Православни народ напале су у двадесетом вијеку двије најмрачније организације свијета, двије интернационале: црна – ватиканска интернационала, и црвена – комунистичка интернационала –Коминтерна, настала у Москви 1919. године, а коријени јој потичу из Ватикана. Ове двије авети, ова два освједочена зла, двије крупне пошасти и у основи двије злочиначке идеологије – довеле су поткарај двадесетог вијека, српски и руски православни народ не само на ивицу материјалне биједе, него су их економски упропастиле за цијели један вијек, а можда и дуже. Оне су оба ова јуначка, достојанствена народа са најстаријима државама у свијету, са најсвјетлијим тардицијама, историјом, културом и цивилизацијом, довеле на ивицу биолошког опстанка, над понор, до истребљења и нестанка са лица земље. (…) Да би ефикасније уништили Русију као економског конкурента Западу, Ватикан је почетком двадесетог вијека лансирао деструктивну, регресивну идеологију – комунизам, који је 1917. године у Русију унио хаос и расуло у тзв. Октобарској револуцији, чији је вођа био комуниста, бољшевик, косооки Владимир Иљич Лењин, по оцу Калмик – муслиман, а по мајци Јевреј из пољске јеврејске породице Банк. Лењин је 1917. године из емиграције у Швајцарској у запечаћеном вагону са огромном сумом њемачког новца у злату, пребачен преко Њемачке у Русију. Његови су бољшевици искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију, у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће за 74 године владавине уништити руску економију, битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у цјелини. Комунисти су у тој револуцији у Русији убили око 30 милиона православних Руса, а до пада комунизма 1989. године 55-60 милиона. Комунисти су 1918. године убили 1.500 чланова руске царске породице Романових каја је владала Русијом више од 300 година – убили су све који су имали било какве родбинске везе са њима. Комунисти су у Русији убили 130.000 православних свештеника и два московска патријарха, срушили су око 60.000 православних цркава, манастира и других сакралних објеката. Да би уништили породицу као основну ћелију сваког друштва, комунисти су у Русији увели тзв. “слободан брак”, што је за само неколико година имало за резултат неколико милиона ванбрачне дјеце каја су постала велики друштвени проблем те земље. Комунисти су 1934. године увели тзв. “колективизацију руског села”, стварали колхозе и совхозе, што је имало за резултат око 11 милиона умрлих од глади и потпуно уништење руске пољопривреде. Руски комунисти, предвођени Стаљином, од 1934-1940. године спроводили су тзв. “чистку партије”, што је имало за резултат убијање око два милиона најугледнијих руских руководилаца, међу којима и три од пет маршала руске војске и неколико милиона људи ухапшених и посланих у сибирске логоре одакле се мало ко враћао жив. Те логоре описао је један од сибирских заточеника, књижевник Александар Солжењицин, у свом роману “Архипелаг гулаг” и у књизи “Један дан Ивана Денисовича” У Другом свјетском рату погинуло је око 20 милиона Руса, а послије рата настављено је уништење руске нације, руског православља и руске привреде. Најзад последњи предсједник комунистичке Русије Михаил Горбачов 1989. године наредио је рушење Берлинског зида, и тако ујединио Источну и Западну Њемачку, поништавајући тиме резултат Другог свјетског рата. Истовремено је Горбачов прогласио “перестројку”, реорганизацију совјетске државе, што је довело до њеног коначног слома и распада на десетак самосталних држава које у последње вријеме све више угрожава амерички капитал (приватне инвестиције, шверц, криминал, дрога, проституција) и ширење НАТО пакта на исток. Поред злочина над руским православним народом, комунизам је у двадесетом вијеку извршио злочин и над Србима. Стога је ватиканско-католички поглавар, римски папа, 1994. године задовољно изјавио да је комунизам у Русији и уопште међу православним народима одиграо улогу која му је била намијењена, деструктивну улогу, и да сада треба наставити дефинитивно уништење економије и духовности нарочито двије најјаче православне државе Русије и Србије. Зато је 1982. године папа, први пут у историји, присуствовао стварању савеза са протестанском Америком: створио је осовину Рим-Вашингтон у оквиру Трилатералне комисије. То је савез који су формирали предсједник САД Роналд Реган и римски папа Пољак Војтила, који је у мају 2001. године путовао у Јерусалим да се, по налогу Американаца и Трилатерале, извини Јеврејима за двијехиљедегодишњи прогон од стране католичке цркве, и да се такође извини православнима за 1.000-годишњи прогон и убијање од стране Ватикана и за лажну оптужбу да су “шизматици”.

 

 

 

 

Идејне припреме и комунистичко образложење злочина 

 

Какве је злочине комунизам починио према српском народу у двадесетом вијеку, којим методама је то чинио, који је коначни резултат комунистичких злочина над српским народом од 1919. године када је основана Комунистичка партија Југославије, па до њеног пада заједно са Југославијом која је постојала од 1945 до 1991. године? Треба одмах рећи да за вријеме Брозовог комунистичког режима у Југославији није било могуће ни говорити ни писати о њиховим злочинима према српском народу. А злочини су према Србима стално чињени – геноцид над Србима у јачем или слабијем облику трајао је од 1919. до 1991. године, злочин је 1992-1995. године добио финале у разбијању Југославије, иницирању вјерског (грађанског) рата у Југославији, вршењу трећег геноцида над Србима у 20. вијеку, и убијању Срба у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини под заштитом страног фактора. То је продужење геноцида који је 1941. године вршен под заштитом Хитлера и фашизма, а 1991-1995. године под заштитом Западних сила и НАТО пакта. Према томе, Србе у двадесетом вијеку убијају и папа и фашисти и комунисти и западни демократи, сваки на свој начин, у свом интересу, са својим разлозима, сваки у своје вријеме, а понекад и у комбинованом виду – на примјер, Ватикан, комунисти и фашисти заједно. Стварајући Коминтерну за уништење православних словенских народа, Лењин је формулисао и неке њене принципе и методе борбе за власт и методе управљања у друштву. Лењин се позивао на Маркса, нарочито на став у “Манифесту комунистичке партије” (1848. године), који гласи: “Комунисти изјављују да њихови циљеви могу бити постигнути само путем насилног обарања свих досадашњих друштвених поредака.” Да би то комунисти постигли, Лењин утврђује неколико принципа. Прво, треба узети власт силом, па тек онда стварати већину. То је супротно од демократских парламентарних система у Европи, који траже већину на изборима, па путем демократски добијене већине узимање власти. Друго, у борби за власт треба бити спреман: “на све могуће смицалице, лукавства, илегалне методе, на прећуткивање истине, само да би се по сваку цијену вршио комунистички посао… Ми ће мо искористити сваку подвалу и свако лукавство, сваку незакониту методу или маневар, а затим свако фалсификовање голе истине, све што одговара нама и нашим интересима”. Комунистичка власт се мора ослањати на силу. “Комунистичка власт значи ни мање ни више него пуну неограничену власт, која се ослања на силу, апсолутну власт без икаквих граница, без икаквих правила, без икаквих законских оквира.” У тој борби Лењин каже: “Никакви обзири никакво милосрђе ни милост макар то били отац, мајка, макар то била жена. Ко није са нама он је против нас и мора бити убијен.” Лењин каже да комунисти морају уништити опозицију: “Комунисти на сваки начин морају доћи што прије главе својој опозицији – ликвидирање опозиције комунисти сматрају питањем живота и смрти.” Лењинов министар културе, Анатолиј Васлиљевич Луначарски, врстан стилист, књижевник, историчар, публициста и критичар, човјек широке културе, који се развијао под утицајем Фојербаха и Чернишевског и који је написао историју западноевропске књижевности, ипак није могао да избјегне злочиначке комунистичке принципе. Један такав принцип формулисао је и он сам, а односи се на библиску православну љубав према ближњему и каже: “Нека иде до ђавола свака љубав према ближњима, јер нама комунистима је потребна мржња а не љубав, морамо да се учимо како да мрзимо јер ћемо само на тај начин освојити и узети власт.” То су била нека од начела бољшевичких вођа када су водили Октобарску револуцију у Русији. То је идеологија насиља, мржња и зла и оправдање силе мржња и зла и оправдање силе мржње и злочина међу православним мародима.<p> </p><p> </p> 

