Лазар Рашовић, пуковник црногорске војске у Првом светском рату, пише о предратној и ратној политици црногорског краља Николе Првог Петровића, оцењујући је проаустроугарском. Сведочи да господар Црне Горе није на овакву спољну политику био приморан непосредном опасношћу од аустроугарске агресије на Црну Гору и Србију 1914. године, како би се то, на први поглед, могло закључити. Уверава да је оваква одлука краља Николе уследила пре почетка Првог светског рата – одмах после победа балканских савезника над Турском 1912. и Бугарском 1913. Рашовић закључује, једноставно, да је краљ Никола с предумишљајем пристао на спровођење аустроугарске политике на Балкану. То је подразумевало пријатељство Беча и Цетиња – на штету Србије, чак и у околностима рата између Аустроугарске и Србије. Рашовић препознаје дубљи смисао такве политике – чврсту одлуку краља Николе да одустане од успостављања српске државе на свим српским земљама и да избегне, већ наговештено, уједињење Црне Горе и Србије. За узврат, уздао се у награду Беча – проширење Црне Горе и премештање престонице са Цетиња у Призрен. Наравно, то је значило да се Црна Гора не би супростављала ни евенуталној аустроугарској окупацији Србије. С оваквим опредељењем, краљ Никола ће тумарати беспућима две ратне године, 1914. и 1915. У та беспућа ће повести и Црногорце, трујући им српски дух својим противсрпским опредељењем. Но, све до покретања аустроугарских трупа на Србију и Црну Гору, краљ Никола се трудио да своје понашање усклади са снажним присуством српског идентитета код Црногораца. Зато је морао да објави рат Аустроугарској, кад је ова напала Србију, заклињући се у српско родољубље, а истовремено је, прикривено, помагао аустроугарско ратовање против Србије. Његове проаустроугарске намере, није било једноставно открити, јер је, после победа српског оружја против Турака и Бугара – 1912. и 1913, уживао велико поверење у народу и војсци. Зато су Црногорци усхићено пошли на ратиште, верујући да ће, са својим врховним командантом, ослободити и српске земље окупиране од Аустроугарске. Уз такво поверење својих поданика, краљ Никола је, кришом, урадио много тога да црногорско оружје буде што мање убојито. Највећи уступак Аустроугарској је учинио намештањем да црногорска војска на ловћенском ратишту потпуно мирује. По договору с Бечом, ни аустроугарске трупе нису предузимале офанзивна дејства на том делу. У исто време, борбе су биле тешке на осталим деловима фронта између српске и аустроугарске војске – од севера Црне Горе до Саве и Дунава. Због реченог српског идентитета црногорских бораца, краљ Никола није могао зауздати целокупну црногорску војску, или је прогласити савезничком војском Аустроугарске. Зато су Црногорци под командом бригадира Јанка Вукотића разбијали офанзивне насртаје Аустроугара на Црну Гору, а у појединим фазама битке, Црногорци су потискивали непријатеља и досезали до Романије у Босни и Требиња у Херцеговини!

НАЗИРЕ СЕ КРАЉЕВО ОДУСТАЈАЊЕ ОД ЈЕДИНСТВЕНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Ова сажета слика намера краља Николе у околностима Првог светског рата није никаква клевета, или наручени памфлет у корист династије Карађорђевића у новооснованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Сумњу за тако нешто отклања чињеница да су људи верни краљу Николи наименовали пуковника Лазар Рашовић за вршиоца дужности иследног судије ”Ловћенског одреда”. Тим наименовањем, Рашовић је био задужен да испита случајеве хапшења студената на Цетињу и дезетерства међу јединицама на фронту. Сигурно је да краљ Никола не би, за овакве послове, одабрао политичког противника и можемо се сложити да Лазар Рашовић то и није био. Види се, постаће то накнадно – кад открије закулисане потезе свога суверена и његових присталица у свим структурама државе. Лазар Рашовић ће, због тога, болно јекнути и записати закључак једног омладинца из Србије: ”Ви Црногорци ћете бити врло рђаво виђени у цијелој Југославији”. Рашовић ће се сложити с овом реченицом и коментарисаће је на почетку своје књиге: ”Горенаведене ријечи нијесу безначајне. Оне имају коријен у појавама које су у овом рату задале нашем народу тешких болова, а то су: продаја Ловћена и капитуалација Црне Горе и патње српске војске у одступању кроз Црну Гору. И нема сумње, ове су појаве за моменат доприњеле да се посумња у искреност Црногораца у вођењу рата против Аустроугарске и да на црногорско оружје, на црногорско опјевано и ослављено јунаштво, баце сјенку”. Трагајући за коренима оног што се збило у ратним годинама, Рашовић открива да је нападно објављивано српство краља Николе било неискрено, јер је, у бити, он био поборник стварања што већег раздора у српском народу. Као што је 1914. објавио улазак Црне Горе у рат против Аустроугарске, а тај рат је, колико су му услови дозвољавали, симулирао, тако је, раније – у миру, почео да штампа у Женеви Српски лист, чије име ће бити само варка, јер се у њему неће заступати српски национални интереси. Рашовић ће оценити да је ”тај лист, наравно, био све, само не српски лист”. Осврћући се на учинке српске војске у Првом балканском рату, Рашовић овако описује атмосферу у Црној Гори: ”Када је завршен Балкански рат и када су се браћа из двије слободне српске земље састале на ослобођеном Косову, народ у Црној Гори пливао је у радости… Ослобођено Косово; Скопље и Призрен су српски… Србија и Црна Гора су се ујединиле”. Овакву радост су брзо помутиле одлуке са Цетиња. Народ је разочарала, више од других, наредба да ни један становник Црне Горе не може да путује у Србију без пасоша. Мада је ова одлука била супротна интересима и црногорског народа и његове државе (да не спомињемо интерес и других делова српског народа), надлежни су били дужни да је спроведу с непоколебљивом одлучношћу. Рашовић то овако описује: ”Пограничним властима дата су најстрожија упутства у овом погледу. И заиста, у кратко вријеме је сваки саобраћај са Србијом прекинут. Како је ово болно ођекнуло код народа у Црној Гори, није тешко појмити. Незадовољство је било неописиво… Плот између Србије и Црне Горе се све више плео. Отпочело је и разграничавање!” Народ је у Црној Гори, после два балканска рата, био у тешкој ситуацији. Породице пред искушењима преживљавања. Поред тога, у земљи није било политичких партија, или организација које би се супроставиле оваквим краљевим одлукама. Имао је неограничену власт, јер је своју вољу, неометано, спроводио кроз скупштинска и владина тела. Рашовић уочава да је народ, иако неорганизован, био једнодушно против својих властодржаца на Цетињу. Краљево истрајавање на разграничењу Србије и Црне Горе је вређало сваког Црногорца. Незадовољство се видно испољавало и у најзабаченијим селима. То је бринуло краља и присталице. Ублажавали су револт народа објашњењима да су све предузете мере у вези са удаљавањем Црне Горе од Србије у најбољем интересу српског народа – и у Србији и у Црној Гори. Рашовић уверава да је краљ Никола, неуморно, глумио како је његов једини циљ уједињење Србије и Црне Горе, али да то онемогућавају тренутне међународне околности. Тиме је умиривао суграђане и чувао своју популарност, стечену у балканским ратовима. Краљ је знао да ће изгубити подршку народа ако се открије његова намера о одустајању од уједињења две српске краљевине. Рашовић нам овако објашњава односе између народа и владара у Црној Гори пред Први светски рат:   ”У народу је настало једно горко разочарање. Са званичне стране се почело увјеравати да ‘формално’ одвајање Србије од Црне Горе диктирају обзири спољне политике. Увјеравало се да Аустроугарска не би дозволила спајање Црне Горе са Србијом, јер би се, на тај начин, створила Велика Србија, против које је уперена оштрица аустроугарске политике”. (Боже! На исти начин су владе Србије и Црне Горе оправдавале своје поступке кад су одбијале да, од 1991. до 1995, прихвате предлоге Срба из Републике Српске Крајине о уједињењу свих српских земаља. Посланици скупштина Србије и Југославије су гласали против уједињења, ”јер то не би дозволила међународна заједнице, зато што би се тим уједињењем прекршио Венсов план”, та наводна Мировна операција Уједињених нација у Југославији!) Укратко, последице овакве политике краља Николе, за кратко време између Другог балканског и Првог светског рата, биле су штетне. У првом реду, зато што је за њу Краљ придобио појединце: међу племенским главарима, политичарима, државним чиновницима и интелектуалцима. Ови су је прихватили ради успона на лествицама власти, или ради неке друге личне користи, а она ће, до наших дана – како данас видимо, окоштати у чисту антисрпску политику, с објашњењем да Црногорци нису део српског народа. На основу одлука краља Николе пред Први светски рат, уочавали су се обриси његове истрајне антисрпске политике. Следило је отварање посланства Црне Горе у Београду, што добронамерни Црногорци нису могли да разумеју, јер је било јасно да ”Црна Гора није имала разлога да штити своје интересе у Србији, попут такве обавезе у некој страној земљи”. Краљ је, поред наредбе да Црногорци не могу путовати у Србију без пасоша, спречавао и школовање црногорске омладине у Србији. Лазар Рашовић овако представља поступке краља Николе и ситуацију у Црној Гори пред Први светски рат: ”Као вјешти глумац, краљ Никола је питање уједињења увијек потрзао и на начин само њему јединствен. А они који га нијесу познавали, вјеровали су његовом глумовању. Он се чак јадао пред многим личностима, како због спољних обзира ‘његова’ идеја уједињења не може бити до крајности спроведена, али ће се, ако Бог да, и ове тешкоће савладати… Али, дошао је рат са Аустроугарском, који је изнио на јаву потајни рад цетињске политике. Човјек се мора дивити кад промотри са каквом је виртуозношћу своје глумљење изводио бивши краљ Црне Горе приликом објаве рата Аустроугарској. Та, ко би могао посумњати у патриотизам овог човјека! Али, касније се показало да је он морао тако радити, јер је било немогуће, узевши у обзир расположење духова онда у Црној Гори, друкчије радити. Уствари, он је и даље остао вјерни пријатељ Беча, с којим ни у најкритичније доба рата није прекидао везе”.

