Пише: Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава. Друштва су окупљала Србе православне и католичке вере.

„Српско братство“, основано у Сплиту 4.8.1897. уз присуство највиђенијих Срба Далмације, трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи. Циљ Српског братства био је: Развијати и ширити напредак и просвету међу српским народом, а особито на Приморју у либералном духу, бранити српску народност у духу и смислу законом ујемчене равноправности и неговати вековна предања, обичаје и особине, које карактеришу српски народ, неговати народну душевну заједницу, на темељу народног права и слободне народне воље, искључујући историјска права, уколико се не слажу с народним правом.Друштво ће се ради постизања овога циља, бавити моралним и умним васпитањем српског народа, а особито о васпитању његову са грађанског и политичког гледишта. Оно ће се старати о увођењу српског језика и ћирилице у школе и јавну управу, о оснивању школа, о питањима општинским, земаљским (привредним, трговачко-обртним), о економским потребама народним, о предлагању кандидата за царевинско веће, земаљски сабор, општинске управе и трговачко-обртничке коморе. У Управном одбору били су: предсједник др Игњат Бакотић, потпредсједници Јосо витез Кулишић и др Душан Баљак. Аустријске власти су Српско братство распустиле крајем јула 1899. (1)

На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20. и 21. октобра 1901, основано је просветно-привредно друштво „Српска Зора“ по угледу на „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба. Најзаслужнији за оснивање друштва био је новинар Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са „Српским братством“ одвојило просветно-привредни рад од политике. У првом броју листа „Српска Зора” Уредништво је изјавило : „Уклањаћемо се од политике, али ћемо се ипак држати програма Српске Народне Странке на Приморју, у колико наш рад буде засијецати у тај програм.“ (2).

Скупштини је председавао Јосиф Кулишић. За заменика изабран је Ђуро Вукотић, за секретара Стјепо Кнежевић. Изабран је одбор од 9 чланова по узору на „Српско братство“. Сем оснивања „Српске Зоре“ донета је резолуција о оснивању Управног одбора Српске народне странке на Приморју. (3)

 

На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. Управа је имала 15 чланова, и то пресједник Матеј Шарић, апотекар, Дубровник; И. Подпресједник : Никола Бабић, трговац, Дубровник; ИИ Подпресједник: Др. Крсто Ковачевић, Шибеник; Благајник: Др А. Пуљези, нотар, Дубровник; Тајник: Др С. Кнежевић, адвокат, Дубровник; Одборници: Др Рудолф Сарделић, адвокатски кандидат, Херцег Нови; Јово Бердовић, трговац, Дубровник; Др Вл. Матијевић, адвокат, Дубровник; Ђуро Вукотић, Котор; Мирко Комненовић, Херцег Нови; Ерменеђилд Јоб, Дубровник; Влад. Десница, Обровац; Јосо вит. Кулишић, Врлика; Сава Барбић, Дубровник; Антун Фабрис, Дубровник (4).

Установљени су „Пододбори Српске зоре“ у местима где је било најмање 30 чланова. По селима повјереници су били свештеници и учитељи. Они су били посредници између Српске Зоре и народа и највише су допринели успеху Српске зоре. Епископ др Милаш препоручио је путем окружнице свештенству да се што јаче заузме за просвјетни и привредни рад Српске зоре. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба (Просветом слободи). Тај двоструки рад развијао се упоредо, преплитао се и допуњавао, како су то захтевале потребе народа и омогућавале локалне прилике на терену. По Уставу Просвјетно-привредно Друштво „Српска Зора” бавило се: „а) васпитањем народа, оснивајући и потпомагајући просвјетне установе, а особито школе и јавне народне библиотеке, потпомагајући похађање школских завода са потпорама ученицима и наставницима, потичући јавна предавања и расправљања о васпитним и научним предметима; издавајући или потпомагајући издавања књига, које одговарају духу овога друштва. б) оснивањем народно привредних установа, а особито земљорадничких задруга и штедионица и иначе унапређивањем пољопривреде.”(5)

