На Васкршњи понедељак 1999. године братство манастира Хиландара позвало је Српски народ на покајање и одступање од греха. Јер, упозоравали су Хиландарци, ратна несрећа која нас је задесила, јесте Божије карање због упорног остајања у гресима. Између осталих, наши Светогорци су поменули и грех чедоморства, као онај грех због кога се излива гнев Божији на Српски народ и од кога се мора одступити. Да бисмо били уверени у истинитост поруке Хиландараца, подсетимо се да је још много пре рата у Србији, али за време страдања Српскога народа преко Дрине, о Божићу1994. године, патријарх Павле у посланици изобличио чедоморство као страшан грех, као огрешење пред Богом и пред људима, као убијање свога детета, које ће тражити од својих убица – најпре своје мајке, разлог, али и као тихо убијање властитог народа кроз много нерођених нараштаја. Уместо да ова Божићна посланица буде, најпре од мајки, примљена као лек, уместо да се сав народ покаје у пепелу, подигла се бура протеста против патријархове посланице. То су искористила средства јавног информисања и цело питање подвела под „женска права” и социјалне околности. У томе се изгубио смисао посланице -позив на покајање за грех чедоморства. На улицама Београда тад су „Жене у црном” развиле транспарент са натписом: – Мање Цркве, више презерватива. Покајање је изостало. Греси су се множили, а с њима и страдање народа. Бог када упозорава, не чини то узалуд! Какав је то грех чедоморство? Чедоморство је хотимично убиство свог још нерођеног детета, које мајка није имала прилике да види, да упозна, да заволи. Сам чин убиства најчешће данас изводе лекари на захтев мајки. Мајка уместо да рађа, одбацује дете, а лекар уместо да лечи, убија. А значај рађања за жену – „…а жена преварена постаде преступница; али ће се спасти рађањем дјеце…” (I Тим.2. 14. 15.) – је немерљив, и с тим у вези и значај чедоморства је немерљив. Рађање – за спасење, а чедоморство – за пропаст. Многи су били замерили патријарху Павлу зашто о чедоморству говори баш на Божић. А кад друго да говори, ако не баш на Божић? – Божић је рођење Детета Христа, Спаситеља од греха и смрти. Божић је рођење. У њему се прослави мајка, Богородица. И свако рођење се у њему прославља… Као што се у Божићу радује васељена рођењу Онога који се на Благовести оваплотио у заметку, тако треба да је радост и када се рађа свако дете. Јер се свако дете зачнње и рађа за Њега. за Оваплоћенога. за Исуса. да са њнм седне за трпезу у Царству Божијем. Јер је тиме свако дете икона живога Бога, још од свога зачећа. У дане по зачећу Марија је посетила Јелисавету (Лука 4. 39-45.), и нерођено чедо Јелисаветино заигра у утроби од радости, испунивши се Духа Светога, ради близине оваплоћенога, у заметку, Логоса, Христа. Ово је сведочење да дете, иако нерођено, има душу, има дар да спозна Бога н Спаса свога, и да се обрадује. Јер се не рађа за смрт, већ за жнвот. Ово је, даље, сведочење, да се Логос оваплотио од самог тренутка зачећа, да прве деобе ћелије јесу Тело. не Маријино – већ Христово. И то већ тада Тело са душом човека -Исуса. Тако и свако дете стиче душу у заметку, кад и своје (генетски) посебно тело. Јер се Бог не оваплоти у бездушно месо, него у човека. Тиме, са настанком заметка, настаје уједно и тело и душа, настаје икона Божија. Богородица није починила чедоморство. Није изиграла Божије поверење. Чак ни онда када се Јосиф решавао да је због бременитости отпусти. А када је родила Богомладенца, морала је у избеглиштво у Мисир. На први поглед, много стрепње и мука могла се поштедети чедоморством. Али, какав би даљи био пут њен, или пут човечански? Можемо само да слутимо. Жена данашњице, када се подвргне абортусу, као да мисли да одстрањује чир, или неку израслину на своме телу. А заправо, абортусом се убија човек, док је још незаштићено дете. Размишља ли таква жена о својој судбини. Она, не само што не исказује вољу за дететом, које је Божијом промишљу поверено њој, тј. њеном телу, него још и подиже руку на њега, и убија га. Зар се може непокајана надати не само Царству Небеском, него и миру овоземаљском? Уместо да роди дете, жена окреће главу и убија га. Она као Јуда у своме срцу издаје поверење Божије ради нечасног добитка. Она као Ана и Кајафа