Picture

​И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео in ekstenso многа писма и исправе с краја XV и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина;1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш.“(Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица.Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српским словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. XXI, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”.
(У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник I, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. XVI.

Picture
А. Карабеговић Хасанбегови – У очи Видова 1898. ”Босанска вила”

​Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2, јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћена Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика и с друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао…”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма“.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи… Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна, пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје…“
Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звата “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачка слова”.Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела.Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица…” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи… чиновници хрватске и пољске народности…”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци србски, приморски и околине, писали србском ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво србско писмо, а тежња постоји да не буде уопште србско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић

Чикаго, 1963.

Преузето Са Интернет Презентације:https://srbski.weebly.com Датум Преузимања 10.04.2018.
                                                   

                                                       Хасан М. Ребац

                          Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини

                                         (политичка прошлост)
У нашем јавном животу настале су групације не баш онаке какве је себи замишљала наша омладина у својим дебатама о југословенској идеологији у Бечу пред Видовдан 1914. год, када се окупила да прослави педесетогодишњицу друштва „Зоре”. При стварању групација играли су улогу многи моменти, које је бујна машта наших омладинаца просто превидела. Ми имамо данас врло чудноватих политичких група, али је свакако најчудноватија група наших муслимана у Босни и Херцеговини, дакле муслимана наше расе, крви и језика.
Док су се наши Хрвати, под утицајем свога донедавног живота и сватања, груписали чисто племенски, а исто тако и Словенци, само са нарочито подвученом верском политичком нотом, наши муслимани нису извели своје груписање ни по племенској припадности ни по некој нарочитој својој верској политици него по својој заосталости у старим навикама, по своме тешком привикавању европској цивилизацији, и по своме још задржаном романтичарском менталитету, али је то све заогрнуто једним врло танким верским плаштом, из чисто дуго уобичајене навике. Да бисмо потпуно сватили став наших муслимана, најбоље ће бити да се упознамо с неким елементима њихове вере, који заправо и чине главну разлику између ње и хришћанства.
Исламска вера дели цео свет на двоје, на „дари ислам” и на „дари харб”, т. ј. на свет где господари Ислам и на свет против кога муслимани треба да воде рат, или, кратко, на муслимански и немуслимански свет. Само монотеисти не-муслимани могу живети у исламској држави ако плаћају кораном предвиђен порез на главу и ако се покоравају законима, а оним који то неће и свим политеистима најављен је рат до истраге. Цела замисао ислама је да он буде господар, а нема нигде ни помена нити о апсолутној једнакости, а камо ли о подређености с другом којом вером. Поред овога, у корану је изричито наглашено да у исламу нема клира („ла рухбанијете филислами”), а то значи: муслиману ни у којој прилици, од рођења до смрти, није потребан свештеник, па тога уопште и нема, него је сваки муслиман сам себи свештеник; али, кад их има више, заједно бирају једног између себе да буде први међу једнакима, и овај их предводи, а сви остали у једнакој мери сарађују.
Ова два момента су врло важна за разумевање муслимана и њихове психе. Кад муслимани имају своју самосталну државу, они, руковођени тим двама начелима, имају иницијативу за акцију на свим пољима људског настојања, тада су они позитивни у свом правцу, и као такви дали су у своје време арапску и перзиско-муслиманску цивилизацију, и турску војну организацију, базирајући све своје творевине на коранским прописима. Међутим, други је случај кад муслимани изгубе своју самосталну исламску државну заједницу и хегеминију; онда изгубе компас, престаје њихова активност, завуку се у саме себе постану потпуно дефанзивни, и систематски пропадају у средини некоранске концепције.
Наши муслимани српске крви и језика били су под Турцима носиоци турске државне идеје у нашим крајевима, јер је то била у исто доба муслиманска државна идеја. Имали су турског султана, који је био први верник међу њима, који је био халифа и који их је водио у свете ратове против свих неверника. После окупације настала је неугодна измена: наши муслимани, који су се дотад управљали по коранском сватању државе, били су присиљени да живе у држави по законима који им не само не дају првенство него их чак и унижавају и стављају у други ред грађана. То их доводи до очајања и стотине хиљада њих напуштају своју Босну, коју су толико волели и коју у туђини и сада још воле, селе се у бели туђи свет, али онамо где се корански појима држава. Они који су остали пустили су се животу као тиква низ воду, не дају од себе знака јавног живота: животарили су и стално ишчекивали неки рат и, помоћу њега, повратак муслиманске државе; а други су пропадајући стално ишчекивали кад ће осванути судњи дан, јер у простом муслиманском свету живи предање да ће пред судњи дан превладати неверници, а муслимани ће ићи Меки и Медини одакле је и почело проповедање праве вере у Бога – Ислама. Нико није хтио да учи модерне школе „неверничке”, нарочито нико од кољеновића; тек после дужег времена почела их је посећивати сиротиња, па и она само намамљена стипендијама и помоћима већ у основној школи.