Да би унапредила привреду просвјетно-привредно друштво „Српска Зора“ подстицала је оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима и бавила се унапређивањем пољопривреде. Задруге су окупиле све што је било напредније међу Србима на Приморју. Кредитне задруге постале су центар привреде на приморју и подупирале су земљорадничке задруге. На челу покрета за оснивање задруга били су Луко Бона, Матеј Шарић и др Рудолф Сарделић. Прва „Српска земљорадничка задруга” на Приморју основана је 1902. у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (у Боки Которској); у Ђеврскама и Кистањима (у Северној Далмацији). Уз помоћ Српске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице : Српска бокешка штедионица у Котору 1901, Српске штедионице у Задру и Дубровнику 1902… На иницијативу Српске Зоре основан је 1905. Савез Српских Привредних Задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику.

На Приморју Српске земљорадничке задруге основане су у местима: Ораховац, Главатић, Пријеради, Мокрине, Кумбор-Ђеновић, Камено, Главати, Градиште, Радованић, Режевић, Главица, Спич, Сутвари, Подострог, Кавче, Крушевица, Маине, Брајић, Кути, Мојдеж, Бијела, Морињ и Радовић. Продуктивне задруге (уљарске и рибарске) постојале су само у Боки. Рибарске задруге биле су Баошић и Свети Стефан. Уљарске задруге биле су Манастир Прасквица, Градиште и Режевић. Савез је извештај о раду уљарске задруге у Манастиру Прасквици штампао у свом листу „Српска Зора“ да послужи као пример другима. По управним општинама било је задруга (земљорадничких, продуктивних и кредитних) : Дубровник 2, Херцег Нови 9, Рисан 2, Котор 3, Луштица 1, Кртоли 1, Грбаљ 4, Будва 4, Паштровићи 7, Спич 1.

На иницијативу Савеза Српских Привредних Задруга основана је 1909. у Дубровнику Централна каса српских привредних задруга на Приморју. Управа Централне касе 1913. била је: управник Луко маркиз Бона; Контролор С. Миљановић; Благајник Ђ. Марић; Чланови Мирко Комненовић, Душан Амановић. Савез Српских Привредних Задруга је заједно са Српском Штедионицом у Задру, Српском Штедионицом у Дубровнику, Српском Бокешком Штедионицом у Котору, Српском Кредитном Задругом у Будви, Српском Кредитном Задругом у Херцег-Новом, Рисанском Кредитном Задругом у Рисну, Српском Кредитном Задругом у Книну, Српском Кредитном Задругом у Кистањама, Српском Кредитном Задругом у Скрадину и Српском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. основао Српску централну банку за Приморје у Дубровнику. Сем оснивача банци је приступило 120 нових дружинара из редова српских привредника. На оснивачкој скупштини, 14. децембра 1913. конституисана је банка са 130 дружинара, са уписаним капиталом од 500.000 Круна. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. На челу управе Банке био је др Антун Пуљези.

Први Збор српских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. у свечаној дворани српског пјевачког друштва „Слога” у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије на челу са Михаилом Аврамовићем. Други збор одржан је у Книну 1908, Трећи у Котору 1910, Четврти у Дубровнику 1911, Пети у Книну 1912, Шести у Задру 1913. Седми заказан у Дубровнику за 25. август 1914. није одржан због Првог светског рата.(6)
Српска земљорадничка задруга у Бијелој основана је 1912. на иницијативу Петра Новаковића и Сава Злоковића. Главни вођа задруге у Бијелој био је учитељ Коста Ј. Ђиновић. (7)

За првих седам година основане су 22 задруге (17 земљорадничких и 5 новчаних завода). До 1908. влада није хтела да призна Савезу Српских Привредних Задруга право на извршавање ревизија. До првог Збора задруга средства за рад обезбедила је Српска Зора. На првом Збору задруга представници задруга дали су потребна средства Савезу. У 1909. било је 22 задруге, а 1910. 29 задруга, које су имале 1.570 задругара према 1.310 у 1909. У 1910. приступило је 378 задругара, а иступило 118 и то: умрло 29 задругара, иселило 21, својевољно иступило 31, искључено је било 50. По занимању било је: 1.396 земљорадника, 32 свештеника, 24 учитеља, 38 трговаца, 55 занатлија и 25 осталих. Да читају и пишу знало је 789 задругара, тако да је половина задругара била неписмена. У задружним библиотекама било је 1910. 2.096 књига и 108 листова. У току године било је одржано 43 састанка са предавањима. (8)

