Лазар Кујунџић (Ораховац, 23. април 1880 — Велика Хоча, 25. мај/7. јун 1905), познат као Лазар Клемпа,   је био српски четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.

Лазар Кујунџић рођен је уочи Лазареве суботе 1880. у селу Ораховац у подримском срезу и призренском округу.Основну школу завршио је у Ораховцу.Дан пред Лазареву суботу био је 11/23. априла 1880. У Прилепу је 1899. завршио богословско-учитељску школу. Одмах након завршетка школе постављен је за учитеља у Призрену, из кога је касније премештен за Кичево. Од 1902. заговарао је стварање српске четничке организације која би штитила српско становништво. Након Илинденског устанка 1903. кренуо је да организује прве српске чете и револуционарне одборе. Новац за прву чету дала му је сликарка Надежда Петровић. Заједно са Саватијем Милошевићем, Јованом Ћирковићем и Марком Церићем био је члан Битољске четничке организације. Они су 4. априла 1904. организовали бекство Мицка Крстића из Битоља у Пореч. Одметнуо се почетком 1905. у планине, па је пребегао у Србију.Из Србије је са својом четом прешао српско-турску границу код Новог Села под Козјаком, са циљем да преко Куманова дође до скопске Црне Горе.Истакао се јунаштвом у бици на Челопеку 16/29. априла 1905. Међутим четничка победа у тој бици привукла је велике турске снаге и уследиле су велике турске потере, које су једно време онемогућиле продирање српских чета на тој страни.

 

                        Кула Лазара Кујунџића (Хусеинова кула) Велика Хоча

Због тога се део чета повукао на Козјак, а део у Србију, али Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић и Живојин Миловановић нису хтели да се враћају у Србију.Пошто се ситуација није смирила ни до средине маја, одлучили су се за пут преко Куршумлије, Подујева, Колашина и Подримља.Лазар Кујунџић је био путовођа, јер је одлично познавао албански језик и њихове обичаје.Њихова седмочлана чета је 25. маја/7. јуна 1905. дошла у српско село Велику Хочу. Ту их је на бесу (заклетву) у својој кули примио Арнаут Лања Укин, али он је одмах све дојавио турским властима и Арнаутима у Ораховцу. У Велику Хочу је стигло 1.500 Арнаута из Ораховице и нешто турске војске, па су опколили кулу са четницима.Пошто су четници одбијали да се предају развила се велика и крвава битка, која је трајала цели дан.Тек су у сумрак Арнаути продрли у доњи спрат куле, одакле су пуцајући кроз таваницу убили пет четника. Након тога запалили су кулу, па су двојиа преосталих четника била убијена, када су изашла из куле. У тој бици погинули су Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић и њихови другови. У бици је погинуло преко 40 Арнаута и војника.

Када су касније довели Кујунџићеву мајку да препозна свога сина, она се правила да није видела мртво тело свога сина, да не би навукла турску освету против њиховога села и породице. Лазарева мајка инспирисала је књижевника Иву Војновића да напише драму у стиховима ,,Лазарево Васкрсење”, Милан Ракић је био инспирисан четничком погибијом, па је написао песму ,,На Газиместану”, Милосав Јелић је написао песму ,,Кујунџића мајка”.

 

 

Извор: http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80_%D0%BA%D1%83%D1%98%D1%83%D0%BD%D1%9F%D0%B8%D1%9B

 

 

Фејсбук коментари