Тако се то животарило до 1899. год, кад се десио један ситан и незнатан догађај, али који је дао врло велике последице по наше муслимане. Те године, у околини Мостара, католичке свештенице — часне сестре украду муслиманску сеоску девојчицу, неку Фату Омановић, покатоличе је и венчају за неког младића. Кад се за ово сазнало у Мостару, масе муслиманске, узбуне се и образују одбор, којем ставе у дужност да најенергичније тражи од власти да пронађу отету девојку и да је врате вери и родитељима. Аустриске власти нису узеле озбиљно овај покрет, и на захтеве ладно су одговориле да је „крив слаб верски одгој муслимана у Босни и Херцеговини да се оваке ствари могу дешавати”. Овакав одговор и овакав став власти узбуни целу Босну и Херцеговину, и мало по мало покрет за враћање отете девојке родитељима и вери претвори се у покрет и борбу за аутономију верских и верско-просветних вакуфских добара и установа муслиманских у Босни и Херцеговини. Борба је била врло упорна с обадве стране, и трајала је пуних десет година, док се није окончала свршетком анексионе кризе кад су аустриске власти, царском санкцијом од 15 априла 1909. год., одобриле „Статут за аутономну управу исламских вјерских и вакуфско-меарифских послова у Босни и Херцеговини.”
Анексија Босне и Херцеговине је најпоразније деловала на наше муслимане. Кад је проглас о анексији освануо по зидовима босанских вароши, Срби православне вере били су бледи и ћутљиви, и давали су утисак људи који неизмерно пате, али ипак савлађују бол и уздају се да ће им неко притећи у помоћ и ублажити бол, Међутим. Срби муслиманске вере изгубили су били потпуно главу; изгубили су сваку наду и уздање и јавно су плакали као деца.
Православни Срби имали су у својим најширим народним слојевима дубок национални осећај, знали су да имају браћу и изван Босне, који имају своје самосталне државе и чекали су од њих акцију, уз припомоћ Русије те су своју снагу чували за тај моменат. Зато су они могли да очувају свој национални морал и отпорност.
Срби муслиманске вере, међутим, кроз четири века удаљавани од националног идеала, борећи се за чисто верски исламски идеал, нису осећали своју браћу у Србији и Црној Гори, а још мање у Русији, и све су очекивали од браће по вери, Турака. Анексија им је порушила све наде и сва очекивања заувек. Место поруке „биће дана од мејдана”, они сазнају горку истину да су их Турци продали Аустрији јефтиније но што се овнови по глави продају. Ради тога је завладало очајање међу њима, и почела је нагла сеоба у бели свет, ближе Меки и Медини. Услед тога им је отпорност у борби за верску аутономију потпуно ослабила. Аустрија искористи овај повољни тренутак, те убрзо иза анексије долази до компромиса, и борба за верску аутономију завршава се споменутим аутономним статутом.
Вакуфско-Меарифски Аутономни Статут организује све муслимане у Босни и Херцеговини верски, како нису били никада организовани, ни за турско доба. Најмања јединица је џемат (слично парохији), где џематлије бирају председника (џематбашу) и шаљу делегата у среско место. Делегати џемата у среској скупштини бирају среско вакуфско поверенство и делегате за окружну скупштину у окружном месту где опет ови бирају чланове за вакуфско-меарифски сабор у Сарајеву и чланове изборне хоџинске курије. Вакуфски сабор је централни и врховни аутономни орган за управу свих верских и верско-просветних имања, и за решавање свих верско-имовних и верско-политичких питања, а има своје редовно и ванредно заседање. Изборна хоџинска курија састоји се из верски учених људи, и састаје се кад треба изабрати Реисулулему (поглавицу верских зналаца), или чланове улима меџлиса, (највише верске установе), који се брине о чисто теолошким и теолошко–просветним проблемима и узима видна учешћа и у вакуфском сабору. Вакуфско-меарифске и верске аутономне власти решавају самосталао све ствари које по статуту припадају њиховој надлежности, а против тих решења не може се тражити никаква правна заштита од земаљских власти, сем ако су дошла у противност са којим општим законом. Нижи органи улема меџлиса су, муфтије, којих има толико колико има у Босни округа односно области, са седиштем у окружном месту.
Вакуфско и верско-просветном аутономијом муслимани су добили да сами управљају свим питањима своје догматске и материјалне природе. Могли су дакле да се побрину за бољи „верски одгој”, да се не би могле десити крађе и католичење муслиманскнх девојака и уопште младежи, и да им се не руше џамије, нити њиховим имањем дижу католичке богомоље. Деловање верске аутономије имало је многоструке последице. Одмах је престала сеоба муслимана у свет. Чим је почела борба за верску аутономију осетила се потреба школованих људи, већ тада је разбијена предрасуда да се у “швапским” школама ђауре муслимани, и било је довољно муслиманске деце у школама. Кад је добивена аутономија, и кад је анексијом дефинитивно скинут с дневног реда државно-правни положај Босне наш муслимански свет бацио се најпреданије на школовање младежи у свим правцима; да би се омогућило школовање и сиротој деци, основано је културно просветно друштво „Гајрет”.

