Португалскa држава је дефинисана у члану 5. Устава из марта 1933. као „унитарна и корпоративна Република, заснована на равноправности њених грађана пред законом, слободном приступу свих класа предностима цивилизације, и учешћу свих елемената који чине нацију у управном животу и доношењу закона“.
Реч „корпоративна“ значи да се народ сматра органском целином, а не случајном агломерацијом појединаца; да је организован путем „корпорација“ или „задруга“ које представљају различите фазе његовог живота и да су ове корпорације, заједно са другим удружењима које људи формирају за различите намене – јер човек је биће заједнице – чине основу политичког и административног живота земље. Чланом 16. одређено је – „Дужност државе је да одобри, осим ако то спречавају постојећи закони, све корпоративне организације, основане у интелектуалне, социјалне, и економске сврхе, као и да охрабри и помогне у њиховом формирању.“
Ова корпоративна организација има два аспекта: економски и друштвени, као и политички. Усаглашава активности нације у заједничку хармонију интереса, обезбеђује механизам за осигурање једнаке правде за све и, гледано политички, обезбеђује за нацију облик владавине која се најбоље може описати као органска демократија.
Под овим аспектима ставља се нагласак на права Човека (чак и више од „пророка“ Француске револуције), али поставља једнак нагласак и на дужности човека.
У овом поглављу биће речи о економским и социјалним аспектима корпоративне државе у Португалу.
Главни документи који ће узети у обзир, у објашњавању принципа, су Устав из марта 1933. и низ закона од 23. септембра исте године. Много важнији од ових доцнијих, први – познат као Статут Националног рада – који кодира шта су основна права и дужности имовине, капитала и рада и који дефинише начин мешања државе у регулисање националне економије.
Овај документ је рађен несумњиво по узору на италијанску Повељу рада из 1927. године и чињеница да постоје многе, иако површне, тачке сличности између италијанског и португалског режима чини још важнијим да разлике буду истакнуте.
То се ради у каснијем поглављу: за сада, могу се сумирати рекавши да је фашизам нешто италијанско, док је Естадо Ново португалски и да, иако је Италија корпоративна држава, корпоративизам италијанског фашизма је етатистички корпоративизам (од француске фразе за коју не постоји адекватан превод), док је др. Салазар одбацио етатизам у свим његовим облицима.
Ако се не може порећи да Салазар дугује нешто Мусолинију, веома је јасно да је његов највећи дуг друштвеном учењу Римокатоличке цркве.
Посебно енциклични „Квадрагежмо Ано“, објављен у мају 1931. године, за који је утврђено да је имао дубоки утицај на Устав који је Салазар радио за своју земљу током наредних осамнаест месеци и који је изгласан националним плебисцитом 19. марта 1933. године. Овај утицај је толико значајан да ће, чисто историје ради, паралелно бити цитирани делови ова два документа. Не предлажамо папске енциклике као критеријум изврсности за рад Салазара; ова кратка студија није намењена искључиво или чак првенствено за католике. Али, без рачунања на њих не би било могуће препознати обим на којем су његове идеје изведене из католичког учења. Након разматрања принципа и теорије који су обједињени португалским Уставом и каснијим законима, ми ћемо наставити са резимеом онога што је већ постигнуто у њиховој реализацији.1934_decalogo_estado_novo
Члан 6. Устава гласи: „Дужност државе је
(1) Промовисање јединства нације и успостава реда у складу са законом, дефинисање и спровођење права и гаранција које произилазе из морала, капитала или закона за добробит појединца, породице, локалне власти и других корпоративних лица, јавних и приватних
(2) координира, стимулише и усмерава све друштвене активности тако да само хармонија интереса може преовладати узимајући у обзир легитимну субординацију приватних интереса општем благостању
(3) да тежи побољшању стања мање повлашћених класа друштва, као и да спречавају да њихов стандард живота падне испод минимума потребног за људску егзистенцију
Овај цитат из Устава, са својим примарним позивањем на морални закон, и основном бригом за сиромашне, не може да не подсети на енциклику. Функција државе дефинише се као „координација, стимулација и усмеравање“; а Куадрагежмо Ано користи речи “ упућују, надгледају, стимулишу и обуздавају када то околности и потребе захтевају“. Поента је проширена у члану 7. Статута националног рада и у члану 31. Устава, чији текст гласи: „Држава има право и обавезу да надгледа, координише и контролише економски и друштвени живот у пратећим областима:
1. успостављања одговарајуће равнотеже у популацији, професијама, занимању, капиталу и раду
2. у циљу заштите националне економије од пољопривредних, индустријских и комерцијалних подухвата паразитске природе, или карактерно некомпатибилних са вишим интересима људског живота
3. да обезбеди најниже цене и највише плате које су у складу са правичном расподелом међу факторима производње, средствима унапређења технике, јавних услуге и националног кредита
4. развија насељавање у националним територијама, штити емигранате и регулише емиграцију.“
И члан 34.
„Држава ће подстицати стварање и развој националне корпоративне економије. Пажљиво ће нагледати да елементи које обухвата имају тенденцију да се успостави међусобно неограничена конкуренција, али не у супротности са праведним циљевима друштва и њих самих и да се они радије охрабрују да сарађују са једни другима као чланови истог колективитета. „
Функција државе, као што је овде дефинисано, одговара тачно оној од стране папе који инсистира, да „све професионалне групе (које чине нацију) треба да буде спојене у хармонично јединство, инспирисано принципом општег добра. И једниствена и главна функција власти се састоји управо у ефикасном унапређењу ове хармоније и координацији свих друштвених снага. „
Даље је прописано Статутом Народног Рада да се „држава треба одрећи свих индустријских или комерцијалних експлоатација, било у облику такмичења са приватним предузећима у економској сфери или у облику монопола, чак и ако је циљ таквих предузећа осмишљен, у целини или делимично, да буде употребљен за јавну корист.
Она би смела бити у стању да настави рад ове врсте само у изузетним случајевима, да обезбеди бољи квалитет за друштво у односу на оне које би се иначе могле добити. Слично томе, држава не може да директно учествује у вођењу приватних предузећа, осим ако их „она не замоле за финансирање како би добио тачно одређени резултат“
(Члан 6. такође Устав, члан 33).
Држава препознаје у приватној иницијативи најплоднији инструмент напретка и националне економије „(члан 4).
„Држава признаје право власништва и овлашћења коришћења и располагања имовином која следе из њих као разумну потребу урођену човеку, ону која води највећим личним и колективним успесима у породици и у друштву и као један од основа очувања и напретка друштва.“ (Члан 12)
Приватно власништво је фундаментална чињеница у Салазаровом Португалу.

