ПАД СРПСКЕ ЦРКВЕ

1. део


Побољшање односа са римокатолицима није представљало препреку за побољшање односа са осталим јеретицима. У септембру 1966. у Београду су основане две међуправославне комисије за преговоре са англиканцима и старокатолицима.
Тај догађај запечатио је улазак последње велике аутокефалне Цркве, Српске, у екуменистички покрет. “Обраћење” Српске Цркве у екуменизам постало је могуће са “избором” патријарха-марионете Германа, након смрти неодлучног патријарха Викентија у јулу 1958.
“Претходно су елиминисани сви опоненти. Владика Василије, у то време Епископ бањалучки, ухапшен је у Београду и од стране УДБ-е (комунистичке тајне полиције). Запрећено му је да ће бити враћен у Бања Луку и предат ‘народном суду’ због тобожње ‘контрареволуционарне делатности’, ако не подржи кандидатуру епископа Германа за патријарха. Чим је подржао његову кандидатуру, захваљујући Германовој ‘милосрдној’ интервенцији, био је ослобођен.
Оцу Макарију, игуману чувеног Дечанског манастира, дали су 200,000 динара (око 650 долара) као плату за принудни глас Герману. По повратку у манастир он је дао новац својим монасима и рекао им да се ‘осећа као Јуда’.
Многим делегатима на избору дате су посебне оловке и папир на коме је требало да гласају, како би доказали да ли су одржали обећање дато агентима тајне полиције (две изјаве сведока под заклетвом).
Према сведоцима који су били у патријарховој кући, он је имао партијску књижицу. А када је једном приликом оптужен за проневеру велике суме новца и када му је претило суђење, српски КГБ га је спасао и сам платио тај новац. После тога он је наравно у потпуности био ‘њихов човек’.
Године 1960. архимандрит Јустин Поповић, кога су назвали “савест Српске Цркве”, писао је: “… Атеистичка диктатура је већ изабрала двојицу патријараха… На тај начин она је цинично погазила света права Цркве, а такође и свете догмате”.

 

«По упокојењу последњег канонски изабраног Патријарха, Гаврила Дожића – пише јеромонах Акакије – безбожна комунистичка власт је желела да на чело Српске Цркве постави попустљивијег археијереја, који би одговарао њеним захтевима. Природни и од свих верних прихваћени наследник покојног патријарха Гаврила, био је Митрополит скопски Јосиф. Поред њега, део епископата је сматрао да за патријарха треба да буде изабран Митрополит дабро-босански Нектарије Круљ. Избори су заказани 10. јуна 1950. године. Комунистчки режим је за кандидата хтео да наметне Епископа злетовско–струмичког Викентија Проданова. Пошто им није пошло за руком да сломе одлучност Сабора епископа, па да у ужи избор, који се састојао од тројице епископа, уђе и њихов фаворит, чијој се кандидатури нарочито противио митрополит Јосиф, комунисти су помоћу УДБ-е спречили долазак највећег броја чланова Изборног сабора, и тако онемогућили његов рад. Идуће заседање Изборног сабора заказано је за 30. јун 1950. У међувремену УДБ-а уклања двојицу најозбиљнијих кандидата: митрополита Јосифа хапсе и одводе у заточеништво у манастир Жичу, а на митрополита Нектарија врше притисак да се одрекне своје кандидатуре, на шта овај коначно и пристаје. Застрашени таквом бруталношћу комунистичких власти, остали епископи у тројни предлог, поред двојице митрополита, Загребачког Дамаскина и Црногорско–Приморског Арсенија, стављају и епископа Викентија Проданова. Тако, уз велики притисак УДБ-е, Викентије Проданов са само једним епископским гласом бива изабран за патријарха. Иако у свему послушан властима, новоизабрани патријарх Викентије се ипак одупирао неким Титовим замислима, као што је на пример било стварање македонске цркве. И није дуго остао на патријаршијском престолу – умро је после осам година.
После Викентија комунистима је требао потпуно одан човек, који ће Српску Цркву увести у службу атеистичком режиму. Таквог кандидата пронашли у лику удовца-свештеника Хранислава Ђорића, који је замонашен са именом Герман и 1951. године постављен за Викентијевог викарног епископа. У изборној кампањи за Германа режим више није скривао своје активно учешће. Сви чланови Изборног сабора су од стране УДБ-е били детаљно ‘обрађивани’. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић је члановима Изборног сабора отворено говорио: ‘Ми желимо да Герман буде изабран и знајте да ће он и бити изабран, без обзира да ли ви за њега гласали или не. Ми желимо да у личности патријарха имамо сигурног и овејаног пријатеља, а код Викентија смо мало олако поступили’. Свима су подељене коверте са новцем. Један од примера разних уцена и застрашивања пружа студенички игуман Платон Миливојевић, коме су дошли крвави шеф Београдске УДБ-е Милош Минић и још један његов сарадник и саопштили му да ће га ухапсити због вршења јавног неморала и проневере новца приликом продаје манастирске шуме, уколико не буде гласао за Германа. УДБ-а је тврдила да у рукама има доказе свих његових слабости – држање прилежница у манастиру, неколико ванбрачне деце итд.“
Управо у то доба јерарси-ревнитељи унутар Руске Заграничне Цркве почели су да се залажу за промену односа РПЦЗ према Српској патријаршији. Тако је архиепископ Аверкије Џорданвилски писао митрополиту Филарету, првојерарху РПЦЗ: “Када је у питању Српска Црква, њен патријарх Герман је послушник комунисте Тита, што признају и сами Срби, називајући га ‘црвеним патријархом’. Ово смо чули од многих свештеника и мирјана који су побегли из Србије. Како ми можемо признати и имати молитвено општење са “црвеним патријархом” који одржава најближе пријатељске односе са црвеном Москвом? Зар наш Архијерејски Сабор не може да донесе погрешне одлуке? Зар ми у Православној Цркви имамо учење о непогрешивости сваког Архијерејског Сабора?”