У чланку „Четврти збор задруга”, у листу „Дубровник” наводи се да је Савез почео са 22 задруге са 3.524 задругара, од којих је било 17 земљорадничких задруга са 721 задругаром. Већ 1910. било је 45 задруга са 4.021 задругаром, од којих 33 земљорадничке задруге са 1.570 задругара. Основали су 9 новчаних завода, и 3 продуктивне задруге, па је Савез обухватио све гране привреде. Задругарство је утицало на ширење штедње, што се сматрало првим условом народног благостања. Земљорадничке задруге радиле су и на просвјећивању народа. Кроз три задње године одржана су 84 састанка са предавањима; примиритељни судови решили су знатан број спорова, а неколико задругара похађало је анафабетске течајеве. Савез је за три године одржао 5 задругарских течајева, које су завршили 71 слушалац. У чланству Централне касе било је 41 задруга. На крају чланка истакнуто је: „Надамо се с тога, да ни наша народна интелигенција ни наши задругари не ће пропустити ову пригоду, а да се не састану и не поразговоре и договоре о привредним народним потребама, држећи се оне: „Договорна браћа кућу граде.” (9)

Четврта редовна главна скупштина Савеза српских задруга на Приморју одржана је 8. августа 1911. Председник Савеза Луко маркиз Бона отворио је збор. Поздрављајући изасланике, оцртао је успехе трогодишњег рада задругарства. За перовођу именовао је Уроша Давидовића, а за овјеровитеље Јова Перића и Николу Ђукића. У одбор за преглед рачуна били су једногласно изабрани Јово Берић, Лазар Бронзић и Марко Кадија. На збору је расправљано о општем извештају управе. Дата је разрешница управи и секретару за претходно пословање. Донета је резолуција којом су позвали народни посланици да сву своју пажњу посвете задругарству и његовим потребама. Пошто је истекао трогодишњи мандат управе, изабрани су у нову управу као председник Луко маркиз Бона, а за чланове управе Антун Сухор, Кристо Доминковић и Душан Бабић. Расправљано је о награђивању задружних пословођа. После завршетка збора одржана је скупштина Централне касе. Расправљало се о ублажавању оскудице због суше. На скупштини председник је прочитао телеграфске поздраве од Главног Савеза Српских Земљорадничких Задруга у Београду, од Савеза Српских Земљорадничких Задруга у Загребу, од Српске Штедионице у Задру, од Српских Земљорадничких Задруга у Бискупији, Мокромпољу и Радунићу и од Срба учитеља, који су били у Сплиту на курсу за цртање. После скупштине Централне касе одржана је скупштина Српске Зоре. Расправљало се о подели стипендија и намештању шегрта. У Управни одбор Српске Зоре изабрани су др. Стијепо Кнежевић, прота Сава Барбић, Кристо Доминковић, Михаил Милишић, Јово Бердовић, Антун Сухор, Стево Љубибратић сви из Дубровника; Богдан Добрић из Бенковца, Сава Ђ. Омчикус из Книна, Јово Баљак из Задра, Никола Скочић из Шибеника, Шпиро Цвјетковић из Кистања, прота Јован Бучин из Котора, Мирко Комненовић из Херцег Новог и Милан Петровић из Будве. За ревизоре „Српске Зоре” били су изабрани Ђуро Марић, Лујо Бруер-Гаљуф и Август Минчек. У вече су сви изасланици са скупштинарима Српске Зоре били на заједничкој вечери у хотел Империјал, уз концерт Српске Музике. (10)

