Срђан Мркаја

“9 МАЈ ПРАЗНИК ПОЛИТИЧКЕ ШИЗОФРЕНИЈЕ ( ДАН ПОБЈЕДЕ НАД ЗДРАВИМ РАЗУМОМ )”

“Ко ходи с мудрима постаје мудар, а ко се држи с безумницима постаје гори”
(Прич. 13, 20).

“Шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога Живога…”
(2. Кор. 6,1417)

И опет марширају свечане царске заставе са крвавим пентаграмом , може ли то ? Опет часни крст са српом и чекићом ? Кажу велики отаџбински рат , питам које отаџбине ? СССР или Русије ? Да ли је то исто ? Кажу побједа над фашизмом , којим Италијанским ? Колико ми је познато нигдје друга га и није било осим у Италији а тај и такав фашизам богами је нас србе спашавао од усташког ножа и теко да би иједан србин опстао у далмацији и лици да није било војводе Ђујића и његових динараца који су захваљујући савезништву са фашистима спашавали тај народ јадни. Исто то је чинио и војвода Ђуришић који је у садејству са фашистима очистио Црну Гору од комунистичког зла. На страну што јудео-масонска и британско-бољшевичка пропаганда све органске идеје и покрете назива коликвијално “фашистичким” и при том прави једну општу збрку а тиме и вјешто стигматизира највећег непријатеља. Па да видимо ко су ту побједници и чију побједу ми величамо ?

10177403_465928680208736_4457708225599521671_n

Прије тога поставио бих четири питања Путиноманима који су овдје у Србији готтово сви уједно и Стаљинисти а себе радо доживљавају и као православне и родољубе ( потпуна политичка шизофренија ) :

1. Зашто Путин није ујединио РЗПЦ ( Руска Загранична Православа Црква ) и  МП ( Московска Патријаршија ) на темељима исповједања вјере РЗПЦ која је била истински православна него је то учинио на темељима Сергијанске и екуменистичке јереси ?

2. Зашто Путин инсистира на реторици , симболима и доктрини СССР и бољшевичке револуције и обнови мита о Стаљину ?

3. Зашто Путин не оконча легални аутогеноцид који врши Руска Федерација над руским народом путем абортуса а с обзиром на природни прираштај жуте расе и исламског фактора , јасно је ко убија своју дјецу ?

4. Зашто Путин прихвата концепт и идеју “евро-азије” а одбацује идеју “свете Русије” иако је евроазијатство једна интер-расистичка и религијски синкретистичка идеја потпуно страна Руској души и традицији а идеја “свете Русије” потпуно православна и монархистичка и у суштини и у форми ?

 

Леонид Решетњиков

“РУСИЈА СЕ МОРА ДА СЕ ВРАТИ НА ДУХОВНИ ПУТ КОЈИМ ЈЕ ИШЛА ХИЉАДУ ГОДИНА”

( Троцки је из Америке добио налог да препусти власт Стаљину )

 

 

Уочи обележавања Дана народног јединства и Казанске иконе Мајке Божије, у великом руском граду Јекатеринбургу је 30. октобра 2012. године одржана јавна трибина Средњег Урала „Јединство је оружје наше победе”.

На овом форуму је истовремено обележавано неколико значајних датума руске историје: 1150 година руске државности, 400 година од завршетка смутног времена у Руској држави и 200 година победе у рату 1812. године.

Форуму су присутствовали Митрополит Јекатеринбуршки и Верхотурски Кирил, губернатор Свердловске области Е. В. Кувајшев и преко две хиљаде гостију.  

Централно место припало је разматрању идеје народног јединства, изазовима са којима се суочава руска државност и тражењу места Русије у савременом свету. Главно изглагање имао је директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Петрович Решетњиков. 

Факти у целини преносе његов говор на овој јавној трибини:

Желим да говорим само као чедо Руске Православне Цркве, што и јесам у последње 23 године свог живота.

Двадесети век је век историјског слома православне Русије. У првој деценији ХХ века одрицање владајуће елите од руске духовности, традиције достигло је такве размере, да се може слободно говорити о њеном одрицању од историјске државности.