осуђује дете на смрт разапињањем у њој самој. Она као Пилат пере руке од убиства. А њена околина, као демонски научени Јерусалимљани, одобравају јој. И кад уби оно најмање, своје дете, она уби и оно највише. Уби Христа, окрену се од Божића, од Васкрса… Да ли је патријарх могао другачије да говори о чедоморству? Или Хиландарци? У прва три века свога постојања Црква је чедоморство осуђивала тешким казнама, већ у складу са суштином тога греха. Илустративан је томе пример 63. правило Елвирског Сабора из 306. године. по коме се жена, која хотимично побаци, тј. убије плод у себи, одлучивала од Причешћа до своје смрти, па чак се ни на самрти није могла удостојити Причешћа (нес in finem dandam esse communionem). Наведено правило je само споменик, и није „пређашња једна наредба”, о којој говори21. канон Анкирског Сабора. као о општем обичају Цркве. „Жене, које су се блудочинству одале, па убијају заметак у утроби, или се баве прављењем лијекова, који га могу уништити, пређашња једна наредба одлучује до краја живота; и томе се у опће сљеди…” (21. канон Анк. Саб.) Наиме Оци овог Сабора у 6. канону помињући неку „прописану односну наредбу” наређују да се одлучени, којима прети смрт, приме у Свето Општење. Дакле, оно што Оци кажу (21.), да се „у опће сљеди” одлучењу жене која убије заметак у утроби, или се бави прављењем лекова, који могу уништити заметак, до краја живота, Мора значити да се исте при смрти удостојавају Причешћа. Уосталом, и 13. канон I Васељенског Сабора проглашава наредбу 6. канона Анк. Саб. општеважећом, називајући је „старим и каноничким законом”. Овој оријентацији Цркве противна је одредба 63. правила Елвирског Сабора, па није могуће да Анкирски Оци њу сматрају законитим обичајем, коме се „у опће сљеди”. Настављајући21. канон Оци кажу: „…Ми пак, у намјери да будемо човјекољубивији у овоме, наређујемо, да такве издрже десет година кајања, пошто пријеђу установљене ступње.” (21. канон Анк. Саб.) Овим наређењем, Оци смањују трајање кајања на десет година, и то не стога што другачије гледају на сами грех, него „у намјери да буду човекољубивији”, тј. да у овоме покажу неко снисхођење према таквим женама. Исказано човекољубивије кажњавање Оци Анкирског Сабора налажу једнако и за жене што убијају заметак у себи и за оне што праве лекове који могу да униште плод. Разлог овоме се не наводи, али мислимо да се на жене што праве лекове за пометање, обзиром на тадашњи начин вршења насилног прекида трудноће, гледало као на саучеснике, а не као на саизвршиоце чедоморства. Саучесници су се кажњавали као и онај „који је зло учинио” (в.71. канон Вас. Вел.). Данас, обзиром на начин вршења абортуса, лекар се појављује као активан саизвршилац чедоморства. Слично Оцима Анкирског Сабора, одређује и Свети Василије Велики: „Која смишљено умори зачети у себи плод, подлежи казни за убојство. Нити ми овдје потанко разабирамо, да ли је плод добио већ облик, или је још без облика; јер се у овоме случају не налаже казна ради онога, што се има родити, него што је дотична себе опасности изложила, пошто женскиње од таквих покушаја већим дијелом умиру. А кад се к овоме придода уморство зачетога плода, тад се ово за оне, које се смишљено на то одлучују, сматра другим убиством…” (2. канон Вас. Вел.) Светитељ овде разматра суштину чедоморства у погледу мајке, која смишљено убије у себи зачети плод. Интересантно је да се убиство плода, што се има родити, у чедоморству сматра другим убиством. Прво убиство је смишљено излагање себе (тј. мајке) опасности, јер „женскиње од таквих покушаја већим дијелом умиру”. Само излагање смртној опасности овде је оцењено као (само)убиство. И казна се зато налаже. Светитељ чедоморство посматра као покушај евентуалног самоубиства, јер га жена не жели, али пристаје на могућност, и то врло изгледну, да узимањем лека за пометање узрокује своју смрт. И све то да би убила плод у себи. Стога је и код првог, и код другог убиства, неважно да ли је плод добио облик или није. Смртност приликом абортуса данас је много мања него у стара времена. Данас абортус извршен пре првог порођаја често оставља жену стерилном. То се у духовном смислу, смишљено излагање себе опасности од стерилитета, може сматрати евентуалним