Историјски преглед
Писмо уреднику „Блиског истока“
Господине уредниче, Ја нисам политичар; ако се ипак усуђујем да ове радове напишем о једном питању тако изразито политичког карактера као што је питање македонско, ја то чиним са гледишта више историјскога, и то као историчар – литерарни историчар, ако хоћете. Чудноватно је како извесне погрешне идеје могу да ухвате дубока корена у јавном мишљењу и ако је њихова погрешност очевидна. Једна од тих идеја је и та да је Македонија историјски бугарска. Македонија је – тако се често мисли (на страни, а такође и у нашим крајевима), припадала бугарима у току векова; ако ли је каткада потпадала и под власт којега другога народа, нпр. Срба, та је власт била само пролазна. Ја знам, међутим, да се некада у више таквих идеја које су се све ласкале народној сујети бугарској, потпуно веровало, а после се показало да су оне просте легенде. Мислило се нпр. Да је стари словенски језик био бугарски језик; сад, међутим, цео свет зна да је био други један дијалект. Мислило се такође да су сви словенски писци X и XI века на источној половини Балканског полуострва били Бугари и били су увек сматрани да припадају бугарској књижевности; најновија испитивања, међутим, доказују да су неки од њих били словенски писци из солунске области. Ја држим да је и идеја о Македонији која би била историјски бугарска, такође легенда. Један прост и истинит биланс владања и утицаја српских и бугарских у Македонији биће довољан да то покаже.
I – ПРВИ ПЕРИОД (861-969) (Бугари држе Македонију 108 година) Има четири периода македонске историје који су од интереса за тај биланс. Први период обухвата IX и X век. Кад су се Словени населили на Балканском полуострву, две су државе постале на источној страни полуострва: бугарска држава и држава српска. Прва је била на истоку, и обухватала земље између Дунава и Балкана; ваља приметити да су Бугари првобитно једно монголско племе, које се стопило у словенско при првом додиру са словенским племенима, што их је нашло у освојеној земљи. Друга је држава била на западу, и обухватала је горњи ток Дрине и Јадранско море на југу; ваља знати да је српски народ чисте словенске расе. Македонија је била између те две државе. Политички, она није била ни српска ни бугарска. Него просто византијска провинција. Етнографски, она је била словенска, тј. Исте расе као и Срби, или које и стари Словени у Бугарској. У IX веку Бугари освоје Македонију. Вар Борис ( 852-889) освоји је делимично око 861. године, Цар Симеун (893-927) узе је целу. Цар Петар (927-969) изгуби скоро половину нових тековина, а после његове смрти Бугари изгубише целу Македонију. Према томе, Бугари су држали Македонију од 861. до 969. Има историчара који тврде да је бугарска влада у Македонији трајала дуже у овом периоду. Влада цара Самуила у Македонији (967-1014) и његових наследника (до 1018) била је такође, кажу они, бугарска влада. Ја нећу да улазим у појединости овог питања. Доста је да кажем да новија историјска испитивања доказују да је царство Самуила и његових наследника била једно независно македонско царство, а не царство бугарско. Модерни историчари српски (Б. Прокић, Постанак једне словенске царевине у Македонији, Глас С.К. Академије, 76, 1908), то тврде ослањајући се на византијске хронике. Страни историчари, као К. Јиричек, као да примају њихове тврдње. Одиста осетна је разлика у ономе што је Јиричек писао о Самуиловој влади некада (Geschichte der Serben, 1911). Ето вам још једне од оних легенди о којима смо говорили горе, или бар једне врло оспорне теорије бугарске. Ново схватање Самуилове владе даје се, у осталом, лако примити. Кад је Самуило основао Македонско царство (976), Византија је већ била покорила Бугарску (971). Како сад ви можете тражити да једно независно царство буде под влашћу једне покорене провинције? Све у свему, Бугари су држали Македонију, у овом првом периоду, сто осам година (861-969). __________________________________________________ _____________ [1] Овај чланак, упућен у облику писма уредништву лондонског часописа „Блиски исток“ (The Near East), штампан је у том часопису с датумом „10. септембар 1915“ и отуд одштампан (1916). Сад у овој књизи учињене су у њему извесне мање измене (то и при првом штампању на српском, Братство XV, 1921, где је чланак у неколико и скраћен), као што је у неким напоменама испод текста указано на доцнију литературу о овом предмету.