ПОСЛЕ СВОЈИХ ПОБЕДА, ЦРНОГОРЦИ БЕЖЕ С ФРОНТА

Рашовић пише да је краљ Никола намерно ослабио убојну снагу црногорске војске – пре него што је Аустроугарска објавила рат Србији. Упућује на чињеницу да је Краљ ”заиграо био махнито коло једне страховите политике – политике убистава, прогона и тамница”. Окосница ове замисли била је увлачење официра у међусобне обрачуне. Користећи родовску и племенску поделу црногорског друштва, краљ Никола је успео официре поделити у два табора, међусобно завађена. На челу једног је Јанко Вукотић а други је био окупљен око Митра Мартиновића. Прва и највећа штета од ове поделе официра, огледала се у великом срозавању дисциплине – и код официра и код војника. Уз то, пред сам улазак Црне Горе у рат, јединицама је било ускраћено редовно снабдевање храном и оружјем. Тако је војска од 50.000 бораца (познатих по храбрости, умешних у ратовању на планинама и способних да зауставе неколико пута бројнијег непријатеља), постала више него рањива.

Mitar Martinovic, general Commandant

Но, почетни окршаји с аустроугарском војском, показали су да су одушевљење и храброст Црногораца надвладали све ове недаће – дисциплина се поправила, нередовна исхрана заборављена, а подела међу официрима није више била погубна. На свим деловима фронта, Црногорци су прешли у напад.  Аустроугари су потиснути са свих позиције.

Више од тога, црногорски одреди на најсевернијем делу фронта су напредовали, скоро без застоја – Аустроугари губе све стратешке тачке и налазе се у безнадежној ситуацији. Српска западна војска продире у Херцеговину. Циљ јој је Требиње. Заобилази Боку которску и досеже до Ластова. Исход битке на црногорском ратишту је на видику – аустроугарске трупе су пред потпуним поразом. Али, у том моменту се дешава нешто неочекивано – што ће спасити Аустроугаре од тешког пораза. У једној од најуспешнијих црногорских бригада, с најхрабријим борцима, избија побуна! У питању је ”Кучко-братоношка бригада”. Кучи и Братоножићи су уочили да је заповест краља Николе, о новом ратном распореду трупа на фронту, катастрофална по Црногорце и да иде у прилог спасавању аустроугарске војске. Ето, знајући менталитет Црногораца и њихову поделу на родове и племена, овом заповешћу, краљ Никола је изазвао свађу и нетрпељивост међу официрима и војницима. Рашовић објашњава да су намерно створене међуцрногорске свађе биле у функцији да иницијатива на фронту пређе на страну Аустроугарске. Краљ Никола је то омогућио и својим следећим кораком. Најавио је обавезу хитног измирења завађених страна у војсци и у ту сврху је повукао ”Кучко-братоношку бригаду” са фронта и заповедио јој да дође на Цетиње. Пред њом и деловима других јединица, одржао је говор помирења. За то време, аустроугарска војска је повратила делове изгубљене територије, довукла свеже трупе и утврдила досегнуту линију фронта. Аустроугарски војни аташе у Скадру, Хупка, који се затекао почетком рата у Котору, одржавао је сталне везе са људима краља Николе и он је предложио да црногорска војска на граховском ратишту прекине са офанзивним дејствима. Тај предлог је, како смо видели – повлачењем Куча и Братоножића на Цетиње, краљ Никола реализовао. По Хупкиној процени (да су Црногорци Боку которску одсекли од залеђа), Аустроугари би у Боки капитулирали, јер су јадранску пучину контролисали савезнички бродови. Рашовић наводи да је ова кривица краља Николе доказана и да су о њој сведочили сви команданти јединица на Граховском ратишту. Он жали што је учинак црногорске војске остао неискоришћен, јер је могао изазвати расуло у аустроугарској армији, попут оне на ратиштима Србије, кад је војвода Живојин Мишић, после победе на Сувобору, кренуо у незаустављиво гоњење непријатеља. Нешто слично су чинили и Црногорци, јер су већ били заузели Фочу, Горажде и Рогатицу и, спојивши се са Ужичким одредом, продирали ка Сарајеву. Опсели су и Калиновик, па је аустроугаска команда хитно упутила свеже трупе у помоћ својим уклештеним трупама у овом малом планинском граду. Но, Црногорци су пресрели послати аустроугарски одред на путу Калиновик – Трново, код Доброг Поља, и до ногу га потукли. А на Мрежици, у близини Доброг Поља, славна ”Кучко-братоношка бригада” је, у кратком окршају, сатрала скоро цели аустроугарски батаљон. Аустроугаре у овом батаљону је ухватила паника, па су се преживели предали Кучима и Братоножићима. Непријатељ шаље из Сарајева нове трупе ка Гласинцу. Црногорци су открили ове покрте, одлучујући се за фронтални напад. С Аустроугарима се у коштац ухватио ”Санџачки одред” сердара Јанка Вукотића и сад је у непријатељско десно крило требало да удари ”Дрински одред” Митра Мартиновића, о чему је већ била издата наредба Врховне команде. Уместо да војска Митра Мартиновића то учини, у њеним редовима избијају побуне. Најизразитије се буни ”Зетски одред” и он одлази са својих положаја код Боровца. У оваквој празнини на фронту, комндант је приморан да повуче цели ”Дрински одред”, чак на десну обалу Дрине. То је запретило аустроугарским опкољавањем ”Санџачког одреда”, па се и он морао повући са Гласинца. Такав неочекиван и негативан преокрет на фронту, приморао је и лево крило армије Краљевине Србије да се повуче. Аустроугари су умарширали у небрањене пределе, чинећи стравичне злочине над српским народом у селима источне Херцеговине и Босне. Срби су стрељани и вешани, а куће су им пљачкане и паљене. Описујући ова збивања на црногорско-аустроугарском ратишту, Лазар Рашовић упућује да је закулисаном игром краља Николе и њему верних политичара и команданата, пружена шанса Аустроугарској да се спаса од потпуног пораза на свом југоисточном фронту. Црногорци су враћени са српских територија у Херцеговини, у тренутку војне премоћи над Аустроугарима. Враћени, мада су већ били пресекли пругу Зеленика – Босна и били испред Требиња. Да би Аустроугарима још више помогао, како објашњава Рашовић, краљ Никола је ”побуњене” јединице преместио и укључио их у ”Дрински одред”. То је значило да их удаљује с фронта, где су биле пред победом. Он је ситуацију описао овако: ”Битка на Гласинцу отпочела је 6. октобра. Истог дана, побунио се ”Зетски батаљон” и напустио позицију Боровац. Командант одреда Митар Мартиновић извјестио је краља Николу о томе, овим телеграмаом: ‘Његовом Величанству Краљу – Цетиње. Зетски баталион срамно напустио позицију Боровац. Сва моја наговарања и лично заузимање да не напуштају позицију, остали су безуспјешни. Бригадир М. Мартиновић’. Истрагом је, напротив, утврђено, да командант Мартиновић не само што није ништа предузео да спријечи побуну, већ је, шта више, дао под суд официра, капетана Велимира Драгишића, који је ту побуну покушао да спријечи”. Испитивањем војника и официра, инспектор Рашовић је установио да су присташе Митра Мартиновића (противници сердара Јанка Вукотића), неколико дана пре планиране битке на Гласинцу, створили раздор међу официрима, због чега је дошло до речене побуне ”Зетског одреда”. Агитатори су захтевали да се командант бригаде Зарије Вуксановић смени, а ако се то не учини, да војници напусте положај и да се преместе на положај код Калиновика, стављајући се под команду свог човека – такође, команданта бригаде Раичевића. Рашовић побуњену јединицу час означава као ”одред”, час као ”батаљон”, час као ”бригаду”, али недвосмислено упућује да је њен командант Вуксановић био присташа официра Јанка Вукотића, значи групе официра српски оријентисаних. Зато је јединицу, под његовом командом, требало искључити из борбених дејстава. Официрима који су подржавали проаустроугарску политику краља Николе је то успело и Рашовић то овако објашњава: ”На сам дан Гласиначке битке, баталион умјесто да врши напад, према већ издатој диспозицији од стране Врховне команде – напуста позицију и иде, самовољно, под команду Раичевића”. Ово се десило у моменту, кад је један од патриотиски оријентисаних официра у батаљону Велимир Драгишић, капетан и командир чете, био у извиђању непријатељских положаја.  Драгишић је овако описао поступак свога батаљона: ”Кад сам се вратио из извиднице, нијесам нашао свој баталион на позицији.  Командант баталиона и војници сједели су под шаторе. Војници, носећи своје пртљаге, одлазили су у нереду – у групама и појединце, пут Калиновика, гђе се налазила војска Андрије Раичевића. Запрепашћен овим страшним призором, ја сам упитао најближе војнике, шта ово значи? Одговорено ми је да баталион неће да остане и даље под командом Зарије Вуксановића, већ хоће да иде код свог човјека Раичевића. Спопао ме је ужас. На нашем десном крилу, грми топ и пушка, планине се проламају, а мој баталион, бјежи с позиције!” Честити капетан Драгишић је био запрепашћен. Вероватно да за овакву ситуацију никад није чуо – ни на часовима у војним школама, ни у предањима из ранијих ослободилачких бојева. Пред његовим очима, војска бежи с фронта, на којем је битка већ била добијена? У истом тренутку, види да официри те војске седе под шатором и мирно пију кафу. Као да се ништа не дешава што најављује трагедију и војске, и народа, и државе. Драгишић прилази команданту баталиона Нику Раичевићу и тражи да предузме све да се војска врати и фронт, пред предстојећу битку, уреди. Нико Раичевић му, лежерно, одговара: ”Па, ето, неће Зећани под команду Вуксановића… Што ја да спречавам? И Мартиновић зна за то”. Драгишић схвата и изјављује пред истражитељима, касније: ”Сад ми је тек постало јасно. Несрећна политика одиграва своју жалосну комедију у најодсуднијим часовима нашег народа. Напомињем, да ме је ођељење моје чете, које није било са мном у извидници, чекало на позицији. Салутирајући, опет по војнички, оставим шатор команданта баталиона и вратим се својој чети. Командујем ‘У фронт’ и одмах кренем напријед. Сви ме војници моје чете послушају, и пођу за мном… На то ће устати командант Раичевић, обраћајући се мени овим ријечима: ‘Немој да устављаш војнике, јер их ни Митар Мартиновић није заустављао! Нека иду и они код своје браће!’ На ову безочност команданта, плануо сам и довикнуо, и њему и свим официрима: ‘Ја видим о чему се ради. Ви нећете да спречавате бунт, већ га потпомажете. Велимир Драгишић то неће да чини!” Свакако, Драгишићев иступ је сметао организаторима бунта Зећана и повлачења црногорске војске с других делова фронта, па га је требало изоловати. Командант Нико Раичевић је против Драгишића повео дисциплински поступак, образложен чињеницом да је Драгишић одвео чету на фронт, а да то није било одобрено с вишег места. Што ће рећи, то није одобрио командант побуњеног батаљона Нико Раичевић. Драгишић је изведен пред команданта Митра Мартиновића и овај ће га пред свим официрима деградирати, супротно закону Црне Горе. Наиме, деградацију црногорског официра, могао је да обави једино суд. Овог пута, Митар Мартиновић је сам скинуо ознаке са официра Драгишића и одузео му сабљу.  Велимир Драгишић се жалио суду, али судски поступак није уследио. Супротно томе, тужба против капетана Драгишића је одмах прихваћена у ”Дринском одреду” и он је, због непослушности претпостављеном, осуђен на две године и осам месеци робије. Лазар Рашовић наводи да је уклањање Зећана са фронта био увод, и главни узрок, црногорског пораза на фронту код Гласинца. Но, одлазак зетске јединице са фронта, неће бити катастрофалан само за део напуштеног фронта, него ће, што је најгоре, њен случај послужити да се сва црногорска војска доведе у изгубљену позицију. То се види из депеше бригадира Мартиновића Врховној команди, у којој јавља да планирану помоћ ”Санџачком одреду” не може послати, јер је у војсци расуло! Лазар Рашовић, увидом у чињенице, закључио је: ”Као и на Грахову, тако и овђе, побједа нашег оружја није се жељела. Нека невидљива рука управљала је догађајима и свраћала их оним правцем, који је нашим непријатељима био повољан!” (Нека нам буде дозвољено да ово стање са фронта српске војске из 1914. упоредимо са оним са фронтова српске војске из 1991. У оба случаја, препознајемо ову ”невидљиву руку” Лазара Рашовића. Можемо сведочити да је само она могла да спаси од пораза (1991-1995) муслиманске и хрватске трупе – на брзину формиране, неувежбане и слабо наоружане, мада су испред себе имале Југословенску народну армију – одавно формирану, солидно увежбану и добро наоружану).