самоубиством. Наиме, Свети Оци су самокастрирање сматрали самоубиством (в. 22. канон Ап.). Ипак, данас се код чедоморства евентуално самоубиство губи из садржаја овог зла, а у први план долази убиство плода у сопственој утроби. „…Не треба уосталом продужити до краја живота вријеме њихова покајања, него их треба примити послије десетогодишњега рока, и судити о излијечењу њиховом не по времену, него по начину кајања.” (2. канон Вас. Вел.) Свети Василије Велики, као и Оци Анкирског Сабора одређује десетогодишње одлучење за жену која смишљено умори зачети у себи плод, али и додаје, да о „излијечењу” не треба судити по времену, него по начину кајања, што значи да дотична може бити примљена у општење и пре, али и после издржане казне од десет година. У овом канону Светитељ не одређује ништа у погледу жена које праве лекове да се пометне. „…Зато и оне које дају вјештачке напитке да се побаци убијце су, онако исто као и оне, које узимљу отрове да умре зачети у утроби плод…” (8. канон Вас. Вел.) Оне, које дају приправљене отрове да се побаци (овде се подразумевају и оне које праве дотичне отрове) Светитељ сматра хотимичним убицама. И то исто онако као и оне које узимају њихове отрове. Овде се истиче везаност давања отрова да се побаци са извршењем самог дела чедоморства, са смишљеним испијањем истих. Својим осмим каноном Свети Василије Велики не нормира казне за дела која наводи, али како давање отрова стоји у вези са испијањем истих, то и казна за давање отрова јесте иста као и за смишљено испијање истих – десетогодишње одлучење, уз суђење о „излијечењу” не по времену, него по начину кајања.  

НАУЧНА САЗНАЊА И ЧЕДОМОРСТВО Трулски Сабор је донео одлуку о чедоморству, која данас у Цркви има опште признати ауторитет. „Жене, које дају љекове да се пометне, и које узимају отрове што плод убијају, подвргавамо казни убојица.” (91. канон Трул. Саб.) Канон говори о двема женама извршиоцима једне радње -чедоморства. Прво о оној, која даје лек да се пометне, а потом о оној, која тај отровни лек узима, и плод убија. Обе ове жене канон подвргава казни убица, не одређујућн време трајања казне. Како је Трулски Сабор потврдио истинитост раније наведених канона Анкирског Сабора и Светог Василија Великог, то одлуку овога канона треба посматрати у светлу истих.  Међутим… Својом концизношћу 91. канон Трулског Сабора обухвата не само искуство дотадашње Цркве о овом питању, него омогућава своју примену и на нова стања, на нова искуства. Човекољубивије кажњавање речених жена може бити и укинуто, и могу оне бити као убице кажњене са доживотним одлучењем (22. канон Анк. Саб.) или одлучењем на двадесет година кајања (56. канон Вас. Вел.), па да се не повреди слово 91. канона. Посебно је важно питање да ли овај канон нужно жену која даје лекове да се пометне посматра као саучесника оној која лек испија (што имплицира једнако кажњавање), или се у оквиру њега ове жене могу третирати као саизвршиоци (што би омогућило различито кажњавање). Мислимо да сами текст канона даје одговор. Оци прво помињу жену која дајеотровни лек, а потом ону која исти узима. То омогућава да се радња жене која даје лек за пометање не посматра искључиво, као помагање при чедоморству, него и као саизвршилаштво. Напоменули смо да данас лекари (- они имају улогу жене која даје отровни лек) при абортусу конкретно извршавају чедоморство, те стога њихова одговорност није везана за одговорност жене која се смишљено излаже абортусу да би убила плод у себи. Данашња наука врло изобличава лекара (данас у већини случајева врши пометање) јер је сасвим јасно осветлила живот плода, од првог дана зачећа па до рођења. Сагласно томе, лекар зна да абортусом убија људско биће. С друге стране, мајка у својој ситуацији је склона да то не зна. Она је рада да прихвати ненаучна тврђења феминистичког покрета да је плод део тела жене у којој је, и да тиме потпада под женину вољу, те да „чишћење” утробе од плода није убиство. Такође, у државном законодавству плод стар неколико недеља не ужива потпуну заштиту живота, као да још није жив људски организам. Видели смо став Цркве, али се бојимо да људи данас више верују науци. Оно што чини људски организам јединственим, јесте његова наследна основа, генетски код, или