II – ДРУГИ ПЕРИОД (XIII и XIV ВЕК) (Српска влада траје сто дванаест година и има утицај на земљу. Бугарско завојевање траје осамнаест или деветнаест година и не оставља никаква трага) Други период обухвата XIII и XIV век. Бугари, који су се ослободили од Византије 1186, освојили су поново Македонију од Грка 1230, под владом Ивана Асена II и његова сина Калимана. Они су је држали до 1246, кад је Грци опет узеше. Бугари су дакле тада владали у Македонији шеснаест година. Још су једанпут, под Константином Асеном (1267-1277) – једним Србином који је држао престо бугарски – „за извесно време држали предео Скопља“. Колико је трајало то време, не зна се; рецимо, две-три године. Према томе, Бугари су владали Македонијом (потпуно или делимично), у XIII веку осамнаест или деветнаест година. Али ту и престаје њихова влада у Македонији једанпут за свагда. „После Константина Асенам каже Јиричек (Geschichte der Bulgaren, 376) – ниједан бугарски владалац није могао раширити своју власт над овом провинцијом“ (тј. Македонијом). Додајем да су Бугари још два пута (1204, 1254) упадали у Македонију и убрзо из ње били отерани. Ти се упади не могу сматрати као неко „владање“, и ми их зато не можемо узимати у обзир, при нашем рачунању. Пошто је дакле епизода Бугарска у македонској историји завршена, то можемо израчунати колико је година трајала. Број њихових година износи сто двадесет и шест или сто двадесет и седам. Сада долазе Срби на ред. До тог времена, српска држава није учествовала у македонској историји. Како је географски положај Србије њу окружио моћним супарницима, српска се држава образовала спорије, Срби су дошли на позорницу балканске историје као велика сила тек пошто су друге државе на њој осигурале своје пролазне улоге. Македонија је чинила део српске државе у другој половини XIII века. Ја тиме не мислим на краља Уроша, који је 1258. године освојио Скопље, Прилеп и Кичево – претпоставимо да је то исто што су и она два упада бугарска у год. 1204. и 1254. – него мислим на краља Милутина (1282-1321), који је одиста држао Македонију. У једној сјајној офансиви против Византије, он узе 1282. Скопље, оба Полога, Овче Поље, Кичево, и Дебар. Стефан Дечански (1321-1331) ишао је још даље на југ, узео Велес и Штип, приближио се Струмици и загрозио Охриду. Цар Душан имао је, као што се зна, целу Македонију. Душанова Македонија није обухватала само Прилеп, Охрид и Струмицу, него и Драму, Кавалу, Солунску кампању. Доцније она се одржала под царем Урошем (1355-1371). Године 1371. Турци победише Србе и Македонија постаде васална. Ипак, краљеви и деспоти српски, иако васали, владаху и даље у својим македонским државама. Краљевић Марко владао је као краљ, са Прилепом као престоницом, до 1334. Константин Дејановић који је с братом Јованом Драгашем држао Струмицу, Штип, Кочане, Кратово, Ћустендил, и Куманово, владао је такође до 1394. године. Јужно од њих на земљишту које данас припада грчкој Македонији, била је област другог једног васала, Богдана, који је владао до 1413. „Потпуно је извесно – каже угледни историчар Стојан Новаковић (Срби и Турци 192; в. И 134), да је све до 1413. јужно од Константинове и Маркове државе држао се српски васал Богдан у земљи између Солуна, Сера и Дојранског језера“. Северно од Дејановића држао је Угљеша Прешево до 1423. И још доцније, дубоко у XV век, и све до пред крај века, одржава се утицај српских владалачких династија, у времену када је „царица Мара“ (+1487), кћи српског деспота, становала у области Среза… Али ми нећемо да идемо тако далеко да и период царице Маре, ћесара Угљеше и Богдана убројимо у године владања у Македонији: Богдан је владао земљама које су данас грчка Македонија, Угљеша је држао само Прешево, царица Мара није у ствари владала. Ми ћемо се зауставити на години 1394, на свршетку владе Маркове и Константинове. Ту свршава српска влада у Македонији. И Јиричек каже: „Кнежевине у Македонији биле су 1394. од Турака укинуте“ (Gesch. Der Serben, II 99). У свему узевши, дакле, Срби су владали том земљом сто дванаест година (1282-1394). Па то значи да су Срби мање владали него Бугари? Ван сваке сумње. Али прво, разлика је врло мала, а друго, није само трајање о коме треба водити рачуна. Ко хоће да оцени праву вредност српског и бугарског владања у Македонији, треба да гледа на резултат, а не само на трајање. Претпоставите да се двојици људи да један исти посао који траје дуже времена; ако га један сврши за 112 сати боље него онај за 126 или 127, коме ћете признати првенство? Тако треба ценити и ове историјске догађаје. Главно је: јесу ли Срби или Бугари имали више успеха у асимиловању словенског елемента у Македонији? Јасно је на први поглед да Срби имају надмоћност над Бугарима у томе што су држали Македонију доцније од њих. Није једно исто кад једна држава држи провинцију у IX веку или кад је држи у XIII и XIV веку. Шта су били Бугари у IX? Да ли је национална свест овог мешовитог племена, полу словенског а полу монголског, била толико јака и толико привлачна да је могла асимиловати чисти словенски елемент који је освојио? Зацело не. Бугари из тих старих времена били су само освајачи. Срби су, међутим, били нешто сасвим друго. Они су држали Македонију скоро пет векова пошто је „златни век“ бугарски био прошао у њој, а много се ствари променуло за тако дуго време. Сасвим противно бугарима, српска национална свест била је у том периоду створена, кристалисана, образована коначно. Када су ушли у Македонију, Срби су имали пуну свест да су Срби и пуно поверење да ће њихова македонска браћа убрзо бити исто што су они. Они су увели у Македонију привремену државну управу. Они су поставили законе једнаке за грађане старе државе и грађане нове провинције. Они су унели једну књижевност скроз националну. Они су створили боље услове за развитак трговине. Једном речју, ону су имали на расположењу сва потребна средства, те су могли асимиловати словенски елеменат Македоније, који им је и више услова за успех са својих 112 година, него Бугари, па нека и ови имали и двеста година владе у њој. Због тога су трагови српског владања у Македонији много дубљи него трагови бугарских освајања. Краљеви и цареви српски зидали су манастире – те сјајне примерке старе српске уметности – у таквом броју какав Македонија није дотле запамтила. Ја немам времена да их побројим све. Али је довољно да кажем да их има мноштво око Куманова, па мноштво око Скопља, па по Славишту, па свуда даље, и линија се без прекида продужава све до границе Бугарске, све до Свете Горе, све до Албаније. То нису само поједини манастири, то су групе манастира, то је скуп лепих архитектонских творевина, то су минијатуре Светих Гора, и оне су посејане и на леву и на десну страну од Вардара. Руска археолошка комисија, приликом својих испитивања 1900, констатовала је да је српска арихитектура главна архитектура источне, западне и централне Македоније. Председник комисије, академичар Н.П. Кондаков, каже изричито да тип средњовековне уметности праве Македоније није тип византијски, него тип грчко-српски. „Све оно – каже он – што су Словени у ову (тј. Архитектуру Македоније), унели носи несумњиво отисак српског утицаја“ (С.К. Гласник, 1903, IX, 453). Ево шта је остало од српског владања: а шта је остало од бугарског?
