Комунисти се, под маском антифашизма оваквим манипулативним методама представљају народу у позитивном светлу некаквих ослободилаца. Прелазак из једне окупације у другу назива се ослобођењем. О каквом ослобођењу може бити реч, када је један петогодишњи злочиначки и тоталитарни систем замењен другим, десет пута дужим и убитачнијим?

Зар смо заборавили програм Југословенске комунистичке партије који је још 1935. изнео милитантни циониста Мојсије Пијада звани Моша (и то у антисрпском савезу са Павелићевим Усташама): “Вођство Југословенске комунистичке партије свесно је своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно.

 

„Бог је по узору на своју небеску монархију установио на земљи цара,по узору на своје небеско самодржитељство поставио је на земљи цара самодршца,по узору на своје непролазно Царство које траје од вијека и довијека поставио је на земљи наслиједну царевину.”

Свети Филарет Московски

 

Народу је одавно познато да су држава и црква једно,да оба чине праву српску државу чији су устројитељи наши свеци.
Па се тако и данас СПЦ држи уз државу покушавајући да замаже очи народу,само присуство званичника СПЦ на прослави комунистичких “празника” говори да нешто није уреду.Српска Црква и српско родољубље су овим чином ако не поражени, као те давне 1944/5, онда у најмању руку понижени. Ипак, на Војној паради у српској престоници у част тзв. ослобођења Београда припадници Војске Србије пронели су озлоглашене партизанске и комунистичке заставе са црвеном звездом и српом и чекићем док је војни оргестар свечано интонирао мелодије партизанских песама: “Билећанка”, “Ој Козаро”, “По шумама и горама” итд.

Патријарх Павле је виђен на пријему код Милошевића у част “Дана републике” комунистичког празника који слави 29. новембар 1945. – дан када је укинута монархија и проглашена тоталитарна комунистичка република.

Патријарх Иринеј је виђен на пријему у француској амбасади у част “Дана републике” француског револуционарног празника 14. јул – пошто су на тај дан 1789. године револуционари освојили затвор Бастиљу у Паризу чиме је симболично почела крвава Француска револуција у којој је свргнута вишевековна монархија.

У српским православним црквама и дан данас можете видети испред олтара са леве и десне стране две велике свечане столице,које су намењене за монарха(српског краља) и патријарха.Колико можемо видети данас СПЦ ништа не ради поводом тога да се Србији и Србима врати монарх и прогласи се исти,немо посматрање је једнако саучешћу,да ли се слажете?
У царској Русији бољшевици су убили цара ! Народ се са тиме није слагао наравно,па ко данас влада мајком Русијом ако је она обезглављена,ако нема свог владара,свог цара?Ако и наша мајка Србија нема свог краља,што значи јединство народа која се огледа у монарху,ко води како каже наша химна “будућности српске брод”?

Српско родољубље су претворили у слављење “црвених празника” и ишарали га црвеном бојом,бојом бољшевизма,бојом крви српске нејачи и јунака које су поклали исти ти комунисти.На трон Светог Саве су постављени људи који су саучесници у окултним обележавањима комунистичких празника.

 

Ево и завршетака четири строфе некадашње српске химне 

1 Српског краља, српски род!

2 Српске круне нови сјај,

3 српску брани

4 Српског краља, Боже храни

 

Самим излагањем оваквих чињеница  бићете вероватно изложени негативним критикама или паметовањем да је друго време,неко ће рећи модернизације,док остале земље које су шаблон модернизације другим земљама имају бар парламентарну монархију,дакле донекле чувају традицију.(послушајте проф. др. Милоша Ковића о стремљењима ка модернизацији)
Поред свега разумљиво је да када је неко комуниста,бољшевик,да следи инструкције своје комитерне и да ради у њиховом циљу и интересу,тако да то није за осуду,јер како осудити комунисту према томе што ради по инструкцијама комуниста.Свако ко размишља комунистички и ради комунистички није монархиста већ антимонархиста тј. комуниста.
Српској традицији која је монархистичка никако не иде у прилог ово што данас видимо.Позивамо се на великог српског цара са три мора,цара коме нисмо достојни име да изговоримо,СИЛНОГ ЦАРА,а кунемо се 1. маја,29. новембра,25. маја…и осталих крвавих дана.

Да поменемо опет српске родољубе,не црвене родољубе већ монархисте.Има у Срба доста оних који се куну у краља и краљевину,а опет славе комунистичке празнике,гледају слику комунистичке Србије,своје окупиране отаџбине и диве се,то су они кафански четници.Част изузецима,који желе краља и краљевину и по својим могућностима воде борбу,али како да назовемо оне који се куну у четништво,тај племенит позив за горштаке,а свакога дана се диве “демократији” и комунистичком уређењу?

 

Погледајте наше остале чланке о комунистичким терорима:

Остаци комунистичког терора

Бољшевизам као друга страна јеврејске медаље

 

Фејсбук коментари