Јосип Броз Тито после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не разликују од фашистичких,односно нацистичких: увео је терор, отварао логоре,у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, спроводио масовна убиства; сетимо се Голог отока и насилних откупа крајем четрдесетих година.

На Косову и Метохији  доселио је из Албаније више од 300.000 младих Албанаца, док је забранио повратак преко 200 000 Срба.

Броз је систематски смањивао број Срба у Југославији, формирањем нових нација а све са циљем вештачког умањивања броја Срба.

На бази те политике већ после завршетка Другог светског рата 1945 проглашавају се две нове нације – Црногорска и Македонска, а 1965. створена је и трећа новокомпонована нација „Муслимани“. 

Дакле комунизан није само антихристова рука која која убија тело,већ трује душу.А боље нам је да главу изгубимо у борби са бољшевицима,слугама нечастивог него ли душу изгубимо.

Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи”. Мајор Озне Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова.

Након рата, Брозова титографија је од ових немачких потера и бежаније партизана пред Немцима правила партизанске херојске борбе против окупатора. Тито је марта 1943. Немцима отворено понудио сарадњу у борби против западних савезника ако се искрцају на јадранској обали. Ђилас и Велебит у марту 1943. године у Загребу убеђују Кашеа и Хорстенауа: „Ми се не боримо против вас, Немаца. Ми се само бранимо. Немојте нас гонити и нећемо пуцати на вас. Наши непријатељи су четници. Ми се боримо само против њих.“

Познато је да је под мукама у истражним затворима уморено на стотине људи или се убило под несносним терором. Голи оток је својеврсни зверињак у коме су управљачи, разарали људско тело, разграђивали, черечили, дробили, на варварски и вандалски начин, у коријену разарали душу и морал невиних жртава, здравих и нормалних људи. По директиви Броза, голооточанима је био створен пакао у логору, гладовали су под најсуровијим исцрпљујућим мукама, жеђ их је сатирала на ужареном сунцу голог безводног острва. За бржу смрт, помагале су заразне болести. Највећа радост била је смрт и сви су молили: “Убијајте, не мучите ме више”.

Зашто о овом геноциду за убијање, мучење и сатирање људи ћуте историчари, академици, научници и јавни радници? Евидентно је да је антифашизам био један од инструмената у рукама тоталитарних режима источне Европе који је био масовно коришћен у сврху пљачке приватне имовине, уништавање живота и судбина појединаца и њихових породица, спровођења тортуре свих врста и облика… или у најмању руку понижавања непожељних појединаца и група. Сваки национализам је опасан али је српски најопаснији. Овако је гласила максима југословенских комуниста, она на којој је Титова Југославија створена и одржавана у животу. На тој логици озидан је чардак назван братство и јединство, ова формула остала је у животу након растакања Југославије; ево је и данас живи, делује ефикасније него икада, а на њеној примени највише инсистирају они који с поносом истичу да су борци против тоталитарних идеологија, комунизма свакако.

Након што се распала Југославија, уследио је осветнички поход уништавања православних Срба.И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства, тако што су најпре убијали србске владике и свештенике. Своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога“, „Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара“, „Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша“ итд. Тада је убијено преко три стотине србских свештеника и срушено 180 српских православних храмова!

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. На Бадњи дан 1942. године црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили натпис “ово је пасје гробље”. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно била унакажена и без појединих делова тела. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам“.

У неким општинама у БиХ партизани су убили више Срба чак и него усташе. Њихова убиства су била свирепа: Милан Бата Јанковић је у јесен 1941. у Чачку убијао чекићем, левом руком, са црвеном рукавицом, док је Владан Мићић у Ужицу убијао маљем. Један од главних егзекутора Срба, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима”, рекао је.Милован Ђилас је лично изјавио, да су се људи убијали маљем, као говеда.

ПОДУНАВСКИ ФОКСДОЈЧЕРИ су колективно веома страдали; Поименце је откривено 26.000 жена и 6.000 деце (од 51.000 страдалих Немаца) који су ликвидирани после рата, имовина им се колективно конфискује (пар изузетака само). На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе”, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда.

КОМУНИСТИЧКИ злочини дословно су избили из земље на Брду мира изнад Горњег Милановца 70 година пошто је Озна ту убила без суђења неколико стотина људи. Кости жртава су откривене јер су се осушили борови посађени поврх гробнице да би је сакрили. Гробови оних које је Озна прогласила народним непријатељима и убила систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18. маја 1945. године. Жртве су побијене на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни докази: “Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени”. Захваљујући овом “правном акту”, Озна је у Србији убила 55.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена.

Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Извештај Државне комисије Републике Србије каже, да су партизани после Другог светског рата ликвидирали 416 ђака и студената, 2892 жена домаћица, јер су им мужеви били четници, 72 новинара, 857 трговаца,кафедјија, 345 учитеља, 77 глумаца и уметника!.. Процене броја жртава у комунистичким “дивљим чишћењима” крећу се и до 100.000 убијених. Историчари претпостављају да су егзекутори у Горњем Милановцу могли да буду исти они из Југословенске бригаде који су убијали у чачанском крају. Реч је о јединици састављеној од бивших усташа, учесника опсаде Стаљинграда, којима је командовао потпуковник Марко Месић.

ЈОСИП БРОЗ НАРУЧИО КРВАВИ УСКРС 1944. ГОДИНЕ!… Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. Приликом савезничких бомбардовања Београда није погођен ниједан немачки циљ од стратешког значаја. Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“… Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“.

Не заборавимо да Тито није допуштао да се руши/бомбардује Загреб… ТИТО је био симбол свих комунистичких злочина, од којих је највише страдао српски народ. Жалосно је што и после толико година, Тита чак и не означавају као диктатора и масовног убицу! …

 

 

Фејсбук коментари