 

Злочин комуниста према српском народу између два свјетска рата 1919-1941. године 

 

Прихватајући без резерве сва начела Коминтерне и бољшевичке партије, Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је 1924. године прогласила да су Срби у тек створеној Југославији “угњетачка нација”, да угњетавају све народе у тој држави и све их позвала да заједно устану против српске нације и свим срествима се боре против, наводно, њене злочиначке, “угњетачке” политике у земљи. Тако се раније антисрпска политика Ватикана сада подударила са политиком југословенских комуниста – да Србе треба уништити као “угњетаче” других народа, као окупаторе туђих територија, као “великосрбе”, и “империјалисте” чије је уништење услов за опстанак, миран живот и просперитет других народа на Балкану. Југословенски комунисти су разрадили и теорију националног питања по угледу на Лењина: треба помагати мање нације и на њих се ослањати у борби против великодржавне политике великих нација. У југословенском случају то значи да се треба ослањати на све покрете и организације националних мањина да се сруши “великосрпска владавина и великосрпски терор у Југославији”, па макар ти национални покрети имали и изразито геноцидан карактер, какав има усташки покрет у Хрватској, балисти код Шиптара, хортијевци у мађарској националној мањини у Војводини и њемачки “културбунд”, који су се 1933. године били продужена рука Хитлеровог фашизма у Њемачкој, или какав карактер данас има покрет шиптарских терориста на Космету. Комунистичка парола у Југославији била је: “Што мања и што слабија Србија – то ће бити јача и већа Југославија.” Треба да се Србија, српски народ, војно, економски и политички доведе на степен мале земље, мале области, како би се други народи у Југославији заштитили од “великоспрског угњетавачког народа” и његових империјалних планова на штету и на рачун других народа у Југославији и на Балкану. Још од 1930. године комунисти и усташе у хору вичу: “Без уништења великосрпске владавине, без уништења српске економије, политике, војне и територијалне моћи, Југославија не може постати равноправна, демократска држава.” Стога се, кажу они, у свим акцијама треба држати начела: “Што слабија Србија, то јача Југославија”. Оваква подвала и лажна усташко-комунистичка оптужба против српског народа, да су Срби “угњетачи”, оваква хипотека и пресуда српском народу, остала је на снази до данас, захваљујући огромној антисрпској пропаганди. Та лажна оптужба важи и када се ради о самоодбрани Срба од геноцида који се над њима чини већ три пута у овом вијеку: 1914-1918; 1941-1945 и 1991-1995. године. Стално се Срби називају “угњетачима” , империјалистима, најопаснијим елементима на Балкану, окривљују их за разбијање Југославије 1991. године, неправедно и без разлога их оптужују за сва зла која се дешавају на Балкану у двадесетом вијеку, иако су за то најмање криви. Србе оптужују да убијају друге, иако је општепознато да су Срби у овом вијеку највише убијани. По оцјени комуниста, главни противник настанка прогресивног друштва и поретка у Југославији је српска или “великосрпска” буржоазија, а то је за комунисте сам српски народ, и самим тим је од њих осуђен на уништење. Са таквом геноцидном идеологијом комунисти су у Југославији од свог настанка спроводили и геноцидну праксу – свестрано су доприносили масовном убијању Срба, и сами чинили масовне злочине над Србима, чиме су се изједначили са усташама и другим злочинцима који су убијали српски народ у Другом свјетском рату. У вези са злочинима над српским народом стално се врши замјена теза: Срби као жртве проглашавају се злочинцима а злочинци жртвама. Тако, на примјер, када су Срби 1991-1995. године пружили отпор на својим вјековним огњиштима, да се бране од трећег геноцида – они су од нападача, усташа, других непријатеља, и страног фактора проглашени за агресоре, за геноциган народ, са геноцидним вођама које убијају друге народе, етнички чисте и узимају туђе територије. То је највећа лаж двадесетог вијека, јер су Срби на својим историјским територијама, аутохтони и старији народ од свих других народа на Балкану. Тако се у наше вријеме Србима дешава историјски парадокс и намјерна замјена појмова – Срби се као жртве овога рата проглашавају за нападаче и злочинце над другим народима од којих страдају, а злочинци се проглашавају жртвама. Над Србима се у овом рату, као и у претходна два, врши геноцид, а у исто вријеме Србе оптужују за геноцид над другима: Србе етнички чисте са њихових вјековних територија (Крајина, Западна Босна, Херцеговина, Косово и Метохија), а истовремено Србе проглашавају злочинцима и оптужују их за етничко чишћење других и заузимање туђих територија. Србе оптужују за стварање “Велике Србије”, а ствара се на српском територију Велика Хрватска и Велика Албанија. И не само то, него траже главе неколико десетина најистакнутијих српских вођа, да им суде само зато што су организовали српски народ и пружили отпор злочину над њим, што нису мирно ишли на јаме и друга стратишта као и 1941. године, и што су спасили свој народ од трећег геноцида који му је био спремљен и на више мјеста већ започет. А што се тиче конкретних злочина комуниста против српског народа између два свјетска рата, може се рећи следеће. Чим су настали као организоване групације, комунисти и усташе су одмах почели свој крвави пир над српским народом, почели су масовне злочине за њихово потпуно уништење. Прво су разрадили план убијања српских вођа и угледних људи. Тако је један комуниста 1921. године покушао атентат на српског краља Александра, али није успио, а други комуниста, муслиман из Босне, убио је министра унутрашњих послова Југославије, Србина Милорада Драшковића док се одмарао са својим дјететом у парку у Делницама. Да би разбили јединство српског народа и лакше га уништили, комунисти су на свом четвртом конгресу 1928. године у Дрездену у Њемачкој донијели одлуку да се ради на томе да се Црна Гора одвоји од Србије и Југославије и да се припрема терен за предају Косова и Метохије Шиптарима. Када је краљ Александар 1928. године, због сталних сукоба у њој, распустио Скупштину, укинуо Видовдански устав и забранио рад политичким партијама, хрватски фашисти су у католичкој цркви на Каптолу у Загребу основали злочиначку, терористичку, фашистичку организацију под називом “усташе”, узевши краће име српских устаника против Турака 1875. године (“Невесињска пушка”). Једини циљ усташке терористичке организације био је уништење српског народа у Хрватској, па и шире. Због тероризма усташа и комуниста, режим Краљевине Југославије је забранио обје организације: комунисте 1920. године, а усташе 1929. године, заједно их хапсили и судили, због антидржавне терористичке дјелатности, па су заједно били у казнионама. У затворима су сарађивали и договарали се о заједничкој борби против “великосрпског злочиначког режима” – како су комунисти и усташе називали режим тадашње Југославије. Због њихових тијесних контаката и пријатељских веза, било је доста случајева да је неко дошао у затвор као усташа, а изашао као комуниста. Такав је био случај Макса Баће, који је касније као комуниста био потпредсједник хрватског Сабора у Брозовој Југославији 1969. године. Овај усташа-комуниста био је и активан учесник у “масовном покрету” у Хрватској 1971. године, тј. у усташком покрету кога су предводили водећи хрватски комунисти Мика Триполо и Савка Дапчевић-Кучар, о чему ће касније бити говора. Усташе су 1932. године у договору са комунистима покушали да дигну “лички устанак” у селу Брешани у Лици. То је била једна мања усташка група диверзаната-терориста, предвођена Андријом Артуковићем (покатоличени Србин, Ковачевић са Грахова), каснијим Павелићевим министром полиције, тада адвокатом у Госпићу. Они су бацили неколико бомби на жандарску касарну у том селу, запуцали из пушака, а затим побјегли у Далмацију и преко Задра прешли у Италију. Фашистичка штампа је од тога правила велику галаму, као о почетку оружане борбе хрватског народа за особађање од “великосрпске београдске власти и терора”. Поводим усташког “личког устанка” комунисти су издали Проглас – позив комунистима да помогну усташку борбу против “крвавог београдског режима” – како су заједно са усташама називали власт у Београду, власт у којој су били заступљени и Хрвати: браћа Радићи, Влатко Мачек, као и Словенци – Антон Корошец, заклети антисрбин и шеф најреакционарније Словеначке народне странке. Језуита Корошец био је стално подпредсједник Југословенске владе, а од 1929. године министар југословенске полиције гдје га је именовао лично краљ Александар, кога су они називали својим највећим непријатељем.<p> </p> 