И то све у ситуацији када за време царствовања Императора Николаја II Русија достигла невиђени материјални процват. До 1914. број становника Руске империје повећао се са 125 млн. (према попису из 1897.) до 178 млн. људи, односно раст је био 53 милиона!

Русија је постајала богата, сита и цватућа држава. Парадоксално, али баш тај материјални раст постао је један од главних разлога повећања револуционарних тенденција у друштву. Многи нису издржали испит богатством и просперитетом, пожелели су да одбаце строга морална правила, да крену путем, којим се већ кретала Европа.

Православна монархија са њеним духовно-моралним кодексом, који намеће читавом народу, пре свега моралне обавезе, међу којима је прва – одано служење Отаџбини, почетком ХХ века је већ сметала. Личност Цара Николаја II изазивала је неразумевање и нервозу.

Бог је био поклонио Русији невероватног по својим духовним о људским особинама Цара. Император Николај II је спајао у себи непоколебљиву оданост Христу и Русији. Несхватање у руском друштву таквог Цара стварало је подлогу за ширење различитих гласина о њему.

Све је то објашњиво: Цар је, говорећи савременим језиком, остајао у православном пољу, а његови опоненти из политичке и интелектуалне елите су одавно то поље напустили. Мада, ни писања савремених тумача политике Николаја II не могу ни да се приближе правом схватању из истог разлога: они се још увек налазе у сасвим другом духовном пољу.

За велику већину руског просвећеног друштва, Николај II је био тиранин, реакционар и консервативац, који се упорно хвата за власт, по сваку цену. Шта год урадио Николај II, какву год одлуку донео, то друштво је све то осуђивало. Радикали свих врста и нијанси – сликари, песници, државни чиновници и индустријалци, издавачи и публицисте – наметали су Русији свој рецепт развоја. Осуде и порицање су постепено постајале смисао њиховог постојања.

Пад народа у грех 1917. постао је неминован узрок свих беда и несрећа које је доживела Русија у ХХ веку и од којих се ни до дан данас није опоравила. Песник Андреј Бели, гледајући у фебруару 1917. раздрагану револуционарну гомилу, у неком изненадном пророчком надахнућу написао је: „Четвртину ће вас погубити глад, мор и мач”.

Тако се тачно и догодило. У фебруару 1917. су се срушили државни и духовни ослонци руског народа, десио се озбиљан слом његовог традиционалног националног кода, одрицање од националне идеје, са којом је Русија живела хиљаду година. Фебруар 1917. је довео наш народ до Октобра, до бољшевизма. До те јединствене појаве у светској историји.

Ниједан режим ни пре ни после тога није доводио борбу са религијом и мржњу према свом националном начелу до нивоа главног задатка своје политике. „Морални” кредо бољшевизма формулисан је у Лењиновим речима: „Морално је оно што одговара интересима пролетаријата”. У пракси, иза вербалне „бриге” о интересима пролетаријата, крила се агресивна и доследна борба против религиозности. Достојевски је врло тачно окарактерисао суштину таквих људи – зли дуси.

Опседнутост злим дусима представљала је плодно тле за чувену „моралност” бољшевика која је дозвољавала да се људи уништавају на стотине хиљада, укључујући и представнике истог тог пролетаријата, само због њихове непогодности у делу светске револуције. Иста та моралност је дозвољавала да се руше храмови, пале иконе, иживљавања над светим моштима, убијање свештеника.

Православно-монархистичка свест руског народа била је озбиљно подривана у деценији која је претходила револуцији. Настали вакум бољшевици су успут попуњавали лажном религијом. Уместо Бога – вожд, уместо Царства Небеског – срећна будућност, комунизам који сви морају несебично да граде. Укратко, ђавоља замена.

Део становништва који је још увек имао православно схватање света и традицију, није је то прихватио. Тај део је био подвргнут физичком уништавању 20-их и 30-их година, а између 50-их и 80-их политичком гоњењу. Други део народа, нарочито онај који је ушао у совјетски период историје наше земље у младим годинама, а поготово они што су се родили после револуције, полако су прихватили ову јерес као своју идеологију, своју религију.