ПРАВОСУЂЕ – ПО ВОЉИ КРАЉА НИКОЛЕ

Можемо само замислити шта је преживљавао капетан Драгишић кад је видео како се, закулисаним играма политичара и војсковађа сопствене државе, сасвим изгледна победа црногорске војске претвара у њен пораз. Морало је да га обеспокоји и сазнање да ће последице овог пораза бити више него катастрофалне за српски народ и његове две краљевине. Чинио је шта је могао. Уздајући се да ће правда и истина победити, у што Срби верују од искона, полагао је све наде у помоћ црногорског правосуђа. Није га обесхрабрила пресуда Војног суда ”Дринског одреда”, у којој је записано да је капетан Велимир Драгишић крив, јер се супроставио наредбама својих претпостављених. Жалио се Великом војном суду, с образложењем да не може да прихвати изречену пресуду Војног суда ”Дринског одреда”, јер је диктирана од бригадира Митра Мартиновића. Велики војни суд је узео у обзир све поднесене чињенице о расулу на делу фронта с којег је одступио ”Зетски одред” и нашао је да у овим догађајима нема никакве кривице капетана Велимира Драгишића, па је претходну судску одлуку поништио. Међутим, Војни суд ”Дринског одреда” је поново осудио Велимира Драгишића – у расправи која се, по одлуци Великог војног суда, звала дослеђење. У неколико дослеђења пред овим Војним судом, капетан Драгишић је, истоветно, осуђиван. После тога, капетан Велимир Драгишић је тражио изузеће Војног суда у ”Дринском одреду” и молио је да се његов предмет уступи Војном суду ”Ловћенског одреда” – на Цетињу. Велики војни суд је ову молбу капетана Драгишића уважио. Предмет је уступљен Војном суду ”Ловћенског одреда”, где је истражни судија био Лазар Рашовић. Рашовић је обавестио Велики војни суд да нема никаквих разлога да се капетан Велимир Драгишић кривично гони. Овај закључак је прихваћен од стране Великог војног суда, па је пресуда, у том смислу, написана. И кад је изгледало да ће истина и правда победити, умешао се краљ Никола. Свакако, није могао дозволити да се капетану Драгишићу даје за право, јер би то могло да упути на закључак да су поступци на фронту били условљени претходним тајним договорима црногорског краља и аустроугарског цара – у што ће се и Рашовић уверити, током своје истраге у предмету тужбе против Велимира Драгишића. Он, у књизи, о томе обавештава читаоца само кратким питањем: ”Зар није јасно, шта се иза свега крило?” Краљ Никола поступа енергично. Позива Министра војног и наређује му да одмах суспендује са дужности вршиоца дужности иследног судије ”Ловећенског одреда” Лазара Рашовића. Министар поступа по сувенеровој наредби, али већина чланова Министарства војног се побунила против ове одлуке и тражила је објашњење од министра. Овај их је окупио и рекао им: ”Истина је, иследни судија је радио по закону, али ово је – Црна Гора!”