У наведеном Прогласу Централног комитета КПЈ од 1932. године за помоћ усташком устанку у Лици стоји и ово: 

 

“Комунистичка партија се обраћа цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског народа против великосрпских господских угњетача… Комунисти у крајевима гдје је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да им помогну, да у ту акцију увлаче широке слојеве народа… а усташком покрету осигурају руководећу улогу радника и сељака (комуниста – прим. Н. В.)… да организују акције солидарности са усташким покретом… Комунисти треба да воде акцију код жељезничара, да организују акцију против превожења војске и муниције против усташа, да агитују међу војницима против гушења усташког устанка, а за помоћ њиховој борби.”Проглас је потписао секретар Централног комитета КПЈ Милан Горкић (право име Јосип Чижински, Чех, католик).

Истовремено су комунисти новчано помагали издавање усташких листова и друге штампе, критиковали усташког вођу Анту Павелића што се енергичније не бори против “великосрпског режима” и пријетили му да ће преузети руководство усташким покретом, да ће њиме руководити комунисти ако настави са таквим недовољним радом против Срба. Да би могли успјешније дјеловати против српског народа у Југославији, ватиканско-комунистичка (масонска) тројка Броз-Кардељ-Бакарић сазвала је 1934. године Четврту конференцију КПЈ у Љубљани, у бискупском двору, уз црно вино из бискупског подрума и уз печену јагњетину кају је бискупија посебно припремила за комунисте као “своје драге госте”, како је рекао сам бискуп када их је поздравио на том скупу. На тој конференцији су формиране националне комунистичке партије Хрватске и Словеније и донесена одлука да не треба формирати комунистичку парију Србије јер су Срби “угњетачки народ”, па се други народи, посебно Хрвати и Словенци, треба да од Срба бране тако што ће имати своје националне комунистичке партије. Пошто је 1934. године преузела сву власт у КПЈ, католичка масонска тројка Броз-Кардељ-Бакарић је појачала антисрпску пропаганду у земљи, вршећи сатанизацију Срба и цијелог српског народа, оптужујући га да представља главну кочницу у ставарању нове, демократске, социјалистичке, братске заједнице народа и народности у Југославији, у чему су имали пуну подрску из Москве, од Коминтерне, и совјетског руководства. Тако је српски народ де факто већ тада проглашен за реакционаран народ, кога треба уништити јер стоји на путу стварања бољег, праведнијег, социјалистичког друштва, какво је у Совјетској Русији, иако је управо у то вријеме у Русији владао најдемократскији режим у свијету. (…) Коминтерна је 1935. године на седмом конгресу дала директиву комунистима Југославије да сачувају Југославију ради заједничке борбе против нове опасности у Европи – њемачког фашизма и Хитлера – али је то тројка Броз-Кардељ-Бакарић схватила на свој начин. Они су, примјењујући марксизам-лењинизам у специфичним југословенским условима – како је објашњавао партиски теоретичар Кардељ, сматрали да борба против фашизма значи борбу против “српског фашизма”, против “монархофашистичке диктатуре краља Алексндра и великосрпске хегемоније у Југославији”, што је у комунистичкој интерпретацији значило – борбу свих народа у земљи против једног, српског народа који је по њима фашистички и чији је фашизам једино опасан, а сви други фашизми – усташки, њемачки и други, нису нити се против њих треба борити. Зато, по оцјени комуниста, “угњетачку” и “фашистичку” српску нацију треба свим снагама сломити, разбити, уништити. Комунисти су већ 1935. године изашли на петомајске изборе у коалицији са усташама и Мачеком и на тај начин учинили усташки покрет у Југославији још јачим. Двије године касније руководство КПЈ је донијело одлуку да се оснује обласни комитет КПЈ за Војводину и Косово и Метохију, чиме је почело цијепање јединствене српске територије на три дијела, што ће касније у Брозовој “социјалистичкој” Југославији добити и уставни оквир самосталних државних јединица. Од 1936. до 1939. године Броз је помоћу Стаљинове полиције поубијао све српске комунистичке руководиоце који су се налазили у емиграцији у Русији: Симу Марковића, професора математике на Београдском универзитету; затим професора Филипа Филиповића, једног од оснивача КПЈ; тројицу браће Вујовића; Владимира Ћопића; Петка Милетића, који је био кандидат Коминтерне за секретара ЦК КПЈ, и многе друге, оптужујући их Стаљиновој полицији да су “империјалистички шпијуни”. Броз је оптужио и неке комунисте Хрвате и Словенце, који су били за сарадњу са српским комунистима. Затим је поубијао све српске комунистичке руководиоце у земљи и у грађанском рату у Шпанији, који је трајао од 1936. до 1939. године. Међу њима у Шпанији убијен је члан ЦК КПЈ Благоје Паровић. Када је “средио стање у партији” или када је “очистио партију” од опортуниста, шпијуна и непријатеља – како је Броз називао убијање својих неистомишљеника, он је формирао нови политички биро, као врховно тијело КПЈ које је имало сва овлаштења у односу на комунистичко чланство у Југославији. Тај Политбиро састојао се од пропалих ђака и студената, од неписмених или полуписмених људи као што су Јосип Броз, који је понављао први разред основне школе (завршио је само четири разреда), два Словенца – Едвард Кардељ је пропао у другом разреду учитељске школе и то му је сва школска спрема, и Франц Лескошек, физички радник у жељезари; Ђуро Пуцар-Стари, ковач; Црногорац Милован Ђилас, пропао на другој години књижевности на Филозофском факултету у Београду; Србин Александар Ранковић, абаџија, правио самаре за коње и имао четири разреда основне школе; Македонац Лазар Колишевски, физички радник у жељезари, као и Лескошек. То је екипа “стручњака” која је почела комунистичку револуцију у Југославији 1941. године, по угледу на револуцију у Русији, и која је убијала српски народ по угледу на Лењина и Стаљина у Русији од 1918. до 1941. године. Комунисти су одржали пету конференцију КПЈ под непосредним руководством Броза и новог Политбироа 1941. године у Загребу у Дубрави, гдје је, поред осталих, донијета одлука да се послије рата формира шиптарска држава на Космету под називом “Радничко-сељачка република Косово”, а сви Срби и Црногорци протјерају са тог простора као наводни ослонац “великосрпској хегемонији” над националним мањинама. Тако су комунисти предали Косово Шиптарима прије НАТО – пакта и америчке министарке Мадлен Олбрајт.

