прописивала за своје „цесаровине“, а које су обухватале, у најбољем случају, извјесну за Беч и Будимпешту нешкодљиву локалну административну аутономију и то у споредним „земаљским“ питањима. Јасно је да је власт у банској Хрватској и Славонији долазила из Будимпеште која је постављала банове и осталу нижу администрацију и која није зависила од локалне политичке игре у Хрватској и Славонији. 
Извор: НИКОЛА ЖУТИЋ – Часопис Института за савремену историју Историја 20. века, бр. II/2005 1. Ј. Бартнштајн, О расејаном илирско-расцијанском народу (1761), Београд–Ваљево, 1995; ;. Ф. фон Таубе, Краљевство Славонија и војводство Срем, Нови Сад 1996; Schnjicker, Zur geschichte der kirchlichen union in der croatischen Militärgrenze Wien, 1874. 2. Ј. Бартнштајн, О расејаном илирско-расцијанском народу (1761), 277. 3. Анд. Гавриловић, О Вукову издање народних песама. По подацима бечке цензурне архи- ве, Просветни гласник, Београд, XXXИX/1922, св. 11–12 (цит према: Копитар и Вук, Београд. 1980, 93). 4. Л.М. Костић, Спорни предели Срба и Хрвата, Београд 1990, 22–23. 5. Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство – од илирске идеје до великохрватске реализације. 1453–1941, Београд 1997, 6. Исто, 35–36. 7. Исто, 36. 8. …… 9. Никола Жутић. Историја 20. века, 2/2005. 10. Elek, Ausztriai birodalom Statistikaja es foldrajzi leirasa, Pest 1857, 36. 11. Статистички атлас Краљевина Хрватске и Славоније 1875–1915, приредио др Р. Сигњар, равнатељ Краљевског земаљског статистичког уреда, Загреб 1915. 12. Словенаца је било у котару Загреб и Вараждин око 10%, у котару Копривница, Крижевци, Карловац, Сисак, Сушак, Чабар до 5% (исто). 13. По попису из 1869. римокатолика је било 1286.749, по попису из 1880. године 1346.476, из 1890. године 1, 346.476, из 1890. године 1553.075, из 1900. године1710.425, из 1910. године. 1863.847 (исто). 14. Историчари и публицисти морају бити крајње опрезни код кориштења литературе хрватске продукције. Тако нпр. некритичким цитирањем из радова хрватских историчара, као и недовољним сопственим. промишљањем, географ проф. др Јован Илић несвјесно је смањио број Срба на просторима Хрватске и. Славоније. Илић је навео да је према попису из 1910. Срба било око 611.000, дакле према укупном. броју православаца (Ј. Илић, Република Српска Крајина, 43). Професор Илић је, међутим, превидио чињеницу да је у Краљевинама Хрватској и Славонији био огроман број Срба римокатолика који су, пошто су пописи вршени по вјерском критеријуму, укључени у укупан број римокатолика. 15. Ф. Барбалић, Перој – српско село у Истри, Загреб 1933, 3. 16. Carlo de Franceschi, L’Istria note storiche, Parenzo, 1879; Don A. Marcich, Quando e. come vennero gli Slavi in Istria, Archeografo Triestino XIII, Trieste, 1887; B. Schiavuzzi, Cenni. storici sull’ etnografia dell’ Istria. Atti e memorie XVII, XVIII, XIX, XX; Camillo de Franceschi, La popolazione di Pola nel secolo XV e nei seguenti, Trieste 1907 17. Ф. Барбалић, нд, 14–15. 18. E. Nikolich, Colonie di Slavi di Dalmazia nell’ Istria. Библиотека за повијест далматинску, Дубровник 1882–1883 (цит. према: Ф. Барбалић, нд, 14–15). 19. Ф. Барбалић, нд, 16. 20. Исто, 25, 47, 49. 21. Н. Станчић, Хрватска национална идеологија препородног покрета у Далмацији. Миховил Павлиновић и његов круг до 1869, Загреб 1980, 364.. 22. Ј. Шидак, М. Грос, И. Караман, Д. Шепић, нд, 168. 23. Сава Бјелановић, политицар и публициста, роден у Ðеврскама 15. октобра 1850, а умро у Задру 2. марта 1897. Правне науке завршио је у Бечу. . Године 1880. покренуо је у Задру недељник Српски лист. После његове забране 1888, издавао је недељник Српски глас (до 1905) као орган Срба. у Далмацији. Од 1883. био је посланик у далматинском сабору, а потом биран за српског посланика у бецком парламенту. 