Српска књижевност оставила је у Македонији трагове тако исто дубоке као и уметност. Број српских књижевних споменика је већи од броја споменика бугарских. Руски научник Григоровић, кад је путовао у Охрид 1844, нашао је српске рукописе и натписе свуда по околини те вароши и самој вароши коју Бугари сматрају као првенствено своју. „Трагови српског господства – каже он – видни су у рукописима, натписима и живом језику“ (Очерк путешествия по Европейской Турции, 1877, стр. 102). „Трагови српског утицаја могу се констатовати у свим рукописима и натписима XIV и XV века, које је Григорић видео у Охриду и околини“, каже Јиричек, истичући резултате до којих је дошао руски научник (Geschichte der Bulgaren, 466). Бугарски научник Јордан Иванов морао је да публикује пуно српских рукописа и натписа у спомен српским краљевима, у својој књизи, коју је назвао „Бугарске старине Македоније“ (1908).[1] Кад би човек узео да броји колико је рукописа из Македоније српских, а колико бугарских, ја сам сигуран да би бројање испало у корист српске књижевности. Избројте само колико има рукописа по данашњим бугарским библиотекама, па ћете добити приближан појам ствари. Три су каталога ове врсте публикована до данас, колико знам. Каталог који је саставио Спространов за библиотеку манастира Рила (1902) не казује откуда су рукописи. Каталог који је исти тај аутор саставио за библиотеку Светог Синода у Софији (1905) казује то на недовољан начин. Због тога ми не можемо да утврдимо број рукописа македонског порекла у свим каталозима, нити да одредимо срамеру српских и бугарских рукописа у њима. Ипак ми немамо шта да се бојимо за нашу тезу, пошто општа сразмера иде у нашу корист. Први каталог има 19 нумера у бугарском језику, а 70 у српском. Други каталог има 23 бугарска рукописа а 89 српских, што ипак није сметало аутору каталога да у предговору каже да су то „остаци наше (тј.бугарске) старе писмености“. У трећем каталогу, а то је каталог Народне Библиотеке у Софији, који представља, као што каже његов састављач проф. Б. Цонев, „највећу и најважнију збирку рукописа која постоји у Бугарској“, порекло је рукописа брижљиво назначено, и ми ту можемо наћи што тражимо. Наиме, ту има 25 рукописа македонског порекла.
Али од тих 25 рукописа 22 су српска, а само три нису. Па и од тих трију, два су српско-бугарска, а тек један бугарски. Запамтите још да су ти српски рукописи – и то сам Цонев каже – из Скопља, Прилепа, Охрида. И то сами бугарски научници признају. Одиста се не може боље доказати огромна надмоћ књижевне активности српске у Македонији над бугарском.[2] Српске народне песме, које су понос наше књижевности, и које су предводили најбољи енглески песници од Валтера Скота до О. Мердита, такође су очевидан доказ колико је била дубока бразда коју су Срби заорали на македонском земљишту. За свакога ко их познаје, јасно је да македонски циклус заузима једно од важнијих места међу њима. Нису у њима опевани само краљеви Милутин и Стефан и цареви Душан и Урош, за чије је владе Македонија била саставни део српске државе. У њима су прослављени и мали деспоти, кнежеви и краљеви српски, који су за владе ових владали у појединим провинцијама Македоније. Главни јунаци српске епопеје јесу: краљ Вукашин, који је владао у Прилепу; деспот Угљеша, који је држао Серез; војвода Момчило, чија је земља била „на путу од Струме к доњој Марици у Тракији“; војвода Хреља, чија је престоница била Струмица; Љутица Богдан, чија би се држава ширила од Сереза до Вардара; „бег Константин“ (тј. Константин Дејановић), под чијом су влашћу били Штип, Кратово и друга места. Листа би се могла продужити и даље. Али ми ћемо поменути само најважнију личност македонског циклуса и целе народне поезије српске, националног јунака наше песничке легенде, Роланда наше епопеје. Краљевић Марко, наиме, такође је био српски краљ у Македонији, као што је врло познато. Не само краљеви и кнежеви македонски, него је и сама земља македонска такође опевана у тој епопеји; цела је опевана, од Скопља до Солуна, и од Марице у Бугарској до Скадра у Албанији. Који је народ испевао песме? Јесу ли Бугари створили ову лепу епопеју српску? ________________________________________________ [1] Ново издање 1931. [2] Од како је написан овај чланак, изашла су, колико знам, још три каталога словенских рукописа у бугарским библиотекама. Један је наставак каталога Народне библиотеке у Софији (II том, Софија 1923) од проф. Цонева. Други је каталог Народне библиотеке у Пловдиву (Софија 1929). Трећи је каталог бугарске Академије наука (Сборник на Бълг.акад., кн. VI 1916). И ова два израдио је проф. Цонев. По тим каталозима однос српских и бугарских рукописа из Македоније сличан је оном који показују ови ранији, предратни. Тако у првом од њих – каталог Народне библиотеке у Софији, II том – где је порекло рукописа лепо означено, има свега 30 рукописа 26 су српски, 1 српско-бугарски, а само 3 бугарска. У другом – каталог Народне библиотеке Пловдиву – македонских рукописа колико видим, свега је 6, и то 3 бугарске реценсије а 2 српске; иначе, од укупног броја рукописа, 47 је бугарске реценсије а 79 српске. Трећи каталог – Академија наука – има укупно 8 бугарских рукописа (овде су 3 из XIX века), 5 српских и 2 српско-бугарска.