 Чим су фашисти срушили 1941. године Краљевину Југославије, хрватски фашисти, усташе, уз благослов Ватикана почели су други геноцид над Србима у коме су од 1941. до 1945. године убили око два милиона Срба, рачунајући и усташки логор Јасеновац у коме је убијено више од милион Срба, Јевреја и Рома.  А како су се држали југословенски комунисти – њихово руководство у окупираној земљи? Они су, као и Мачек и усташе, пред сами рат издали резолуцију својим члановима да саботирају борбу југословенских народа против фашистичких сила. У једној таквој резолуцији Централног комитета КПЈ стоји и ово:  “Прво, мобилисани чланови КПЈ морају поткопавати отпор југословенске војске стварајући интриге и конфузије међу официрима и војницима…  Друго, указати сваку потребну помоћ усташама и осталим сепаратистичким организацијама у земљи, који су за њено рушење… Тако ће Југославија бити растурена у више дијелова, а КПЈ ће послије тога дјеловати у сваком од њих…”  Само недјељу дана послије оснивања “Независне Државе Хрватске” (НДХ) и два дана прије капитулације Југославије 16. априла 1941. године, члан Централног комитета КПЈ и шеф КП у Хрватској Владимир Бакарић се возио кроз Загреб у луксузном ауту са Павелићевим доглавником Милом Будаком. Према изјавама и писању Брозовог четвороструког шпијуна Јосипа Копинича, Словенца (њемачки, енглески, руски и Брозов обавештајац, умро 1998. године). Бакарић и Будак су се тада договорили да хрватски комунисти уђу у Павелићеву владу или Сабор као опозициона партија, да би Павелић имао алиби за “демократску власт”. Не зна се зашто нису ушли, али се зна да су комунисти и усташе одржали сталне везе у току цијелог рата.  Комунисти и усташе су у борби против српског народа имали исте циљеве и исте пароле: борили су се “против великосрпског терора”, против тзв. “велике Србије” против Југославије која је за једне и друге “проширена велика Србија”, створена само зато “да уништи католичке Хрвате и да их србизује”. За усташе и за комунисте прва Југославија је била “превара, замка, казан за асимилацију несрпских народа”, помоћу које ће све народе у њој посрбити, претопити, уништити.  Зато, када су усташе вршиле други геноцид над Србима 1941. године, комунисти не само да нису бранили Србе, него им је одговарало усташко убијање Срба – ишло им је у прилог. Тако, када је генерал енглеске обавештајне службе при партизанском штабу 1941. године Меклин Фицрој рекао Брозу да су усташе поубијале велики број Срба у Хрватској (Лици, Кордуну, Банији и Славонији), Броз је одговорио: “Не мари, да их нијесу поубијали, наш паризански покрет у Хрватској не би се одржао ни три недеље – четници би га савладали.” 

 