ОПАСНОСТ ОД СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА ЦРНОГОРСКЕ ОМЛАДИНЕ

Прва година рата је окончана. Аустроугарска је доживела страховит пораз и њене армије су избачене из Србије, а Црној Гори нису могле ни да се примакну. Да није било описане саботаже на црногорском делу фронта, Аустроугарска би 1914, поред војног пораза, доживела и територијалне губитке. Рашовић тврди да су Црногорци могли заузети Боку которску, Херцеговину с Требињем и делове источне Босне. Следећа ратна година, 1915, приморала је Централне силе да озбиљније схвате војишта у Србији и Црној Гори. Закључили су да аустроугарске трупе не могу саме да се носе с две српске краљевине, па је донесена одлука да Аустроугарима помогну немачка и бугарска армија, а да се против Србије и Црне Горе мобилишу и шиптарска племена. У оваквој ситуацији, Србија и Црна Гора су почеле припреме и за обрачун с немачким армијама. У Црној Гори је проглашена мобилизација за мушкарце између 21. и 30. године старости, а односила се и на студенте и средњошколце. Било је предвиђено да се школовани омладинци обуче и да им се доделе чинови официра и подофицира. Шеф штаба Врховне команде на Цетињу Божа Јанковић је схватио да је армији потребан образованији командни кадар. Обуку у трајању од пет месеци, требало је да обаве војни стручњаци из Србије. Кад је ова зрела намера требало да се реализује, почела ју је да омета споменута ”невидљива рука”. Мере против војне обуке предузели су људи из најближе околине краља Николе. После банкета у Подгорици – у част официра из Србије, одушевљени млади Црногорци су изишли на улице, певајући патриотске песме. Највише их је било из ђачког батаљона. Певали су ”Боже правде” и ”Ор’о кликће”. Кад је подгоричка полиција обавестила Двор о овом омладинском одушевљењу, с Цетиња је, телефоном, наређено да се сви ђаци-војници затворе и предају суду. Ухапшено је 30 студената и ученика виших разреда гимназије и учитељске школе. Образован је ванредни војни суд, само за њих. С Цетиња је стигла и карактеристика прекршаја – омладинци су названи бунтовницима и, чак, велеиздајницима. Без обзира што су оваква упутства стигла с највишег државног места, она нису уважавана међу судским тужиоцима. То показује да су се Црногорци одупирали ауторитету монарха и државној сили – ако се од стране тог ауторитета и те силе наметала одлука супротна правичности. Чојство и јунаштво, наслеђено од предака, како се види, узори су од којих је било срамотно одступити. Чојство није погазио ни први истражни судија, ослободио је сваке кривице 30 ухапшених регрута. Власт се узнемирила, па је тражила особе у тужилаштву које ће поднети кривичну пријаву. Истовремено је наређено да се затвореници не ослобађају, без обзира на одустајање истражног судије од тужбе. Председник новоформираног војног суда је официр народне војске Томица Кликовац, за којег Рашовић каже да је био без образовања. Кликовац је изабрао новог истражног (иследног) судију. Био је то др Блажо Лекић. Кад је др Лекић проучио предмет, поступио је честито. За кратко време, прекинуо је истрагу и у том смислу донео писмено решење. Чојство је, поново, победило. Суд је погледао ово решење, предвиђено прописима, па га је вратио др Блажу Лекићу. Можемо само замислити какви су притисци вршени на овог истражитеља, али он се није дао поколебати. Поново је написао решење о прекиду истраге! Али, ни краљ Никола није попустао. С Цетиња је дошло ново упутство. Суд враћа предмет др. Лекићу, да овај, бар у трећем покушају, поднесе тужбу против 30 омладинаца. Суд му је наредио да то учини. Др Блажо Лекић остаје на моралној висини, одбија да изврши наредбу и, трећи пут, пише решење о прекиду истраге против 30 омладинаца. Тад је, по законима, истражни судија био, у исто време, и тужилац, па Суд није имао другог излаза него, с обзиром на наредбу с највишег места, да се и сам супростави суверену или да прекрши закон. Одлучио се за ово друго. Наредио је расправу без читања тужбе и осудио је 18 студената на затворске казне од по 4 месеца. Судско расправно веће је било састављено од три официра без школе и једног (послушног) правника. У пресуди су задржане квалификације за оптужене – велеиздајиници и бунтовници, а образложење је гласило да се осуђују зато ”што су се усудили да у сред Црне Горе пјевају српску химну и пјесму краљу Петру”. (Ако нам се дозволи осврт на овај давни догађај, видећемо да он сведочи о тадашњем клијању антисрпства /семе је бачено у земљу раније/ а да оно данас већ цвета у Црној Гори). Поред тога што је ово унутрашње раздирање у црногорском друштву наговештавало будуће пукотине у српској нацији (попут оног учињеног исламизирањем и католичењем Срба), оно је најдиректније ометало одбрамбену снагу Црне Горе и то пред предстојећи војну агресију Аустроугарске, Немачке и Бугарске. После ове неправедне пресуде, црногорска омладина је жестоко протестовала. И то она постројена у Ђачком батаљону. Српски идентитет Црногораца је уплашио краља Николу, па је предузео мере да ови омладинци не стану на чело црногорске војске, како је било планирано. Наредио је да се само мањи део ових школаца, после регрутног курса, произведе у чин подофицира и то кад заврше и додатни курс од месец дана. То је значило да многи међу њима: филозофи, правници, лекари, техничари и други могу постати подофицири после два курса, а у Србији, после регрутног курса, добијају чин официра. Омладинци су протестовали, а то је плашило краља Николу. Да би им умањио утицај међу војницима, наредио је да се распореде у што више одвојених јединица и да ни један не буде са својим саплеменицима. Поред тога, издао је тајну наредбу да се на њихово понашање строго пази.

Телесне казне због испољавање српства

Лазар Рашовић нам је оставио податке и отворенијем бунту црногорских полазника војних курсева, што сведочи да је на антисрпској политици (при томе и антидржавној) истајавала врхушка на Цетињу. Она се обрушила на војне курсисте у Пећи, који су, не слутећи у томе ништа неприродно, испољавали приврженост српству и љубав према Србији. Кад су обавештени да ће, по завршетку курса, бити друкчије третирани него курсисти у Србији, побунили су се. Група на челу са Богданом Лебаном је одбила да положе испит за подофицира, зато што се у Србији, за исти испит, добија чин официра. Брогадор Радомир Вешовић их је окрутно казнио. Наредио је да се шибају. То је чињено тако доследно, да многи нису могли да устану. Њихов поступак је окарактерисао као злочин буне и предао их судским органима. Бригадир Вешовић је наредио Војном суду у Ђаковици да мора да их осуди. Судије су послушале, па је студента пете године филозофије Богдана Лебана осудио на пет година робије, а остале на две или три. Да је овај корак био чисто антисрпски (с клицама за разарање српског бића), види се и по следећој наредби генерала Вешовића – затоворио је капетана Антића из Србије, инструктора црногорских курсиста, назвавши га коловођом бунта. Не чекајући правоснажност пресуде, Вешовић је, што је брже могао, Лебана и другове стрпао у Казнени завод у Подгорици. Лазар Рашовић овако закључује о поступку према младим црногорским регрутима у Пећи, остављајући могућност да је поступак наредио и краљ Никола: ”И овђе, као и у Подгорици, узрок је био исти: дружење ђака са српским официрима и њихово отворено симпатисање Србије. А ко је у Црној Гори био такав, тај је био антидинастичар и велеиздајник”. Да је антисрпство руководило послушнике у државном апарату Црне Горе, кад су кажњавали омладинце, види се и по томе што је студент Милан Поповић из Никшића кажњен само зато што је фотографисао официре из Србије и подгоричку омладину, кад су се ови официри опраштали и враћали у Београд.

Црногорско чојство јаче од антисрпства краља Николе

Лазар Рашовић нам у овој књизи пружа драгоцене податке о свом времену. Више пута, описује с каквом одлучношћу су људи у судским органима чували своју част и истрајавали на правичности, супростављајући се наредбама краља Николе. У питању је задивљујуће чојство. Оно се огледа и у поступку истражног судија Војног суда ”Ловћенског одреда” и судија Великог војног суда на Цетињу. Истражни судија је, једноставно, на жалбу бранилаца осуђених студената, донео одлуку да се истрага против студената прекида. На основу ње су студенти ослобођени из затвора, а Велики војни суд је потврдио овакво решење. Разбесневши се, краљ Никола је позвао истражног судију Војног суда ”Ловћенског одреда” (штета што му Рашовић не наводи име). Рекао му је: ”Ви сте издајник, кад можете рјешавати од одговорности оне бунтовнике и издајнике!” Истражни судија се није збунио, нити се уплашио. Одговорио је да је радио по закону и да му је савест чиста. Рашовић пише да се краљ Никола није могао савладати и да је у таквом стању изговорио, пред истражним судијом, реченице свог политичког (антисрпског) програма: ”Даћу ја Вама то Ваше ‘по закону!’ Сви ви, који сте са Саве воду пили, прави сте издајници. Ја ћу се с вама обрачунати!”