 

Право да поседује једно је од темељних права човека јер је дефинисано као фундаментално на почетку Устава, заједно са слободом мисли и кретања и удруживања, као и других права над којима либерални устави желе искључиво право (члан 8, 15).
То је право које су ускраћивали подједнако капитализам и социјализам као логичан закључак капитализма.
Капитализам означава концентрацију власништва у рукама неколицине, а самим тим пориче људима природно Право власништва. Социјализам настоји да исправи стање тако што би да повлачи власништво чак и од неколицине. Салазар би да врати власништво многима.
То је неопходан принцип и, како је рекао Салазар: „Ако смо одређени искључиво идејом благостања, не можемо бити за или против великих или малих власника: морамо да фаворизујемо једне овде, а друге тамо – у складу са географским, климатским и економским условима. Али – и то је моја поента – ако не сведемо живот друштва на услове за производњу и коришћење богатства, ако не видимо да тај аспект живота, колико год био неопходан, треба да се усклади, примири или потчини другим реалностима као што су спокој, срећа, благостање и лепота породичног живота – онда се можемо смејати пресахлим формулама веће продуктивности по сваку цену и без дилеме одлучити одједном за политику разбијања огромних сеоских имања и за системску израду малих газдинства у којима се може развијати породица у свом власништву.
Таква политика је суштински део мојих идеја, али је у конфликту – са друге стране – са принципима оних који материјализују живот и сматрају човека, као Совјети, за машину за производњу и конзумирање богатства. Тад се јасно види да је прави интерес државе, и изнад свега тзв. капиталистичких држава, створити највећи могући број малих власника који ће, далеко од симпатија за комунизам и социјализам, постати чврста основа за очување нације и слободарских идеја. „
Салазар наставља да описује који кораци су предузети и предузимају се да спроводе ову политику подстицања малих сопственика. Нека буде напоменуто да они не укључују експропријацију богатих.
Три петине Португалаца су ангажоване у пољопривреди и широка политика у корист малих пољопривредника карактерише Салазаров режим. По томе је чувен.
Ако читалац сматра да је то тешко схватити, осим ако се изједначи са неким њему познатим „измима“, много је ближе истини рећи да је Салазаров Португал дистрибутистичка или држава расподеле, него да се каже да је фашиста.
Најбоље би било „изме“ уклонити из материје потпуно, поготово због тога што многи онако како повезују фашизам са концентрационим логорима, о дистрибутизму – ако и мисле – мисле о томе у вези са пивом и простачким култовима.
Рад који је урађен у Португалу ка стварању независног и власничког сељаштва ће бити обрађен у четвртом делу овог поглавља. Али, није само у пољопривреди мали човек охрабриван и заштићен.
У складу са својом дужношћу да „координише, стимулише и усмерава“, држава, чланом 32. Устава, мора „без предубеђења охрабрити оне приватне економске активности које су најпрофитабилније у сразмери са њиховим трошковима имајући у виду користи друштва од стране мале кућне индустрије или на заштиту која им се дугује „.
Реткост је да „друштвена корист од стране малих кућних индустрија “ добије уставно признање.

Цела Секција 3 првог дела Устава се односи на положај породице у Естадо Ново.
Члан 12. набраја где породице имају рачунати на заштиту државе: „Држава ће осигурати заснивање и заштиту Породице као извора очувања и развоја врсте, као првој основи система образовања и друштвене дисциплине и хармоније; основи политичког и административног поретка; по својој сарадњи у парохији (Фрегуезиа) и у општини, као и и од свог представљања у локалним властима.“
Односно, морални значај породице је препознат подједнако као и њен пуки физиолошки значај „извора очувања и продужетка врсте“.
То је „прва основа образовања и социјалне дисцилине и хармоније“. „Према нашим сазнањима“, каже Переира дос Сантос у свом исцрпном трактату о португалском Уставу, „не постоји сличан уставни текст о улози породице у држави која је тако свеобухватан као овај. Обично, то је само њена физиолошка функција која се наводи као једини разлог који оправдава јавну заштиту породица.“ Оне који сумњају у то, упућује не мање од шест модерних устава; али је он писао, наравно, пре објављивања изванредног новог Устава Ирске. (напомена преводиоца: у питању је класичан енглески сарказам аутора у опасци о Ирској)
Члан 14. португалског Устава гласи:
„У циљу заштите породице, налаже се држави и локалним властима:
Да подстичу оснивање одвојених домаћинстава под здравим условима, као и институције породичног домаћинства.
(2) да штите материнство
(3) успостављају опорезивање у складу са легитимним трошковима породице, као и да промовишу усвајање породичне плате
(4) да помажу родитељима у обављању својих дужности поучавања и образовања деце и да сарађују са њима путем јавних институција за образовање и поправку или подстичу приватне установе намењене за исти циљ.
(5) да предузму све ефикасне мере да би се спречило кварење морала. „
Трећа и четврта клаузула су од посебног значаја. Породична плата је већ проширење принципа дневне зараде. „Накнаде треба да буду довољне да подрже скроман живот и добро живот храниоца породице „, каже Рерум Новарум.
„Постоји, по принципу, најмања плата која одговара потребама постојања“, каже португалски Статут Народног Рада.
Али, да се дефинише Уставом да опорезивање мора узети у обзир превасходно неопходност обезбеђивања породице одговарајућим средствима за живот је одлична примена принципа да Држава постоји за друштво, а не друштво за Државу.
Четврта клаузула је, међутим, најзначајнија.
Породица, а не јавна и основна школа, је природни амбијент детета.
Прво право родитеља је право да брину о својој деци, а то је право које је у Португалу признато.
У Енглеској је све ово одбијено.
Основне, средње школе и технички факултети су у Португалу одржавани од стране државе, и свако дете има обавезу да добије барем основно образовање. Али, сваки родитељ има право да одлучи да ли ће његово дете добити образовање код куће, у приватној школи или у државној школи. Породични дом се сматра да је нормално место за ту сврху.
Слобода образовања је још једна од оних слобода зајамчених Уставом из члана 8. и то је слобода која се у Енглеској не ужива.