А када су четници 1941. године почели да оружјем бране српски народ од усташких злочина (на примјер поп, касније четнички војвода Момчило Ђујић у Стрмици у Лици) Централни комитет КП Хрватске је, по налогу Броза, прогласио те четнике злочинцима, иако су они убијали само наоружане усташе који су нападали српска села и масовно убијали српску нејач бацајући их у јаме и ликвидирали на друге начине. Значи, док су српски четници бранили српски народ од злочина хрватских фашиста-усташа, комунисти су нападали четнике и спречавали их да бране српски народ од уништења. Наравно, комунисти су говорили да и четници убијају хрватске цивиле, па су их већ тада изједначили са фашистима, иако они нису били фашисти, него антикомунисти, и борили су се за свога краља и отаџбину.  Прво, геноцид комуниста над Србима вршен је намјерним слањем партизанских српских јединица против далеко надмоћнијег и боље наоружаних окупаторских трупа, да би што више гинули (Кадињача, Пљевља, Сремски фронт).  Друго, “случајним погибијама” нарочито српских комунистичких руководилаца, као што су, на примјер, погибија црногорских комунистичких руководилаца Буда Томовића и Баја Секулића, команданта Саве Ковачевића, Ивана Милутиновића, Саве Беловића и десетине других српских команданата које су касније проглашавали народним херојима. Према неким испитивањима, од око 1.200 народних хероја, око 900 су Срби, а већину њих убили су с леђа њихови другови по “задатку партије”, због наводних грешака или промашаја у борби.  Треће, партизани су стријељали све заробљене четнике и то по Брозовој наредби “на лицу мјеста”, а осталим заробљеницима: усташама, домобранима, муслиманској милицији, балистима, мадјарским хонведима, и другим, нудили су примање у партизанске редове, а ако нијесу хтјели, узимано им је оружје и пуштани су кућама. На овакав начин је стријељано на дестине хиљада српских четника још у току рата, а послије рата неколико стотина хиљада.  Четврто, стријељање само Срба приликом заузимања градова и села нарочито пред крај рата. Тако је, на примјер, само у Београду од ослобођења 20. октобра 1944. године до краја рата убијено 30.000 Срба од којих је велики број учествовао у борби за ослобођење Београда, а међу њима око 60 професора и другог особља београдског Универзитета.  Посебан злочин комуниста је непосредно послије рата када су као “шкрипаре” убили око 350.000 Срба без суда и закона. Десет година послије рата трајала је хајка на “шкрипаре”, међу којима су 99 процената били Срби.  Иначе, Срби су почели устанак против окупатора под вођством пуковника Драже Михаиловића 13. маја 1941. године, у Ивањици, и до почетка августа заузели већи дио Шумадије са градовима Ужице, Чачак и Лозница. Истовремено су на том простору четници дозволили комунистима да проводе мобилизацију својих присталица које су називали паризанима (партизани – паријска војска), да формирају комунистичке организације и нове органе власти у виду народноослободилачких одбора. Четници су обнављали стару власт парламентарне монархије Југославије.  Четници су настојали у рату да сачувају српски народ од великих борби због којих је окупатор вршио одмазду, радили су на томе да га сачувају од уништења, да сачувају биолошку супстанцу свога народа јер су знали да се рат на Балкану води углавном против Срба. Али комунисти нису водили рачуна о жртвама, јер се радило о српском народу, српској нејачи и српским четницима и партизанима које су Њемци убијали. Према томе, комунисти су били спремни да воде рат “до посљедњег Србина”, српског дјетета и српске куће и имања. Све треба подредити освајању власти – говорили су комунисти, а колико ће Срба бити убијено – то није важно.  Према томе, основни циљ комуниста није био борба против окупатора за ослобађање земље, него борба за власт: не борба против окупатора, него борба против супарника у власти – против српских четника. Комунистима је било важно да униште српске четнике, борбу са окупатором су избјегавали гдје год су могли. Партизани су своју борбу против окупатора сврстали у тзв. седам офанзива, што је у ствари било седам њихових дефанзива, седам одступања пред окупаторским снагама и седам бјежања од великих сукоба, иако неке нису могли избјећи – на примјер, Неретва, Сутјеска, десант на Дрвар, и сл. <p> </p>У првим мјесецима устанка 1941. године у Србији четници и партизани нису имали великих сукоба, али чим је 17. септембра дошао међу њих Јосип Броз, подјела и сукоба између њих били је. Подјелом устаничких снага на два идеолошка блока, на четнике и партизане, комунисти су Старчићевско-усташку паролу “Србе на врбе!” замијенили паролом “Србе на Србе!”; четнике против партизана; нека гину само Срби. То је један од најкрупнијих комунистичких злочина у Југославији 1941-1945. године. <p> </p> 

Ево још неких конкретних злочина комуниста над Србима у току рата. 

 

