Стојан Ковачевић (Срђевићи код Гацка, 31. мај 1821— Никшић, 1911) је био српски устанички војвода и хајдучки харамбаша. Четовао је тридесет година и прославио се у бројним биткама против турске и аустроугарске војске.

У хајдуке се одметнуо у време устанка Луке Вукаловића 1852. Заједно са њим у хајдуцима је био његов брат од стрица Петко Ковачевић. За време Вукаловићевог устанка контролисао је путеве Никшић-Гацко и Невесиње-Мостар и на тим путевима пресретао је и пљачкао турске караване и војне транспорте и палио је беговска имања. Четовао је све до Романије и свуда су нападали Турке, који су према народу зла чинили. Учествовао је и у боју на Граховцу 1858, када се истакао јунаштвом и био рањен. Када је Омер-паша Латас покренуо велику офанзиву 1862. против Црне Горе Стојан се прославио борбама у кланцу Дуга близу Никшића.

Када је Црна Гора склопила 1862. са Турцима мир Лука Вукаловић је обуставио нападе, али Стојан и Петко Ковачевић и браћа Радан су наставила са нападима, а после напада би обично прелазили на другу страну границе. Турци су због њихових акција почели да врше притисак на Црну Гору и прете новим ратом.За време мира после 1862. наставили су са хајдучким акцијама и нападима на Турке, а онда су их никшићки Турци заједно са редовном војском изненадили и ноћу опколили на једном подручју, где су били са својим породицама. Стојан је успео да побегне, али Турци су заробили његовога брата Петка Ковачевића и два његова сина. Петка су затворили у Мостару и убили. Стојан је након тога оформио нову чету од тридесет људи и наставио са нападима на Турке.

Годинама је изводио хајдучке нападе по Пиви, Бањанима и Дробњацима. Често се сукобљавао са црногорски кнезом Николом. Учествовао је 1869 у Бокељском или Кривошијском устанку против Аустрије.Током 1872. спровео је једну делегацију напредне омладине у Херцеговину, са циљем да се подигне устанак, али онда је кнез Никола дао да га изруче Турцима.Бањански јузбаша је Стојана предао Турцима из Билеће, који су онда Стојана одвели у Мостар и ставили га у тешке окове. Кнез Никола је након неког времена послао свог министра да тражи да се Стојан пусти, а за Стојана се заузео и руски конзул.Стојан је успео да побегне из добро чуванога затвора. Кнез Никола му је онемогућавао сваку акцију, да не би реметио односе са Турцима.

За време Херцеговачког устанка 1875. није се прикључио главнини устаничких снага, него је као самостални војвода командовао хајдучким четама, које би изводиле герилске акције у турској позадини и нападале им транспорте и конвоје. Прикључио би се главнини снага приликом опсаде утврђења, а посебно се истакао приликом заузимања утврђења Крстац. Својим јунаштвом се истакао у биткама На Крсцу, Касаби, Закамену, Невесињу и другде. Био је разочаран одлуком о окупацији Босне и Херцеговине, па је потписао петицију тражећи војну помоћ од Русије. Поново се средином 1881. одметнуо у хајдуке. Опљачкао је једну аустријску војну пошту, а када је уцењен на 100 дуката пребацио се са четом у Кривошију.

Његова чета је бројала 50-60 људи, а органозована је била тако да главнину чини 20 хајдука, а остали делују у одвојеним групама од по 6 до 10 људи. У јуну 1881. избила је побуна у Боки у подручју, где се Стојан пребацио. Након побуне у Кривошијама учествује и у Херцеговачком устанку 1882, у коме је један од главних. Припремао је најпре устанак у околини Гацка, Фоче и Горњег Подриња. Тај устанак у народу је био назван Стојанов вакат. У његову чету су се укључили Срби и муслимани. Устаници су формирали заједничко водство, а војне операције предводиле су старешине обе вере: Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, Салко Форта, Ибрахим-бег Ченгић Куталија. Успели су једно време да заузму Фочу. У гушењу устанка учествовало је 70.000 аустријских војника. Касније током тога устанка се сукобио са Богданом Зимоњићем и са кнезом Николом, па је маргинализован у устанку. Кнез Никола је сматрао да му штети у дипломатским односима са Аустроугарском, па је наредио да га на превару ухвате септембра 1882. и интернирају у Подгорици. После амнестије устаника 1885. населио се у Никшићу. Касније у време уставних борби у Црној Гори био је на страни клубаша, противника књаза Николе.

Када је Аустроугарска 1908. анектирала Босну и Херцеговину, тада је заједно са харамбашом Пером Тунгузом, тражио од краља Николе одобрење да подигне нови устанак у Херцеговини.

Умро је у дубокој старости у Никшићу и сахрањен, по жељи краља Николе, крај нове цркве у Никшићу. Са друге стране цркве сахрањен је, такође по Николиној жељи, велики црногорски јунак Новак Рамов Јововић. Краљ Никола је желио да та црква буде његово вјечно пребивалиште и да му на тај начин „вјечну стражу“ држе најбољи херцеговачки и најбољи црногорски јунак.

 

 

Извор: http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD_%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Фејсбук коментари