-1962. године почиње Други ватикански сабор. Током четири године сабор је имао четири заседања; он је постао један од најважнијих догађаја у вишевековној историји римокатолицизма. Сазван од стране папе Јована ХХIII и настављен под његовим наследником Павлом VI, сабор је имао „најбоље“ намере – да превазиђе окоштавање цркве, да је зближи са савременим светом, да преиспита односе римокатолицизма с другим хришћанским вероисповестима, па чак и с нехришћанским религијама, једном речју, да обнови цркву. „Ađornamento“ (обнова) – била је званична парола Јована Двадесеттрећег. Али код нас речи „обнова“, „обновљеништво“ изазивају најтужније успомене.
На основу одлука сабора била је извршена литургијска реформа која се састојала не само у укидању латинског као литургијског језика, него и у замени старих богослужбених текстова новосачињеним. Касније је Лефевр недвосмислено одредио сабор и све што је из њега проистекло као „црквену сиду“. На самом сабору он се активно залагао за чување традиционалног учења, против свих заблуда у (римокатоличкој – прим. саст.) цркви и у савременом свету… Лефевр оцењује савремено стање као изузетно озбиљно… „Сатана је сада одвезан, можда се води једна од његових последњих битака, главна битка. Он напада са свих страна“.
Прва богоборачка криза наступила је у доба Реформације. Ауторитет Бога и Цркве био је замењен личном свешћу и личном савешћу.
Још драматичнија, још трагичнија криза је француска револуција. „Оне који су нама заповедали и нама управљали у име Господа нашег Исуса Христа, у име Божије, заменили су онима који су почели да владају у име Богиње разума… Откако су нас предали под власт људи који се више нису обраћали Богу ми смо постали робови тих људи… ви знате историју свих ратова који су након тога уследили, свих драма које је доживела Француска током два века, све крви која је била проливена услед заборава Бога, услед тога што је Он замењен сазнањем и разумом“. Али још увек није било све изгубљено. 
У неким местима је долазило до позитивне реакције, препорађала се Црква, препорађале су се хришћанске монархије. Истина, у 19. веку су и у самој римокатоличкој цркви настајале либералне струје које су хтеле да помиеа хришћанску традицију са учењима протестантизма и „просвећености“, са идеологијом француске револуције. Али такве струје је одмах и строго осуђивао Магистеријум (то јест, дидактичка власт Цркве).
Трећа велика криза је избила за време понтификата Јована ХХIII када је почео сабор на којем је с доста успеха предузет покушај да се уведу елементи протестантизма и масонске „просвећености“ у само учење Цркве. На сабору је деловала прилично добро организована либерална мањина која је на све могуће начине наметала своју вољу већини епископа и самоме папи. Иза кулиса, у експертским комисијама сабора радили су највећи идеолози модернисти. (Једноме од њих, Хансу Кингу, папа Јован Павле II је био приморан да пре неколико година забрани да предаје на римокатоличким универзитетима). На крају је сабор испао адогматски. Саме папе су то истицале, изјављујући да Други ватикански сабор није такав какви су били други, да он има чисто пастирски карактер. Из тога Лефевр закључује да сабор
нема карактер непогрешивости, њему се не треба у свему повиновати, о његовим одлукама се може расправљати и оне се могу критиковати. Папа Павле VI је, напротив, у писму Лефевру изјавио да је Други ватикански сабор важнији од Првог васељенског сабора у Никеји!
Значај сабора се нипошто не своди на формални смисао укупности свих његових бројних одлука. Сабор је изазвао на историјски мегдан силе које су се до тада скривале, извршио је најдубљу револуцију целокупног црквеног живота, усталасао је цео римокатолички свет: с једне стране, многи су одговорили на сабор ванредним ентузијазмом, а с друге стране, његова последица била је масовно одлажење из цркве и смањење религиозне активности.
Сабор је усвојио идеологију прогреса. У његовим се документима историјски живот народа – независно од њиховог односа према Христу и према цркви – приказује као пут ка све већем добру… Прогрес се проглашава за духовну вредност. Култивише се концепција „одрасле“ човекове личности којој нису потребни никакви ауторитети и која стиче Христа у личном избору, по цену раскида с прошлошћу. Тиме се умањује, па чак и сасвим пориче Богом дат утицај породице, средине и осталих ауторитета. На тај начин, сваком вернику се покушава да наметне психологија интелектуалца којег је одгајила савремена цивилизација…
Сабор проглашава религиозну слободу… Проглашење начела религиозне слободе непосредно је повезано са одрицањем од догматизма. Испоставља се да догма није вечно богооткривено учење, него резултат човекових трагања која се стално мењају и еволуирају. Непрестана трагања се проглашавају за норматив догматске свести. Радикално се мења однос према другим религијама. Мисионари добијају савет: не тежите да направите, рецимо, од муслимана хришћанина; добро је ако нам пође за руком да направимо од њих добре муслимане. Хришћанска мисија се претвара само у служење социјално-економском прогресу. Последица тога је да се многи (римокатолички – прим. саст.) мисионари разочаравају у свој позив и напуштају га.