ЗНАК ГАЈРЕТА

ЗНАК ГАЈРЕТА

Године 1899., кад је почела борба за верску аутономиу, муслимански наш свет имао је у борби и у опозицији добра савезника и друга у својој браћи православним Србима који су се исто тако борили за своју верску аутономију. Иако је и православни и муслимански свет тада све гледао кроз своју верску призму, ипак је заједнички непријатељ, аустријска власт, учинио да су се прваци и једних и других нашли заједно, често заједнички иступали, и у свему се међусобно помагали. Наш муслимански свет, иако је то неоспорно део српског народа у својој вековној концепцији исламске државе изгубио је осећај своје националне припадности па и сада, у заједничкој борби с православном браћом против католичке Аустрије за верску аутономију, није се називао формално Србима него само Србофилима, нешто ради тога што је био нагао прелаз од имена чисто верског карактера, а највише ради тога што је православним Србима име Србин било синоним верском називу православном, Ипак су тадањи прваци муслимана запливали били у струје које би их неминовно довеле да постану присташе и борци праве српске националне мисли како то најбоље сведочи већ тада покрет муслиманске омладине окупљене око Османа Ђикића, која се већ престала називати србофилском и усвојила прави назив Срба муслиманске вере. Овако буђење и развијање српске свести код наших муслимана било је за аустријску политику врло незгодно, и њезине власти су биле упрле све силе да спрече тај развитак. Све могуће су употребиле у ту сврху, али им је то врло слабо успевало, све до анексије и до оне чувене босанске уставности, где се у парламенат бирало по верама и по куријама, а одлуке саборске постајале правоваљане тек кад их одобри и Беч и Пешта. Тек кад је почео „парламентарни” живот Босне и муслимански свет добио своју верску аутономију, и кад га је дуга борба изнурила и анексија разорила, изнурен дугом борбом и разочаран анексијом, тек тада је успела Аустрија у својимнамерама. Она је на разне начине умекшала прваке наших муслимана, а верским системом аутономије развила је, место српске националне свести верску муслиманску свест, па је изгледало да ствара муслиманску нацију. Систематски се протурало кроз штампу «Српски народ» за наше православље, «Хрватски народ» за наше католике, а «муслимански народ» за наше муслимане. Ово је толико успело да су и најинтелигентнији Срби православни ову поделу примили и у својој штампи практиковали. Аустрији је дакле успело да од првака наших муслимана, некадањих опозиционара и србофила, направи гувернаменталне људе, а ускоро затим аустрофиле и србофобе. Једино није успела у овом код групе омладине која се окупила била око Османа Ђикића; она је већ тада носила праву српску националну заставу, па ју је пронела и кроз Светски Рат, све до наших дана. Поред ова два типа наших муслимана има и трећи: они који су за време десетогодишње борбе за верску аутономију били на страна Аустрије, они су се називали Бошњацима и Хрватима, а народ их је називао «мехкишима» или «прдектерима», јер су били за народну ствар сумњиви (фердехтиг). Кад су борца за аутономију постали владини, аустриске власти издале су наредбу својим дотадањим хизмећарима, названим прдектерима, да се повуку и ћуте до даље наредбе, што су ови најпослушније и учинили.
У оваким приликама и околностима затиче наше муслимане и Балкански Рат, који врло отежава нашу националну ноту међу нашим муслиманима. Балканским Ратом наново се буди код наших муслимана успавани исламски инстинкт поделе целог света на муслимански и немуслимански део и појавила се нада да може доћи до победе муслимана не само над балканским Савезом, него их је њихова припроста наивност довела и до маштања да ће муслиманска држава, Турска, отерати чак и Швабу из Босне. Колико је и како деловао Балкански Рат на наше муслимане, најбоље ћемо показати једним примером. У Мостару је био млад и богат трговац Мухамед Велић, који је само основну школу свршио; био је познат као толики србофил да се готово признавао Србином. Прва вест о Балканском Рату изазове нешто неочекивано у души тога човека. Нестане га из Мостара, а доцније се сазнало да је погинуо у борби бранећи Скадар од Црногораца.
Било је доста наших муслимана који су мање узимали учешћа у народном покрету, а који су отишли у турске добровољце. Додуше, аустриске власти чиниле су им у томе све могуће олакшице. Брзе ратне операције испале су потпуно обрнуто надама наших муслимана. То је учинило да нестане сваке љубави између маса наших муслимана и православних а вешта аустриска штампа је одлично искористила овај повољни момент за њу; место љубави свуда је сејала најбесомучнију мржњу између та два наша народна елемента. У ову акцију Аустрија је била ставила цео свој службени и неслужбени (прдектерски) апарат. За илустрацију навешћемо један пример, Један тадањи професор муслиман, у своме крају познат као »прдектер«, писао је у »хрватском дневнику« таке оде Турцима а погрде о Србима да је то приметио чак у Бечу професор г. Милан Решетар. Овај поступак бившег његова ђака толико је разгњевио старог професора да је поред све своје удаљености од политике, сматрао за своју дужност да на те срамне чланке свога неваљалог ђака одговори низом чланака у листу »Дубровник« под својим потписом. А какви су тек били они који су били стално под утицајем аустриских језуита и нису имали прилике ни да виде поштеног, и честитог Г. Решетара, а камо ли да добију његове симпатије.
После свршеног светског Рата, кад је и најшира јавност увидела, шта је Аустрија намеравала за време Балканског Рата, јасно је постало зашто је Аустрија онако грозничаво радила да што више завади Србе православне са Србима муслиманске вере. Од Балканског Рата до Сарајевског Атентата дакле до грозног повода рату, није престајала организована и бесомучна пропаганда завађања православних и муслимана. Последица ове пропаганде било је необично запето стање између ова два елемента, а дошло је до ерупције погромима против Срба православних и дела национално свесних муслимана одмах иза Видовданског Атентата, у којима је узео учешћа сав службени апарат и сав олош католички и муслимански, нарочито некадањи „прдектери”. Тој пропаганди имају се приписати сва доцнија шуцкорска недела и свирепства «Босанаца» у Србији. Услед ове пропаганде муслиманске масе желеле су победу аустријског оружја, а кад је и Турска ступила у рат као савезник Аустрије, онда су свом душом биле за победу аустријског и турског оружја. Рат су назвали светим Ратом, и по џамијама су држали молепствија за победу над Србијом и њеним савезницима. Тада су широки слојеви муслимана тврдо веровали да је султан халифа направио уговор с Аустријом да, у случају победе, Босна припадне Турској, дакле муслиманској држави. Док су побожни старци муслимани молили Бога за победу, млађи и јачи су гонили православне Србе, а нарочито су показивали бес над Србима муслиманима из групе Османа Ђикића.
Рат је трајао дуго, и нико није био поштеђен од жртава, нарочито у нашој Босни. Аустрија је узимала све, чак и од ,,својих верних и драгих католика и муслимана”. Зато су и ови попустили у својој ревности, и напослетку чезнули за миром, па макар и с поразом Аустрије па чак и Турске. Долазак ослободилачке војске дочекан је истински радосно од огромне већине, јер је то значило мир и повратак на огњиште али кривци очекивали су опроштење а велики су се предали судбини, смишљајући како ће се оправдати кад их позову на одговор. Ослободиоци нису никога повукли на одговорност; кривци су поштеђени, правда није удовољена, и због тога су одмах наступиле рђаве последице. Место да се прави кривци казне, почеше да горе куће недужних сиромашних сељака муслимана по селима, од којих је власт била далеко, а уз то није имала у прво време ни ауторитета. Ови догађаји, ширећи се, необично су порасли, и међу муслиманима се појавила паника. Осетише се незаштићени, и због тога су почели да збијају редове, да се групишу за одбрану. Како је зло долазило од православних, за вође им се натурише махом они који су требали бити кажњени за своја недела. Тако се, скоро спонтано, формирала фаланга муслиманских редова; тако је постала политичка странка која носи име организације, и у којој су се окупили по вери али не да бране веру него иметак и живот, а верско обележје натурено је силом околности.