24. Ј. Шидак, М. Грос, И. Караман, Д. Шепић, нд, 168. 25. „Павлиновић хоће савезнике, те их купи гђе их год нађе. Добро му је дошао политички шпекулант, развраћени чиновник, војничка батина, све што служи његовој мисли. Најзгоднија му је чета у Загребу, у онијем Словенцима, Нијемцима и Чифутима (Јеврејима – Н. Ж.) главног града Хрватске у којијем се хрвачко право у сну приказује у виду пустог Елдорада на истоку. Напокон Павлиновић је нашао за извршење свога плана ону точку, коју је залуд Архимеде тражио. Тај непомични ослонац, с кога он мисли свијет изврнути, лежи у политици Нијемаца и Мађара“ (Српски лист, Задар 1882, цит. према: Прилози из националне историје државе и права у XИX и XX веку, приредио др Драган Суботић, књ. ИИ, Београд 1996, 147). 26. Српски глас, 29. април 1897 (цит. према: С. Божић, Српски лист – гласило Српске народне. странке на Приморју 1880–1904, магистарски рад, Београд). 27. Исто, 19. мај 1892. 28. К ријешењу питања: је ли Макарско Приморје хрватско или српско, Српски Лист, 29. јул (10. август) 1887 (цит. према: С. Божић, нд, 144). 29. С. Божић, нд, 144). 30. …… 31. Истроријски архив Котора, Дневник Антуна Милошевића. 32. Исто, водич 126/1, назив Звон, Котор 22. јуна 1899. 33. ИАК, водич 126/И, назив ЗВОН, година 1900, фасц. II. 34. Исто, М. Крстовић, начелник Тивта велецијењеном Одбору Звонимирова друштва у Муа, Тиват, 6. мај 1900. 35. ИАК, 1908, фасц. IX, Говор изречен од госп. предсједника Ива Симовића на првој сједници. под новом управом држаној дана 27. сијечња 1908. 36. ИАК, година 1909, фасц. X. 37. Католичка црква и Хрвати изван Домовине, спомен спис о 10. обљетници папинског документа „Де пасторали миграторум цура“ и оснивања Вијећа бискупских конференција за хрватску миграцију 1969–1979, Загреб 1980, 99. 38. Ost-Slavonien, Baranja und West-Srem, Beograd 1996, 41. 39. Registrande des preussischen Generalstabes, „Das Ausland“, 1880, No. 9, S. 180. 40. Ausztriai birodalom Statistikaja foldrajzi leirasa, Pest 1857, 36. 41. „Хрватски дом – забавник хрватске омладине, г. III, Загреб, 1878 (цит. према: Р. Скендеровић, Однос буњевачких политичара према унутарњем уређењу Аустро-Угарске Монархије И Краљевине Југославије – компаративна анализа, , Дијалози повјесничара историчара, 7, Загреб, 2003, 198–199). 42. Р. Скендеровић, Однос буњевачких политичара према унутарњем уређењу Аустро-Угарске Монархије И Краљевине Југославије – компаративна анализа, Дијалози повјесничара историчара, 7, Загреб, 2003, 198–199). 43. …… 44. Шидак, Грос, Караман, Шепић, Повијест хрватског народа 1860–1914, Загреб 1968, 63–64. 45. П. Пекић, Повијест ослобођења Војводине, Суботица 1939, 16–17. . 46. Р. Скендеровић, Господарске, културне и политичке везе бачких Хрвата тијеком 18. и 19. стољећа, Дијалог повјесничара/историчара, 5, Загреб 2002, 148 47. …… 48. …… 49. АЈ, Министарство правде – пов. Архива, фасцикулација 27–43–35, Министарство унутрашњих. послова Министарству правде, 16. октобар 1935. 50. П. Влашић, Хрвати у Румуњској, Београд 1928, 16. 51. П. Влаховић, Неке етничке одреднице Крашована, Темишварски зборник, Нови Сад 1994, 137–139. 52. Ацта СЦ де пропаганда Фиде, анно 1667, септ. 9. 53. Енциклопедија Југославије, том 5, Загреб 1962, 386. 54. П. Влашић, нд, 17. 55. П. Влаховић, нд, 138. 56. Католичка црква и Хрвати изван Домовине, спомен спис о 10. обљетници папинског документа „Де пасторали миграторум цура“ и оснивања Вијећа бискупских конференција за хрватску миграцију 1969–1979, Загреб 1980, 99. 57.