Мило Петров Јововић (Марковина, Катунска нахија, 1824 — Никшић, 1877) је био православни поп, црногорски јунак и четовођа из Црне Горе.

Као петнаестогодишњак је дошао у Цетињски манастир да учи за свештеника. Парох Марковине и околних села је постао по жељи владике Петра II Петровића Његоша. Предање га памти као посвећеног свештеника и доброг бесједника. Посједовао је дар пјевања уз гусле. И поред показане свештеничке ревности, живост и дух устаника га често воде са братом Луком и Рамом у четовање по Херцеговини. Непрекидно је четовао од 1858 до 1877 године најчешће по Херцеговини. Учествовао је у свим већим борбама (са Пеком Павловићем) у Херцеговачком устанку, 1875. године: на касаби Невесињској, на Пољицу, Плани и Глувој смокви. Учествовао је у борбама на Вучјем долу, Дуги, Острогу и другим ратним поприштима, за вријеме црногорско-османског рата (1876-1878). Селим-паша са 6 – 7.000 Турака 1862. године крене на Бањане. Бањанима и Граховљанима у помоћ дође поп Мило Јововић са Марковљанима. Бој је био на мјесту Кадина Продол, више Сланог код Никшића. Трајао је читав дан. Турци су потучени. Мило је посјекао Асан-агу Ресулбеговића, главног заповједника Требиња. Селим-пашу је посјекао војвода бањски Јован Баћовић.

Чувени запис А.Пајовића, новинара из Новога Сада који је пратио црногорску војску, свједочи о овом јунаку: ,, Највећи говорник, и најомиљенија личност у цијелом друштву бијаше ове вечери поп Мило […] али ја до јако не виђех тако жива, рјечита, покретна и милорека човјека, као што бијаше ова права црногорска дика и делија поп Мило. Већ и сама његова појава много утиче на тебе, који га први пут гледаш. Он бјеше висока узраста, снажних широких груди, на којима се бљештаху танке сребрене токе и многа јуначка одличја, а бјеше лака хода[…] Нарочито кад погледаш оно мило, сунцем преплануло црномањасто његово лице , које се тако добродушно вазда осмјехиваше, па оне његове крупне црне очи, у којима се огледаше доброта срца и величина јуначке му душе. Изгледао је прије као косовски војвода него као марковљански поп. Своје приче о бојевима обично је завршавао шалама “.  

Књаз Никола је једном приликом послао Петра Вукотића и попа Мила Јововића у Мостар да преговарају са Дервиш пашом о миру. На путу су застали да ноће у Гацку код Дед-аге Ченгића. Послије вечере су сједили, а дошло је и 20 Турака да виде Петра и Мила. Петар Вукотић је бранио да било ко узима гусле, а поготово Мило. Поп Мило је знао добро да пјева уз гусле, али је пјесмама додавао своје припјеве. У неко доба изазове га турско пјевање, па узме гусле и отпјева пјесму о Цмиљанић сердару из Котара:
”… на кули се добро одморио 
И попио каву и ракију,” па дода своје стихове:
па с’ Ајкуном леже у душеке 
Окрену јој леђа у дуваре, 
А табане у горње таване…”
Тад му војвода Петар Вукотић, љут, истргне гусле да не пјева даље. Велико пријатељство између Пека Павловића и Попа Мила показује и то да је након битке на Крсцу дошло до сукоба са Петром Вукотићем (иначе тастом Књаза Николе) који се обрушио на Пека, као главног кривца за пораз који је претрпјела црногорска војска, натјеравши га да оде у Бугарску. Од јуна 1877. године до 27. септембра Никшић је био под опсадом, Петар Вукотић већ завађен са попом Милом и Пеком Павловићем говорио је против њих књазу Николи. Поп Мило је тада са западне стране водио одред у нападима на Никшић. Књаз Никола дође до попа Мила код куле Лековића и рече: ”Попе Мило, нит’ си вода нит’ си вино! Одузимам ти команду над одредом.”  Књаз није хтио објаснити Милу због чега то чини. Поп Мило узјаха вранца и оде пред Никшић. Дође до турске страже и изазове капетана Мујагу Мушовића на мегдан. Мушовић позове Мила да дође до Мале Главице на мегдан. Мило дође под Главицу, код тадашњег амбара, а каснијег парног млина. На Главици је била једна турска стража. Када Мило стигне из стражаре запуца неколико Турака и погоде Мила. Био је мртав прије него што је пао са коња на земљу. Турци му одсијеку главу, а труп баце у оближњи поток. Главу су ставили на таблу у кули Мушовића.
Коњ Милов се сам врати у шталу из које је изведен и Црногорци сазнају за Милову погибију. Ноћу оду и нађу труп и понесу га у Кочане. Кроз три дана код књаза Николе дође Госпава Станише Мацановића из Никшића, која је служила код Мушовића. Она је ноћу украла главу и пред зору прошла поред турских шанаца. Глава је била у бијелом платну, увијена, лице умивено, дуг перчин зачешљан, брци уредни, очи затворене. Није било трага ране. Посјечен је тачно по средини врата. Књаз је дао главу Милову синовцу Новаку Рамову Јововићу. Откопан је Милов гроб и глава је састављена са тијелом. У том гробу су кости попа Мила остале још осам година. Иза попа Мила остала је једна кћерка, удата за Ђура Драгова Петровића.

 

Извори: https://sites.google.com/site/plemeozrinici/ozrinici/pop-milo-jovovic

http://www.gradkulture.me/aktuelnosti/glasoviti-crnogorski-junak-pop-milo-jovovic/

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%BE%D0%BF_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Фејсбук коментари