Прво, познато је да су комунисти први почели да разоружавају и убијају српске четнике у Србији у јесен 1941. године, а за одмазду четници су убијали комунисте, што је био прави циљ комунистичког вођства, тј. да се на обје стране убијају Срби, јер су они били четници и партизани.  Друго, комунистичко руководство водило је борбе на српској територији, у Србији, гдје су страдали не само српски војници као четници и као партизани, него и српски цивили, њихове породице и њихова имања. Нијемци су донијели одлуку да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 Срба, па су фашисти на основу тога 21. октобра 1941. године стријељали 7.000 ђака у Крагујевцу, 6.000 грађана у Краљеву, 5.000 у Шапцу, 4.000 у Нишу на Бубњу, итд. Када су Брозу казали да су стријељани ђаци у Крагујевцу, он је одговорио слично као и Фицроју Меклину: Не мари, они би за неколико година порасли и сви би били четници и ратовали би против нас.  Треће, комунистичко вођство је послало око 300 Срба радника из Ужица, пред њемачку тенковску колону, која је наступала од Бајине Баште према Ужицу, да их дочека само са голим прсима и лаким пјешадијским наоружањем. На узвисини Кадињача, 14 км западно од Ужица, сви су у неравноправној борби изгинули, а преко преосталих рањеника Нијемци су прешли тенковским гусјеницама. Комунистичко руководство је побјегло преко Златибора према Сјеници, а да нису ни знали шта је било са жртвованим “радничким батаљоном” кога су они злочиначки бацили на кланицу под њемачке тенкове. У рату је стријељан сваки командир који своју јединицу натјера у тако неравноправну борбу са непријатељима.  Четврти комунистички злочин десио се такође тих децембарски дана1941. године, али у Црној Гори, у Пљевљима. Бјежећи из Србије пред четничким снагама, комунистички вођа Броз је наредио партизанском руководству Црне Горе да нападне и заузме град Пљевља у коме је била једна комплетна талијанска дивизија и још 1.000 усташа-мјештана, углавном муслимана који одлично познају терен око града утврђеног бункерима, рововима, бодљикавом жицом, минским пољима и тенковима и топовима у самом граду. А на тако утврђена Пљевља упућено је око 3.500 храбрих црногорских момака, углавном неискусних у ратовању, без тешког наоружања, тако да су и они послани на кланицу и право у смрт. Само у току 24 сата борбе погинуло је и рањено око 580 бораца, а град није заузет. Историчари и данс оптужују овог или оног команданта батаљона, командира чете и слично, за неуспијех на Пљевљима, или главнокомандујућег Ивана Милутиновића, али нико ни данас не смије да за ту трагедију, за тај злочин према овим младим борцима, оптужи правог кривца, бившег аустриског каплара Јосипа Броза, коме је било у интересу да је што мање Срба, Црногораца, уопште православних. Што мање Срба, то ће мање бити и четника – имао је Броз обичај да каже, уз осмијех.  Пети злочин комунистичког вођства над српским народом у току рата 1941-1945. било је тзв. “лијево скретање” у Црној Гори и Херцеговини, што у ствари представља посебан облик комунистичког геноцида над српским народом. То се може назвати “сјечом српских кнезова” јер су убијани најугледнији Срби. То је посебан облик комунистичког злочина, примјењиван на више начина и у више мјеста над српским народом. Овај масовни злочин комунисти су назвали “лијево скретање”, тобоже, то су само грешке претјеривања комуниста у револуционарности, у “љевичарењу”, а иначе већина убијених су, и по данашњој оцјени комуниста, били криви – заслужили су смрт. У том злочину је у Црној Гори убијено око 1.600 најобразованијих људи: официра, ђака, правника, професора, љекара, инжењера, студената, угледних домаћина, јунака са Мојковца, Брегалнице, Тарабоша, најугледнијих људи тога времена у Црној Гори. Да је толико интелектуалаца и образованих људи убијено у цијелој Европи осјетило би се у свим областима њеног живота, а не у малој Црној Гори у којој је тада било једва 400.000 становника. Само за једну ноћ 1942. године у Колашину убијено је око 300 најугледнијих људи тога краја. Чак су убили и једног пса који није хтио да се одвоји од свога газде, па су га разапели на гробљу тих несрећника и то назвали “Пасје гробље”. У српском племену Васојевићима убили су само за један дан 250 људи, а у браству Караџића убили су 72 мушкарца, напунили су Србима око седам дубоких јама у Црној Гори, чиме су се изједначили са усташама који су у приближно у исто вријеме у Херцеговини бацили 12 хиљада Срба у око 30 херцеговачких јама дубоких и до 200 метара.  Према томе, комунисти су у Херцеговини и Црној Гори исто као и усташе бацале Србе у јаме, убијали ножевима, камама, сјекирицама, маљевима, разним тупим предметима, кидали дијелове тијела живих невиних људи, све дакле као и хрватских фашисти-усташе, јер су директиве добијали из истог центра – из Ватикана.  Комунисти су током “лијевог скретања” у Херцеговини убили око 500 најугледнијих Срба, готово у исто вријеме кад су и усташе у њој убили око 12.000 Срба, од чега су велики број биле жене, дјеца и старци. За разлику од њих, комунисти су се трудили да убију што више Срба мушкараца, нарочито српске интелегенције и српских угледника, српску националну елиту, да би на тај начин обезглавили сав српски народ и тако га лакше претворили у послушно робље.  Шести велики комунистички злочин над Србима у том рату био је одлука партизанског Врховног штаба 12. марта 1943. године на Неретви да се сваки заробљени српски четник стријеља на “лицу мјеста”, без било каквог испитивања. Истовремено је издата наредба да се сви други заробљеници – усташе, домобрани, балисти, хортијевци, припадници муслиманске милиције, “Ханџар – дивизије” и други, понуде да пређу у партизане, а ако неће, да им се само узме оружје и пусте кућама. То је, не само геноцидна одлука према српском народу, него и ратни злочин – јер се по ратном праву заробљеници не смију убијати. Броз је то знао, па је наредио члану Врховног штаба, једном Црногорцу, да то потпише. Када смо питали тога генерала зашто је то потписао, одговорио је: “Неизвршавање наредбе Врховног команданта повлачи смртну казну – стријељање на лицу мјеста.”  Седми злочин комуниста према српском народу десио се такође тих мартовских дана 1943. године, а за вријеме битке на Неретви или, како то паризани називају, за вријеме четврте непријатељске офанзиве, када су сви партизани са Врховним штабом били сабијени у кањон Неретве.  То је уговор о нападању између њемачке команде у Загребу са генералом Глезе фон Хорстенауом на челу и Брозове делегације од чланова Врховног штаба, Милованом Ђиласом, Кочом Поповићем и Владимиром Велебитом (сва тројица Срби, Брозови генерали и чланови најужег руководства). У уговору су Брозови представници потписали оно што никада Дража Михаиловић није потписао са окупаторима, иако је и он у борби против комуниста-партизана сарђивао са окупаторима. То су двије тачке: 1) да паризанима нису Нијемци главни противници и непријатељи, него су то српски четници, и 2) ако се Енглези искрцају на Јадранску обалу, партизани ће са Нијемцима ратовати против њих и и њихових савезника четника.  Броз је, дакле, на Неретви 1943. године починио двоструки злочин према српском народу: наредио је стријељање заробљених четника и обећао фашистима савез против Енглеза и четника.  Осми злочин против српског народа била су два договора Броза и папе 1943. године: да партизани не заузимају логор Јасеновац и да Броз прими цијелу Павелићеву војску у партизане. Када су се двије партизанске бригаде састављене од Крајишника Срба, чије су породице биле заточене у логору Јасеновац, спремале да нападају логор и да из њега ослободе неколико десетина хиљада Срба, Јевреја и Цигана, Броз је, по налогу папе, то забранио преко Бакарића и Јосипа Крајачића-Стеве који је био Стаљинов обавјештајац и касније шеф комунистичке полиције у Хрватској. За уништење око милион Срба у том усташком логору, римски папа је послије рата наградио загребачког надбискупа Алојзија Степинца и унаприједио га у кардинала те прогласио блаженим.  Други захтјев папе Брозу био је пријем Павелићеве војске у партизане, тј. превођење хрватских усташа из блока фашиста у антифашисте, јер је међународна ситуација за њих тада била неповољна па их је требало спашавати. Броз је на папски захтјев 1943. године издао такву наредбу те је за непуних годину дана у партизане дошло око 250.000 усташа и домобрана којима су признат пуни ратни стаж и официрски чинови, некима дати већи чинови као да су све вријеме, умјесто у фашистичким војним формацијама, били у паризанима. Тако су десетине хиљада највећих злочинаца који су по Крајини, Херцеговини и Босни убијали српски народ учествовали у геноциду над Србима 1941. године, сада дошле у партизане са истим правима као и Срби који су ратовали од 1941. и који су побјегли са јама и стратишта на која су их водили и гонили многи од ових Павелићевих војника.  