запис. Са изузетком монозиготних близанаца, не постоје два човека са истим генетским записом. Овај запис се налази у свакој ћелији тела, у органелама -хромозомима. Тај запис одређује развој, и наслеђене особине човековог организма. Све ћелије човека имају једнак број хромозома, диплоидан – 48, осим расплодних ћелија, које имају хаплоидан број – 24 хромозома. При оплодњи, спајајући се, мушка и женска расплодна ћелија међусобно размењују своје генетске записе у оквиру заједничке ћелије – зигота. Ово се дешава тако што се два хаплоидна броја хромозома (по 24) из једне мушке и једне женске расплодне ћелије, сабирају у један диплоидан (48) број. Сабирајући се, хромозоми пореклом од оца и од мајке, ступају у међусобне активне односе, резултат чега је нова наследна основа (генетски код), различита од основе очеве, или од основе мајчине. Новонастала у оплодњи ћелија -зигот јесте једна ћелија, али ћелија са формираним јединственим, аутентичним наследним записом. Са пуним аутентичним изразом, аутентичним бићем. Све генотипске особине човека из тог зигота произашлог, већ су одређене наследним записом зигота. И још, свака ћелија са диплоидним бројем хромозома тога човека, има идентичан генетски запис као и зигот из кога је произашао. Дакле, већ зигот, имајући наследну основу различиту од мајчине, није њена ћелија, није део њеног тела. И још, чувајући у себи будуће особине човека као организма, и сав даљи развој фетуса-детета, зигот није тек ћелија са потенцијалом. Јер зигот одмах креће у своју реализацију, у деобу, и у деобе; у бластулу, у морулу, у гаструлу итд. да би се формирао човек одговарајући својој наследној основи. Дете и кад се роди није у потпуности формирано. Његово даље ванматерично формирање одвијаће се по наследном запису, који је у зиготу. Зигот је активан, делујући потенцијал, заметак детета. И већ тиме је, заправо, дете. Осамнаест дана по образовању зигота, док се за плод још ни не зна, он има свој крвоток, одвојен од крвотока мајке, може имати и своју крвну групу, различиту од мајчине, и има своје срце, које ради и покреће његов крвоток. Све ово није тек симболично присутно, него је потпуно функционално! Ако је зигот, због једноћелијског састава, многима недокучив, осамнаестог дана плод је уочљиво самосталан организам у односу на организам мајке. Јасно је да плод није део тела мајке, премда се од њега храни, и у њему се налази. Плод у узрасту од седам недеља, по зачећу, има диференциране унутрашње органе. Тада се региструју мождани импулси, а лице плода има очи, нос, уста, језик… У овом добу, при излагању мајчиног стомака великој светлости, плод се од ње брани заклањањем очију рукама. У старости од дванаест недеља, по зачећу, плод пма формиране све органе, чији се развој завршава неколико година по рођењу, и потпуно личи на дете, тј. на човека. У овој доби плод има развијену комуникацију са својим минисветом, у првом реду са мајком. А зачудо, абортуси се легално врше, у неким земљама и до четвртога месеца старости плода. Дакле, плод је од настанка свога потпуно аутентичан и самосвојан у односу на мајчин организам, у томе смислу да није његов део. Даље, плод није пасиван објекат, него биће, које стреми да се развије до краја, у ком стремљењу оно упознаје околину, са којом, већ према узрасту, има комуникацијски однос. Како другачије, него убиством, назвати насилан прекид трудноће? Како другачије назвати лекаре који изводе абортус, него хладнокрвним убицама? Исти ти лекари сведоче, да се плод при захвату брани од њихових инструмената – прво настоји да побегне од њих, а потом се већ ухваћен отима.  