Личка капа је настала на подручју кршне Лике. Симболише страдање Српског народа у периоду Отоманске империје и Косовског боја. Капа је симбол Старог Југ Богдана, а девет реса је симбол девет Југовића. Црвена боја симболизује проливену српску крв у борби за слободу Српског народа. Црни обод симболише жалост српских мајки, сестара и кћери као и осталог женског српског рода за страдањима Српских витезова. Обод капе је урађен од чврсто извезеног конца као симбол везе међу Србима. Ресе су од чврстог црног преденог конца. Постављена је са унутрашње стране са црном поставом. Нема никаквих обиљежја на себи.

Личка капа се носи и у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Разлика је између Личке и Далматинске у дужини реса. Далматинске ресе су краће док Црногорска нема реса. Личка капа носи се и у Босанској Крајини због тога сто је Босанска Крајина насељена са народом из Личке Крајине и Далмације. Српска личка капа – сестра близанкиња црногорске заврате – завјетна је покривка српске главе која памти страдања свакојака. У црвенилу њеном је и црвенило српске крви, од Косова и прије Косова, а у црном облисту као да је црни флор, знак наше туге велике и короте. Носећи је вјечно, макар на срцу ако не на глави, и данас можемо (и морамо) бити заточници хришћанског завјета и Кнезеве клетве, достојни часног “Српског рода”. Да се од нас божури не постиде, ако другога стида не прежемо… Јер, та је капа не само коротна но и свечарска – знак нашег националног поноса: народ без поноса је народ робота и робова.

Српска капа је талисман и знак, онако како испјева Рајко Петров, старином Рашевић из Куча, Ного: Црни коњаници и врани гаврани. Сву од мјесечине зобницу ведрине. Црн завој смијеха и божур на рани. Носимо во вјеки сви ми преко Дрине.

Личка капа

Земљачино роде мој, капу де устакни
зар не видиш откуд вјетар дува,
и на десну страну је намакни
Личка капа успомене чува,
и на десну страну је накриви
нек се види да Личанин живи.
Црвена боја, крв црвена на Косову проливена
црни обод, тешка рана, Васкршење Видовдана
девет реса, девет Југовића,
Крст судбине и четири слова,
то је Личка капа Јованова
Свилен конац црни и црвена чоја
грб извезен у бојама злата
извезла ми мила сеја моја
Личка капа нама Богом дата.
Метни је на главу па нека се види
да нас наси потомци не клету
свој се свога не смије да стиди
по њој Лику познају у свијету.
Црвена боја, крв црвена на Косову проливена
црни обод, теска рана, Васкршење Видовдана
девет реса, девет Југовића,
Крст судбине и четири слова,
то је Личка капа Јованова.

Добривоје Павлица

Личка капа је типична српска капа која носи симболику и дух Косовског завета и Видовданског предања. То се види по следећим деловима и њиховим односима. Основа капе је кружна. Увек је црне боје. Асоцира на тугу и жалост због пораза Срба на Косову на Видовдан 1389. године и пада српског царства. Ова боја уједно показује пијетет и дивљење, славу и поштовање косовским јунацима. Горњи темени део капе је од црвене чоје. Симблише њихову крв проливену за одбрану части и слободе, народа, вере, отаџбине и државе, од турског освајача, пљачкаша и насилника.

Са задње стране капе налази се девет дугих кићанки од црне свиле. Оне пак имају двоструку симболику. С једне стране, симболизују девет браће Југовића, а с друге сликовито симболизуују пут који је део нашег народа прешао од Косова до Лике измичући се турском ропству, пљачки и терору. Што је овај пут миграције пред турским насиљем од Косова и старе Србије као матице тадашње српске царевине до био дужи, то су и ове кићанке биле дуже. Тако на пример, кићанке капе народне ношње Срба са Купреса или Гламоча су нешто краће у односу на ове са личких капа јер је и њихов пут насилних миграција од Старе Србије и Косова до наведених простора краћи.

