Од 1935. до нашег државног слома тешко је и мучно било националистом бити. Бити националиста (не привидни, ни кабинетски, а још мање официјелни) значило је бити објекат насртаја и клевете, мржње и тортуре, тј. бити херој и мученик о чија су се прса и отпорну снагу одбијали сви насртаји који су долазили од јудеокомунистичке бастије са једне, и државне власти са друге стране. И власт, која је од врха до дна била проткана духом јеврејштине, била је азил и заветрина свакојаких субверзивних и јеврејском мишљењу осењених људи. На њеном кормилу седели су и у држави жарили и палили којекакви политички лилипутани, претече потпуног расула типа Керенски. Наш национализам један је и једини наш морални и социјални национализам, јер је темељ његове зграде Светосавље.  Да су на власти били људи жељезне воље и чврстог карактера они би га подгрејавали и у дело спроводили. Нажалост, били су то већи паразити и од имеле и својим вампиризмом сисали су и експлоатисали народ. Достојанство власти и њена правца жудели су за људима од чојства и јунаштва. Али, они су по казаматима чамили и трунули.  Били су прогањани истине ради протагонисти национализма, неонационализма, животворног и неугасивог. Гонила их је комунистичка фурија заједно са људима који су представљали карикатуру власти, а никако истинољубиву и правдољубиву власт. Под игом гоњења и шиканирања сваке врсте националности су пре нашег слома морали да живе. Вера у победу правде, вера у дубокоумност, далековидост и стваралачку снагу нашег путоказитеља и путоводитеља храбрила их је, стрпљивим и самопожртвованим чинила. Под тим условима националисти су се очеличили и постали поседници врлина чојства и јунаштва, у највишем смислу национал-револуционарства, ревности и трпљења, врлине које морају бити алфа и омега правог национализма, а једини иметак правог националисте. Основа његове борбе је била свест да се бори против највећег непријатеља свију људи и народа: комунизма и против његових слугу . Праве националисте веже и чини неразлучивом целином другарска љубав и солидарност. Заједничари су у патњи и радости, у страдању и тријумфу.  Све лично пада пред општим. Слабићима и кукавицама нема места у фаланги националиста. Затим врлине: дисциплина и самодисциплина, критика и самокритика, иницијатива и самоиницијатива, јесу ” вјерују” искреног и страсног националисте. Врлина је његова највећа награда. Он се не бори за свој живот, него за опстенак, живот и спас народа српског. Он не труби о ономе што је учинио за народ и државу, већ ћути и ради даноноћно, неуморно.  Огњем и мачем наши крсташи данас гоне и убијају комунистичку неман, да би бар овде уништили и са лица земље протерали шестокраку и петокраку звезду. То су ударници наши, мртва стража србског огњишта, браник и бедем од налета комунистичког. Ореол национализма, делотворног и плодотворног носе они. Они су војска смене, авангарда наша, њихова се жртва не мери, јер се борба против комунизма води до истребљења: ” Нема вере боље од хришћанске-Срб је Христов, радује се смрти. Јер је земан дош’о ваља војевати за крст часни и крвцу прољевати”. Наш национализам је национализам протеста и национализам реформе. То није надничарски национализам и он се не есконтује. Он је безкомпромисан по Христовим речима: ”Ко није самном, тај је против мене, ко самном не сабира, просипа”. Он је револуционаран: ”Секира код корена дрвету стоји, свако дрво које не ређа добра рода, сече се и у огањ баца”. Тај национализам је противтежа сатрапском комунизму. Он је извор народног самоодржања.  Зато националисти врлинама својим стоје као гранитна стена против најезде комунизма.  Они знају да је он једна и једина бусола народа. А ”највећа је опасност за лађу једну (народ), када јој униште бусолу… Тако и са народима бива кад изгубе духовне основе свог живота…”. ”Сваки народ који изгуби духовне основе свог живота постаје одмах роб лукавог Израиља” (Д. В.  Љотић: Драма савременог човечанства). Националисти имају душу способну за три ствари: заволети живот, поднети живот и жртвовати живот будућности србског народа. Њихов национализам није само фанатизам младости, него право и једино руководно начело.  Он је у потпунаом значењу: ”Пут, Истина и Живот”.   Наша Борба, бр.

Фејсбук коментари