„Држава“, каже Салазар, „није у Португалу главни васпитач. Васпитне функције леже првенствено на породици са којом држава сарађује и мења је само када не постоји породица или када није у стању да предузме своју функцију.“
Породица је, дакле, примарна друштвена јединица и – штавише – то је независна, породица која поседује имовину.
Ми ћемо поново сумирати речима Салазара: „Породица која живи испод сопственог крова нужно је штедљивија, стабилнија, боље утврђена. Зато велики блокови станова, колосалне куће за раднике са својим заједничким ресторанима и њиховом заједничком трпезом – нас не занимају. Све то је у реду за случајне пролазнике кроз живот, за полу-номадске популације савремене нашој цивилизацији. За наше независне природе и једноставнији укус, ближе су мале независне куће у којима живе породице које их поседују.“
Две важне тачке морају бити изузете из наведеног кратког прегледа Салазарове концепције друштва и функције и позиције државе.
Прва карактерише његов рад – то је његова стално и примарно поштовање природног и моралног закона и његово суштинско прихватање хришћанских концепата природа човека и друштва.
То је потпуно јасно у његовим говорима: „Одвојено од суштинске вредности верске истине за појединца и друштво, имамо потребу за апсолутним и не можемо створити оно што постоји изван и изнад нас својим рукама. Нећемо дати држави функцију одређивања вере, дефинисања принципа моралног закона. Стога верујемо да је Власт морално ограничена, и одлучни смо да избегнемо криминалну грешку обожавања Државе или Силе или Новца или Лепоте или Порока – ми не изазивамо Бога.“
То је морални закон који је први пут признао португалски Устав.
Човеково право да поседује имање је „изведено из природе човека“, као што је Свети Тома Аквински закључио. То је тако у свим правним документима који оличавају начела Естадо Ново. Циљ Салазара је био да се постигне поновно хришћанско и традиционалистичко буђење.
„Свакако, први је био економски и друштвени циљ“, пише Гонзаг де Рејнолд, „али изнад дна авеније – као статуа или резултат изван свих перспективних линија – постоји морални циљ. Корпоративистички режим је јасно духовни.“
Друга ствар, која се мора нагласити пре него што наставимо да разговарамо о практичним детаљима португалске корпоративне државе, јесте да то треба да буде колико је то год могуће спонтани развој.
Дужност државе, као што је већ речено, јесте да „охрабри“, да координира, стимулише, усмерава корпоративну организацију. Није дужност државе да створи или да наметне одозго.
Према речима члана 16. Устава, који већ смо цитирали, држава мора „одобрити“: то јест, она не чини први корак .
Њена улога се састоји, у суштини, у прављењу добре пречице спонтаној иницијативи, од допуњавања индивидуалних напора.
Ова функција никад није прекорачена. Ако се помисли да је с времена на време био потребан велики степен државне помоћи индивидуалном напору, треба имати на уму какви су Португалци.
Неће никада урадити данас шта могу да учине сутра: то је мањана, мањана, као и са Шпанцима. Они су чудни, тужни, меланхолични људи које карактерише „саудад“, осећај да су њихови велики дани прошлост, да су пали и не могу да устану, да ту нема лека до ли да певају и да чекају до сутра, Мањану, када ће поново бити велики. Али – увек је мањана.
То је наслеђена вековна лењост против које је Салазaрoва Влада морала да се бори.
Ипак, држава је смањила своју узнемиреност на минимум. Одрекла се бирократије.
Пета клаузула члана 7 Статута Националног рада каже: „Држава ће смањити до минимума сферу деловања њених званичника у националној економији.“

 

Опет, преамбула законског декрета од 8. јула 1936. године, каже да корпоративна држава може да живи само ако се њоме управља органима склоњеним колико је могуће више од португуалског еквивалента Вајтхола, а што ближе могуће различитим члановима задружних тела и иде на то да обезбеди институцији Министарства трговине и индустрије тела дизајнирана да координирају и, у крајњем случају, регулишу економски и друштвени живот у професијама који се директно тичу извоза и увоза “ то јест, да осигурају „хармонију интереса“ и „легитимног потчињавања приватног интереса општој добробити“ о којој Устав говори.
„Ова тела“, каже Фр. Милер, истакнути белгијски проучавалац корпоративних теорија, „служиће и као инструмент за остваривање државног надзора и као средство за давање корпорацијама одређеног степена аутономије. Начињена су тако да представнике државе и заинтересованих држе у директној сарадњи. То је нова идеја, без пандана у било ком другом корпоративном режиму и илуструје жељу португалског „Диктатора“ да смањи државну интервенцију на минимум, чак и у остваривању најпотребнијих контрола, да се све колико је могуће препусти приватној иницијативи.“
Идеал је да Задруге које представљају различите индустријске и комерцијалне делатности нације буду потпуно аутономне. „Држава“, пише Салазар, „се уздржава од усмеравања Задруга и само задржава за себе право – дужност, ако хоћете – да осигура да се закон спроводи и да су интереси заједнице заштићени.“ Да иде даље од тога би, по његовом мишљењу, не само било прекомпликовано за Владу, већ и преодредило друштвени живот.
И то је чињеница од највећег значаја и један од главних разлога зашто се португалски корпоративизам битно разликује од италијанског фашизма.
Пије 11-ти након кратке рекапитулације фашистичке теорије, пише: „Мало размишљања је потребно да би се сагледале предности описаних институција, али…постоје неки који страхују да држава себе склања у корист приватне иницијативе уместо да се ограничи на неопходну и довољну подршку. Страхује се да нове синдикалне и корпоративне организације теже да имају претерано бирократски и политички карактер.“
То је главна критика коју је 1931. године морао да направи на рачун корпоративне државе Италије. То не важи за корпоративну државу Португал.
Корпоративна држава је погрешан термин. Тачније би било рећи корпоративна нација.
Нема обожавања државе у Португалу; и Салазар је више пута изјавио да га неће ни бити.
„Током дугих разговора које сам имао част да водим са господином Теотониом Переиром, тадашњим помоћником секретара за задруге и са самим Салазаром“, поново да цитирам Гонзага де Рејнолда, „обојица су непрестано исказивали своје јако противљење етатизму. Оне што желе, оно за шта раде је корпоративизам удружења, а не корпоративизам државе.“
Португалска корпоративна држава расте органски, као биљка; посађена је одгоре, али семе из ког ниче расте дубоко из тла Португала.