Кићанке које представљају девет Југовића, са основом капе која додатно симболише и њихове родитеље Старог Југ Богдана и Мајку Југовића јер из њих (од њих) настају, уједно представљају славну српску породицу Југовића. Ова симболика се може повезати за предачким јуначким видовданским култом. Наиме, за породицу Југовића не постоје историјски докази да је у српском племству постојала. Међутим, српски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног најстаријег сина Вукана, чији је праунук био. Његова ћерка Милица се удала за кнеза Лазара. О његовим синовима нема поузданих података. Вратко је сахрањен у манастиру Давидовићи код Бродарева. Његови двори се не везују за њега лично, него се управо представљају као објекти Југ-Богдана и његових синова. По сличним мотивима постоје и други објекти, од којих је значајна, на пример, „Југовића чесма“ код Троноше.

Преличење кнеза Вратка у епском духу и косовском миту у Југ-Богдана, односно породицу Југовића (у којој доминирају импресивним ликом Мајка Југовића, а потом и браћа Југовићи), има посебног смисла. Наиме, Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15 јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се сјединили са својим Врховним богом предачке вере (херојским родоначелником српског народа), те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету. По том духу, смислу и завету, Они су дакле, стално рађајући, односно васкрсавајући јунаци нашега народа, који се тако за остварење одбрандбених, слободарских и националних идеала и тежњи, у реалном свету и пројављују. Управо личка капа, као да по предању духа Видовдана, опомиње и обавезује родитеље и породице на значај и моћ бројне, одане, сложне, часне и вредне куће и задруге на бранику отачаства, односно Отаџбине, Правде, вере и нације. Из таквих породица требају да се јављају нови барјактари Србства на свим благородним пољима борби, напретка, рада и стваралаштва народа и државе.

Поред тога, кроз симболику, родољубље и дух ове породице указује се лепоту и етику традиционалног породичног поштовања родитеља, њиховог патриотског васпитања деце, и неприкосновену породичну слогу у свим, па и у најтежим околностима рата и пожртвовања. Девет кићанки подсећале су наше породице на потребу већег броја деце, па уколико родитељи имају деветоро и више деце, то је била основа обавезе да се држава одужи кумством деветом детету и помогне оваквим породицама. Наравно да се овом симболиком указивало да су бројна деца богатство, снага, живот и нада породице, рода, народа и државе у целини.

Гледана одозго, капа је кружног облика, попут гумна. А гумно је (поред огњишта које је по предачком веровању било прво), од давнина представљало друго култно место породице, рода или племена. На гумну се врло жито и одвајало зрно од кукоља, односно у моралном смислу добро од зла. Ту се судило и пресуђивало, договарало и кретало у сваки озбољан посао, односно рат, и на њега се с вером и надом увек враћало. На гумну се играло коло и певало, гуслар слушао и Косовски завет као предање преносио с колена на колено.

На црвеној чојаној теменој површини на појединим личким капама било је златном срмом извезено „Мудро слово“. Оно својом затвореном кривом а правилно и симетрично обликованом и вођеном линијом веза, представља стилизован облик Крста Светога Саве. Мудро слово је дакле, слово, што у изворном појму значи говор; односно поруку, завет и свету обавезу српског народа да очува саборност, и одржава своју православну веру у духу вековног слогана борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“. Како личку капу прави и везе жена, односно мајка, то се њен рад прелама у симболици ове капе оним што Мајка Југовића по женској части представља у Српству. Она је сав свој живот посветила светој служби највише лепоте женске части. Народни песник је у њој на најдостојанственији начин приказао сву моралну лепоту и част српске мајке; оних мајки које су биле достојне дивљења, трпљења и велике енергије потребне кроз тешке векове да би рађале, одгајале и васпитавале херојске нараштаје за национална дела.

Стара, односно предачка уверења и схватања у Срба су подразумевала да је капа једна врста амајлије, те да као таква штити онога ко је носи. Раније се свака капа, па и личка ретко скидала са главе, а када се скидала онда се тим гестом исказивало некоме или нечему посебно поштовање. Значајно је истаћи и народна веровања да капа може имати натприродну снагу, па ако се капа одузме некоме, онда је тај као обезоружан, и вишом силом незаштићен човек.

Фејсбук коментари