За разлику од претходних времена када римокатоличка црква није дозвољавала да мирјани читају Библију сада се на све могуће начине подржава и поздравља то да сви верници проучавају Свето Писмо. Рекло би се да је дошло до повратка древној норми која је изгубљена у римокатолицизму. Али… истичући у први план Библију, умањује се значај светог предања, може бити схваћена непогрешиво. Чује се отворени позив да се људи ограниче само на Писмо. На пример, познати „Речник библијског богословља“ у редакцији Ксавера Леон-Дифура, који је такође преведен и на руски језик, излаже богословље без икаквог обраћања двехиљадегодишњој хришћанској традицији… На сабору се отворено говорило да богонадахнутим у Еванђељу треба сматрати „само истине које су неопходне за наше спасење“.
Утицај протестантизма или, што је исто, тражење компромиса с њим, осећа се и у литургијским реформама које су извршене на подстицај сабора. Дошло је до упадљивог смањења поштовања Богородице и светих, чије су слике удаљене из многих цркава, богослужење се „хуманизује“, нагласак се не ставља на богоопштење, већ на људско општење чланова црквене заједнице. Некада је у римокатоличким црквама свети престо стајао крај олтарског зида и мису је свештеник служио окренут лицем према престолу а леђима према 
парохијанима, као у православним храмовима. Сада се престо помера напред, и свештеник служи мису стојећи између престола и олтарског зида, окренут лицем према народу. Истиче се ново схветање мисе као „вечере“, „трпезе“, „успомене на Христа“. Забашурује се, а понекад се и директно одриче, вера у присуство Христа у евхаристија. У том случају се ни сама тајна не врши. По схоластичком учењу, којег се, наравно, придржава Лефевр, за вршење тајне неопходна су три услова: „материја“, „форма“ и „неопходна намера“, то јест, намера свештеника да врши тајну по вери Цркве. Ако свештеник не признаје веру Цркве онда су и тајне које врши неважеће.
Лефевр се не буни против богослужбеног читања Писма на националним језицима. Али он је одлучно против превода других литургијских текстова с латинског који је „ризница јединства и универзалности, тајна коју никакав људски језик не може да изрази и опише“. Треба рећи да проблем сакралног језика није чисто римокатолички проблем. Грци се никада неће одрећи језика Новог Завета, језика Јована Златоустог и Василија Великог. Црквенословенски језик, у оквирима словенског света, не само што нас повезује с целокупном традицијом, него остварује и јединство у литургијском животу свих православних Словена.
Али богослужбена реформа се код римокатолика није сводила само на замену латинског савременим језицима. У Риму су усвојена четири нова канона савремене мисе, при чему само један од њих одговара мање или више претходном римском канону док су остали резултат савременог стваралаштва. И то је био тек почетак. Дошло је до експлозије стваралачке активности у области литургијског живота. Само је у Француској ушло у употребу више од сто (!) канона мисе, одобрених на разним нивоима. Како сматра Лефевр, „већ сама та варијативност, анархична могућност да се из огромног мноштва тих текстова бира оно што се човеку највише свиђа“, руши побожан однос према богослужењу као према установи Божијој. Немогуће је дубоко променити „закон молитве“, не реформишући упоредо с тим и „закон вере“. „Новој миси одговара нови катехизис, ново свештенство, нове богословије, Црква харизматичка, педесетничка, све оно што је супротно ортодоксији и учењу свих времена“. У тој новој Цркви дозвољено је врло много тога а забрањено је само једно: држати се претходног учења и вршити богослужење старог времена. Строгост ове забране Лефевр је доживео у потпуности.
„Главни напор сатане – говорио је Лефевр – састоји се у томе да нас уведе у непослушност предању кроз сам принцип послушности“. Савремени римокатолик (да ли само он?) налази се „пред мучном дилемом: или послушност уз ризик губљења вере, или непослушност уз очување вере неокрњеном; или послушност и сарадња у раду на рушењу Цркве, или непослушност и рад на очувању и продужењу Цркве“.
Лефевр је са својим следбеницима одлучно изабрао припадност Цркви свих времена уз одбијање да припада Цркви реформисаној и либералној. У својој храброј борби он се надахњивао примерима древних светих отаца који се понекад нису бојали да се супротставе целом свету (један римски прелат је викао на њега: „Не изигравајте Атанасија Великог!“). Надахњивао се он и примером мученика Вандеје који су пали у борби противреволуционарне Француске ради поновног стварања хришћанске Франсцуске. „Нова хришћанска цивилизација“ којој нас воде модернисти јесте антихристова обмана. Јер „већ је постојала хришћанска цивилизација и нема никаквог разлога да се она поново измишља“.
_________________
1 Текст је део већег чланка. Наслов прир.
2 Лефевр је римокатолички бискуп који није признео одлуке Другог ватиканског концила, због чега је 1968. удаљен из Ватикана, 1976. му забрањено свештенослужење и 1988. одлучен од римокатоличке цркве. – прим. прир.
3 За римокатолицизам све су ово нормалне последице великог греха – одступања од Православног Светог Предања и Једине Истине – Христа Богочовека, почев још од 8. века. – прим. прир.
превод с руског: Зоран Буљугић