НА ЦЕТИЊУ СЕ ПРИПРЕМА ПАКАО СРБИЈИ

Мада је ово што је наведено (с националне и државне тачке гледишта) запрепашћујуће, Рашовић пише да је то мање важно у односу на проаустроугарску делатност краља Николе преко свог најмлађег сина Петра, команданта ”Ловћенског одреда” и на неке друге начине. Уверава да је таква делатност била узрок страшним поразима српског оружја крајем 1915. године и великом помору војника и становника Краљевине Србије. Један од најважнијих разлога за велико страдање Срба је одлука краља Николе да онемогући добру саобраћајницу између Србије и Црне Горе. Вроховна команда Србије је уочила да је сасвим извесно да ће, у случају новог напада Централних сила, српска војска морати да се склони у Црну Гору, па је направила план да изгради прометан пут: Косовска Митровица – Пећ – Андријевица. Своје обавезе према путном пројекту, Влада Србије је извршила и Влада Црне Горе је требало да обави грађевински део посла. Краљ Никола је, за ове послове, наименовао свог интимног пријатеља Смодлаку. Рашовић каже да је Смодлака био инжињер, али му не наводи име, ни порекло. Према презимену, сигурно је да је из Аустроугарске. Градња пута је започета, али се остало на томе. Руководиоци пројекта, под управом Смодлаке, одуговлачили су с радовима. У Београду су сазнали за ово, па су понудили црногорској Влади и материјал и радну снагу. И оно што се не би могло очекивати, уследило је. Влада Црне Горе је потпуно обуставила рад на деоници пута Пећ – Андријевица! Да не бисмо о последицама овакве одлуке Цетиња нагађали, преузећемо о томе текст Лазара Рашовића. Он их је, непогрешиво, био свестан: ”Да је овај пут био готов, читави догађаји – иза бугарског напада на Србију, ишли би другим током. Србија би, полагано одступајући, пренијела тешку артилерију, аутомобиле и комору у Црну Гору, ту би се утврдила и са црногорском војском давала успјешни отпор непријатељу. Овако је српска војска морала сву своју тешку артилерију, све аутомобиле и кола да уништи у Метохијској равници, јер се од Пећи нијесу могла даље вући. Сва ратна спрема српске војске уништена је због тога, што је неискрена и небратска политика са Цетиња спријечила довршење пута Пећ – Андријевица и тиме проузрочила ону страшну катастрофу. Мада је ово што је наведено (с националне и државне тачке гледишта) запрепашћујуће, Рашовић пише да је то мање важно у односу на проаустроугарску делатност краља Николе преко свог најмлађег сина Петра, команданта ”Ловћенског одреда” и на неке друге начине. Уверава да је таква делатност била узрок страшним поразима српског оружја крајем 1915. године и великом помору војника и становника Краљевине Србије. Један од најважнијих разлога за велико страдање Срба је одлука краља Николе да онемогући добру саобраћајницу између Србије и Црне Горе. Врховна команда Србије је уочила да је сасвим извесно да ће, у случају новог напада Централних сила, српска војска морати да се склони у Црну Гору, па је направила план да изгради прометан пут: Косовска Митровица – Пећ – Андријевица. Своје обавезе према путном пројекту, Влада Србије је извршила и Влада Црне Горе је требало да обави грађевински део посла. Краљ Никола је, за ове послове, наименовао свог интимног пријатеља Смодлаку. Рашовић каже да је Смодлака био инжињер, али му не наводи име, ни порекло. Према презимену, сигурно је да је из Аустроугарске. Градња пута је започета, али се остало на томе. Руководиоци пројекта, под управом Смодлаке, одуговлачили су с радовима. У Београду су сазнали за ово, па су понудили црногорској Влади и материјал и радну снагу. И оно што се не би могло очекивати, уследило је. Влада Црне Горе је потпуно обуставила рад на деоници пута Пећ – Андријевица! Да не бисмо о последицама овакве одлуке Цетиња нагађали, преузећемо о томе текст Лазара Рашовића. Он их је, непогрешиво, био свестан: ”Да је овај пут био готов, читави догађаји – иза бугарског напада на Србију, ишли би другим током. Србија би, полагано одступајући, пренијела тешку артилерију, аутомобиле и комору у Црну Гору, ту би се утврдила и са црногорском војском давала успјешни отпор непријатељу. Овако је српска војска морала сву своју тешку артилерију, све аутомобиле и кола да уништи у Метохијској равници, јер се од Пећи нијесу могла даље вући. Сва ратна спрема српске војске уништена је због тога, што је неискрена и небратска политика са Цетиња спријечила довршење пута Пећ – Андријевица и тиме проузрочила ону страшну катастрофу и оне неописиве патње српске војске преко снежних гудура албанских планина”.

Краљеви дворјани проричу пропаст Српства

Лазар Рашовић пише да краљ Никола није за команданте војске у Првом светском рату поставио своје синове, који су то били у оба балканска рата. Он сликовито представља ангажовање чланове династије у балканским ратовима, одајући им признање. Похваљује и краљеве кћерке Вјеру и Ксенију. Оне су се кретале од болнице до болнице, носећи поклоне рањеницима. Трећа кћерка, Милица Николајевна, супруга руског кнеза, о свом је трошку подигла болницу на Цетињу. Кнежеви Мирко и Данило су командовали армијама, а краљ Никола је сам пратио ситуације на фронту, командујући и лично. У Првом светском рату је црногорска династија била нешто сасвим друго. Извлачење из командне структуре кнежева Мирка и Данила, Рашовић тумачи краљевом одлуком да што више ослаби црногорске армије. Чињеница да је на командно место ”Ловћенског одреда” поставио најмлађег сина Петра, неискусног, још је један прилог за овакав закључак. Посебно, зато,што ће се видети да је Петар био тајно задужен да одржава редовне везе са аустроугарским емисарима. Иначе, упућује нас Рашовић, на Цетињу су се окупили дворјани који су отворено пропагирали симпатије према Аустроугарској. Штета је што Рашовић не наводи пуна имена и презимена ових присталица српских непријатеља, него то чини једино презименима. Ове људе око краља Николе зове ”Аустријанцима” и овако их набраја: др Перазић, митрополит Митрофан, Поповић (Јабучани)… Наводи да је др Перазић отворено говорио како је пропаст Српства сасвим извесна, а његове су кћерке приређивале, нескривено, домаће забаве у част сваке победе Централних сила на фронтовима. Касније ће кћерке др Перазића, кад Аустроугари буду марширали према Цетињу, изићи изнад Бајица и дочекати их. Ухватиле су под руку поручника Швајнбаха, командира јединице ”Јегер” из Тирола, и са њим, славодобно, ушетале у Цетиње. Другог дана по окупацији Цетиња, др Перазић, лични лекар краља Николе, је позвао на свечаност, у свој дом, све аустроугарске официре. Својим поступцима је показао да је био аустроугарски обавештајац. То је било тачно, јер је предао Аустроугарима и припремљен списак Црногораца – ради хапшења и слања у заробљеничке логоре. Убрзо је напустио Црну Гору, одселио у Аустрију и тамо добио чин мајора аустроугарске војске.