Ни у једном делу наше отаџбине није био народ толико неспреман за управу и позитиван рад као у Босни и Херцеговини. Узрока овоме има више. Српска интелигенција није знала да се снађе одмах по ослобођењу, јер она која је била способна да жртвује, прегара и пати за своје идеале, при наглом преокрету није умела да догађајима даде правац, који су народни и државни интереси захтевали. С друге стране, некажњавање опште познатих ратних криваца и злочинаца, затим парламентарни демократизам, и опште тајно право гласа, учинише да су се окупљеним муслиманским масама ставили на чело све изразити и окаљени србофоби, који не само да нису никада били уз народне идеале него су увек били против њих.
У почетку главно питање нашег државног живота Босне било је аграрно питање, које су форсирале православне партије, а које је било уперено најаче против муслимана. Католици су у овом питању приправили улогу посматрача, а кад је примљена и узакоњена теза православних, користили су се на штету муслимана свакако у истој мери као и православни. Ово питање уноси један нов елемент за заоштравање односа између православних и муслимана. У политичком животу Босне од ослобођења само се говори о житањима која против муслимана заступају православни; а католици су били увек као узгредни. Овакав однос је био дакле од ослобођења до скора. Међутим, у последње време јавља се промена. Свуда је заведен ред и безбедност, дакле престале су паљевине и убиства муслимана. Аграрно питање у Босни готово је потпуно скинуто с дневног реда, јер је у главном решено. У Турској, муслиманској држави, која је била све до недавна звезда водиља за наше муслимане, протеран је халифа и укинуто то звање; Турска држава престала је носити муслимански верски карактер, постала је само национална турско-османлиска република, која се потпуно модернизује, која укида шеријатске судове, укида верске школе медресе, одбацује не само чалме и турбане свих боја и димензија него чак и фесове, и уводи облигатно ношење шешира као и друге „неверничке” одеће. Најпосле, десило се и последње чудо, велико чудо, барем за наше верски груписане муслимане, – измирили су се и споразумели Београд и Загреб. Све то учинило је да је муслиманска југословенска организација као партија остала без програма. Због свега тога данас се у Босни љуљају муслиманске масе. Међу њима је право врење и оне и њихове вође траже пут којим да крену.
Муслиманске масе су партиски дубоко деморалисане услед свих досадањих неуспеха, и тако дуге опозиције и економске изнурености и оне траже себи склоништа.
По своме васпитању у фамилији и у својој средини, ослањајући се на своју бурну прошлост и на своју борбеност и јак темпераменат, наши муслимани нерадо трпе промене. Сви догађаји око њих, међутим, таки су, да их све сили на промену и они се данас смишљају и таласају. Ако неувиђавност православних Срба буде и даље потрајала, треба рачунати с тим да ће муслимани отићи на другу страну, куда их маме и где су им широм отворили врата.
Хасан М. Ребац
(Летопис Матице српске, књ. 306, 1925, св. 2-3, стр. 109-118)

Салих Селимовић

Салих Селимовић: Ми муслимани смо већином Срби

Историчар и публициста Салих Селимовић казао је да су велика већина Муслимана на простору Балкана поријеклом Срби. 

