ШТА ЈЕ СТАРА СРБИЈА????

Стара Србија је географски термин, настао у Кнежевини Србији у 19. веку, за области које су чиниле језгро средњовековне Србије. Овај појам обухвата Рашку (Санџак), Косово, Метохију и Вардарску Македонију.

Није утврђено кад се први пут јавља име Стара Србија, бар не у писаним изворима иако је, по свој прилици, тај назив постојао дуже време у народу. Претпоставља се да је у народу настао за време Велике сеобе Срба 1690. године код избеглица и пресељеника на просторе Панонске низије.

У делима Јакова Игњатовића на неким местима – век и по после Велике сеобе – управо се апострофирао овај појам старог завичаја на Балкану – од новог завичаја у Хабзбуршкој монархији, и то под општим називом Старе Србије. Ипак овај појам није обухватао одређени географски појам већ је означавао генерално стари завичај.

Међутим прави историјски смисао појма и термина Стара Србија настао је тек почетком 19. века после стварања нове српске државе под Ђорђем Петровићем и Милошем Обреновићем, Србије, односно Кнежевине Србије, за разлику од неослобођеног дела некадашње (средњовековне) Старе Србије, која је и даље остала под турском влашћу, до 1877/78. године (једним, њеним северним, делом), односно до 1912. године, до коначног ослобођења.

У време Првог српског устанка и касније до средине 19. века ове територије су називане Арнаутлуком због владавине албанских пашалара у овим крајевима. Као Арнаутлук Стара Србија је означена и у Начертанију Илије Гарашанина из 1844. године.
Први је овај термин употребио Вук Стефановић Караџић означавајући у свом Српском рјечнику 1852. Прилеп као град у Старој Србији. На другом месту Вук пише да је Стара Србија она територија „нашега народа“ која је припадала српској држави пре турског освајања Балканског полуострва. Вук је свакако пре изласка Рјечника из штампе познавао термин Стара Србија. Још 1834. говорећи о Дебранима које је упознао на Цетињу Вук каже да се: „управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и Маћедонији“.

Већ 1854. јеромонах Гедеон Јосиф Јуришић у књизи Дечански првенац користи термин Стара Србија и чак даје први пут њен територијални опсег. По њему Стара Србија обухвата нахије Новопазарску, Пећку, Призренску, Ђаковичку, Косовску, Приштинску, Вучитрнску, Скопску, Врањску, Нишку и Лесковачку. То се отприлике поклапа са данашњом територијом Рашке области, Косова и Метохије и Македоније до Кичева и Велеса на југу и Кочана на истоку (обухвата Куманово, Тетово, Скопље и Гостивар).

Касније, током 19. века, Стара Србија се као термин учврстила као ознака за земљу етничког језгра и центра Српске средњовековне државе. Територијално се поклапала са територијом краљевине Србије уз територије на југу, које су у саставу Србије биле у време владавине краља Милутина. Дакле области Старе Рашке, Косова, Метохије, слив Биначке Мораве и северно Повардарје са Скопљем до градова Охрида, Прилепа и Штипа на југу. У 19. веку та територија се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и Црне Горе, а на југу и југоистоку границама српске Пећке архиепископије (пре 1346. године), односно јужним међама турског Скопског санџака (касније Косовског вилајета са седиштем у Приштини, односно у Скопљу).

Српска територијална потраживања од Турске током Српско-турских ратова (1876—1878) обухватала су Стару Србију, односнио Косовски вилајет који се унеколико са њом поклапао. У периоду од 1885. до 1912. територија Старе Србије је добила коначни облик у смерницама српске спољне политике и обухватала је територију Косовског вилајета и северозападног дела Битољског вилајета. (Реканска каза, Прилепска каза, Дебарска каза и Кичевска каза).

Јован Цвијић је Стару Србију коначно омеђио границама државе краља Милутина водећи се територијама које су европски географи 16-18. века означавали као Србију. Након Балканских ратова Краљевина Србија се повећала за 39.000 km² и 1.200.000 становника.

Предлогом Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији и о управи у њој из 1913. године била је предвиђена административна подела Старе Србије на 12 округа и 45 срезова.

Према овом предлогу закона, који је Министарство унутрашњих дела упутило Народној скупштини, предвиђени су били окрузи: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.

За време Краљевине СХС на овом простору је прво основана покрајина Јужна Србија. Она је укинута након доношења Видовданског устава 1921. године, када су укинути и окрузи, а уместо покрајина и округа на целој територији краљевине су формиране области. Године 1929, су уместо области основане бановине, које су постојале све до окупације Краљевине Југославије 1941. године. Највећи део Старе Србије припадао је Вардарској бановини.

Фејсбук коментари