При абортусу лекар не лечи мајку, него убија плод – дете. Сасвим свесно. Лекари, који врше абортус, подложни су осуди, коју 91. канон Трулскога Сабора налаже жени, која даје лекове да се пометне. Наиме, такве лекаре Црква данас кажњава као убице, једнако као и мајке (73. прав. при вел. требнику). Да ли је ово изједначавање оправдано? У односу на жене, које дају лекове да се пометне, а које Оци имају у виду, ови савремени лекари се разликују: потпуном свешћу о свом делу, да је оно убиство; суровом рутином, којом изводе захват; и бројем извршених абортуса, који се креће и до више десетина хиљада у каријери! Ове чињенице требале би да буду довољне да епископат Цркве, попут Светих Отаца, одлучи о казни за убице ове врсте. Савремене жене се, такође, разликују од жена које су узимале отрове што плод убијају, а које су Свети Оци имали у виду. Оци Цркве су снисходили мајкама, које би извршиле чедоморство, имајући у виду да су то учиниле у стању крајњег очаја, у тешкој ситуацији, о чему сведочи то да су оне у себи доживљавале спремност на смрт, будући да је већина жена умирала од последица насилног прекида трудноће. Захваљујући развоју медицине, у данашње време жене не умиру од абортуса, или умиру врло ретко, углавном од неке друге скривене болести коју абортус покрене. Ово ретко умирање, тј. ова сигурност интервенције, омогућила је то да се жене сасвим лако одлучују на чедоморство. О томе сведочи број чедоморстава данас. Ова лежерност, с којом жене одлазе на „чишћење” врло је битна за осуду њиховог дела. Јер, Свети Оци снисходе жени која узима отров што плод убија, али снисходе при томе уопште, имајући уопштену слику, и представу уопштено тешке ситуације, и уопштено тешког душевног стања с којим су жене тада испијале речене отрове.  Ипак, Свети Василије Велики у 2. канону признаје општу казну одлучења на десет година, али и додаје да о изљечењу (тј. о очишћењу и умилостивљењу, те причешћу) њиховоме не треба судити по времену (тј. по општој осуди), него по начину кајања (тј. по за сваку жену уоченом духовном расположењу ка добру). Дакле, и код Светих Отаца се уочава тежња ка конкретизацији осуде мајке, која смишљено уије плод у себи. Оци Трулског Сабора изричито и не спомињу снисхођење овој, него је само одлучују као убицу. Зато се одлука тога Сабора може применити и на данашње стање олаког приступа абортусу, о коме би епископат Цркве требало да донесе одлуку. При томе ваља имати у виду следеће. Ако абортус данас није смртно опасан за мајку, онда је опасан за њено даље материнство. После абортуса жена често остаје стерилна, као кастрирана. Одлучујући се за чедоморство, жена као да у себи пристаје на могућу стерилизацију. Она као да врши избор између себе као мајке (што јој је улога у овом свету по особини Божијега створа) и себе као самог сексуалног објекта, или субјекта.  Смишљено самоуништавање женине полне улоге (кастрацију) Свети Оци су уподобљавали самоубиству. „Који је сам себе обезудио, нека не буде клирик; јер је самоубојица и непријатељ Божјега створа.” (22. канон Ап.) Питање је колико је данашња жена заправо свесна да чедоморством врши убиство, и вероватно се лишава даљег материнства. Јер, како објаснити њено тако олако приступање убијању сопственог детета (у себи), и тако олако пристајање на могуће одрицање од будућег детета. Зар је у савременим женама у толиком броју, и у тој мери замрло мајчинство? И шта га је заменило? Каријера? Блудничење? Или, с друге стране, да ли се само несвесношћу жена може објаснити њихово олако приступање абортусу? Несвесност значаја и последица абортуса није код њих, бар у великој већини, од оне врсте несвесности, која би утицала на питање степена њихове кривице за почињено чедоморство. Та несвесност је у уској повезаности са опште прихваћеним друштвеним настројењем (разна права жена, култ тела, тзв. ослобођени секс и др.), и то тако што жена, суочена са нежељеном трудноћом, у потрази за изласком из непријатности, драговољно прихвата као своје и оне у друштву прихваћене ставове, који оправдавају абортус, и олако креће путем чедоморства. Тиме она сама креира своју несвесност, и лично своје нерасположење ка добру. Како судити: по кајању (2. канон Вас. Вел.). или времену (21. канон Анк. Саб.), одлучења те женеи духовно нерасположене ка добру, када је њихово нерасположење у великој мери производ онштеприхваћеним у друштву настројењем ка злу? Није довољно осудити ту жену, нужно је јавно изобличити ово друштвено настројење. Заиста, напредак медицине, посебно гинекологије, узроковао је олако одлучивање мајки на чедоморство, а друштво то оправдава штитећи те несрећнице. Епископат Цркве је пред тешким задатком како ће у данашњим условима применити 91. канон Трулскога Сабора у погледу жена које се смишљено одлучују на абортус, и извршују тиме чедоморство.  Јер је чедоморство данас институционализован грех!  