III– ТРЕЋИ ПЕРИОД (XVI – XVIII ВЕК) Трећи период обухвата XVI, XVII и XVIII век. Македонија је у то време била проста провинција турска, као што су такве биле и држава Бугарска од 1393. и српска од 1459. Ипак, Срби су у то време имали једну велику народну установу. То је српска Пећка патријаршија. Српска црква, која је до почетка XIII века била под управом цариградске Патријаршије, постала је 1219. независна архиепископија, автокефална црква, и призната је била као таква од стране цариградске (никејске) Патријаршије. У 1346. ова се архиепископија подигла на ступањ патријаршије, и то је достојанствено признала цариградска Патријаршија, мало доцније (1375). Српска патријаршија трајала је до 1459, тј. До пропасти државе. Тада је била потчињена Охридској архиепископији, која је била независна од цариградске Патријаршије. Али је она била обновљена 1557. и сва су јој стара права призната од Порте као и грчке цркве. Та Нова Српска патријаршија трајала је до 1766, када је поново укинута и потчињена грчкој цариградској Патријаршији. Нова Српска Патријаршија, дакле, трајала је двеста девет година. Ова нова Патријаршија обухватала је доста земаља српских и, поред осталих, и добар део Македоније. Тетово, Скопље, Кратово, Кочане, Злетово, Радовиште били су под њом, а то значи цела северна Македонија са обе стране Вардара. Истина је, уосталом, да јужна Македонија није у њу улазила, и да су Охрид, Битољ, Дебар, Прилеп, и Велес били ван њених граница. Тај део Македоније остао је и даље под Охридском архиепископијом. Ипак, добар део Македоније припадао је српској народној цркви две стотине и девет година за време турске владе. Велика је важност нове Српске Патријаршије у односу на српска права на Македонију. Што је најпре важно, то је да је Македонија била дата новој српској установи по начелу народности. Треба само поредити нову Патријаршију (1557-1766) са старом (1346-1459), па ће се видети да је баш по том начелу, а не по каквом другом, Македонија била дата српској цркви. Стара патријаршија обухватала је земље старе државе српске, тј. данашњу Србију (с Македонијом) и земље на југу. Она није прелазила централни део Балканског полуострва, и све што је остајало на западу – Босна, на пример – било је ван њених граница. Нова Патријаршија, међутим, обухватала је и тај део. Она се ширила не само по Србији (с Македонијом), него још и по Босни, Херцеговини, Далмацији, Словенији, Хрватској, и по јужној Угарској. Све су те земље биле под влашћу Турске, а све су биле српске (и хрватске) по народности. Кад је Порта дозволила обнову Српске патријаршије, она јој је дозволила и право јурисдикције све до докле је допирало становништво српско у границама Турског царства. Она јој је дала дакле из истог разлога, по истом начелу народности, и право на Македонију. Одиста, кад су Турци дали Македонију новој Патријаршији, да ли су они имали и најмању резерву или сумњу о српском карактеру те земље? Да нису можда мислили да је Македонија бугарска? Ни најмање. Замислите само какво је било стање ствари у Македонији у то време. Заборавите све што знате о стању те земље назад неколико година, кад су интриге бугарске пропаганде унеколико помутиле ствари. У XVI веку тј. Кад је Патријаршија обновљена, трагови старога српског царства у Македонији били су још врло свежи, и успомена на њ` врло јака. У прошлој глави ми смо видели колико су и како су били живи трагови српског царства у Македонији, у историјским споменицима, у књижевности, у народној традицији. На сваком кораку, куд год би се макли, Турци су могли видети по један манастир српски, по неког српског калуђера како преписује рукописе, по које гуслара како пред великом множином народа пева славну прошлост своје земље. С друге стране, оне нису виделе никакве сличне бугарске трагове. Како, дакле, можете мислити да су они сматрали да је Македонија бугарска? Очевидно, кад су, са обнављањем Пећке патријаршије, дали Македонију Србима, Турци су мислили да је то најприроднија ствар на свету, и да нема никога ко би могао и помислити да због тога протествује.