Он је навео да је српски језик матерњи језик Муслимана, додајући да се и на турском двору писало се и говорило српским језиком, а, између осталог, и султан Сулејман Законодавац одлично је говорио српски. Селимовић је рекао да је некада код Муслимана постојао култ Светог Саве, додајући да су Муслимани у Старој Рашкој знали да су српског поријекла и да су прије исламизације били православци.

Он је казао да многима – прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су Муслимани у Србији посебан народ, није одговарало да се прихвати да су Муслимани српског поријекла.

„Такво рјешење није одговарало ни страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања њеног државног територија“, истакао је Селимовић.

Интервју са Салихом Селимовићем, преносимо интегрално…

  • Зашто је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори?

Зато што су велика већина наших Муслимана Срби исламске вероисповести. Ако би се то званично прихватило, увећао би се српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су Муслимани у Србији посебан народ.

Такво решење није одговарало ни страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања њеног државног територија.

  • Истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?

Преовлађују економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Колективних прелазака скоро да није било.

  • Када се исламизација догодила?

На подручју Рашке масовнија крајем 17. и највећим делом у 18. веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио тек у првој половини 19. века. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. века јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације.

И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј. робови божји, како би прикрили хришћанско порекло оца. Мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и поседника баштина су хришћани са српским именима.

  • Ко је вршио те пописе?

Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и, што се историјске науке тиче, више нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и Муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла, који су као турски чиновници, улеме, војници и војне старешине боравили у Рашкој.

  • Колики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?

Занемарљив.

  • Ко је од српских породица у Старој Рашкој међу првима окренуо леђа православљу?

Први који су прихватили ислам из редова крупне властеле били су Иса-бег Исаковић из српске породице Хранушића, Ахмет-паша Херцеговић, трећи син Стјепана Вукчића Косаче, Ахмет-бег Вранешевић, син кнеза Херака Вранеша, као и други његов син Љубо, поставши Ибрахим-бег Вранешевић, Скендер-бег Црнојевић, син Ивана Црнојевића, Скендер-бег Михаиловић, Јован-бег Расовац у долини Лима, који по предању потиче од неког потомка кнеза Мирослава, Иса-бег Краљевић из босанске краљевске куће принц Сигисмунд Котроманић и низ других.

Од претка Љуба, сина кнеза Херака, чувени су херцеговачки бегови Љубовићи. У тек основаном Јени Базару, тј. Новом Пазару, исламизирано становништво је било у већини већ 1485. године, јер је од 238 кућа 167 било муслиманских, а 71 хришћанска. Међутим, у селима око Новог Пазара и до краја 17. века у већини је живело хришћанско становништво, али је исламизација постепено попримала масовнији карактер.

  • Занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик.

И поред петовековне владавине Османлија, наши Муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик, којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица.

Извесно време у 16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски.

  • Српски је био један од четири званична језика на турском двору?

То је неспорна чињеница. Постојало је и тзв. беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо, којим су се отменији муслимански кругови служили све до почетка 20. века.

Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631. године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турских власти, а песник Илхамија је то и главом платио.

  • Шта је још сачувано осим језика?

Осим језика и писма, наши Муслимани су сачували и многе хришћанске и предхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада Муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Био сам фрапиран колико су старији Муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима.

Само да наведем пример празновања и саборовања летњег св. Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су Муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, тј. на Илијиндан, којег наши Муслимани називају Алиђун.

  • До подне Илија, од подне Алија…

Управо тако. По народној традицији, Илија Куч се тачно у подне „потурчио“, тј. исламизирао, и постао Алија.

  • Ви наводите да је код Муслимана постојао култ Светог Саве?

И те како је био присутан код Муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су Муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исламизације били православци.

Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни део Рашке током 18. века. Зато су чували и штитили манастир Милешеву као своју светињу.Клањали су се моштима св. Саве, веровали у њихову чудотворност.

  • Ви тврдите да је Свети Сава због тога спаљен?

Да би им сачували здравље и заштитили од урока, многи Муслимани су крштавали своју децу. То је био један од разлога што је исламизирани Албанац Синан-паша наредио да се мошти Светог Саве ископају, пренесу на Врачар и спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и одбити Муслимане од Милешеве.

  • Да ли је успео?

Изазвао је контраефекат. Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а Муслимани су наставили да поштују његов култ, посећују и дарују Милешеву.

  • Постоји мишљење да језик којим говоре Муслимани у Србији није српски него бошњачки?

То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућују националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду, али није у реду да се сада као матерњи језик Муслимана измишља некав бошњачки језик, кад је њима то одувек био српски језик.

  • Шта је исправно: Рашка или Санџак?

Стара Рашка је колевка српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а међународно признање јој обезбедили његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13. века.

  • Откуд име Санџак?

У 19. веку санџаци су у Турској били само административно – управна подручја. Било је 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе.

  • У балканским ратовима већина Муслимана се борила против српске војске?

Зато што су вековима убеђивани да је за све њихове невоље и тежак живот крив српски народ. Муслимани су сматрали да, борећи се против српске војске, бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према Муслиманима после победе и уласка у овај крај.

  • Да ли је било одмазде?

Не, напротив. Оне који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Није било паљевина, освета и убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку, уколико нису чинили злочине над становништвом.

Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.

  • Муслимана је било и у Младој Босни.

Да. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.

  • Ви сте написали: „Ако су наши Муслимани пре ослобођења 1912. године били Турци у политичком смислу, после рата су били Срби у националном смислу“. Појасните овај став.

Најисправније решење за наше Муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са Муслиманима, пре свега од великог дела сопствене елите.

Страни фактор увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

Кустурица није једини

  • Наведите нам још нека имена Муслимана који су се изјашњавали као Срби?

То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер – бег Сулејманпашић – Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али – Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил – ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

Аутор: Душан Марић (Недељник Афера)
Извор: Магацин

Селимовић: Бошњаци не могу побјећи од свог српског поријекла

Историчар и публициста Салих Селимовић казао је да је већина Муслимана/Бошњака на простору Балкана српског поријекла и да су прије исламизације најчешће били православци.

Он је навео да је много муслиманских интелектуалац, који су се осјећали Србима и то нијесу крили ни када су их због тога прогониле и турске и аустроугарске власти.

Један сте од ретких Бошњака који јавно говори о свом српским коренима и истражује процес исламизације на просторима бивше Југославије, тврдите да је већина данашњих муслимана има српско поријекло.

– Не видим ниједан разлог зашто би крио своје српске коријене. То исто мислим и за друге људе без обзира о каквом и чијем се поријеклу ради. Што бих то ја био оно што нијесам, а да не будем оно што јесам. Дакле, хоћу да будем оно што јесам. Мојим вишегодишњим истраживањима релевантних историјских извора, као и радом на терену, дошао сам до закључка да је већина наших муслимана, сада Бошњака, српског поријекла и да су прије исламизације најчешће били православци, мада је било и католика. Ислам се прихватао из разних узрока. Прије свега треба знати да је то била доминирајућа вјера освајача.

Прихватити ту вјеру значило је обезбиједити одређене привилегије као што су економске и уопште друштвене. Мало је било оних који су ислам прихватали из убјеђења да је то једина права вјера. Муслиман је био ослобађан неких пореских обавеза, а могао је напредовати на друштвеној лествици све до највишег друштвеног слоја, државних, војних и вјерских положаја.

У 15, 16. и 17. вијеку, па и нешто касније, било је много наших муслимана који су постали бегови, санџакбегови, беглербегови, паше, везири и велики везири. Исламизација је почела у 15. вијеку да би у 16. и 17. веку попримила масовнију појаву.

У почетку ислам су прихватали представници властеле почевши од оне најситније па до најкрупније. Нешто касније су ислам прихватали и трговци, сточари власи, занатлије. Села су се углавном касно исламизирала и увек је у већини села живјело хришћанско становништво.

Недавно сте изјавили да Мустафа Церић и Бакир Изетбеговић имају српско поријекло.

– Да, рекао сам то, јер имам непобитне доказе. Мислим да и господин Бакир Изетбеговић и ефендија др Мустафа Церић то знају. Друга је ствар да ли ће то и јавно да признају. Они могу да се на мене љуте, али не могу да побијају. Ако имају друге доказе нека их изнесу.

ceric mustafa Селимовић: Бошњаци не могу побјећи од свог српско поријекла

Преци Церића су били српско племство прије исламизације. Изетбеговићи су поријеклом из Београда, а у Босански Шамац су се населили послије напуштања Београда 1867. године.

Вјера прађедовска

Неки муслимани су се враћали вјери прађедовској, недавно је то урадио и професор Мухамед Бушатлија из Београда, објасните овај феномен.

– Много је више наших муслимана/Бошњака који не крију своје српске коријене него што се мисли и јавно истиче.Професор Махмут Бушатлија има сјајан педигре, јер потиче из српске владарске куће Црнојевића. Из те династије, која је владала Црном Гором у 15. веку, Станиша, син Ивана Црнојевића, је исламизиран и био је скадарски санџак-бег и господар великог дијела Црне Горе. Тај чин Махмута Бушатлије, сада Станка Црнојевића, може да има и неку другу конотацију.

Како објашњавате тврдње већине муслимана да су поријеклом Турци?

– Сигурно је у нашим земљама било етничких Турака као војних и цивилних старешина, свештеника и разних чиновника, али су се по завршеној служби најчешће враћали тамо одакле су и дошли. Било је и тога да су се Турци, у народу пежоративно називани Туркуше, женили нашим мјештанкама и остајали овде, али је то било занемарљиво. Има истине за тврдњу да ће се наши муслимани или Бошњаци прије изјаснити као Турци, Иранци, Саудијци, па чак и Њемци само не да су Срби иако са тим нацијама немају никакве ни етничке ни језичке сродности. Мислим да су за овакве појаве крива и једна и друга страна.

Да ли постоје бошњачка нација и босански језик?

– Да би се конституисала нека нација морају се испунити одређени и научни, а не само политички услови или критеријуми. Није довољна само политичка жеља и воља одређених политичких кругова. Може се политичким актом, актом домаће политичке елите подстакнуте и споља, прогласити нација, али такви акти по правилу доносе велике неспоразуме и сукобе, па и ратове, што је најтрагичније.