Примање толиког броја злочинаца над српским народом, толиког броја војника и официра који су три године ратовали у фашистичким војним формацијама, њихово превођење у антифашистички блок, од поражених произвести побједнике и чак им давати у току рата све веће функције – био је прави злочин, јер су тиме почетни принципи партизана: југословенство и братство и јединство – почели нагло да губе на значају, да се једноставно гасе, да нестају. То је био прави злочин, у првом реду према српском народу и Србима партизанским борцима који су отишли у партизане и наивно вјеровали да су комунисти борци за слободу српског народа, борци за слободу и правду за Југославију, за братство и јединство, за кажњавање свих злочинаца, за равноправност међу југословенским народима. Све је то у очима Срба партизана, пријемом у партизане Павелићеве војске, стављено под велики знак питања као велика превара српског народа, а касније се видјело да је управо то право лице комуниста и њихове борбе, да је то суштина њихове антисрпске политике, њихова права стратегија од почетка дјеловања у Југославији.  Али, тада је за Србе у партизанима и изван њих све било касно јер је Броз већ обезбиједио довољан број послушних људи чак међу Србима, који су спремни за своју функцију да изврше сваку Брозову заповијест, па чак да убију своје најближе. Комунисти су са поменутом католичко-масонском тројком Броз-Кардељ-Бакарић форсирали и унапређивали оне који су им подобни, оне који су за лични интерес спремни на све, и тако створили позамашан слој и међу Србима, који су извршавали све антисрпске одлуке комунистичког руководства. Броз је дакле још у рату створио лични култ, мит о непогрешивом, мудром, генијалном, ненадмашном вођи, чији ауторитет више нико није ни помишљао да доведе у питање јер би нестајао са лица земље чим би на такво нешто и помислио. Броз је једноставно ликвидирао своје противнике, неистомишљенике, људе који му се због било чега нису свидјели – тако каже његов први сарадник Милован Ђилас, кога је Броз послије рата, кад је одслужио своје, политички ликвидирао и држао на робији неколико година.  Наредни комунистички злочин против Срба било је убијање око 30.000 Београђана послије ослибођења тога града тј. послије 20. октобра 1944. године. Међу убијеним Београђанима било је око 60 професора универзитета и другог универзитетског особља, као и велики број оних Срба који су изашли на улице Београда, узели оружје и помогли партизанима и Црвеној армији да ослободе град. Сви они су гоњени у “црној марици” као што су Нијемци за вријеме рата одводили Јевреје у камионима-гасним коморама, убијали их отровним гасом за вријеме вожње кроз град, а успут пуштали музику да се не чују крици умирућих у тим коморама. За разлику од Нијемаца, Србе је Брозова УДБ-а (тајна полиција) трпала у камионе и “марице” одвозила изван града и тамо убијала испред великих гробница које би сами ухапшеници ископали. Командант београдске полиције био је тада један Црмогорац, касније амбасадор у Москви, а Броз га је изабрао зато да би Срби у Београду што више замрзили Црногорце. Броз је, поред осталога, у заузимање Београда послао Осму црногорску бригаду са истим циљем – да сви у Београду знају да су сви погинули у тој борби од црногорских партизана. То је комунистичка политика “Србе на Србе!”. Комунисти су све радили плански и ништа нису препуштали случају. Много су лукавије убијали Србе од усташа, па их и сада неки наивни Срби хвале. <p> </p>Један од најтежих комунистичких злочина за вријеме Другог свјетског рата над српским народом била је погибија око 180.000 српских младића за само два мјесеца борбе на Сремском фронту од фебруара до априла 1945. године, непосредно пред крај рата. Наиме, чим је Броз стигао на руским тенковима 1944. године у Београд, наредио је мобилизацију свих младића од 17 година па даље у цијелој Србији, и послао их само са пјешадијским наоружањем, потпуно неискусне, голобраде момке, који боја ни видјели нису, да својим грудима разбијају добро утврђене њемачке бункере, ровове, шанчеве, да раскидају неколико редова жице којима су њемачке јединице биле окружене на подручју код Шида и Сремске Митровице. Два мјесеца су ти младићи јуришали на њемачке утврде и гинули као снопље, као глинени голубови, од њемачких митраљеза са тенковима и добро утврђеним бункерима. За два мјесеца те злочиначке акције комунистичког вођства, од око 250 хиљада српских младића, колико их је стигло на фронт, за два мјесеца је погинуло, рањено и нестало око 180 хиљада, а да се многима ни за гроб не зна, остали су у каљавој сремској равници у то рано, зло прољеће 1945. године.  Сремски фронт није требало пробијати, јер су у фебрару и марту 1945. године руске трупе већ заузеле Мађарску и приближавале се Бечу, па су Нијемци из Срема за неколико недеља сами морали да одступају према Загребу, како ту не би били заробљени. Али Броз није хтио да чека да они сами оду, него је на њих послао српску омладину да изгине, да се тако освети Србима што су га 1941. године протјерали и није могао да привири у Србију све док нису стигли руски тенкови генерала Бирјузова, који се срао на сред Београда са Црногорцем Пеком Дапчевићем, и ту гдје су се они братски пољубили направљена је зграда руске амбасаде.  Злочин на Сремском фронту је Брозов геноцид над српском омладином, освета за прогон из Србије 1941. године и жеља да што више Срба баци на кланицу, да их он касније не би убијао и кажњавао као четнике и сараднике са окупатором, јер су за комунисте сви Срби увијек били четници и увијек одређени за одстрел. Комунисти су Србе користили у рату као добре борце, као средство помоћу ког су долазили на власт, у чему су потпуно успјели.  Наредни злочин је убијање Срба у априлу 1945. године на Лијевче Пољу код Бања Луке. Ту су комунисти са усташама поубијали неколико хиљада четника и њихових породица, претежно из Црне Горе и Херцеговине, које је водио Павле Ђуришић у одступању према аустријској граници. Комунисти и усташе су заробили око 150 најугледнијих херцеговачких и црногорских четника официра, одвели их у Јасеновац и тамо спалили. Тамо је убијен и српски књижевник Драгиша Васић, кога је чак и хрватски књижевник Мирослав Крлежа сматрао добрим писцем и литератом.  Један од најтежих злочина над Србима десио се на крајњем сјеверу државе, у Словенији, код Зиданог Моста и Блајбурга. Ту су комунисти по завршетку рата 13. маја 1945. године заробили око 20 хиљада четника и у току љета исте године у такозваним “возовима смрти” одвозили их по словеначким провалијама и рупама и тамо убијали. Тиме је учињен двоструки злочин: убијање заробљеника и убијање по завршетку рата, без суда и закона.  Злочин над српским народом било је и бомбардовање српских градова из енглеских авиона 1944-1945. године по навођењу партизанских навигатора. Они су били дужни да наводе авионе на касарне и друге војне објекте окупатора, али су их наводили на српске тргове. Тако је Београд бомбардован шест пута и то увијек цивилни центар града гдје није било војних објеката, а једно бомбардовање је било на Васкрсење Господње 17. априла 1944. године, и том приликом убијено је око 2.000 цивила, највише жена и дјеце. Ниш је бомбардован дванаест пута, Крушевац шест, а Подгорица 73 пута. У њој је убијено више од 5.000 људи, па су црногорски комунисти у знак захвалности “другу Титу” што их је тако успјешно бомбардовао, први у Југославији свој град Подгорицу назвали Титоградом.  Укупно су савезночки енглески и амерички авиони бомбардовањем српских градова убили око 50.000 цивила – највише жена, дјеце и стараца који нису могли да се склањају у подруме и друга склоништа.  Један од посљедњих комунистичких злочина над српским народом у Другом свјетском рату било је убијање 20.000 Срба у Миљевини код Фоче, почетком августа 1945. године. Ова групација српских младића од 16 до 20 година кретала се из Босне у Србију својим кућама у Ужице, Чачак и Ваљево. Комунисти су им бацали летке из авиона да се предају, јер им гарантују живот, и камионима ће их пребацити у Србију, у што су ови наивни, исцрпљени и избезумљени дјечаци повјеровали. Када су их комунисти заробили, повезали су их у конопе по 20 у групи и тако их већином живе побацали у јаму Понор у Миљевини, 10 км западно од Србиња.  Поубијали су их муслимани који су само три мјесеца прије тога примљени из Павелићеве војске у партизане, а који су као усташе 1941. године учествовали у масовном убијању српског народа. Дакле, исти људи 1941. године, као усташе, а 1945. године, као партизани, убијају Србе и то на најгрознији начин. Тако су комунисти овдје починили четвороструки злочин: убијали су заробљенике, убијали малољетнике, убијали послије завршетка рата и убијали без суда и закона. Али све су то западни савезници опростили комунистима јер су убијали Србе, као што су 1991-1995. године опростили бившем комунистичком генералу Фрањи Туђману масовно убијање и прогон Срба у Крајини и Западној Босни, јер је био савјетован од америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта који је на челу усташке колоне 8. августа 1995. године побио усташку шаховницу на Книнску тврђаву. <p> </p> 