Краљ Никола даје новац шиптарским бандама – да убијају Србијанце

Лазар Рашовић нас обавештава да је истина о антисрпској политици краља Николе откривена захваљујући и изненадној афери у Банци Црне Горе. Све је почело тиме што је црногорски конзул у Скадру Алекса Мартиновић, несмотрено, некоме испричао да је благајник Црногорске банке (извесни Ђурашковић) однео аустроугарском конзулу у Скадру 300.000 златних круна. Новац је искоришћен, што су на Цетињу знали, за организовање шиптарске племенске војске, која ће се побунити против власти у Тирани и кренути да убија српске војнике и народ у албанским планинама. Да ово није пуко нагађање, јер је непојмљиво да се тако нешто могло догодити, Лазар Рашовић нам нуди обиље чињеница. Пише, да се о томе почело нашироко причати, па се речени банчин благајник Ђурашковић нашао погођен. Искористио је прилику кад је црногорски конзул из Скадра Алекса Мартиновић дошао на Цетиње, па га је, неколико пута, ударио штапом по глави. Увређени Мартиновић је, тек после тога, био спреман отворено да сведочи о црногорском финансирању шиптарских банди – по замислима Аустроугарске. Интервенисали су из окружења краља Николе. Наградили су Мартиновића тиме што су га одредили за пратиоца Престолонаследника Данила, који је кретао на пут у иностранство. Но, све је било касно. Чињенице су већ биле познате страним дипломатама на Цетињу. Председник Управног одбора Црногорске банке Ристо Поповић је покушао објаснити странцима да је 300.000 круна у злату уступљено аустријском конзулу на име отплате црногорских набавки у Монархији, али, наравно, у то више нико није веровао. Као што нико није веровао ни у изјаву Двора да је Престолонаследник Данило слабог здравља и да ће се у страним бањама лечити. Данило је отпутовао у Атину и тамо, више пута, разговарао са грчким краљем Константином, проаустроугарски орјентисаним. После се бавио у Италији и Швајцарској, где се састајао са емисарима Беча. Посебно с аустријским бароном Бернсдорфом.  Рашовић пише да му је перјаник краља Николе В. Митровић предао своје белешке о доласку из иностранства Алексе Мартиновића, преко кога је Престолонаследник Данило обавестио краља Николу о својим државничким корацима према Аустроугарској. У тим забелешкама је била и изјава краља Николе пред својим дворјанима, коју је Л. Рашовића унео у књигу: ”Немојте се плашити. Нијесам се ја узалуд опријатељио са кућом Мекленбург-Стрелиц. Мој Данило је паметна глава. Србија ће, изгледа, пропасти, али ми се, ипак, немамо чега бојати”. Рашовић наводи да су се остали детаљи ангажовања Престолонаследника сазнали после рата. Он ће их набројати овако: ”Краљ Никола је знао да ће Бугарска напасти Србију. У том случају, више је него сигурно да ће Србија морати подлећи. Стога, треба бити начисто шта он има да очекује, у том случају. И зато је послао Данила, да за тај случај склопи са Централним властима уговор. Према томе уговору, краљу Николи су Централне власти гарантовале опстанак његове династије на српском престолу; Црна Гора имала би да обухвати дио Херцеговине, до близу Требиња, затим би ишла граница иза Гацка – у правцу ка Фочи, даље – између Пљеваља и Таре до Сјенице. Од Старе Србије, припало би Црној Гори од Косовске Митровице, правцем јужно од Косова до Феризовића. Призрен би био престоница краља Николе”.

Влада Црне Горе радила на сатирању војске и народа из Србије

Лазар Рашовић се дотиче повлачења војске и народа Краљевине Србије преко Албаније и Црне Горе, па вапи да се, за масовну смрт, мучну глад и припремљене недаће Шумадинцима, не окривљује народ Црне Горе, него њена Влада. Наводи да би при страшној голготи, сем српске, ”свака друга војска под оним условима подлегла”. Тешко је препричати то што је описивао очевидац Лазар Рашовић, па ћемо његову оптужбу Владе Црне Горе дословно пренети: ”Остаци коморе и теже артилерије, која је, некако уз огромне напоре, дотјерана до Пећи, није могла даље, јер пут Пећ – Андријевица, кривицом Владе црногорске, није био готов, и сва та комора и артилерија уништена је у равној Метохији. И тако је српска војска, без игђе ичега – без своје коморе, без спреме. Али, она је ишла у братску Црну Гору, која ће, биће свакако, приредила све да уморни борци нађу крова и починка. Али, какво грозно разочарање! Црногорска влада не само да није ништа предузела, да српска војска буде на путу кроз Црну Гору снабђевена, већ је, напротив, све могуће чинила да српску војску доведе у што тежи положај. Чиновнике, у које се није поуздавала, да ће свој рад подешавати владиним намјерама, она је примјештала са оних станица куда је имала проћи српска војска. На најважнијем мјесту – Андријевици, постављен је баш у те дане један одани чиновник црногорског двора и владе – Милан Рамадановић… српска војска је пешла црногорску границу на неколико мјеста… Било је јединица које прије доласка у Метохију нијесу по три дана ништа за храну добиле. Али, војници још нијесу губили наду. Пред њима је била Црна Гора, а тамо ће наћи окрепе и души и тјелу. Али су се мученици у нади преварили. Већ око Рожаја, на путу до Андријевице, попадао је велики број војника – од глади. На путу од Пећи до Плава, уз Ругову, на сваких десет метара, могли сте виђети српске војнике, гђе леже крај пута, изморени глађу, жеђу и страшним штрапацима! Многи су већ били мртви. Арнаути, као хијене, нападали су на ове мученике, скидали са њих одијела, претраживали их ради новаца, а са многима су задовољавали своје дивље нагоне, размрскавајући им главу камењем, или му сијекући уши, руке, ноге, вадећи очи и томе слично. На једном мјесту усред Ругове, на мјесту Ханови, осам српских војника је нађено потпуно голих и одсјечених глава”. Честити Лазар Рашовић, види се, не може а да не исприча истину до краја. Без обзира што је она болна, јер је у питању српско самосатирање, такво да је нација била на граници биолошког опстанка. Погледајмо шта је даље пратило војску и народ Србије кроз Црну Гору: ”Заједнички циљ је свима лебдео пред очима: не пустити да буде окаљано српско име… Вођени тим мислима, сваки појединац је ишао напријед. Једни су падали покрај пута, ту остајали – умирали. Тела су разносила гладна звјерад и тице грабљивице, мрцварили их дивљи Арнаути. Други, који су имали још мало снаге, стремили су напријед. И што год су дубље улазили у Црну Гору, све је било теже. На цијелом путу од Пећи и Рожаја па све до Подгорице, црногорска влада није подигла ни једне коморске станице”. Рашовић преклиње да читаоци имају у виду да је овај предео Црне Горе сиромашан и да су овде сељаци једва имали хране и за своју чељад. Сву кривицу пребацује на Владу и обавештава да су имућнији црногорски сељаци приправљали храну за српске војнике, уводили их у куће, али то је било мало. Тесне куће и по који хан, могли су да сместе само 10% приспелих војника и народа. Остали су, по зими и снегу, спавали под отвореним небом. И куповали хлеб по десетоструким ценама, јер понеко од домаћина није могао да одоли брзој и доброј заради – као увек и код сваке људске заједнице. Да бисмо били праведни према Лазару Рашовићу и свом српском народу, које му је свака недаћа последњих столећа припремана у европским престоницама, цитираћемо његов закључак о узроцима описаних паклених мука народа Краљевине Србије: ”Они војници српски и избјеглице, који су прошли овај страховити пут понијели су из Црне Горе најстраховитије утиске. Доцније су се изражавали најпогрдније о Црногорцима. А то је погрешно. Наш српски народ у Црној Гори, као год и у Шумадији, Босни и Херцеговини, Сријему, у својим основним цртама је добар. За страдање српске војске и народа преко Црне Горе, није крив сиромашни народ у Црној Гори, већ краљ Никола и његова влада, који су све чинили, да пролаз српске војске кроз Црну Гору отежају и да јој на тај начин припреме страшну катастрофу”. Рашовић упућује да је Вкада Црне Горе могла да обезбеди потпуну исхрану народа и војске из Србије, али то није чинила – због договора са Аустроугарском. Ево Рашовићевог објашњења о неискоришћеним могућностима за спречавање глади: ”У Пећи је, например, било толико хране да је сва војска могла бити лако снабђевена до Подгорице. Говорили су да није било довољно пећи. У том случају, оскудица у хлебу, могла се надокнадити месом. А стоке у Метохији је било доста. Зашто се нијесу подигле коморске станице у: Плаву, Андријевици, Матешеву, Биочу и Подгорици?… Сам народ, и поред свих оскудица, могао би организовати те станице. Али, то црногорска влада није дозволила. У Кучима су села сама, бесплатно, износила на пут храну војницима. Међутим, власти су и то забраниле, с мотивацијом да ће се о њима држава побринути”. Рашовић, на крају овог дела своје књиге, закључује да је краљ Никола имао на уму две обавезе према Аустроугарској: да помогне што масовнији помор становника Србије и да постави темеље за неслогу и поделу српског народа – да отуђи житеље Црне Горе од оних у Србији.