Могао би нам неко на наше разлагање приметити ово. Ако су Турци дали Србима северну Македонију по начелу народности, тј. да су сматрали да јужна Македонија није српска. То резоновање није тачно. Ако су области Охрида, Битоља, Дебра, Прилепа и Велеса остале ван граница Пећке патријаршије, у то нимало није улазило начело народности. Ово је сасвим други случај. Те су области остале под управом Охридске патријаршије, под којом се налазила и српска народна црква пред стварање нове Патријаршије. Кад је Патријаршија створена, онда је много области узето из Охридске архиепископије па унето у нову творевину. Да су од Архиепископије узете још и ове поменуте области, тиме би се, чисто и бистро, уништила сама Архиепископија. Нико, међутим, не би на то пристао, у времену о којем говоримо. Охридска Архиепископија била је једна врло стара установа. Она датира од IX века, кад ју је основао Св. Климент, један од првих словенских апостола. Она је имала своја права и своје традиције, које је цео свет до краја поштовао. Прочитајте шта каже Г. Адриан Фортескју (Fortescue) у својој изваредној књизи Православна источна црква (на енглеском 1907), па ћете видети шта је била та Архиепископија. Ни сами Срби не би никада тражили укинуће ове старе црквене установе на корист своје нове цркве. Чак и онда кад су држали цело земљиште њено као своју политичку имовину (XIV век), Срби су поштовали сва њена права, потпуно, као да то земљиште није ни припадало њиховој држави. У осталом, цариградска Патријаршија из разлога које ћемо у даљој глави видети, не би допустила толико ширење српске цркве баш на штету Охридске архиепископије. Према томе, ако известан део Македоније није ушао у Пећку патријаршију, то није било због тога што то као не би допуштало начело народности. Напротив, истинито је баш то да је известан део те земље ушао по том начелу, као провинција по народности српска. Што с друге стране чини важност Пећке патријаршије у овим вековима, а у односу на српска права на Македонију, то је да је ова Патријаршија била једна велика национална установа српска и да је имала велики утицај на српски народ у Македонији. Наравно, она није била оно што је било српско царство, али при свем том, она је била нешто налик на то. Погледајмо ближе шта је била та Патријаршија. Пре свега, цело свештенство је било српско. Патријарх је био, с малим изузецима пред крај, Србин. Срби су били митрополити, Срби владике, Срби попови и калуђери. Званични језик Патријаршије је био српски. Све што је патријарх наређивао или писао митрополитима, митрополит владикама, а владике поповима, било је на српском језику. Уз то, сви напори патријарха и високог свештенства ишли су на то да пробуде и оживе српске осећаје. Они су се трудили да очувају остатке славне прошлости српске, обнављали су старе манастире и поправљали слике у њима, које су представљале ликове краљева и краљица српских. Скупљали су старе рукописе, преписивали их, чували их. Писали су нова дела, нарочито дела из историје српске и дали један јачи полет књижевној активности, која је заспала после пропасти државе српске. Поново су увели у цркву старе службе Србима свецима, Св. Сави, који је патрон српске цркве, и другима. Али и ван те обнове народне прошлости, они су имали и непосредан утицај на народ. Они су чинили каноничне визитације у целој просторији својих диецеза, и није било можда ни једног града и ни једног села које није видело бар свога владику или његова заменика, ако не свога митрополита или патријарха. Они су на њега деловали национално, ван сумње. Таква патријаршија била је, дакле, „једна врста националне организације међу Србима“, као што примећује врло добро Г. Фортескју (стр. 307). То је била једна врста националне аутономије црквене. То је био један српски дом усред турског царства. То је био један бедем за српски национализам, који је штитио, бранио и чувао име и народност српску. Што је Карловачка митрополија – и сама огранак и потомак старе српске Патријаршије . била усред аустро-угарске државе, то је исто била и Пећка патријаршија у Турској. Била је ова још и више нешто, јер у Аустро—Угарској није никад постојало српско царства, обнова некадашњег политичког организма, но облик народне државе из прошлих времена. Зато ми и имамо права да је сматрамо, у том погледу, као нешто што готово достиже старо српско царство и замењује га унеколико. Замислите сада какав је силан утицај вршила ова нова врста царства српског у Македонији. Па народ српски осећао се у њој скоро онако исто као и кад је живео усред Душанова царства! Све што је било око њега било је српско: свештенство, књижевност, језик, служба божија, цркве у које је народ улазио и за које је знао да су одиста српске. И сад, ви хоћете да усред таквих прилика тај народ не буде српски! Одиста је важност српске Патријаршије тако велика, да ми слободно можемо да додамо број њених година броју година старе државе српске, сад кад правимо биланс владања и утицаја српских и бугарских у Македонији. Српска епоха , дакле, износи 321 годину, док бугарска не прелази преко 127 година. Сувише, ова последња припада једном раном примитивном добу, а прва улази дубоко у модерно доба. Приметимо узгред да је Пећка патријаршија поред Македоније обухватала и један део данашње Бугарске. Ћустендил, Самоков, Разлог, Рило, и Дупница били су под духовном влашћу наше Патријаршије. Те крајеве, а нарочито чувени Рилски манастир походили су често наши патријарси. И ти су крајеви дати Пећкој патријаршији несумњиво по принципу народности. И кад се гледа с историјског гледишта, ствар постаје јасна. Јер ко је „подигао и украсио“ Рилски манастир ако не ћесар Хреља? Ко је помогао да се мошти Св. Јована Рилског, патрона тога манастира, пренесе ту из Трнова, ако не царица Мара? И ко је написао диван опис преноса тих моштију, ако не Владислав Граматик? А све су те личности биле Срби, а не Бугари.