Не осјећам се довољно компетентним, али сматрам да су српски, босански, црногорски и хрватски језик један исти. Питао бих те тако „стручне“ политичаре, а и неке научнике, да ли им приликом комуницирања са Србима, Црногорцима и Хрватима требају преводиоци. Мислим да је на сцени „нарцизам малих разлика“ што би се могло рећи и за стварање синтетичких нација, а не само језика. Све то постаје трагикомично.

Култ Светог Саве

Бавили сте се култом Светог Саве и односом муслимана према највећем српском светитељу, ста сте открили?

– Приликом мојих вишегодишњих теренских истраживања у Старој Рашкој био сам изненађен колико је код наших муслимана било традиционалног поштовања култа Св. Саве. Најстарије жене обавезно су за Савиндан 27. јануара правиле посебно јело које се зове масеница. Када сам најстаријој жени, која је тада имала 96 година, рекао зашто то ради када је она муслиманка, кратко ми је одговорила да је то јело спремала и њена мајка и бијача (баба). Једна друга стара жена од 89 година ми је рекла да увијек „за Савицу спрема масеницу“.

Sveti Sava 03 Селимовић: Бошњаци не могу побјећи од свог српско поријекла

У разговору са Бошњаком, који је имао 94 године, на моје питање зашто на неки начин обиљежава Савиндан као и неке његове комшије, само ми је кратко одговорио „Ово је заветна земља“. Муслимани су увијек штитили и богато даривали манастир Милешеву код Пријепоља, јер је ту било гробно место Растка Немањића, потоњег архиепископа Саве и касније Св. Саве. Заблуда је да су се наши муслимани брзо и лако одрицали својих српских и хришћанских традиција.

Недавно сте добили и Вукову награду.

– Наравно да и даље истражујем и пишем. Да, добитник сам Вукове награде за 2013. годину као историчар истраживач. Тренутно радим на новој књизи која ће бити наставак претходне „Прилози прошлости Старе Рашке“.

Да ли је чест случај да се муслимани изјашњавају као Срби?

– Много је муслиманских интелектуалаца, бегова и трговаца који су се осјећали Србима и то нијесу крили ни када су их због тога прогониле и турске и аустроугарске власти. Овом приликом ћу поменути само неке: Хусеин-бег Градашчевић, Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејмапашић-Деспотовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Хасан Ребац, Мустафа Голубић, Смаил-ага Ћемаловић, Мустафа Мулалић, Исмет Пуповац, Џемал и Шукрија Биједић, браћа Поздерци, Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић

Шта бисте поручили Србима и Бошњацима у Санџаку?

– Предложио бих релевантним друштвеним и политичким факторима и код Срба и код муслимана/Бошњака да озбиљно и одговорно пораде на јачању повјерења, искрене сарадње и пријатељства. Не може нама бити нико ближи од нас самих. Само тако можемо да рачунамо на лепшу и извеснију будућност, јер је на све нас, што би обичан народ рекао, скочила и ала и врана. На крају крајева, ми смо исти народ без обзира на нашу, често и трагичну прошлост, па свиђало се то некоме или не.

www.in4s.net/index.php/selimovic-bosnjaci-ne-mogu-pobjeci-od-svog-srpsko-porijekla/

Салих Селимовић, историчар: Ми, муслимани, смо Срби и говоримо српски језик!

 

Салих Селимовић је историчар, публициста и професор из Сјенице у Србији. Рођен је 1944. у Тешњу у БиХ. Познат је по истраживањима исламизације јужнословенских простора, с посебним нагласком на демографске и миграционе процесе у Рашкој области. Добитник је Вукове награде за 2013. и Кочићеве награде за исту годину.

Селимовић је објавио шест књига и више од 70 научних радова. Његову посљедњу књигу „Прилози прошлости Старе Рашке“ стручна јавност оцијенила је као историографски бисер. На почетку интервјуа за Пресс, наш саговорник је одговорио на питање због чега је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори и у Србији и у БиХ, па и у ширим релацијама.

– То је тако зато што је већина наших муслимана српског поријекла и православне провенијенције. Значи, Срби исламске вјероисповијести. Ако би то званично било прихваћено, био би увећан српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су муслимани у Србији посебан народ. Такво рјешење није одговарало ни страном фактору с империјалним амбицијама према српским земљама. Они су настојали да расцјепкају српски национални простор ради лакшег отимања територије.

* У „Прилозима прошлости Старе Рашке“ истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?

– Превладавају економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а рјеђе породично. Колективних прелазака скоро да није било.

* Када се исламизација догодила?

– На подручју Рашке масовнија је крајем 17. вијека, а највећим дијелом се десила у 18. вијеку. У дијелу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај хук исламизације завршен је тек у првој половини 19. вијека. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. вијека апсолутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити били су муслимани у првом или другом кољену. Често су пописивани као синови Абдулаха, односно рабови Божји, како би прикрили хришћанско поријекло очева. Мада, било је и оних који су пописивани с турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и посједника баштина су хришћани са српским именима.

* Ко је вршио те пописе?

– Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никакве дилеме о вјерској и етничкој припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског или мађарског поријекла, који су, као турски чиновници, улеме, војници и војне старјешине боравили у Рашкој.

* Колики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?

– Занемарљив.

* Занимљиво да је исламизовано становништво задржало српски језик.

– Поред петовјековне владавине Османлија, наши муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увијек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатим као босанчица.

Многи познати муслимани сматрали су себе Србима!