Краљев син Петар пасивизирао свој део фронта

Као што су власти чиниле све да се пред народом и војском из Србије, у току повлачења према Грчкој, не омогући градња саобраћајнице преко непроходних врлети и да им не дође на дохват руке и оно мало спасоносног хлеба – што га је могао црногорски народ понудити, тако су, пре тога, уређивале фронт (колико је то било могуће уз присутни патриотизма и српски идентитет Црногораца), како би аустроугарски и немачки стратези имали што мање проблема у рату против Србије и Црне Горе 1914. и 1915. Видели смо како су краљ Никола и његови следбеници успели да спасу Аустроугарску од пораза – кад су Црногорци били на домаку Требиња и Сарајева, а сад да се упознамо са ситуацијом на јужном делу ратишта, у пределу Ловћена. Ту је фронт држао ”Ловћенски одред”, којим је командовао најмлађи краљев син Петар. Рашовић наводи да је овај део црногорске војске могао да буде веома неугодан по аустроугарске позиције на Јадрану. Пучином су господарили савезнички бродови и Бока которска је могла бити лако ослобођена. Аустроугари нису имали прилике да своје трупе ојачавају и снабдевају поморским путем, а са копна је то било немогуће у почетку рата, због реченог продора Црногораца кроз источне делове Херцеговине и Босне. Краљевић Петар је потпуно пасифизирао овај део фронта, у договору с Аустроугарима у Котору. Рашовић описује да је мир трајао месецима и да су обостране мере на фронту договаране приликом честих сусрета краљевића Петра и бившег војног аташеа Аустроугарске на Цетињу – Хупке. Хупка је, чим је рат почео, допутовао у Котор. Састајао се с краљевићем Петром, тајно, источно од Тивта у Пољу Кртолама. Сазнало се да су у друштву Краљевића, тим приликама – и у командном шатору, виђане жене сумњивог морала. Школовани омладинци у ”Ловћенском одреду” су схватили да је на овом делу фронта дошло до отвореног савезништва Аустроугарске и Црне Горе. Они су пратили кретање свог команданта и открили су његове тајне састанке са Хупком. Ова невероватана вест стигла је и до цетињске чаршије.  Дипломатски кор се узнемирио и тражио је објашњење од чланова Владе. Пламенац, министар иностраних послова, рекао је дипломатама да о томе ништа не зна. Они су отишли на двор. Примио их је краљ Никола. Није могао порећи сусрете краљевића Петра и Хупке, па је обавестио да је у питању сусрет ради избегавања нехуманих последица ратовања. Краљ им је, уз осмех, рекао: ”Ах, та шта сте се узрујали. Ја већ знам за то. Перо је имао само да се договори са командантом аустроугарске војске, како не би аеропланима нападали наше вароши”. А, сутрадан по овом објашњењу краља Николе, Аустроугари су аеропланима бомбардовали Цетиње, ранивши 3 особе. Наравно, дипломате краљевим речима нису веровале, јер је до њих стигло много информација из ”Ловћенског одреда”, у којем су гушене побуне младих и школованих војника, противника политике краља Николе. Краљевић Петар је предузимао све против ових незадовољника, па је неколико добровољаца из Будве дао батинати. Њихова кривица је била у томе што су певали српску химну. Једни су удаљавани из Одреда, а други судски гоњени. Тако је написана тужба и против Јована Дрецуна, студента права. Током овог судског процеса, поново се видело на делу поштење и чојство Црногораца – чланова Војног суда. И поред строгог захтева команданта ”Ловћенског одреда” да се студент Дрецун казни, судије су га ослободиле сваке одговорности. Лазар Рашовић пише да су неразумни поступци команде на ловћенском делу фронта, као и оних одраније – током црногорске војне надмоћи над аустроугарским трупама у Херцеговини и Босни, забрињавали патриотиски опредељене официре и народ, али су сви гајили наду да ће аустроугарска агресија на Црну Гору бити заустављена и сломљена. Аутор описује ратну слику на црногорском војишту 1915. године и израчунава да није била катастрофална за српску страну, под условом да је краљ Никола желео да се супростави непријатељу. Уверава да је морска обала била под контролом савезника, а да аустријске трупе нису могле продрети кроз планинске кланце Црне Горе. Ево тог приказа: ”Послије слома Србије, очекивао је сав наш народ, да ће се остаци српске војске, заједно са Црногорцима, утврдити у суре гудуре и ту чувати жижак српске слободе, до исхода рата. Стратешки положај Црне Горе оправдавао је ово очекивање, јер је црногорску обалу чувала флота моћних савезника, а на западу, сјеверу и истоку, Црна Гора је имала таква утврђења да на продирања преко њих ни машта цара Виљема није смјела да се одважи”. (С обзиром да се бавимо узроцима честих српских самосатирања, нека нам буде дозвољено да приметимо да су оваква надања српског народа тињала и током разбијања Југославије од 1990. до 1995, кад се сумњало у српско руководство, али се није веровало да и оно, иако је ишло на руку непријатељу, може упропастити очигледну српску надмоћ на фронтовима). Да пратимо даље хронику Лазара Рашовића. Он каже да је све било јасно кад се видело да се војска из Србије не зауставља у Црној Гори. Преживели део је одмицао пут Скадра, Драча и Медове. Добронамерни људи су се бојали да ће Аустроугари, преко Ловћена, стићи до Скадра и тако пресећи одступници српској војсци. У том тренутку, било им је јасно да краљевић Петар нема намеру да уведе црногорске трупе у борбу. Ову могућу погибељ војске и народа из Србије, спасио је обзир Беча према краљу Николи. Влада Аустроугарска је схватила да би тиме била лако откривена проосовинска политика црногорског владара, па су одустали од уласка у Црну Гору – док колоне српских паћеника не напусте њено тло. И други обзир је зауставио Аустроугаре да остваре овај план уништења преживелих српских војника. Бојали су се да би Црногорци могли да откажу послушност краљу Николи и да се, заједно са Србијанцима, одлуче за борбу. Немачка и аустријска команда је рачунала с тим да би се рат на овом делу фронта продужио, а њима су трупе требале на западном и источном фронту. Зато су се определиле на договор са краљем Николом – да војска Србије напусти Црну Гору и да Црногорци не дају отпор Аустроугарима на фронту код Ловћена. Тако је 26. децембра 1915. године почела реализација ове замисли. Аустроугари су, из свих артиљеријских оруђа, бомбардовали Ловћен из бококоторских утврђења и с бродова у Заливу. Јека је била паклена и Рашовић је овако описује: ”Грмљавина топова била је тако страшна, да се нешто страшније ни замислити не може. Дан и ноћ су одлијегале црногорске планине страшном јеком. У унутрашњости земље, завладала је забринутост. Људи, пак, који су познавали стратешку важност Ловћена нијесу се плашили, јер су знали да топови са утврђења из Боке и флоте на мору не могу да добаце високу ловћенску купу, и Црногорац може слободно на Ловћену да шета, пркосећи тој пакленој грмљавини”. Али, наједном, као гром из ведра неба, пронесе се кроз Црну Гору вијест – Кук и Крстац заузети!… Да ли је ико жив претекао?… Већ су се чуле приче о страшном покољу. Неко је рекао да је пало 100.000 Аустријанаца… Нико није ни слутио да Ловћен, у овој борби, није оквасила ни једна једина капља крви”.

Принц Петар

Огрешили бисмо се ако бисмо препричавали оно што Рашовић говори о ситуацији у команди ”Ловћенског одреда” у време аустроугарског бомбардовања Ловћена, па ћемо навести његове речи: ”Кад је отпочело бомбародвање, Штаб команданта ”Ловћенског одреда” књаза Петра налазио се у селу Належићима, код Будве. Прије почетка бомбардовања, књаз Петар је послао био своме оцу нарочитога курира и дуго послије тога разговарао с њим телефоном. Бомбардовање је отпочело у 6,00 сати ујутру. У 8,00 сати, књаза Петра је, наједном, нестало… Телефон из Врховне команде непрестано је зврчао, али узалуд… Тек у три сата пслије подне, књаз Петар се вратио из Поља Кртоле, гђе је са Хупком имао последњи састанак”. Краљевић Петар је тешио своје подређене да се не боје, јер црногорска ствар стоји добро. Тачно онако како је краљ Никола говорио присталицама, додајући да ће само српство пропасти. Командант фронта краљевић Петар је наредио одступање са Ловћена и кад су се, томе, успротивили официри, викнуо је: ”Шта ви знате! Тата боље зна од свију нас. Десно крило је потучено, па и ми мора да одступимо!” (Овде нам се, опет, намеће слика истоветне ситуације приликом разбијања Југославије 1991 – 1995, тате увек све најбоље знају). Слика на фронту није била таква какву је је представио официрима командант Петар. Десно крило на Његушима није било угрожено од Аустријанаца. Али, кад се повукао ”Ловћенски одред” и кад су Аустроугари продрли до Будве, без отпора – свакако, десно крило на Његушима је било опкољено, па му је наређено да се повуче на Буковицу. Није ово била једина глума краља Николе приликом препуштања дела Црне Горе непријатељу. Краљ долази на Иванова Корита, држи патриотски говор Кучко-братоношкој бригади и шаље је на централни део фронта на Ловћену, кад се остале јединице, по Петровој наредби, повлаче. Практично, послао је ове борце у клопку, јер их се бојао – најенергичније су испољавали српски идентитет. Кад су Кучи и Братоножићи заузели одређени положај на Пресјеку, већ су Аустроугари били свукуд око њих. У то време, краљ Никола је већ напустао Цетиње и бежао према Подгорици. Кучи и Братоножићи су се одлучили за пробој из обруча и успели су. Истовремено, ”Санџачки одред” је зауставио Аустроугаре и тешко крварио на Мојковцу. Њеном команданту, краљ Никола је послао депешу да издржи до последњег борца. Другим јединицама је наређивао повлачење, наравно да би погоршао општи положај црногорске војске на фронтовима. Изненадила га је вест да су Кучи и Братоножићи избегли планирану клопку и заробљавање. Издао им је наредбу да припреме одбрану на Царевом лазу, планирајући да их тамо задржи, као и ”Санџачки одред” на Мојковцу, док Аустроугари не стигну на албанску границу.  Тако се и десило. Стигли су на реку Бојану.  Претходно су пали Бар и Улцињ. Предстојао је страшан обрачун, јер су Црногораци били спремнији да изаберу смрт, него предају. Краљ Никола је то знао. Знао је и нарав својих војника, па им је отправио наредбу, у коју је уткао, кобајаги, договор с Аустроугарском, уз очување суверенитета Црне Горе. (Боже, опет сличност са 1999 – кад је Резолуција СБ 1244 гарантовала суверенитет Србије на Косову и Метохији, а трупама НАТО пролаз кроз нашу земљу). Ево тог слова краља Николе: ”Са Аустроугарском сам склопио уговор, по коме ће се аустроугарским трупама дозволити пролаз кроз Црну Гору за Албанију, а Црногорци остају код својих кућа. Оружје ће се покупити и склонити у црногорске магацине. Влада и све власти црногорске остају на својим мјестима”. Маркетиншки, ова одлука је добро прихваћена у народу – оцењена је као мудра. Но, све је било друкчије. То се видело већ сутрадан. Краљ је побегао из Црне Горе, а Влада је престала да влада.