 

Историјски еснафски систем опстао је у Португалу у врло стварном облику до 19. века, и био је тек на крају сузбијен у име либерализма указом од 7. маја 1834. Политичка инвазија у пратњи Наполеонове инвазије Португала; оно шта је Салазар описао као „ванземаљску и егзотичну биљку либерализма“ наметнуто је земљи исцрпљеној тридесетогодишњом инвазијом и грађанским ратом.
Током остатка 19. века Португалом је апсолутно доминирао „ванземаљски“ утицај и у потпуности је експлоатисан од енглеске и немачке престонице. Али истински и историјски Португал није био мртав, чак и згажен под ногама; како је век одмицао и конфузија је постајала све гора, он је почео да се обнавља. Стари идеали еснафа и задруга наћи ће све више и више присталица што политички и економски ефекти либерализма буду очигледнији и добиће велики подстицај крајем века издавањем велике друштвене енклицике Лава 13. „Рерум Новарум“. Упоредо са оживљавањем древне теорије економске организације настаје и снажна тежња за политичким национализмом.
Видели смо како је Салазар као младић био повезан са овим тенденцијама. Његов рад на враћању корпоративног система у Португал, гледан у својој историјској перспективи, даје за право историјском Португалу. Он је завршио дуг период „ванземаљске“ доминације.
Било би се апсурдно претварати да древни еснафски систем није надживео своју корисност у 1834. као што било апсурдно отићи предалеко у аналогији између древног еснафског и модерно корпоративног. Али, оно што сам написао и даље важи: Салазар је вратио Португал себи.
Он је схватио спонтано и природно кретање. То је делимично оно на шта се мисли када кажемо да је корпоративизам Естадо Ново корпоративизам удружења. Оно што се такође мисли је да је корпоративна организација није наметнута одозго, већ охрабрена да се развија од људи, од нације.
Она поседује степен прилагодљивости, гипкости који ће бити јаснији како дискусија о томе буде одмицала, а то је једна од њених главних предности. Није у питању толико систем, колико принцип: организација нације се модификује тако да одговара посебним околностима, локалним условима.
Она расте органски.
„Иако још увек није потпуно конституисана ниједна задруга „, написао је Салазар 1936. године, „корпоративни дух почиње да продире у националну економију, што је од суштинског значаја за успех режима. Понекад морамо да правимо експерименте са пре-корпоративним телима, пре предвиђања типично корпоративне организације, да отворимо пут – као што и јесте било – уместо да ризикујемо угрожавање идеала због недостатка припреме.“ Де Рејнолд је рекао: „Веома је важно да се иде полако у организовању задруга, јер је пре свега потребно развити корпоративни дух без којег задруге ризикују дегенерацију или у један систем картела или у једну од државних бирократија.
За сада, држава је приморана на континуиране интервенције јер долази у сукоб са индивидуалистичком опозицијом и са португалском апатијом. Ми не желимо да се уведе корпоративизам свуда одједном; напредујемо како можемо, почињући од почетка и узимајући у обзир локалне околности.“
„Не може човек да не буде изненађен“, пише Фр. Милер, „у проучавању новог корпоративног режима у Португалу, од изузетне уздржаности приказане у законодавним документима који га доводе у живот. Трећи део Статута Националног рада, посвећен корпоративним организацијама, је цео садржан у десет чланова. Уредба која се односи на гремије или удружења послодаваца нема више, а Уредба о националним синдикатима је све сажела у двадесет пет чланова.
Оснивање и управљање синдикатима су били третирани посебно у неким детаљима. Једва да имамо било какву информацију о организацији и унутрашњој управи удружења послодаваца, и не знамо ништа о федерацијама које су замишљене као посредник у корпоративној структури. О корпорацијама Статут Народног Рада даје само неке веома опште принципе. Збуњујућа краткоћа заиста и промена у односу на систем преламања преко колена на које су нас извесни ентузијасти корпоративне идеје навикли.
Такви људи воле да прикажу пред нашим очима делове генијаланог механизма који су измислили, да описују поуздано прецизност његових различитих делова, да нашироко причају о прецизној равнотежи строго одређених организација, по свему судећи не знајући да је друштво органско – да живот не дозвољава прописана правила за свој развој.
Корпоративна организација није монтирана као машина; роди се, расте и цвета од импулса вечности и спонтаних сила којима законодавац може да „управља, пази, стимулише, обуздава“, али на које је бескорисно за њега да покуша да наметне своју вољу.
Салазар се никада није плашио или одбио да призна грешку, да измени, напусти сваку схему која се у пракси показала незадовољавајућом. Али, никада неће напустити темељне принципе којима се у својим говорима и списима стално враћа.

 