Са том лажном религијом већи део становништва је живео, правио је војне и радне подвиге, грешке и пропусте. Та религија је представљала објашњење смисла живота тих година. Баш због тога многи ни данас не могу да одвоје жито од кукоља, народне заблуде од свесних злочина режима, нису у стању да се одрекну лажног верског наслеђа комунистичког бољшевизма.

Усађивње у народну свест нове лажне религије одвијала се у Русији 20-их и 30-их година ударничким темпом: рушени су и затварани храмови (не само православни, већ и џамије, будистичке храмови и синагоге), свештеници су били масовно подвргавани репресијама, већина је била стрељана. Свуда су се постављали камени идоли-кипови.

05616768-0024-4665-a686-635ac531a040

 

Стари руски градови су махом добијали нова имена у част бољшевистских поглавара („светаца“ нове „религије“). Тако се на мапи РСФСР уместо Гатчине појавио се Троцк, уместо Јелисаветграда – Зиновјевск, уместо Петрограда – Ленинград. У таквом миљеу, преименовање старинског Царицина у Стаљинграда изгледало је 1925. као сасвим нормалан, обичан догађај.

Јосиф Стаљин је давно постао мит који изазива или ужас или усхићење. „Стаљинистички логори”, „стаљинистичке чистке” – ти, са опроштењем, историјски „брендови”, одавно су постали део наше свести.

Међутим, мало ко обраћа пажњу на то да су репресије и логори – колико год да јесу стаљинистички – исто толико заслуга Лењина, Ђержинског, Бухарина, Хрушчова. Читавог болшевистског врха који је створио тај систем, који је изродио те страшне, накарадне појаве.

У међувремену, разумевање истинске улоге Стаљина и историјских процеса и догађаја уопште, могуће је само у оквиру православног схватања света.

Стаљин је био активни руководилац бољшевичког режима. Он сноси директну одговорност за ту политику и за та безакоња која су попримила масовне размере у СССР између 20-их и 50-их година ХХ века. Стаљинизам, односно режим који је настао почетком Великог Отаџбинског рата, у вези неких питања повремено је декларисао другачије догме, неголи лењински бољшевизам.

Међутим, поједине идеолошко-политичке разлике између лењинског и стаљинистичког режима не могу да пониште њихову очигледну заједничку идејну основу.

Апсолутно је неоправдано тражити принципијелну разлику између приступа Лењина, Троцког и Стаљина.

400den13967

Људи су за сву тројицу били потрошни материјал, а Русија – полигон за социјалистичко-политички експеримент. Мада, ако су Троцки и Лењин циљали на његово спровођење у „светским размерама” и растварање Русије у светској социјалистичкој држави (зар не личи на варијанту светске владе?), Стаљин је, сударивши се са несавладивим проблемима у реализацији тих планова, радио на претварању земље у совјетску империју.

Неки потези Стаљина су се у извесној мери поклопили са интересима препорода историјске Русије. Али, само су се поклопили.

Он је, убрзо након преузимања власти, схватио да је изградња његове империје, чије језгро становништва и даље чине Руси, немогућа без коришћења елемената руске државности. Последња чињеница често доводи у заблуду људе који мало верују или који не верују уопште, који прихватају такве прагматичне приступе Стаљина малтене као потврду његове тежње да се обнови историјска Русија.

То је заблуда. Овде је реч о класичној ђавољој замени.

Мистификовани „црвени цар” Стаљин опасан је и утолико што његов лик непријатељи Русије могу са неком надом да искористе у борби са идејом Свете Руси.

Ни Лењин, ни Троцки, а камоли кумири савременог либерализма нису способни да поведу народ за собом: они су евидентно одвратни и безобразни. Стаљин-мит, као врховно божанство бољшевичке лажне религије, као свирепи али „праведни” бог, може да буде привлачан за људе који су духовно неразвијени или који још увек траже пут ка Истини. Али, са Стаљином-митом неизбежно ће се вратити и конкретни „Стаљин”: са терором, размирицама, волунтаризмом, прогањањем вере.