Аустроугари расрбљивају Црногорце

Успостављањем власти у Црној Гори, Аустроугари показују предусретљивост породицама блиским династији. Издају им пасоше, да би отпутовале у Француску. Краљеве присталице присно сарађују са окупатором (митрополит Митрофан, Филип Јерговић, Славо Рамадановић, др Перазић, Поповићи – Јабучани), шаљу неподобне у аустроугарске логоре, а пријатељима Аустроугарске дају задатке. Главни се састоји у обавези хрваћења Црногораца. За ту сврху, из Босне и Херцеговине су допутовали фрањевачки (католички) свештеници. Српски уџбеници су паљени, ћирилица забрањена и српско име се није смело изговорити. Црногорци су могли да се називају само Хрватима. (И овог пута, не можемо а да не упоредимо ове давне прилике у Црној Гори са садашњим – уместо Митрофана, имамо Дедајића, Брковића уместо Перазића, захтеве: за латиницу уместо ћирилице, католицизам уместо православља, хрватство уместо српства). Српство у Црној Гори лечи ране Аустроугарско расрбљивање Црногораца, сад видимо, имало је делимичног успеха. Тога су били свесни државници и интелектуалци у Црној Гори, па су, после ослобођења, приступили лечењу рањеног српског тела. Томе у прилог је и име црногорског парламента 1918. године: Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори. (Поражавајуће је /за нас Србе/ то што су, у последњих 50 година двадесетог столећа, историчари и други, врло често, избегавали да у стручној литератури ово законодавно тело Црне Горе обележавају правим именом. Обично су део: ”Српског Народа” изостављали, на што је упозорио наш савремени историчар др Никола Б. Поповић, директор Института за савремену историју у Београду). Црногорски официри, који су се вратили из аустроугарског заробљеништва, окупили су се 4. новембра 1918. године на Цетињу и потписали патриотску изјаву, с назнаком да су се борили у сва три претходна рата као Срби. Био је то одговор на антисрпску делатност издајника током окупације. Део изјаве, уз осврт да је писана мало незграпним реченицама, наводимо: ”Наше покољење, вјерно традицијама својих предака, показало је у безбројним бојевима три потоња рата у мукама и патњама, које је наш народ, као део српског народа, претрпио што може да уради Србин Црногорац за велике народне циљеве. Гладан, го, бос и ненаоружан, неснабђевен, голим прсима и снажном десницом рушио је Скадарске бедеме, разбијао на Гласницу страшну организовану непријатељску премоћ и сваки кланац, сваки врх од Љеша до Улциња, од Брегалнице до Сарајева својом крвљу је облио… Њега напустају Врховне вође, створивши му безизлазан положај… Он бива предан на милост и немилост непријатељу, и настаде голгота српског народа у Црној Гори… За све то, једини кривци, једини творци срамне капитулације јесу: Врховни војнички и политички вођи нашег народа, а не народ и војска, који су до краја, пожртвовањем, вршили своју дужност према Домовини, Српству и Савезницима”.

Кнегиња Ксенија потврђује очево савезништво с Аустроугарском

И ова писмена изјава црногорских официра, да је Врховни вођа довео црногорску војску у безизлазан положај, поред прикупљених чњеница пуковника Лазара Рашовића, уверљиво упућује на закључак да је краљ Никола Петровић био притајени ратни савезник Аустроугарске и Немачке у Првом светском рату. Овако нешто, вероватно, није забележено у светској историји – суверен је желео победу непријатеља, против којег је ратовала његова држава и његов народ! Трагајући за још каквом потврдом да је овако нешто било могуће (нажалост, у крилу српског народа), прочитаћемо писма кћерке краља Николе – кнегиње Ксеније. Кнегиња ће одагнати сваку сумњу у забелешке пуковника Лазара Рашовића и групе црногорских официра и подофицира. Садржај текста писан њеном руком (не писаћом машином) изазива језу. Открива савезништво црногорског краља Николе с две немачке државе и лако нам објашњава да је помор српског народа (убијено или од глади умрло 53% мушкараца у Србији), увелико, последица издаје краља Николе – наједноставније речено. Мада је краљ Никола побегао у Француску и тамо боравио у време аустрогуарске и немачке окупације Црне Горе, он је и у Паризу био прикривени савезник Беча и Берлина. Наравно да није могао српском народу у Црној Гори открити намере и обелоданити своје тајне планове о преуређењеу Балкана после победе централних сила – по којима је требало да нестане Србија, а да преостане у германском поседу само нешто проширена Црна Гора. О овој пакленој намери знали су само његови најближи сарадници и чланови династичке породице. Захваљујући томе, кнегиња Ксенија нас, недвосмислено, обавештава о томе. Она пише оцу и изражава сумњу у његова обећања да ће победници у рату бити Немци и Аустроугари и подвлачи му свој ранији закључак да ће победити Савезници. Погледајмо део тог писма: Оставимо наше ствари. Него, Тата, што ово би са Њемцима? Рекох ли Ви да ће војнички бити бијени? Краљево савезништво с непријатељим потврђује и књаз Данило Кад се рат ближио крају, чланови владајуће породице краља Николе су се узнемирили. Видели су да њихови тајни савезници губе рат. Дописују се и мада су у Паризу, Французе обележавају као непријатеље – заједно са Србијанцима. То је у писму књаза Данила од 5. децембра 1918. године, упућеном краљу Николи: Све се бојим да се што не догоди тамо А. Радовићу од нашијех. То би само пало на Вас и угодило се Французима, Србијанцима и свијету бијеломе, а са тим не бисте ништа постигли – Грлећи вас обојицу, најсрдачније и најмилије, Твој Данило. Приређивач писама чланова династије Петровић-Његош објашњава да су француски органи ушли у траг намерама да се убију неки незгодни сведоци издајства краља Николе, о о томе пише, како смо навели, и књаз Данило. То је овако забележено: И сад, недавно, учињен је један покушај те врсте. Пред француским војним властима у Котору, изјавио је Симо Вукотић, да је, по наговору дворских агената, имао доћи у Црну Гору и ту отровати војводу Стева Вукотића и убити Андрију Радовића. За то да му је обећана награда од 5.000 франака и чин поручника у војсци, што је прикупља у Италији бивши краљ Никола . Срећом, сачувано је и писмо краља Николе сину Данилу, књазу. У њему се отац захваљује сину за огроман новац у швајцарској банци, а тај новац је добијен, како приређивач династичких писама тврди, од Немаца и Аустроугара за слабљење српског отпора на ловћенском и херцеговачком ратишту 1914. и 1915. и за капитулацију Црне Горе. Новац је добијен за сатирање српске војске и српског народа, али краљ Никола се весели том новцу – то не крије у писму свом сину Данилу, хвалећи сина због дебелог депозита (деопот-а) у Швајцарској. Краљ 800.000 франака зове ”мали ђеличак”: Сад ћу се повратити на они твој депот у Швајцарску – Да сам ти, Дано, препоручен, један мали ђеличак за сиромаха твојега Тату! ма мали, мали, мали, од цигле 5, 6, 7, 8 стотина хиљада франака, па ћу те слушати и бићу ти покоран и благодаран.

Приредио: Слободан Јарчевић

Преузето Са Интернет Презентације:angusyoung111.wordpress.com

Датум Преузимања, 22.09.2017.

Фејсбук коментари