Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил (Грк, 15 век) смешта у древну покрајну Трибала у северној Мезији. Према томе, дошавши са севера, заузевше велик део Далмације (како извештава Аимон у 4. књизи, поглављу 1). За време цара Константина, дакле у IV. веку, настањиваше доњу Панонију где се побунише против цара. Но он им се (како каже Авентинус у 2. књизи) обрати беседом с проповедаонице, те их приволи на мир и на крају умири. Древно пребивалиште Сораба (према Плинију 1-2. век) беаше око мочваре Меотид (Азовско море). Један њихов део се запути отуд у смеру Дунава и Горње Мезије, док други део крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на концу продрли у германске земље недалеко од Пољске, које се данас зову Лужица. Распршивши се по околним крајевима, зауставише се између реке Сале и Лабе. Стога Јан Дубравски с разлогом смешта тамо Сирбе. по којима су названи градови Сербек и Сербест. Нека нас не забрињава што је слово О замењено словима И и Е, јер то се у дотичном имену или речи (како смо опазили) често догађа.

Аустријски летопис Томе Ебендорфа назива их Сирвијанцима, а у том летопису Ебендорф каже: Својевремено Изабела, кћи римског цара Фридриха Аустријског, беше удата за чешког краља Јана Луксембурговца, који је остави под образложењем да је немоћан. Кад је потом затражише да узме за мужа краља Сирвије, она то одби, јер да јој се не свиђа што је расколник пригрлио грчки обред. У историји Саске зову се Сорабима, што је код Леоника искривљено у Сорабри. У списима Цариградског сабора нзивају се Сирфима, што је име којим их дан-данас називају суседни Корушани, Крањци, Штајерци и Угри, док они сами себе називају Сарбљи или Сербљи. Њихове се земље у Илирији простиру од Смедерева, града на Дунаву, све до Ниша, где почине Бугарска. Најпознатија су места у Србији престоница Стони Биоград (Београд), затим Призрен, родни град цара Јустинијана, па неосвојива тврђава Новагора и Црнагора (Ново Брдо), где се налазе пребогати турски рудници злата и сребра.

Дакле, с тим Лужичким Сорабима цар Карло Велики беше готово непрестано у рату, те и он лично крену много пута у борбене походе на њих. Наиме, први пут, не би ли их покорио, посла он (како пише Карло Вагриенски у 2. књизи) снажну војску под заповедништвом најбољих својих војсковођа, но не успе у свом науму, јер Сораби изађоше из земље и кренуше у сусрет непријатељској војсци, храбро насрнувши на њих, те се заметну жестока и окрутна битка, у којој паде много племенитих и славних франачких мужева. Погину тамо и кнез Словена Сораба Лубидраг, односно Љубидраг, с мноштвом својих људи. Каже Вагриенски да за франачко краљевство то беше најпогубнија битка, пошто у њој изгуби живот тридест две хиљаде Франака и око четрнаест хиљада Словена. Беснији но икад, сви се Словени (како пише Јован Авентус у 4. књизи) ујединише против Франака, па ушавши у земље Ободритиа, данас војводство Мекленбург, и у Саску, похараше и спалише све пред собом. То нагна Крала Великог да поново окупи војску, много већу од претходне, те предавши заповедништво свом војсковођи Лиутпранду, упадне у земљу Сораба. Но Лиутпранд не узнапредова много у свом походу, кад би присиљен вратити се натраг. Наиме, уходе му дојавише да му непријатељи уједињени са Словенима Вилцима долазе у сусрет са великом војском, те се он заустави и не хтеде кренути даље. На то Словени опколише Франке са свих страна и у нападу код реке Лабе извршише страшан покољ, да би затим упали у Саску и Тирингију и тамо уништили и спалили неколико места. Примивши гласе о томе позва к себи тројицу својих војсковођа, Аделгиза постељника, Геилона и Ворада дворјанина. Нареди им да окупе источне Франке и Сасе и да што пре крену на Словене Сорабе. Док они извршаваху цареве налоге, примише вест (како пише Аимон у 4. књизи, поглављу 74) да се Саси бејаху побунили и устали на оружије против Карлових људи. То присили Франке да одустану од похода против Словена, а ови се још више осоколише и већ слободно хараху царевим земљама. Цар увидевши да му у таквим приликама нема друге но ухвати се у коштац с њима, и то лично, уместо да шаље на њих своје војсковође, нареди да се у читавом царству окупе нови људи, не би ли коначно покорили Словене. Дознавши за то, Словени се ујединише како би им се одупрели. Монах Аимон, приповедајући о том царевом рату са Словенима, у 4. књизи, поглављу 81, каже: У Германији живи један ратоборни словенски народ, настањен на обалама океана, који се на властитом језику зову Велетаби, а на франачком Вилци или Вулци. Народ тај бејаше Францима вечни непријатељ, те никако не престајаше у оружаним походима мучити своје суседе подложне франачком краљевству или у савезу с њим. Не могавши више трпети њихову безочност, Карло Велики окупи војску и лично крену на њих. Нареди да се саграде два моста на реци Лаби и тако пређе земљу непријатељску. Словени на то, како се не би изложили погибељи, склопише с царем мир. Овде Вагриенски додаје да Карло држаше много до тог мира, да словенском кнезу Драговиду преда мношво краљевих дарова. Други део Словена, при чему мислим на Сорабе, упаде у Карлово царство (како приповедаше Вагриенски), те без имало поштовања жарише и палише његовим земљама. Цар посла на њих из Ахена сина Карла с восјком. Царев син се сукоби с непријатељима и однесе победу, а (како пише Аимон у 4. књизи, поглављу 92) Миледох (Милодух), владар Сораба, паде у боју.

Но упркос свему томе, никад не би могуће обуздати Словене, т они настављаху пустошити Франачким краљевством, држећи цара готово тално под оружијем, што се види и из његове биографије из пера редовника Ајнхарда, који каже да се цар лично дуго борио са Велетбима, најбољим међу Словенима. Потврђује то и опат Регинон у 2. књизи, те такођер Петар Суфриди (Мајсенски) када каже: Словени се често хватаху у коштац са Карлом Великим, који се грдно намучи не би ли неке од њих покорио, а кад коначно склопише мир с царем, окренуше се, по свом древном обичају, против Данске.

Фејсбук коментари