На VI збору задруга одржаног у Задру 6. септембра 1913. размотрио је савезни председник Луко маркиз Бона дотадашњи развој задружног покрета: „Било је то 1908.г. дакле назад равних пет година, када су се први пут сакупили представници нашег задругарства. Ко је том састанку био присутан, сјећаће се, с каквом је скепсом саслушан оптимистички извјештај управе Савеза, сјећаће се, да су приједлози управе тада прихваћени само онако, да се не рекне: ми би радили, али нам Ви не дате. Сада, послије кратких пет година, видимо да је оптимизам управе био у праву. Од ондашње 22 задруге данас смо дошли до 56, које послују и боље или горе успијевају готово по свим селима и мјестима, у којима има српског елемента… имамо нашу Централну Касу, која у границама могућности подмирује новчане потребе нашег задругарства. Без ње би наше задругарство било зачмало, а можда и пропало у тешким кризама, које је морало да преброди кроз тешка прошла времена. Видите, дакле, да се ипак може радити, да се успјеси могу постићи, ако само сви радимо са пожртвовањем, са одушевљењем, као што смо до сада радили. Постигнути успјеси нијесу заслуга појединца, него свих оних скромних радника, који су све своје силе уложили, да што боље изврше повјерену им дужност. Стога им свима у име свега задругарства одавле најискреније захваљујем…“.

О кредитним задругама изјавио је Луко маркиз Бона: „Са задовољством морамо истаћи, да се рад ових задруга никако не коси са радом земљ. задруга, шта више ове задруге подупиру рад других и тако све задруге у сугласју раде на побољшању кредитних и привредних наших прилика.“ У задругама су већином пословође били учитељи или свештеници. Ако би били премештени у друго село, у задрузи је све стало, јер остали нису умели да наставе започети рад, а село често пута не добије свештеника или учитеља. Савез је препоручивао задругама да се писменији сељаци бирају за пословође, а да учитељима или свештеницима повјере надзор.

На задругарском курсу у Книну одржаном од 21. до 25. августа 1912. било је 18 учитеља, 14 земљорадника, 8 свештеника и 7 богослова. У Управи Савеза 1913. били су : Предсједник Луко маркиз Бона; секретар Ђ. Марић; Чланови А. Сухор, Кристо Доминковић, Д. Бабић. Надзорни одбор М. Милишић, Ђ. Драшковић, Н. М. Ђивановић, Иво кап. Папи. Године 1910. и 1911. биле су неродне године. Наступила је опћа новчана криза на свим светским тржиштима. Криза се појачала, када су избили балкански ратови. Страх од рата 1912. није уздрмао поверење које су задруге уживале у јавности. Улагачи су сматрали да им је новац, и у време рата и у време мира најсигурнији код задруге. (11)

Први светски рат пресекао је цели задружни полет. Преметачине 1914. вршене су у Дубровнику код: др Мата Грацића у Лападу; др Франа Кулишића, Ђилда Јоба, Јова Тошовића у стану, књижари и магазинима; Антонија Бенуси, Мите Пушибрка, чиновника „Српске Зоре”, у стану и у канцеларији „Српске Зоре”; Криста Доминковића, у стану и уредништву „Дубровника”. Све преметачине вршене су једновремено, а због њих стигли су у Дубровник детективи, жандари и финанси са стране. Ништа није било пронађено. Уредник листа „Дубровник” написао је чланак о преметачинама у свом листу од 23. јула 1914. (12)

Просветно-привредно друштво Српска Зора затворено је после избијања рата, а секретар друштва Мита Пушибрк и службеник Иван Матић ухапшени су и интернирани 2. августа 1914. (13)

За време рата тамнице су биле испуњене националним прегаоцима и члановима задруга. Због интернирања свих чланова управе првих ратних година био је онемогучен рад Српске централне банке на Приморју. Тек 1917. донекле је развила своје пословање.