То је лако објаснити јер са њим неће бити Бога, а то значи да неће бити мира у срцима и душама, да неће бити љубави и смиривања надмености.

Истинска монархија је вечна, јер се она не своди на конкретну личност, на тиранију, већ признаје изнад себе Бога и служи Њему и свом народу.8042b913013cc7273afa2bfdafa0fa99

Међутим монархија захтева од свог народа знатно већи ниво духовног развоја, него што захтевају република или диктатура. Руски истакнути мислилац Иван А. Иљин писао је:

„Велика је илузија да је „најлакше” уздићи на Престо законитог Господара. Јер, законитог Господара треба заслужити срцем, вољом и делима. Монархија није најлакши и приступачан начин државности, већ је најтежи, јер је духовно најдубљи вид уређења, вид који духовно тражи од народа монархистичку правну свест”.

Духовно ослабљеном народу лик „црвеног цара” или „ефикасног менаџера” ближи је и јаснији него лик Помазаника Божијег. Стаљин је сушта супротност Императору Николају II. На духовном плану они су неспојиви, као што је немогуће спојити ђаволско и Божанско.

Запањујуће је како то не разумеју људи који називају себе православцима.

Стаљин је природна и директна последица одметања руског друштва од Бога и историјске Русије, одметања које се догодило 1917. Узимам на себе одговорност да тврдим да је Стаљин био послат Русији као казна за то одметање. Међутим, ово би требало да буде јасно сваком мислећем човеку.42326_original

Народ, који није желео да има изнад себе Помазаника Божијег, добио је суровог владара, у којем се спојила читава страшна постреволуционарна епоха. Стаљина је избацила на површину та тамна снага руског друштва, која се зародила услед издаје вере, бацања у заборав идеала и традиције предака.

Кад се одлучивало ко ће да стане на чело Совјетске Русије после Лењина, „чаробњаци” иза кулиса, који су се сместили у Америци, нису могли да остану по страни. Њима је више одговарао пословни и прагматични Стаљин, него причљиви и конфликтни Троцки.

У Вашингтону и Њујорку су сматрали да је јачање СССР врло корисно, као стварање противтеже амбицијама Лондона у Европи и перспективама ускрснућа јаке Немачке.

Један од тих „чаробњака”, који се крио иза псеудонима, послао је 1928. из Њујорка Троцком у Алма-Ату телеграм у којем је од дотичног захтевао „да се истог часа одрекне борбе и да „преда власт” Стаљину.

Без ове подршке, Стаљину би било тешко депортовати из земље „вечито упаљеног” Лава Давидовича. Значајно је да је Стаљин, и после Троцког, још дуго настављао његову економску политику. Главне пароле Троцког „Стиснућемо богатог сељака!“ и „Индустријализација читаве земље!“ спровођене су се под руководством Стаљина.

Неке од одлука Троцког, са којима Стаљин категорички није био сагласан, као што је изградња Днепрогеса, биле су одмах оствариване, јер је за то био заинтересован амерички капитал, који је узео активно учешће у овом „комунистичком градилишту“.

чему је скривени разлог америчке филантропије? Председник Е. Хувер се 1929. састао са највиђенијим предузетницима САД из центра Расела. Они су рекли Хуверу:

„Долази криза, можемо да покушамо да избегнемо тешку ситуацију, у којој могу да се нађу САД, тако што ћемо променити распоред снага у свету. Зато треба пружити помоћ Русији, како би се она коначно решила последица грађанског рата, и помоћи Немачкој да се реши стега Версајског мира“.

Хувер је приговорио: „Али, за то је потребан новац, неколико милијарди. А и зашто то нама треба, шта ће бити после?“ „А после треба сукобити Русију и Немачку да би, повративши се после кризе, САД остале један на један са оним који опстане“.

5106-774782

ДЕМОГРАФСКИ ГУБИЦИ РУСИЈЕ ИЗАЗВАНИ ПОБАЧАЈИМА ВЕЋИ НЕГО ГУБИЦИ У ТРИ ВЕЛИКА РАТА

 

У Русији број прекида трудноће у последње време благо опада, али је и даље веома висок. Либерални совјетски закони о абортусима су мање више-остали непромењени. Та чињеница, у комбинацији са неким другим факторима, има за последицу да се демографски губици изазвани вештачким прекидањем трудноће у Русији у 20. веку могу упоредити са губицима у три велика рата.