ОДГОВОРНОСТ ОЦА ПЛОДА Приметно је да у канонима, које смо прегледали, а који се односе на чедоморство, нема помена о одговорности оца плода. Питање његове одговорности Свети Оци нису постављали. Зашто? Зато што мушкарац и жена нису једнаки. Плод се развија у утроби мајке. Стога, код убиства плода непосредно учествују две особе: мајка и лекар. Канони помињу жену којасмишљено убије плод у себи. Дакле, ако би мајка против своје воље, везана на силу, била подвргнута абортусу, она не би одговарала. Такође, она не би одговарала када би у заблуди испила отров који убија плод, мислећи да је у питању обичан напитак. Смишљено убиство плода је чедоморство. Тако и жена која справља и даје „лек” да се пометне, чини то смишљено. За настанак плода нужно је постојање оца. И он ће одговарати за блуд, или за прељубу, ако је плод тако зачет. Ова одговорност се суди одлучењем на седам, одн. петнаест година кајања. Али не у вези чедоморства, него у вези учињеног блуда, или прељубе. Довођење у везу извршено чедоморство, са чином зачињања плода, имало би смисла само онда, када би чедоморство било нужна последица зачињања плода. Или бар када би отац зачињао плод смишљено у намери да исти буде убијен (стварање плода ради експериментисања). Постављање питања непосредне одговорности оца плода за чедоморство има у основи став жена, по коме се из заједничког блудног односа, тражи заједничка одговорност и за убијање плода зачетог у том односу. То је пребацивање одговорности. Плод се развија у утроби мајке. Она је та, која чува живот плода. Отац није непосредно одговоран за живот плода. Али он може бити посредно одговоран. Отац плода може утицати на одлуку мајке да убије плод. Он може суделовати у доношењу одлуке мајке да убије плод, и може тражити лекара који ће плод убити. Ово су примери саучешћа у чедоморству, али саучесник може бнти и родитељ мајке плода. Није то нужно улога оца плода. Црква осуђује саучесништво у учињеном злу. „Ко је судјеловао у ма коме од сада споменутих гријехова, и није сам то исповиједио, него је био изобличен, нека буде под казни и он онолико времена, колико мора кажњен бити онај, који је зло учинио.” (71. канон Вас. Вел.) За подстрекавање видети 9.  кан. IX Пом. Саб. и 6. и 7. кан. Петра Александријског. Видимо да саучествовање (судјеловање) у чедоморству стоји у блиској зависности од самог чедоморства. Али како суделовати у овом делу могу сва лица из окружења мајке плода, а не само отац плода, то би било неоправдано везивати само његову одговорност за саучешће у чедоморству, са одговорношћу за чедоморство по себи. Уколико је отац плода саучествовао при одлучивању, или извођењу чедоморства, одговараће за то по одредби 71.канона Светога Василија Великога. И не само он, него и било ко други. У пракси као саучесници овога греха чешће се појављују родитељи мајке… Отац плода може напуштањем мајке плода за њу створити емоционалну, економску, или какву другу социјалну ситуацију, која може бити од пресудног утицаја на доношење одлуке мајке да убије плод у себи. Овде се не ради о подстрекавању оца плода да се исти убије. Напуштање заједнице са мајком, па дакле и са плодом није саучествовање у чедоморству; али како се на појаву чедоморства одлазак оца плода често одражава у смислу решавања жене да побаци, то се ту може тражити посредна одговорност оца плода. А како је овај случај чест данас, сматрамо да би епископат Цркве морао о томе да донесе свој суд. Плод се налази у мајци, али он представља дете очево колико и мајчино. И то дете је своме оцу „своје и домаће” чедо. Без обзира на то што је невидљиво, тј. положено у утробу мајке. „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.” (I Тим. 5. 