После Првог светског рата започело је са радом 42 задруге које су обновиле Савез Српских Привредних Задруга на Приморју. У Управи Савеза били су: претсједник Луко Бона, секретар прота Божидар Митровић и чланови А. Минчек и Вук Ћоровић. На конгресу одржаном 10. маја 1923. у Дубровнику Савез српских привредних задруга на Приморју ујединио се са Савезом српских задруга у Београду. Одлука је донета са образложењем да, пошто је већ извршено национално и политичко уједињење треба успоставити и економско јединство. (14)

„Српска Зора“ се 1923. стопила са сарајевском „Просвјетом”. Српска Зора је оснивала задруге, штедионице и соколска друштва. За дванаест година свог постојања, Српска Зора успела је да створи услове за свестрани културни, привредни и национални препород српског народа на Приморју. (15)

На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20. и 21. октобра 1901, основано је просветно-привредно друштво „Српска зора“ по угледу на „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба. Да би унапредила привреду „Српска зора“ подстицала је оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. Задруге су окупиле све што је било напредније међу Србима на Приморју. На челу покрета за оснивање задруга били су Луко Бона, Матеј Шарић и др. Рудолф Сарделић. Први светски рат пресекао је цели задружни полет. За време рата тамнице су биле испуњене националним прегаоцима и члановима задруга. На конгресу одржаном 10. маја 1923. у Дубровнику Савез Српских Привредних Задруга на Приморју ујединио се са Савезом српских задруга у Београду. Одлука је донета са образложењем да, пошто је већ извршено национално и политичко уједињење треба успоставити и економско јединство.

Напомене:

1.Српска друштва и установе у Далмацији, Дубровнику и Боци-Которској, „Дубровник календар за просту годину 1899”, Уредио А.Фабрис, Год. III, у Дубровнику, издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А.Пасарића 1898,стр.191-193; Ј.Продановић, „Српска народна странка на Приморју“, Народна енциклопедија СХС, IV књига, Загреб 1929, стр. 351;

2.У. „Прва ријеч”, „Српска Зора“, Српска Дубровачка Штампарија Др Грацића и др., Дубровник, 20. јануара 1907, бр. 1, Год. I,стр. 1;

3.Др Војин Калинић, „Српска друштва у Книну до 1914. године”, „Книнска крајина”, 7 Београд, 2016, стр. 103, 104;

4.„Српска Зора“, „Дубровник календар за годину 1903”, Српска Дубровачка Штампарија А. Пасарића, Дубровник, 1902, Год. VII, стр.84;

5.„Устав Просвјетно-привредног Друштва „Српска Зора”, „Српска Зора“, Српска Дубровачка Штампарија Др Грацића и др. Дубровник, 12. (25) септембра 1908, бр. 18, Год. II, стр. 4;

6.„Соко“, Њујорк, септембар 1913, бр. 9, стр.222; проф. Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације“, „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939, стр.57;

7.Максим Злоковић, „Бијела естетско-историјски приказ”, Народни универзитет Боке Которске у Котору, Котор 6-1937, стр. 60,61;

8.„Наше задругарство”, „Дубровник”, Дубровник, 18. маја 1911, бр. 21, стр. 2,3;

9.„Четврти збор задруга”, „Дубровник”, Дубровник, 20. јула 1911, бр. 29, стр. 1,2,

10.„Четврти Збор Задруга”, „Дубровник”, Дубровник, 10. августа 1911, бр. 32, стр. 2;

11.„Шести збор задруга”, Издање и наклада Савеза српских привредних задруга на Приморју, Српска Дубровачка Штампарија, Дубровник, 1913, стр.3,4,8,9,12,15-17, 20, 54, 57;

12.„Прије пуних 25 година”, „Дубровник”, Дубровник, 29. јула 1939, бр. 30, стр.3;

13.Милан Гулић, „Далмација у освит великог рата”, „Први светски рат, Србија, Балкан и велике силе”, Београд, 2015, стр. 449;

14.Софија Божић, „Срби у Хрватској 1918-1929”, Београд, 2008, стр. 137, 147, 148; Софија Божић, „Српско друштво у Далмацији после првог светског рата: скица за синтезу историјског искуства у првој југословенској држави“, „Љетопис Матице српске у Дубровнику“, Зборник радова И, Београд 2010, стр.275, 276, 277;

15.Проф. Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације“, „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939, стр. 57.

Преузето са интернет портала ИН4С

Фејсбук коментари