Можда једнa од најважнијих ствари око португалске корпоративне државе је да је и даље отворено екпериментална; и можда један од најважнијих ствари о Салазару је његова изрека да „држава представља доктрину у акцији“. Када је први пут узео власт је рекао: „Знам тачно шта желим и где идем.“
Он је показао да је то истина. Чак Устав Португала садржи обиље одредби за ревизију. Али, око основних принципа националне реконструкције, не може бити компромиса.
Први међу тим принципима је да ће Португал бити португалски.
Дуже од века је патио од насртаја енглеских и немачких финансијских и комерцијалних интереса, а француски политички и интелектуални утицај има чак и посебну реч: франсизам.
Направили смо опште поређење између Португалаца и Ираца. У Португалу и Ирској су године од Великог рата донеле побуну против стране доминације, и прихватање нових Устава инспирисаних хришћанским начелима подједнако као и духом националног поноса.
„Искривили смо идеју благостања, одвојили је од њеног предмета, служења достојном животу човека. Постала је засебна категорија, одвојена од интереса заједнице и моралних концепата; умислили смо да је судбина појединаца, држава, и нација да акумулирају добра без обзира на друштвену корисност, без обзира на праведност у њиховом прибављању или употреби.
Искривили смо идеју рада, и заборавили личност радника, његово достојанство као људског бића; мислимо само о његовој вредности као машини за производњу. Мерили смо његову производну снагу, дозволили смо себи да заборавимо да је он члан породице, да живот није само у њему, већ и у његовој жени, деци и његовом дому.
Отишли смо даље: разорили смо му дом. Прозвали смо жене и децу као мање ефикасне и јефтиније факторе у производњи – као одвојене јединице, елементе потпуно независне један од другог. Без веза, без осећања, без живота у заједници; заправо, уништили смо Породицу. У једном потезу, провалили смо у круг породице; и повећавши конкуренцију међу радницима увођењем женског рада, нисмо платили свакој породици вредност добре домаћице, друштвене корисности мајке породице.
Одвојили смо радника из природног окружења његове професије. Ослобођен стега удружења, он је остао сам. Без дисциплине удружења постао је слободан, али без одбране. Потом смо му дозволили да се удружује са другима и он је то афективно учинио, не у циљу постизања јединства, не са циљем да помогне да се координирају сви разни фактори у раду производећи богатство, већ против неког или нечег – против Државе, која је чувар реда; против послодаваца, које сматра непријатељском класом, чак против других радника. Нема циљева интелектуалног или моралног напредовања, побољшања професионалних техника, осигурања или установе која нуди посао. Нема духа сарадње – ништа осим мржње, деструктивне мржње.
Приморали смо Државу на стање потпуне пасивности, равнодушности, било својевољне или не, у организацији националне економије, а потом у свеапсорбујућег интервенционисту који регулише производњу, потрошњу и дистрибуира богатство. Они који су, слепо вођени логиком лажних принципа, унели ово у своје закључке су поставили машину у центар система, уз претпостављену непогрешивост науке и напредне технике; али слободан радник – Човек – је нестао, самлевен колосалним Механизмом без милости и без ума. Видели смо раднике организоване као машине, изгубљене као гладно стадо.“
То је Салазарова оптужница либералног наслеђа.
Друштво је уништено либерализмом. Салазар тражи решење синтезом; реконструкцијом, уместо дисциплиновањем.
Он настоји вратити у друштво групације које су урођене човеку. Човек прво живи у породици, затим у економији. Породица мора бити заштићена и сачувана. Људи који раде на различите начине ће формирати другачија професионална удружења, не толико за одбрану њихових професионалних интереса, већ да омогуће њихову сарадњу у животу заједнице. Не више од развоја професионалне технике, заједничких идеала, заштите њихових другова у временима недаће и несреће.
Послодавци ће имати своја удружења и радници њихова. Шире организације ће координирати у Задруге све заинтересоване за грану индустрије и разне Задруге ће бити усмерене ка Задружној комори, у којој ће се расправљати о националним проблемима и јавним пословима.
„Природно је да као што они који живе једни поред других чине насеља, тако они који се баве истим послом, на економском или сваком другом пољу, формирају корпоративне групе.“
У овим задругама заједнички интереси целе стручне групе морају преовлађивати, а међу тим интересима најзначајније је да се промовише колико је могуће допринос „сваког заната или професије општем добру.“ Ове речи могле би бити Салазарове, али нису.

 

Задруге нису више од удружења различитих занимања у којима су људи организовани тако да могу адекватно да сарађују са државом у промоцији националног благостања.
Пошто су задруге, посматране функционално, саставни делови нације и пошто је нација биће, органска целина, интереси њених делова су на крају идентични са националним интересом.
Свака задруга, свака професионална група, одговорна је за свој заједнички живот, као што су били средњовековни еснафи. Она мора да заштити све оне који се баве граном активности која је у питању; мора обезбедити да су њени чланови адекватно награђени за свој рад; она мора да брани њихова права, мора да их обезбеди у време несреће.
Као што смо већ рекли, погрешно је повлачити аналогије са средњовековним еснафским системом предалеко, али ово је заједничко – друштво је подељено вертикално према професији или занимању, уместо хоризонтално према социјалном статусу или – што је још горе – према приходима.
Елементарни принцип је да је свака идеја рата класа најурена из јавног живота.
Хијерархија улога и друштвених интереса је суштински услов националне економије, каже Статут Народног рада и то није у супротности са вертикалном поделом друштва. Дакле, када је португалска држава у питању, не постоје горња, средња и доња класа, али постоје људи који раде у индустрији чепова, постоје винари, постоје стаклари…Сви заједно дају флашу вина *п.п.
У свакој индустрији „хијерархија улога“ мора остати; биће ауторитета и послушности, али не апсолутног ауторитета и плаћених робова.
Штрајкови и закључавања просторија и све такве методе одбране класе су проглашене нелегалним и Уставом и Статутом националног рада. Постоје удружења послодаваца и запослених, али не да бране интересе класе већ да сарађују у интересима заједнице. То је разлог зашто је погрешно да се радничка удружења гледају као „синдикати“, са својим импликацијама мотива одбране. Реч „синдикат“ је такође погрешна, јер има различита значења на различитим местима, али су је Португалци користили, па и ми морамо.
Португалски национални синдикати, у складу са Чланом 9. Декрета који их уређује, треба да подреде своје интересе интересима националне економије у сарадњи са државом и вишим органима производње и рада. Кључни принцип у свим корпоративним теоријама је принцип заједничког добра.
Национални синдикати окупљају запослене у датој индустрији и њихово формирање је од самог почетка било слободно и препуштено иницијативи заинтересованих, али уз признавање Владе у смислу да више од једног синдиката неће бити признато за сваку индустрију у истом крају. Њихови статути, да би били одобрени и признати морали су изричито одбацити класну борбу и прогласити спремност да сарађују са осталим факторима у националној економији. Не разликују се много: интереси радника су веома слични у свим местима.
Чиме се год бавио и где год да живи он тражи разумну сатницу, разумне услове рада, адекватну плату, добро одржавање, и тако даље. Стога су закони којима се уређују синдикати много прецизнији него што је могуће за оне који се тичу удружења послодаваца која се разликују значајно.
Законски декрет 23.050 од 23. септембра 1933. подвлачи да синдикат који садржи мање од стотину чланова неће бити признат; да се не може образовати више од једног синдиката за сваку грану индустрије или делатности у сваком округу; да ће главни град округа бити његово седиште; да чланство неће бити обавезно, али да ће правно заступање бити дато синдикатима, који ће законски представљати све раднике у индустрији округа, било да су чланови или не.
Дата су и правила која регулишу њихово организовање. Део функције синдиката је да преговарају колективне уговоре о раду са удружењима послодаваца, али се у суштини баве добробити њиховог чланства. Члан 12. намеће им обавезу да организују синдикална друштва за бригу, да отворе агенције за проналажење посла за раднике у индустрији којом се баве и да оснују и одржавају школе за стручно и техничко усавршавање. „Неки синдикати су изградили школе за децу својих чланова, бање и јаслице, обезбедили медицинску помоћ и лекове, добре и јефтиније куће за своје чланове од оних који гради држава. Обезбеђене су нега и новчана помоћ у болести или незапослености. Организовани су технички часови, курсеви језика и општа едукативна предавања. Одржани су многи јавни скупови који су омогућили да се у пријатељској атмосфери састану послодавци и радници.“
Удружења послодаваца позната као гремији и сви су практично вођена према законском декрету 23.049 такође од 23. септембра 1933.