8.) Отац плода је дужан да о њему промишља. Запуштање ове обавезе равно је одрицању од вере, а морални лик таквога је гори од лика старих неверника. Такве речи апостола Павла осликавају бригу Цркве о породици и роду. Јер то је слика телесна, сродства духовног. Ко земно сродство запушта, како ће му се поверити небесно? „Који остави дјецу своју, и не храни их, и не води их колико може к потребитом благочастију, него под изговором подвижништва запушта их, нека је анатема.” (15. канон Ганг. Саб.) Осим тога, запуштање деце од стране оца ствара многе животне недаће. Видимо да то често бива повезано са смртним исходом – чедоморством… Основни правац 15. канона Гангрескога Сабора јесте очување светиње породпце, дакле заједнице са већ рођеним дететом, чак и онда када би разлог запуштања породице био подвижништво. Зашто би разлика била, ако би дете било још у утроби? Ако отац ни под изговором подвижништва не сме запустити бригу о свом рођеном детету, како ће смети да запусти бригу о свом зачетом али још нерођеном детету? Бринући о његовој мајци, отац брине о њему. Зар да канон (15.)не важи и у погледу брнге о детету у утроби мајке? Потврдан одговор се намеће. Канон се односи и на дете у утроби мајке. Све до сад речено о обавези промишљања (не запуштања) о своме детету, јасно је кад се породица заснива на браку. Али шта је с оним случајевима, а данас их је много, који се одликују заснивањем на конкубинату – блудној вези? Питање је умесно, јер се данас у блудне везе лако ступа, и саме те везе се у друштву сматрају обликом друштвености, или путем до брака, а не ретко бива да се зачне дете у таквој неблагословеној заједници. Такође, често бива да отац детета напусти такву заједницу препуштајући жену и своје дете у њој свакојакој немилости живљења. Оци Гангрескога Сабора анатемишу свакога онога „који остави дјецу своју”.  Оци не помињу ништа о томе да мајка те деце мора бити жена (супруга) тога оца, који оставља без старања ту своју децу. Оци осуђују свако неодговорно напуштање и запуштање своје деце од стране оца. Рођене или тек зачете, брачне или ванбрачне. У погледу брачне деце, јасно је да отац осим за прељубу, и за оно што се прељуби уподобљује, не сме напуштати своју жену, без њеног благослова, монашкога живота ради. У овоме је обухваћена и обавеза његове бриге како о жени тако и о евентуалној деци његовој. „Жена онога који је произведен на епископско достојанство, пошто се претходно разлучи опћим сугласјем од свога мужа, нека, послије него што је он постављен за епископа, поступи у манастир, који је далеко од епископова обитавања, а од епископа нека за своје издржавање добија…” (48. канон Трул. Саб.) После разлучења брака „опћим сугласјем”, не престаје обавеза ранијег мужа да се стара о потребама своје бивше жене, а тиме и деце. Оци Гангреског Сабора 15. каноном подвлаче да обавеза старања оца о својој деци траје без обзира на брак, и без обзира на подвижништво. У погледу ванбрачне деце као и брачне. Насупрот друштвеној прихваћености блудне везе, она је за Цркву неприхватљива. „Блуд није брак, пак ни почетак брака, зато ако је могуће нека се разлуче они, који су се кроз блуд саставили, и то би било најбоље. Али ако они на сваки начин хоће да заједно живе, нека се подвргну казни за блуд, а нека се већ не дијеле, да се што горега не догоди.”(26. канон Вас. Вел.) Проблем је у безблагодатности блудне везе. Светитељ каже да би било најбоље да се такав пар разлучи. Ако они тврдо остану при својој вези, нека се подвргну казни за блуд и нека се више не деле, да се не би десило што горега, упућује Светитељ. Ми смо у ситуацији да мушкарац сам напушта блудну везу, али оставља при том жену са његовим дететом у себи, дакле оставља и то своје зачето дете, и то на такав начин, да никаквога старања ни о тој жени, ни о своме детету у њој, не води, што узрокује чедоморство. О овоме немамо старога канона. Али на основу до сада прегледаних, наслућује се одговор. Одговорност оца плода постоји. Та одговорност у односу на чедоморство је посредна. Али је у односу на остављање свог детета без старања, што је посредно допринело чедоморству, његова одговорност непосредна, и још је увећана смрћу детета.  