Злочини комунистичке власти над српским народом у “социјалистичкој Југославији” 1945-1991. године 

 

Српски народ је са задовољством доживио капитулацију фашистичке Њемачке, али је долазак на власт Комунистичке партије Југославије доживио као своју другу несрећу, своју другу трагедију. Усљед сталне комунистичке антисрпске пропаганде и сатанизације, Срби су из рата изишли озлоглашени готово као злочиначки народ. Комунисти су све Србе, осим Срба који су били прави комунистички полтрони, приказивали као четнике, као убице, разбојнике, пљачкаше, па је већина Срба ушла у нови државни систем као грађани другог реда, иако су српски партизани најзаслужнији за побједу над фашизмом на подручју Југославије. Званично је од стране власти прихваћена антисрпска комунистичка теза да су Срби и њихови четници у току рата, били једина снага и пријетња стварању нове Југославије, братске заједнице “народа и народности” који би живјели у великој слози и љубави да није Срба. Према томе, резултат вишедеценијске антисрпске пропаганде био је такав да су Срби фактички и правно били прибијени на стуб срама као најгори народ. Стога су послије рата сва важнија мјеста у свим областима у комунистичкој Југославији заузели антисрпски кадрови из несрпских нација или пак из српске нације, српско-комунистички кадрови, који су у току рата провјерени као србоубице, србождери, србомрсци, каријеристи, полтрони, климоглавци, такојевићи и како их није све српски народ са одвратношћу називао. Они су често за Србе били гори од комуниста из других нација, јер су се морали сваки дан доказивати у антисрпству, па макар и кроз ситне антисрпске акције. Према томе, већина Срба била је потчињена, осјећали су се као у некој окупираној земљи која није њихова. Положај Срба дефинисао је Броз када је 1944. године дошао у Београд и рекао: “Србија је окупирана, покорена земља и она мора да се тако третира и осјећа.”  Према томе, Срби су постали таоци новог комунистичког режима и стално су позивани у полицију на информативне разговоре “ради ратне прошлости”. Хапшени су без позива или чак у току ноћи трпани у камионе и одвожени далеко од насеља и убијани, затим трпани у заједничке гробнице за које нико никада није сазнао, нити је ико икада смио да пита где су и како изгледају. Српски народ је знао за јаме и стратишта у које су га 1941. године бацале усташе, али никада није смио да пита гдје су гробнице оних које су комунисти побили послије рата, а убијено је око 350.000, а више од три милиона прошло је кроз затворе.  Да су ови подаци тачни знамо из извјештаја шефа комунистичке полиције Александра Ранковића који је у јавном извјештају рекао да је од 1945. до 1950. године кроз комунистичке затворе прошло око 3,5 милиона грађана од којих је половина била невина, а трећина малољетна. Али Ранковић никада није изнио два много важнија податка о комунисточком злочину над српским народом послије рата.  Први такав злочин је хајка комунистичке полиције, озлоглашене ОЗН-е (Одјељење заштите народа), касније УДБ-е, од 1944. до 1954. године у хватању тзв. “шкрипара” тј. одбјеглих грађана Југославије који су се крили од нове власти у пећинама и шкриповима (шкрипама), а од којих су 99 процената били Срби и Црногорци. Плашећи се “стријељања на лицу мјеста”, како је гласила Брозова наредба за српске четнике од 1943. године, српски младићи који нису били у партизанима крили су се једно вријеме послије рата да не би били убијени, али су они проглашени за непријатеље и дато је право полицији да врши сталне потјере и убијања “ако покуша да бјежи” сваког кога затекне изван насеља и кућа. У тим хајкама, у том лову на српске главе, убијено је око 350.000 углавном Срба, а последњи су убијени 1956. године у Црној Гори.  Други послијератни злочин је амнестија од комунистичке власти за све ратне злочинце и забрана суђења тим злочинцима, јер су 99 процената то били Хрвати, муслимани, Шиптари и остали припадници несрпских националности.  Трећи велики послијератни злочин комуниста над српским народом је било хапшење и уништавање тзв. “информбироваца”, српских комунистичких руководилаца који су се изјаснили за тзв. “Резолуцију Информбироа” 1948. године. Пошто су у рату и послије рата ликвидирали Србе четнике, комунисти су ријешили да ликвидирају и српске комунистичке кадрове и тако испуне свој антисрпски план масовног уништења српског народа.  Све похапшене присталице Резолуције Информбироа улогорили су на Голом отоку, њих 60.000, угледних Срба. Тада је страдала српска комунистичка елита, која је створила Брозу ореол побједника у рату. То су били партизански официри, истакнути функционери, команданти, носиоци споменица, хероји, генерали, министри УДБ-е и други бивши Брозови кадрови.  Комунистичко руководство Југославије је тиме 1948-1956. године добрим дијелом заокружило свој план уништавања српског народа, српске четничке и паризанске елите. Најзад је Броз ликвидирао и своја два најближа сарадника, два несрећна Србина, који су му двадесет година (1934-1956) помагали да изврши то нечасно дјело – злочин над српским народом. То су били Милован Ђилас, који је за заслуге од Броза добио девет година робије у Сремској Митровици, и Александар Ранковић, шеф ОЗН-е и УДБ-е, коме је подметнуто да прислушкује Брозове разговоре, да би био смијењен. Ђилас је одбачен 1954. године, а Ранковић 1966. године и оба су умрли а да им није било јасно зашто су кажњени. Они су умрли а нису схватили да су били обично средство и оруђе за уништавање Срба од ватиканско-комунистичке (масонске) тројке Броз-Кардељ-Бакарић. Умрли су, а да нису чак ни сазнали ко је Броз, какво му је право име и одакле је; нису сазнали да се Бакарић зове Куперштајн, а Кардељ Едуардо Кардели.

Фејсбук коментари