IV ИСТИ ПЕРИОД (Бугари немају никакве аутономије за то време) Можда ће нам се рећи да су и Бугари имали сличну аутономију, или и бољу, у јужној Македонији. Рећи ће се да је Охридска архиепископија, коју смо помињали, била Бугарима оно што је Пећка патријаршија била Србима. Она је била народна црква бугарска исто што је ова била српска. Охридски архиепископ имамо је титулу: „архиепископ прве Јустиниане и целе Бугарске“. Штавише, та Архиепископија трајала је дуже него српска Патријаршија, пошто је трајала без икаква прекида од времена Св. Климента (који је умро 916), до 1767. кад је одмах за српском црквом била укинута. То нам се може рећи, и то се обично тако и мисли. Међутим, то је једна од оних легенди на које смо указали у уводу наше расправе. Само је та легенда апсурдна, и о том се може сваки осведочити одмах. Колико ми знамо историју, трновска је Патријаршија била народна бугарска црква, али та је црква у Бугарској, не у Македонији. Да нису Бугари имали две народне цркве у исто доба? Ако је Охридска архиепископија била бугарска од IX до XIII столећа, је ли била таква и онда кад су Охрид и цела јужна Македонија били под политичком влашћу Византије (XI- XIII век)? У XIV столећу то је земљиште постало српско: јели црква и тад ипак била бугарска? Кад је српска црква, 1459. године, потпала под јурисдикцију Охридске архиепископије, је ли она потпала под бугарску цркву? Јесу ли и Грци из Калабрије, Апулије, Сицилије, који су како се тврди, такође стојали под охридском црквом, били такође потчињени бугарској цркви? Па онда би цео свет био потчињен Бугарима? Стоји то да Охридска архиепископија није била бугарска народна црква. Бугарско име остало је, додуше, у титули архиепископа, али то је и све што је од бугарског остало у тој цркви. Титула је представља само једну стару традицију, без икаква значаја. Кад је грчки цар Василије II Бугароубица разорио Македонско царство (1018), он је поштедео автокефалну цркву Св. Климента, и оставио јој независност коју је она раније уживала. Али узевши првог архиепископа, који је био Бугарин – или боље рећи Словенин – сви су други, или скоро сви, почев од XI па завршавајући XIII столећем, били Грци а не Бугари. Митрополити и владике били су такође Грци. Цео карактер цркве био је грчки и само грчки. Али пустимо саме историчаре Охридске цркве да говоре. Први историк Охридске архиепископије Захарије Лингентал (Zachariae von Lingenthal, Beiträge zur Geschichte der bulg. Kirche, St. Petersburg, 1864), говори врло кратко о националности ове цркве. То питање није било још довољно проучено у његово време. Али већ је и он приметио да је охридска црква била великим делом грчка. Он је зове „грчко-бугарском црквом“ (стр. 16). Говорећи о правом наследнику словенског архиепископа којега је Василије поставио, он каже, с документима у руци, да је то био „ први архиепископ грчке народности“. Па додаје: „Од тог доба (тј од почетка XI века), архиепископи нису били бирани искључиво из крила бугарског свештенства него много чешће из свештенства византијског“ (стр.22) У својој Краткој историји православних цркава (Москва 1871, стр.142-3. 124), Голубински прелази судбину Охридске патријаршије у периодима византијском, бугарском, српском и турском. „Скоро од самог преласка под грчку власт за време Василија Бугароубице у 1019. – години каже он – па до самог свршетка свога живота, Охридска архиепископија није била ни мало бугарска него сасвим грчка“. Говорећи о времену од почетка XI века, он каже: „Позитивно је и сасвим сигурно да су, за цело то време, изузевши десет или петнаест година царовања Асена II (1230-1240 или 1245), архиепископи били стално Грци а не Бугари…и да се Архиепископија налазила под облашћу не Бугара него увек Грка“. За време српског периода (XIV век), „грчки карактер“ цркве остао је „недирнут“ и права њена „неприкосновена“. О турском периоду (XV-XVIII век) он каже: „ Кад су завладали, Турци су нашли да је састав управе архиепископије – а ту разумем самог архиепископа и његове митрополите и владике – чисто грчки… и она су оставили све онако као што је било, и тако је састав остао све до краја грчки“. Он, додуше, прима да је било и нешто изузетака. „Врло је вероватно – додаје он – да, у том последњем периоду, архиепископи и подручни митрополити и епископи нису баш буквално и сви до једног били Грци, него да су и на столицу архиепископску као и на столице митрополитске и владичанске долазили, истина ретко, и Бугари“. Но, он одмах додаје: „Али, прво, те се мале бугарске јединице међу грчким десетинама не могу узимати у рачун, нити оне могу изменити општи карактер на корист Бугара, а друго, и ти су Бугари у сваком случају могли бити само јелинофилски Бугари, тј. Бугари који су постали Грци и одрекли се своје националности“. Најбољи историк охридске цркве, Хенрик Гелцер, такође истиче грчки карактер Охридске архиепископије. „У периоду о којем говорим – каже он, прегледајући турски период – Охридкса архиепископија, са својим подручним црквама била је, противно Пећкој цркви, потпуно грчка“ (Der Patriarchat von Achrida, Leipzig, 1902 стр 34.). Што се тиче бугарског периода (1230-1246), за који је Голубински учинио изузетак у корист Бугара и допустио да су два архиепископа могли бити Бугари, Гецер, после брижљивог испитивања, сумња у то и каже: „Голубински помиње два архиепископа који су могли бити Бугари, али и то је сасвим несигурно“ (стр19). Јиричек није историк