Демографски губици изазвани абортусима у периоду од шездесетих до осамдесетих година двадесетог века нанели су Русији 2,5 пута веће губитке него Први светски рат, Руски грађански рат и Велики отаџбински рат заједно. У последњих пет година број абортуса у земљи опада, али та динамика засад није нарочито приметна. У циљу даљег побољшања тог показатеља Министарство здравља намерава да посвети посебну пажњу оснивању кризних центара за труднице и организовању психолошке помоћи.

Статистика абортуса у СССР-у је дуго била тајна, али објављивање података осамдесетих година посведочило је да је земља заузимала једно од првих места у свету по броју абортуса. Према подацима истраживања медицинског демографа, доктора медицинских наука Јелизавете Садвокасове, 1959. на једну жену у репродуктивном добу у просеку се обављало око 4 абортуса. Истовремено, како је у својим радовима истицала Садвокасова, широка легализација абортуса није довела до потпуног искорењивања нелегалних побачаја.

У периоду од шездесетих до осамдесетих година појавила се тенденција ка смањењу броја абортуса, али општи показатељи су још дуго остали веома високи: просечан годишњи број абортуса био је већи од 4,5 милиона. Процењујући размере овакве динамике, чувени руски демограф Венијамин Башлачев истиче да су абортуси у периоду од шездесетих до осамдесетих година нанели Русији 2,5 пута веће демографске губитке него Први светски рат, Руски грађански рат и Велики отаџбински рат заједно.

Русија је 2011. имала 143 милиона становника, што је 5,7 милиона мање него у моменту распада СССР-а 1991. Као узроке смањења броја становника стручњаци наводе алкохолизам, лошу исхрану, одсуство физичке активности, као и либералност совјетских закона у сфери абортуса. У октобру 2011. руски парламент је усвојио нацрт закона који је додатно ограничио рок за обављање абортуса. Ипак, закон није садржао услове које су предложили представници Руске православне цркве (увођење обавезне сагласности мужа и родитеља малолетних девојака у процедуру).

Иницијатива за избацивање абортуса са списка бесплатних медицинских услуга, која је узета у разматрање у новембру 2013, није добила подршку представника Министарства здравља. Директорка Одељења за акушерство и медицинску негу деце при Министарству здравља Русије Јелена Бајбарина је у интервјуу који су медији објавили истакла да су бојазни министарства повезане са могућим растом броја илегалних абортуса, јер је „код илегалних побачаја изузетно висока смртност жена“.

Бајбарина је раније, коментаришући ову тему у интервјуу за РИА „Новости“, говорила о смањењу броја абортуса у земљи. У августу 2013. објављени су подаци према којима се на сваких 100 порођаја обави око 50 абортуса. Према статистичким подацима у 2012. је обављено преко 900 хиљада абортуса, што чини 49,7 случајева на 100 порођаја. „Код нас је број абортуса у опадању, у 2008. их је било 1,236 милиона, а у 2012. тај број се смањио на 935 хиљада. Ипак, тај показатељ је изузетно висок, што доприноси проблему неплодности“, рекла је Бајбарина.

Према мишљењу Бајбарине, подстицаји за даље опадање броја абортуса биће васпитни рад са становништвом, као и организовање службе за помоћ женама које су се нашле у тешкој животној ситуацији и одлучиле да абортирају.

„Министарство здравља подржава отварање кризних центара за труднице и организовање психолошко-педагошке помоћи социјалних радника – сматрамо да је такав пут ка смањењу броја абортуса најперспективнији и најхуманији“, закључила је она.

Извор: Руска реч

У Русији се процењује да је 80% жена (укупно од свих Рускиња) имало абортус, и то од два до 20 комада по особи. Стопа смртности је 200% виша од стопе рађања. У Санкт Петербургу (четири милиона становника) се по званичним извештајима годишње обави 50.000 абоортуса, а процењује се да их је дупло више.

 

Фејсбук коментари