 

Према том закону, гремији настају министарском иницијативом и суочени смо са оним што изгледа да је врста корпоративног етатизма.
Највећа вредност овог закона је његова еластичност. Нема јединствене норме за гремије, осим да се сваки мора прилагодити посебним условима индустрије коју представља. И као што је пресудно да посебне околности модификују и мењају примену идеала, тако се мора имати у виду да непосредне али привремене потребе често доводе до одступања од онога што је у теорији најбоље. Очигледан етатизам првог закона који се бави удружењима послодаваца је делимично резултат услова који владају у анархичним годинама пре 1926., али је још више био неопходан резултат међународне катастрофе технички познате као „криза“ или „пад“, који је погодила свет убрзо пошто је Салазар почео његов рад.
Пре проглашења Устава, неке гране производње су заправо молиле Владу за неку врсту организације. У индустрији сардина, на пример, која је једна од најважнијих у Португалу, страна конкуренцију је преузела тражиште и поштена предузећа су безнадежно поткопана од стране бескрупулозних извозника конзерве пуне јефтине, али ужегле рибе. Жртве фирме апеловале су на Владу и на Салазара, након чега је министар финансија 1931. извршио детаљно проучавање индустрије и њених проблема и издао извештај о томе.
На основу овог извештаја производња и извоз сардина је стриктно регулисана; створен је „Конзорцијум конзерватора сардина“ у ком је чланство било обавезно. Овај део државног мешања сачувао је изузетно важну индустрију од пропасти у рукама страних и бескрупулозних конкурента.
Слично, ред је уведен у винску индустрију порта предузимањем сарадње свих произвођача. Тада основане организације биле су „пред-задружне“ у типу и мењале су се како се задружна држава развијала.
Када је законодавство 1933. године проширило ред и координацију на све облике националног деловања, није чудан податак да је индустрија у почетку била у организацији Владе, од које је сама индустрија то тражила.
Али врло брзо налазимо уочљиве доказе жеље Владе за прави корпоративизам удружења, у преамбули другог важног законског декрета о гремијима од 3. децембра 1934. Он брани претходни закон на основу нужности и наставља: „Организација послодаваца, док док се прилагођава за њу прописаним формама и дужностима које су им предате по корпоративном праву, не би смеле да произилазе из иницијативе Владе, нити да покушају обавезно да обухвате сва предузећа. То ће се издићи из иницијативе оних који су сами по себи заинтересовани, који ће осмислити свој труд, претпоставити сами одговорности, проучавати проблеме који их се највише тичу, и ући у улогу која им припада у корпоративном организовању.“
Ово је више у складу са остатком Салазаровог законодавства. Групе које су опционе и формирају их, уместо наметнуте обавезе, сами послодавци признате су од стране Владе. Једини неопходан услов је да морају представљати најмање половину свих оних који су ангажовани у предметној индустрији, и најмање половину финансијског интереса у тој грани. У супротном, могу нићи ривалска удружења у конкуренцији или мањина може обезбедити признање и не би било правог учешће те индустрије у корпоративним структурама. Таква удружења ће добити пуно признање, то јест постаће правна личност и законски ће представљати све послодавце у индустрији региона њихове надлежности. Услови рада договорени на састанцима са представницима радничких синдиката ће бити обавезујући за све, били чланови или не.
Кораци које преузму у корист индустрије коју представљају биће обавезујући за све, законски подржани од стране Владе на препоруку Савета Корпорација. „У овом новом праву корпоративне мисли, португалска Влада уводи метод самодисциплине као најискренијег вида корпоративне идеје“, коментарише Милер. „Оваквим иновацијама треба здушно аплаудирати и чекати најсрећније могуће резултате у напретку португалских професионалних удружења.“
Погрешно је можда мислити о гремијима као „удружењима послодаваца“, јер су они групације по функцији: човек припада гремију као произвођач, доприносећи националном благостању, а не као послодавац. Било како било, важан циљ синдиката и гремија је да се састану да сачине колективне уговоре о раду и да обезбеде добре односе између послодаваца и запослених. Спорови или разлике које произилазе из таквог колективног преговарања долазе пред независни трибунал под административном влашћу Националног института за рад и бригу о друштву против чијих одлука се законски може жалити Врховном савету државне управе.
И национални синдикати и гремији имају и саветодавну функцију и морају давати савете и информације о питањима из њихове надлежности када се од њих то тражи. Они такође имају и политичку функцију, о којој ће бити речи у следећем поглављу.
Синдикати и гремији из различитих делова земље у истој индустрији су груписани у регионалне или националне „федерације“, а федерације са сродним индустријама су даље координиране у Уније. Све те различите групације се коначно интегришу у Задруге.
Представљајући опште интересе производње, Задруге могу међу собом успоставити општа и обавезујућа правила о интерној дисциплини и координацији активности, увек уз доказ о овлашћењима из синдиката или гремија, Уније или Федерација, као и одобрењу државе.“ (Статут Националног рада: Чл. 18)

 