охридске цркве, али је увек добро обавештен. Он каже: „Само су Грци били постављени за охридске архиепископе“ (Geschichte der Serben, стр 219). А у својој Историји Бугара каже: Од XII столећа па на даље, Охрид је био центар јелинизма у словенској македонској земљи. Већ је непосредни посленик Јована Дебрарског – а то је онај словенски архиепископ којег је цар Василије поставио – био Грк, и од то доба (почетак XI века) Бугари су били искључени из архиепископије“ (Geschichte der Bulgaren, 1876, стр. 211) Чак ни сам Бугарин Марин Дринов у свом Историјском прегледу бугарске цркве (1869) не сме да пориче јасни и пуни грчки карактер Архиепископије, него се изражава неодређено и као избегавајући кад говори о тој цркви. „У петнаестом и чак до средине шеснаестог века, попови и више свештенство били су чисти Бугари“ (стр.128)[1] – то је све што је он имао да каже о народном карактеру Охридске архиепископије.[2] Држим да је ствар после овога јасна. Али да не би остао нимало у сумњи небугарски карактер ове цркве, наша је дужност да видимо и каква су удела имали Срби у њој. Дринов каже, видели смо, да су за једно извесно време попови и више свештенство ове цркве били чисти Бугари. Али ми можемо додати да је међу њима тако исто требало бити и било и чистих Срба, у том истом времену отприлике. Јер они попови и проте, калуђери и игумани који су по територији целе српске државе били под Пећком патријаршијом, па се затекли ту кад је ова пропала (1459) и прешли под нову јурисдикцију охридске цркве, шта су они могли бити у том моменту ако не Срби? Они су дотле били Срби, и сад кад су одједанпут били изненађени овом променом, они су сигурно у великом броју и даље остали у истим функцијама у којима су од пре били. Нису ваљда сви били истерани из службе па замењени Бугарима или ким другим. Што се тиче највишег свештенства, и оно је било српско колико и бугарско, јамачно. У речима које смо мало пре навели из Голубинског, где он каже да су на столицу архиепископску и столице митрополитске и владичанске долазили кадкад и Бугари, он додаје: „а тако исто и Срби“ (стр. 143. ) Гелцер такође каже: епископске столице заузимали су и Срби (стр. 16.). Штавише, то важи и за саму архиепископску столицу. Ми имамо аутентичне доказе да су два Србина била на „престолу“ Св. Климента. Један од њих био је Симеун, 1550, пошто је најпре био рашки митрополит (И. Руварац, Рашки епископи и митрополити, Глас С. К. Академије 62, 1901, стр. 26). Други је био, у 1574. години, један нећак српског патријарха Макарија. (Ruvarac, Nochmals, Sokolović, Јагићев Архив, X, 1887, стр. 49). Охридска архиепископија била је дакле грчка црква, чисто и бистро грчка. Са врло мало изузетака архиепископи били су Грци, а Грци су били и митрополити, Грци и владике. Грчки језик био је званични језик цркве; такође је грчка и сви историци то кажу, а међу њима и Дринов. Архиепископија није никад била бугарска, од почетка па до краја. КАд год је била најмања промена у њеном грчком карактеру, она је ишла више на корист Срба, него Бугара. И да додамо сад једну реч ономе што смо говорили у пређашњој глави о узроцима зашто диецеза охридска и друге диецезе нису ушле у нову Пећку патријаршију, један узрок лежао је и у овом грчком карактеру охридске цркве, који је нарочито штитила грчка црква у Цариграду. Бугари дакле нису имали своју националну цркву у Македонији од XVI до XVIII века, а Срби су је имали. Охрид није био за њих оно што је Пећ била за нас. Напослетку ја ћу да завршим ову дугу анализу једном паралелом коју Генцлер даје о српској и бугарској цркви у Македонији. „Са националне тачке гледишта, стање у Охриду било је битно различито од стања у Пећи. У овој последњој владао је чист српски народни дух од патријаршијске столице па до столица владичанских. Сасвим противно је било ко Бугара. Њихова национална патријаршија била је Трново, а Охрид је у ствари био увек у рукама Грка (стр. 150)“. А ако желите да вам наведем које енглеског историка, ја ћу вас подсетити на професора Невила Форбса (Forbes). У књизи о Балкану (The Balkans, a history, 1915, стр. 104) он каже: Пећка патријаршија била је обновљена (1557). Обнова овог средишта националног живота била је од велике важности. Њеним подстицајем српски манастири били су ресторисани, црквене књиге штампане, свештеници образовани. Много срећнија него бугарска народна црква, која је остала под грчком управом, она је успела да подстакне одушевљење и аспирације и да с надом држи у животу пламен народности код оних Срба који се нису иселили из земље.“ _______________________________________________ [1] Ново издање (Съчинения на М. С. Дринова. София, 1911) стр. 115 [2] Навешћемо и шта каже најновији историк охридске цркве бугарски професор Иван Снегаров. У својој Историји Охридске архиепископије-патријаршије (I део 1924, II део 1932) он даје листу свих охридских архиепископа од 1018. до 1767. (в I том стр. 195, 339; II том стр 182). Он по правилу бележи који је од тих архиепископа био Бугарин или Словенин. По том његовом бележењу Бугарин је само Јован, онај којега је поставио 1018. за архиепископа цар Василије II (Снегаров, I 195). Као Словенин забележен је Прохор, од 1528. надаље до 1550. кад је умро (Снегаров II 186). Као вероватно Словенин забележен је Георгије, поменут као архиепископ 1617. (Снегаров II 196). За Симеуна из 1550. (в даље) бележи само да је био рашки митрополит, а не казује које је народности (II 188).
