Када се данас каже демократија,онда под том речју треба разумети покрет који је изашао из Револуције,онакве како јој је коначан правац дао Русо.Ту спадају све демократије на континенту,којима се као битно слична може додати и америчка демократија.Енглеска демократија,ма колико да је накнадно претрпела утицај континената,ту никада не спада.Енглеска је несумњиво демократија,као што је несумњиво и монархија,али пре и више него и једно и друго,она је аристократска република.  Демократског фетишизма нису често ослобођени ни сами критичари демократије.Тако се код неких од њих јавља у томе што они повлаче начелну разлику између демократија политичке и економске, па све прекоре упућују првој,за које тврде да постоји,а све хвале другој која по њиховом мишљењу треба тек остварити.Јасно је зашто су се,срећни,ухватили за ову разлику.Она им допушта,да устајући против ствари,не устану против речи.Нека на сваки начин остане нетакнута реч,велика чаробна реч,и зато се прибегава разликама које не само да ништа не разликују него све бркају.Нигде се можда тако као овде обелодањује да демократија спада у оно ирола фори о којима говори Бекон. Треба прво учинити једну претходну примедбу која се тиче самог тог израза економска демократија.Изгледа да он није довољно јасан онима који га употребљавају.Ако му придамо једино јасно значење које може имати,а то је демократско стање друштва онда је такво стање,у сваком друштву прошло први ступањ развитка,немогућност.Увек је било несравњено лакше прогласити људе једнакима него их снабдети истим бројем златника.Ко је за економску демократију,тај је,под условом да зна шта тражи,за комунизам,који једини остварује,истина још увек само у теорији,демократско стање друштва. Али сва слабост ове чувене разлике постаје очигледна када се зна да се демократија јавила као преображај не само политичког поретка него исто тако и привредног и друштвеног.Она је у политици прогласила народну вољу,али је у привреди прогласила слободну утакмицу,у друштву права појединца.И она је своје реформе свуда провела-Демократија је исто тако дубоко преобразила привреду и друштво као и политику.Друга је ствар што су њене реформе уродиле злом.Али су се оне показале рђаве подједнако и у политици и у привреди и у друштву.Демократија,и према ономе што је хтела да спроведе и према ономе што је спровела,јавља се као поредак једновремено политички,привредни и друштвени.Она данас истом снагом постаје остварена у свим овим обласстима.То свакако није оно што је она хтела донети,али то је оно што је она,полазећи од свих начела,једино могла донети.Узалуд је доказивати да не постоји економска демократија.Не постоји ни у политици,и у истој мери,оно што је демократија хтела да оствари.Али постоји свугде,и у политици и у привреди и у друштву,оно што је примена демократских начела једино могла дати.Давати нове примене на челима,ма у којој области,било би излишно,јер су она свугде донела оно што су могла донети.Од нових примена демократских начела нема се шта очекивати.То би било само удубљивање у зло из којега,међутим,треба излазити.И када поменути критичари демократије траже економску демократију,човек тешко одолева да их не довикне:па узмите је,она је ту пред вама,у пуну остварењу како је могла бити остварена.  Демократија није остварила ни слободу ни једнакост ни братство.Није дала народу ништа од онога што му је обећала.Али му је дала обману да је суверен и да преко претставника које бира влада сам собом.Народи се најтеже одричу сличних обмана које ласкају њиховој сујети.  Демократија посматра и уређује човека као таква,човека за себе,одвојена од свих природних веза његових,од свих односа који га у стварности окружују,одређују,ограничавају.То је њено ослобађање појединца.Демократија је неповерљива према свиа подзаједницама у којима се човек јавља у друштву,јер сматра да су оне толико стега које спутавају пуно остварење његове личности.Природна појава за њу није човек члан породице,човек члан општине,човек члан позива и тако даље,него усамљен појединац у средини исто тако усамљених појединаца,у којој усамљености она види јемство њихове слободе.  Апсолутна монархија искључивала је самоуправни живот начелом да је владаочева воља извор сваке власти.Демократија чини то исто као народну вољу,односно вољу већине изабраних претставника,проглашује за извор свеколике власти.Ни једна ни друга не признају никакве самоникле подзаједнице и надлежност државе проширују на цело друштво.