Важно је имати на уму да Задруге треба да буду што је могуће аутономније, а власт путује нагоре, такорећи одоздо, уместо са врха на ниже.
Задруге су последње постале, као завршни рад интеграције и синтезе. Нека ово буде запамћено од стране оних који покушавају превише исхитрено поређење са италијанским фашизмом.
Сврха Задруга, синдиката и других правних лица није превасходно економска; сразмерно много више него што је сврха средњевековних еснафа била само економска. Али они иду много даље од еснафа и имају политичку функцију. Задружна тела учествују у избору општинске коморе, регионалних савета и корпоративних комора. Комора крунише корпоративну организацију нације, окупљајући заједно представнике свих фаза националне активности да разговарају и реше своје заједничке проблеме и обликују сав рад нације према националном благостању и просперитету. Овај политички аспект корпоративизма је питање следећег поглавља, у којем ће корпоративна Комора бити детаљно представљена.
Треба овде споменути још два органа, Национални институт рада и бригу о друштву и корпоративну Комору. Потоњим председава помоћник државног секретара за корпорације и постоји „како би се осигурало испуњење закона који штите раднике, као и других закона друштвеног карактера, интеграцијом радника и осталих који учествују у производњи у корпоративне организације како је прописано Статутом Народног Рада, у складу са духом политичког, економског, и друштвеног реновирања португалске нације „.
Корпоративни Савет је највиши орган кроз који се остварује општи надзор Владе над развојем корпоративних структура. Према закону који га успоставља „све одлуке Савета, под условом да оне не представљају повреду или преиначење постојећих закона, су норме које треба поштовати у корпоративним организацијама и имају одмах ступити на снагу и бити проведене у дело од стране министарстава и одељења на која се односе.“
Њени чланови су председник Савета министара, два универзитетска професора, и известан број по службеној дужности постављених представника различитих министарстава. Овај Савет је направљен годину дана после Националног института за рад и друштвено благостање и изгледа могуће да је мало проширење обима тог института можда непотребно избегавајући стварање додатног тела које нема представнике Задруга у себи. Али, нема сумње да Португалци знају најбоље.
Описавши португалску корпоративну државу каква постоји на папиру, потребно је напоменути шта је већ учињено у правцу њеног превођења у реалност. Већ сам рекао да Естадо Ново долази у постојање сигурно, али постепено. Планови за едукацију дословно милиона неписмених, доношења нечувеног просперитета у року од неколико дана одувек карактеришу либералне и „прогресивне“ режиме на полуострву. Имамо пример огромних обећања, тако брзо изневерених од стране шпанских републиканца 1931. Горка иронија уследила је врло брзо након реторичких проглашења издатих португалском народу републиканске владе 5. октобра 1910. „Сада се коначно завршава ропство наше земље и, блистава у својој девичанској суштини, подиже благотворну аспирацију режима слободе.“ И тако даље. Република је морала дати људима реторику, јер ништа друго им није ни могла дати. Али, никада није било ништа реторичко у Салазару: његова обећања су испуњена, а реализација већа од ишчекивања.
Прво и пре свега он је реалиста, један од ретких политичара који никада није себи дозволио да буде опчињен речима. „Све што се чује на тему слободе „, написао је,“ или парламента или демократије или о правима људи и човечанства – је стандардизовано у толикој мери да ћемо ускоро бити у могућности купити говоре припремљене да одговарају свим приликама, као што већ можемо купити љубавно писмо.“
„Мудро вакцинисан од болести екстремне идеологије“, пише М. Метерлинк о њему, „он признаје да ништа неће издржати тест свакодневног искуства. Његов ум је истинска лабораторија, где се дестиловане утопије претварају у праксу.“
Да цитирам опет његове речи, „португалска Република је корпоративна држава по дефиницији, али то не значи да је корпоративна организација већ остварена где год смо одлучили да је могуће и пожељно. Далеко од тога. Не треба нам брзо напредовање, већ спор и сигуран прогрес, пошто успостављамо нови систем који још није довољно коришћен да би било могуће да се настави без крајњег опреза.“
Или, опет, 1934. године: „Ми смо свесни да постоје тешке грешке у нашој економској и друштвеној организацији – неправедне неједнакости, несавршености, беда, обмане и противречности – и морамо их исправити или избрисати. То због тога што настављамо револуцију. Али наша револуција, ако ће бити трајна, не може да уништи оно на чему се заснива – основне принципе засноване на труду и патњи прошлих генерација, великих стварности друштвеног живота.“
И у свом чувеном говору 30. јула 1930. : „Зато што отелотворујемо наше идеје у Уставу, не смемо пребрзо доћи до закључка да је лек за све политичка зла пронађен…То није програм за анђеле.“
Обнова Португала је била и биће спора ствар покушаја и грешака и стрпљивих поправки вођених друштвеним принципима које смо покушали да представимо у претходним странама. Ипак, веома је значајан напредак учињен под вођством Салазара и његових министара, међу којима би требало посебно поменути др Педра Теотонио Переиру.
Организација индустрије и трговине је предузета прва будући најкомплекснија и најхитнија потреба. Организација је почела одоле: национални синдикати и гремији су дошли први. Видели смо како је у случају каснијих иницијатива она првостепено дошла из Владе, јер је морало тако бити и како је радничка организација зависила од самих радника. Под „либералним“ режимима, сви синдикати су регулисани рестриктивним законом од 9. маја 1891. године; и било их је скоро 1.000 у 1930. пре него што Салазар почео његов рад. Било их је толико, јер је највећи број њих имао не више од чисто номиналног постојања. Упитно је да ли је колективно преговарање било дозвољено законом из 1891. године, чак и у свом најширем тумачењу. У сваком случају, опште тумачење тога које сигурно изражава дух закона, то није дозвољавало. Декрет од 21. децембра 1924. предвиђа формирање уједињених синдиката и успостављање принципа за колективно преговарање „према условима закона који следи“, али закон се никада није појавио и декрет није био више од фатаморгане.
„Једна ствар, у сваком случају, је евидентна: колективни уговори нису били обавезујући. Није било власти да се осигура њихова примена и осим једног или два изолована и нерегуларна примера Португал није знао за њих.“ Естадо Ново је значио правду за раднички Португал за какву он није знао више од века. Салазар је увек стављао радника на прво место. Његови синдикати су сада у потпуности организовани и ефикасни и сарађују са организацијама послодаваца. Синдикати и федерације како је описано су постојали у многим случајевима, али комплетна структура Задруге није још постигнута. Португал је, међутим, прешао више од пола пута из либерално – капиталистичког хаоса ка корпоративном реду.