Мислимо да оцу плода не може бити забрањено (в. 22. канон Вас. Вел.) да напусти блудну заједницу. Иначе би био везан грехом. Али за сво време трудноће отац плода се мора адекватно старати о жени-мајци свога плода, јер старајући се о њој, тиме се стара и о своме детету у њој. Након порођаја он је дужан да се стара само о детету. Ипак је боље, ако би у складу са канонима остао у заједници (ступио у брак) са том женом, „да се што горега не догоди”, јер жена може, ако је остави, и поред свог његовог старања, да, емотивно повређена, убије њихово дете, за шта би отац био ипак посредно одговоран, али му се не би могло приговорити да је оставио своје дете без старања. Његова посредна одговорност би се састојала у томе што је својим напуштањем жене (не желећи брак с њом) код ње побудио тежњу к чедоморству.  Јер свако мора бити одговоран за оно што узрокује својим поступањем. „Један, пошто је вјерио био дјевојку, завео је сестру њезину, тако да је и затруднила; пак послије вјенчао је вјереницу, а заведена се удавила. Наређено је, да сви сукривци имају се примити послије десет година, прођених по установљеним ступњевима, у ред оних, који стоје.” (25. канон Анк. Саб.) Вереник је завео сестру своје веренице, тако да је затруднила, а потом ју је са дететом у њој оставио и оженио се својом вереницом. Остављена се у очају утопила, при чему је и плод био убијен. Овај несрећни исход блудне везе вереника нико није желео, нити пак очекивао. Али ипак је наређено, да сви они који су сукривци, који су имали удела у стварању ситуације која је девојку определила на самоубиство и чедоморство, буду одлучени на десет година у ред оних који тек стоје сву литургију. Онај, дакле, што ју је завео, а потом заједно са плодом оставио, сноси своју одговорност за стварање ситуације при којој је она починила своје зло. Он се не може изговарати својим правом да је остави -или нехтењем њеног дела -„…Ако ли је ко узео незаручену, тада треба је дигнути од њега. повратити је родбини и истој родбини оставити је на вољу… пак ако хоће да му је даду, нека се утврди свеза, не сагласе ли се, не треба их принуђавати; али који има жену, коју је прије или тајно, или силом оскврнио, тај мора издржати казан за блуд…” (22. канон Вас. Вел.) – јер је одговоран за све последице свога поступања. Ову индиректну одговорност оца плода (кад она постоји) при чедоморству, данас, у време крајље неодговорности младића, епископат Цркве би морао да реафирмише.

ЗАКЉУЧАК

Апел народу на покајање и одступање од греха, садржан у божићној посланици патријарха Павла и упозорење братије Хиландара, сведочи о присутној свести код епископата наше Цркве о томе да је чедоморство грех који, иако са познатим починиоцима, испашта цео народ. Данас, особито данас, при нерасположењу друштва ка добру, и утицају такве климе на број чедоморстава и олако приступање абортуса, овај грех је у равни са апостасијом. Занимљиво је да се наш Сабор ограничава на само апел као средство борбе против чедоморства. У овом малом прегледу нашли смо много места где би наш Сабор морао да конкретизује примену старих канона на данашње доба и прилике. Нажалост, чедоморство је сада отворено питање и у нашој Цркви. Не треба да чуди што апели не успевају. Отвореношћу тог, и сродних питања, бави се Сабор Цркве. Кад Сабор да одговор, можда ће и народ послушати апел.

Фејсбук коментари