* Можете ли да наведете имена најпознатијих људи међу муслиманима који се, кроз историју, нису одрекли свог српског поријекла или су отворено истицали да су Срби?

– То су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

* Српски је био један од четири званична језика на турском двору?

– То је неспорна чињеница. Постојало је и тзв. беговско писмо у старој Србији и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили све до почетка 20. вијека. Постојао је цијели покрет међу муслиманским интелектуалцима да уџбеници у школама и друге књиге буду штампане на народном језику, а не на турском и арапском. Пјесник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631. написао и рјечник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турских власти, а пјесник Илхамија то је платио и главом.

* Шта је још сачувано осим језика?

– Осим језика и писма, наши муслимани сачували су и многе хришћанске и претхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани из своје свијести нису избацили Божић, Савиндан, Васкрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан, Митровдан. Приликом теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору, био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима. Само да наведем примјер празновања и саборовања на Светог Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина огромне масе народа су муслимани, и то не само из ближе околине. Сви се моле и траже лијек и душевни мир. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, односно на Илиндан, којег наши муслимани називају Алиђун.

* До подне Илија, од подне Алија?

– Управо тако. Према народној традицији, Илија Куч се тачно у подне „потурчио“, односно исламизовао и постао Алија.

* Ви у својој књизи наводите да је код муслимана постојао култ Светог Саве?

– И те како је био присутан код муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увијек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског поријекла и да су прије исламизације били православци. Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни дио Рашке током 18. вијека. Зато су чували и штитили манастир Милешева као своју светињу. Клањали су се моштима Светог Саве и вјеровали у њихову чудотворност.

* Ви тврдите да је Свети Сава због тога спаљен?

– Да би им сачували здравље и заштитили их од урока, многи муслимани су крстили своју ђецу. То је био један од разлога што је исламизовани Албанац Синан-паша наредио да мошти Светог Саве буду ископане, пренесене на Врачар и спаљене. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просвјетитеља и одбити муслимане од манастира Милешеве.

* Да ли је успио?

– Изазвао је контраефекат. Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а муслимани су наставили да поштују његов култ, посјећују и дарују Милешеву.

* Турци су хтјели да спале и Милешеву?

– То је 1875. хтио да учини један турски паша, који је с војском био на путу за Босну. Муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Њихов представник Алија Малагић заплакао је, пао на кољена и замолио пашу да то не учини овим ријечима: „Аман, честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир свијетли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хљеба и соли. Свакоме је она од помоћи.“ Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.

* Постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки?

– То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, није у реду да се сада као матерњи језик муслимана измишља некакав бошњачки језик, кад је муслиманима то одувијек био српски језик.

* Шта је исправно, Рашка или Санџак?

– Стара Рашка је колијевка српске средњовјековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а међународно признање обезбиједили су јој његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовјенчани, почетком 13. вијека.

* Откуд име Санџак?

– У 19. вијеку санџаци су у Турској били само административно-управна подручја. Било је 290 санџака, распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име, осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе.

* У балканским ратовима већина муслимана борила се против српске војске?

– Зато што су вијековима убјеђивани да је за све њихове невоље и тежак живот крив српски народ. Муслимани су сматрали да, борећи се против српске војске, бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима послије побједе и уласка у овај крај.

* Да ли је било одмазде?

– Не. Напротив. Оне који су хтјели да бјеже у Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Није било паљевина, освета и убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку, уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Краљ Петар И Карађорђевић у свом прогласу пред почетак рата нагласио је: „Моја ће војска у Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ 1.300 година, обично дијелећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.

* Ви често наводите примјер села Боровићи, код Сјенице.

– Мјештани Боровића су се дигли и кренули за Турску. Срби из сусједног села, са старјешином Војом Поповићем Бобовићем на челу, стигли су и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећи их да остану рекао: „Браћо, куда ћете? Србија је ваша отаџбина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, вјеру и имања. И ја лично и сви ми, ваше комшије, исто то вам гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигђе отишли, осим у новије вријеме, као што су и млади из других села морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања.

* У књизи пишете о истакнутим муслиманима који су се декларисали као Срби.

– Поред репресије, прво турске, а затим аустроугарске власти, бројни муслимански интелектуалци дичили су се српским поријеклом и упорно су се изјашњавали као Срби исламске вјероисповијести. Писали су пјесме српству, као и приповијетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Карактеристичан је примјер Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића. Аустроугарске власти му нису могле ништа друго, већ су га прогласиле лудим. Када је избио Први свјетски рат, те исте власти ухапсиле су свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су пуштани они који су се изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби.

* Муслимана је било и у „Младој Босни“.

– Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић на сарајевском велеиздајничком процесу исљедницима је у лице рекао: „Ускоро ће доћи ‘Бели орлови’. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је убијен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.

* Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали: „Ако су наши муслимани прије ослобођења 1912. године били Турци у политичком смислу, послије рата су били Срби у националном смислу“. Објасните овај став.

– Најисправније рјешење за наше муслимане јесте да буду оно што по поријеклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вјероисповијести. Тада ће престати разне злоупотребе, политикантске игре и манипулације муслиманима, прије свега од великог дијела сопствене елите. Страни фактор увијек рачуна на тај вјерско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација, које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

Преузето Са Интернет Презентације: http://www.fsksrb.ru Датум Преузимања 10.04.2018.

 

 

Фејсбук коментари