У оба случај апсолутизам је исти;промењен је само носилац његов.Промена на горе,јер место неограничене власти у којој је било и одговорности и способности и доследности,дошла је неограничена власт већина којој недостаје све ове драгоцене одлике.Херодота има ова за демократију свирепа примедба:“Тиранин бар зна шта хоће;народ не зна ни то“.Додајмо још да апсолутна монархија није била успела да сасвим сломије отпор слободних тела.Биле су потребне револуције да се ове вековне установе збришу,и апсолутизам који се није могао спровести у име владаоца,заведен је до краја у име народа. Ако демократија шта не признаје,то је да може бити другога мерила вредности сем броја.Сви бирачи,без обзира на дубоке разлике у природној и социјалној вредности њиховој,јер јер су једнаки претставници народне суверености.Свакако да је ово највећи апсурд демократије.Али је то и најбитнија догма њена.Ако ту начнете демократију,онда се после цео поредак њен сам по себи руши.  Занимљиво је приметити да Хобесовој теорији државне власти унапред насликана доцније стварност:та демократија садржином није друго него монархијски апсолутизам изведен до краја.Хобес је у модерно доба највећи теоретичар апсолутне монархије.Државни апсолутизам који је он израдио,а нико га није доследније ни потпуније извео,он је израдио за владалачке руке.То излази не само из његова схватања да је монархија најбољи облик владавине,него и из његовог става у догађајима енглеске револуције.Хобес се надао да ће његов Левијатан “пасти у руке неком владаоцу“који ће га проучити и применити доктрину коју садржи.  Али се код тог највећег теоретичара апсолутне монархије налазе у исто време постављена и основна начела демократске ,као што се и његову идеалу државног апсолутизма приближава тек демократија: 1.Хобес као и демократија полази од појединца,јер цео социјални живот заснива се “на нагону личног одржања“.  2.Он у сагласности са демократијом сматра да се односи у друштву,за разлику од остале природе,могу уређивати по нацртима људског разума.  3.Хобесу се догодило исто што и демократији:полазећи од појединца,и баш зато што полази од њега,он завршава државним апсолутизмом,и на исти начин као и она,преко друштвеног уговора. 4.Он је заједно са демократијом противу сваке јерархије,те према томе за оно што се демократским речником зове једнакост.  5.Хобес као и демократија изводи државни апсолутизам до краја,до којега он никада није дошао под монархијом,тиме што према држави укида неприкосновеност својине и независност духовнога.  Заблуда је веровати да се слобода,која треба да брани грађане од државе,може заснивати и осигурати уставима,дакле једностраним чином те исте државе.Демократија,која је само наставила рад,легиста на изграђивању државног апсолутизма,прогласила је установу уговора непомирљивом са појмом уставног права.Средњи век,који је по речима Монталамберовим био “накострешен слободама“,знао је за ове уставне уговоре.Данас као и увек слобода се може засновати и осигурати само повељама,јер повеља веже онога који даје слободу исто тако као и онога који је прима. Демократска средина готова је да дигне повику на насиље сваки пут када се њена распуштеност покуша сузити увођењем реда.Али је с друге стране тешко наћи средину у којој је мање развијено поштовање права појединаца и група,мање стварне слободе.У демократији се сматра да држава има право на све,и то је разлог што се све и тражи од државе.Ако државна власт у демократији допупшта себи да ради шта хоће са личношћу и имањем грађана,то је зато што зна да код појединаца и група не постоји никаква израђена свест ни усађено осећање о неприкосновености њихових права.У демократији се слобода усцрпљује бирачким правом,које је привидност слободе.И док му се та привидност слободе редовно исплаћује,демократски грађанин идеално трпи сва стварна насиља. Није слобода у томе да народ,под утицајем изборне борбе свегаонога што она неминовно доноси собом,у једном дану одлучује за више година унапред о високој државној политици за коју у огромној већини није спреман и која га уосталом не занима.Слобода је у томе да се са породице,општине,среза,покрајине,позива,просвете,цркве скине хаотични,али толико тежи притисак државе који грађане вређа у њихову достојанству,омета у њихову раду,кочи у њиховом развитку.Народу би се узела из руку звечка суверинитета,али би и накнаду грађани добили низ стварних власти,права,слобода.

Фејсбук коментари