Где је дакле бугарска епоха у македонској историји? Ми смо је врло пажљиво тражили кроз све векове, али са највећом савесношћу на свету ми нисмо могли наћи више него сто осам година у једном давном добу, и осамнаест или деветнаест година у XIII веку. Да није тражена бугарска епоха у новијој историји? Није, сигурно, потребно да говорим о последњих педесет година политичке борбе у Македонији. Тај период у којем су Бугари покушали, по цену свију могућих махинација, интрига, гадости и злочина, да денационалишу наш народ у Македонији, и да му наметну бугарску народност (не срећу без успеха) – довољно је познат у текућој политичкој литератури о Македонији. Својим енглеским читаоцима ја ћу препоручити одличну скорашњу брошуру Г. Крофорда Прајса (Price) Интервенција бугарске и централно македонско питање (на енглеском), где ће наћи кратко, али врло верно излагање овог питања. Што се мене тиче, ја ћу само додати једну реч о великим историјском догађајима за време последњих Балканских ратова (1912-13). Врло је карактеристично и од интереса, за сваког који тражи логичну везу у историјским догађајима, да је баш српска војска, а не бугарска, ослободила Македонију од турског јарма. Кроз целу српску Македонију, од Штипа на истоку до Охрида на запад, увек је српски војник дошао да ослободи свог македонског брата, а не бугарски дошљак који никаква посла ту није ни имао. Само је једна бугарска дивизија стала ногом на македонско земљиште у првим данима рата – то је била рилска дивизија која је пролазила кроз Штип – а и она је дошла тек пошто је српска дунавска дивизија првога позива примила со и хлеб од тамошњег народа, традиционални дар који Словени дају својим ослободиоцима. Турци су, дакле, дали Македонију у српске руке баш као што су из српских руку некада и примили. То је права логика историје. • •
Не, заиста, Македонија није бугарска. Са изузетком једног кратког периода у врло давним временима, она је била увек српска кад год је била словенска. Она је српска и данас. Она је, што више, неопходно потребна нашој држави – што се често превиђа или не зна. У свом дивном есеју о Александру Великом, Едвард Фриман карактерише овог великог човека не као освајача, него као браниоца Запада против Истока. Ја држим да се то исто може применити и на српски народ. Срби нису освајачи. Они су просто браниоци Запада против Истока. Заштићујући интересе Запада, они су се вековима борили против Византије, против Турске, против Бугарске, које су све као оријенталне државе, хтеле да освоје Запад. У томе ми видимо историјску мисију српског народа. Да завршим ту мисију, наша држава мора имати и Македонију. Ту лежи њена снага. Погледајте историју и ви ћете видети да је Србија била само онда јака када је имала Македонију, а чим је изгубила ову, одмах је настало распадање снажног организма старог српског царства. Македонија је за нас оно што је коса за Самсона: одсеците је, и снага је пропала. Из Македоније Александар Велики извршио је своју мисију у светској историји; са Македонијом ми ћемо извршити своју мисију у историји Балкана и Југоисточне Европе. Дајте Србији све западне области полуострва, Босну, Далмацију, Хрватску, Словеначке земље, она неће моћи да их одржи ако јој не дате Македонију. Има врло мало људи који разумеју да Србија треба да добије Македонију у интересу свих Југословена. Онај народ којем се даје Сплит, Загреб, Љубљана, мора такође имати Криву Паланку, Штип и Радовиште. Вардар брани Драву. Да добију ту македонску реку, Срби су се борили кроз целу своју историју у данима среће као и у данима несреће. Први српски владаоци из старе Рашке ишли су у правцу Вардара у својој офансиви против Византије; последњи српски устаници из београдског пашалука тежили су да отерају непријатеља који је од њих узео њима тако драгу реку. Свака капља вардарске реке плаћена је по једном капљом српске крви. Влада моје отаџбина изјавила је да је готова да учини неизбежне жртве у погледу Македоније. Као обичан српски грађанин, ја сам далеко од тога да замерам ономе што меродавни и одговорни чиниоци сматрају за своју дужност да учине. Али док мислим о тој жртви, мени никако не излази из главе један случај. За време скорашњих Балканских ратова лежао је у болници један тешко рањени српски официр, којем су лекари рекли да му је једини спас ако се на његову рану стави жив комад људског меса. Једно вече, неки српски војник, лежећи такође рањен у истој болници, чује за тај особити случај. Целу ноћ он је размишљао о томе, и, у својој простој и доброј души, решио се да се жртвује за свога официра. Идућег јутра он изјави да је вољан подврћи се операцији. Лекари је извршише, и официр оздрави. Србија би можда била спремна да учини сличну жртву. Само, разлика између њеног случаја и случаја овог војника би била у томе што се овај последњи жртвовао за свог официра, чија је прва дужност да га брани, а Србија би се жртвовала за свога непријатеља, чији ће први посао бити да је нападне. Ваш – – – – – – – – –
- септембра 1915.(The Near East, 1915, и засебно 1916; La Serbie, Genève, 1916, и засебно; Браство 1921, XV).(Расправе и чланци, СКЗ, коло XLII, књига 288-289, Београд, 1939, стр. 342-366)
О аутору: Павле Поповић Београд 1868-1939. Историчар књижевности, академик. Написао велики број студија из српске књижевне историје, културне историје.
Текст прекуцан из књиге Српска Надмоћ.
Преузето са Интернет презентације: www.stormfront.org 28.04.2017.