Све што је урађено у различитим гранама привреде је детаљно описао на енглеском језику М. Фрепел Кота у својој књизи „Економско планирање у корпоративном Португалу“. Али постоје две посебно, које се односе на веома велики проценат становништва у којима је учињен особит напредак: индустрија риболова и пољопривреде.
Оне добро илуструју рад новог режима. Вековима су људи Португала људи мора: морнари и рибари. Зов мора је укорењен дубоко у свој историји и традицији земље; и људи из приморских села који лове рибу живе и данас животе које су њихови очеви и дедови живели пре њих вековима. Нова Влада није покушала да наметне потпуну строгост корпоративне симетрије на ову древну индустрију: овде су добро илустроване близаначке врлине владине прилагодљивости и избјегавања бирократије. Посебни планови су прављени тако да одговарају одређеним потребама. Посебан закон од марта 1937. тиче се рибара.
Послодавци и купци, власници чамаца и други од којих зависе рибари организују се, природно, у гремије. Али за њих нема синдиката на националном плану, већ посебне институције под називом Казас дос Пескадорес, Куће рибара, којима су послодавци и власници флота такође у обавези да припадају и преко сваке од њих, која постоји у свакој рибарској луци, иде званична комуникација са енглеском морском Управом.
Каза дос Пескадорес укључује и гремије и рибаре, и направљен је првенствено као орган друштвене сарадње. Његова улога је заступање и одбрана професионалних интереса, обука младих у области рибарства и нега за болесне, помоћ за оне који су претрпели губитке у олујама, и рад на општем благостању. То је нешто невероватно близу средњевековног еснафа. Потребно је обратити пажњу на следећу клаузулу у закону: „Казас дос Пескадорес имају дужност чувати љубоморно све локалне традиције и обичаје, посебно оне развијене у духу специфичном за људе мора. „Још у првој половини четрнаестог века“, пише Фрепел Кота, „рибари су формирали задивљујућа братства у којима је верско и морално благостање комбиновано са економском и социјалном помоћи, чији утицај је још увек видљив у правилима риболова и генерално у обичајима свих рибара. Та братства су била акредитовани представници свих помораца, направљена да помогну удовицима, болеснима и инвалидима, па чак и да надокнаде губитак изазван бродоломом или оштећењем. Њихов приход је био изведен из дажбина улова, односно плате, сакупљена и дистрибуирана колико је могуће у хришћанском духу. Казас дос Пескадорес су задржале колико је то могуће од тих братстава.“
Ништа не може боље показати суштински традиционализам Естадо Ново, која у стварности није „Нова Држава“ уопште, већ древни Португал историје и векова.
Цео дух новог корпоратизма, заиста, може се наћи у оваквој примени. Видимо његов традиционализам, благонаклону моћ адаптације, избегавање бирократије, а истовремено признање да непоправљива необразованост и непрактична природа португалских људи, као и потреба за координацијом, чини неопходном најмању меру интервенције званичника.
Различите Казас дос Пескадорес, разбацане око обале, добијају контролу из централног одбора, који управља њиховим заједничким фондовима, тако да они који су на мање просперитетним локалитетима могу бити једнако опремљени.
Риболов и пољопривреда, два најстарија занимања човечанства, заједно обезбеђују егзистенцију значајној већини Португалаца. Видели смо да је Салазарова намера дати Португалу пољопривредно сељаштво независних власника малих поседа.
У ту сврху, обимна иригација је предузета у Алемтеју, у сливовима река Тагус и Садо где је падавина било мало и нередовно, да омогући пољопривреду малог обима где то није било могуће раније.
„Ми већ одвојили милион за покретање ове политике наводњавања“, рекао је Салазар Антониу Феру, „и видећете да мирно и тихо, без било каквог насиља, ми спроводимо врло далекосежан друштвени посао. Оно што сам рекао је апсолутно доказано. На северу Италије, на пример, у сливу реке Ебро и осталим окрузима у Шпанији, подела имовине водом је успешно извршена; на истоку и југоистоку Европе, где је, нарочито од рата, политика расподеле земљишта праћена цепањем великих поседа као комада тканине, без обзира на природне услове, није тешко видети да је таква политика оманула. „
Постоји у Португалу, затим, велика популација малих фармера и сељачке популације – популација која се интензивно повећава. Ови људи, велики ослонац Португала и било које земље највећим делом нису ни послодавци ни запослени. Ако су послодавци, они су послодавци само једног или два радника. Нити се специјализују, већ практикују опште одрживо бављење пољопривредом. Евидентно је да не могу бити уграђени у опште корпоративне схеме синдиката и гремија и ово је препознато од почетка.
Одмах у првом члану од Декрета од 23. септембра 1933. који их регулише Казас до Пово или Куће људи су тела за друштвену сарадњу, а не само удружења за стручна интересовања, попут синдиката.
Циљ синдиката је такође друштвена сарадња која је у њиховом случају због њихове веће компактности и организације лакше постигнута, али су они пре свега професионална удружења, стручне групе.
Сврха Казас до пово је да обезбеди руралне центаре за друштвене сврхе. Створене су на иницијативу самих грађана или од стране Владе где се сматрало да је неопходно.
Сви власници земљишта су дужни да допринесе њиховом одржавању, а донације стижу и од државе и локалне управе. Њихова функција је да обезбеде социјалне центре, помогну потребитима, образују игноранте (колосални задатак), и, генерално, подигну стандард сеоског живота. Кредитираће сељаке за пољопривредне сврхе или за покретање малих кућних индустрија и обезбедити олакшање од незапослености, где је то потребно, у виду посла.
Дата је дозвола и за стварање посебних пољопривредних гремија који штите интересе оних који производе за тржиште, и они могу бити организовани у синдикате и федерације. Комерцијална пољопривреда прати општи план и корпоративна организација је добро напредовала у производњи важних производа пшенице, вина, воћа и пиринча.
Исти принципи се прате у сваком случају – ред је уведен у националној економији оним што се довољно неодговарајуће назива „диктатуром“.
То је диктатура која се определила за политику laissez-faire – немешања државе – али laissez-faire не изолованих појединаца већ организованих професија, аутономних Задруга.

ПРЕВОД НА СРПСКИ ЗА „ИСКРУ“ ДАВОР САНТРАЧ
Нови Сад, август 2017.

Преузето Са Интернет Презентације: http://www.novo-videlo.com

Датум Преузимања 11.10.2017.

Фејсбук коментари