Ипак, став архиепископа Аверкија према Србима није био опште прихваћен у РПЦЗ. Многи јерарси и свештеници РПЦЗ дошли су из Србије где су и школовани, те су из захвалности за гостопримство које су им Срби пружили између два светска рата, сматрали да не треба да их осуђују, нити да прекину општење са њима. У којој је мери тај став био мотивисан заиста захвалношћу, а у којој једноставно страхом РПЦЗ од губитка својих последњих пријатеља у “светском православљу” – питање је за расправу. У сваком случају, то је било противно црквеним канонима, који захтевају прекид општења да свима онима који су у општењу са јереси, као што то захтева и дух истинске хришћанске љубави. Јер истинска љубав према Србима захтевала је да им се покаже у какав их понор води њихов екуменизам – та опомена добила би на озбиљности када би била праћена потпуним прекидом општења…
Године 1963. дошло је до одвајања Америчко-канадске епархије од патријаршије у Београду. Српској Цркви је у САД припадала Епархија Америчко-канадска на челу са епископом Дионисијем Миливојевићем. У САД-у је осим Дионисија од 1946. боравио још и српски епископ Николај Велимировић. Неколико година после рата, он је био активан у дешавањима у српској емиграцији у САД, те као ректор богословије у Либертвилу, а повремено је предавао и на академији Светог Владимира и на богословији у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Педесетих година владика Николај се повукао из јавног живота, и настанио се у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, где је у манастирској богословији предавао догматско и пастирско богословље и омилитику, а касније (1955.) је постао ректор богословије.

Неколико Срба је у то време прешло под окриље РПЦЗ. Међу њима је био и некадашњи судија Црквеног Суда Жичке Епархије – Јован Сарачевић, кога је под именом Сава замонашио архиепископ Леонтије Чилеански, и који је најпре у Аргентини рукоположен за јеромонаха, да би касније био изабран за епископа РПЦЗ у Едмонтону – покрајина Алберта у Канади.

 

vladika sava saracevic

Епископ Руске Заграничне Цркве – Србин – Сава Сарачевић

 

 

 

 

Почетком педесетих, због лошег стања у Српској Цркви, Руској Заграничној Цркви је пришао и Михаило Тошовић, такође једна од значајних личности за српско Истинско Православље. Године 1952. био је изабран за наставника Светог Писма и Грчког језика у руској семинарији Свете Тројице у Џорданвилу. У Џорданвилу је и замонашен, добивши име Арсеније. Касније је хиротонисан у јеромонаха, а потом унапређен у звање архимандрита. Средином 50-их година, са благословом митрополита Анастасија, почео је да издаје духовни часопис ‘Српски мисионар’, у коме је разобличавао отпадништво Српске Цркве, МП и ‘светског православља’. Отац Арсеније је убеђивао Србе да је, због поробљености Српске патријаршије од стране комуниста, неопходно да се одвоје од патријаршије, и залагао се за оснивање Српске Заграничне Цркве по узору на Руску Заграничну Цркву.

 

Јеромонах Арсеније Тошовић велики (али усамљени) исповедник Српске Цркве

 

Епископ Николај Велимировић је подржао ову замисао оца Арсенија, међутим, већ 1956. он се упокојио. Поводом чланка оца Арсенија “Слободним Србима – слободна и нормализована Црква” епископ Николај је 9. 12. 1954. писао о. Арсенију: “Читао сам Ваше чланке и дивим се Вашем познавању Канонског права. Камо среће да је патријарх Гаврило при одласку у Југославију учинио оно што је патријарх Тихон учинио, то јест да је оставио поруку архијерејима ван Отаџбине да управљају Црквом у дијаспори по својој мудрости, а не да чекају од њега упутства из ‘тамнице’. Да је Гаврило то учинио, стање наше Цркве изван Отаџбине било би до сада сасвим другачије. Но пропуштено се не поврати. Но, ипак, надамо се да ће Господ помоћи све на добро и да неће заборавити своју Невесту, Цркву Светосавску. Ово у вези Вашег писања, јасног и енергичног…”

Владика Николај је умро под јако сумњивим околностима и постоји озбиљна сумња да је убијен. Мајевски пише: “У току последњих година живота владике Николаја, код нас, у манастир (Св. Тихона у Пенсилванији), долазио је један Србин, нови емигрант. Владика није био тим нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин, – после одсуствовања више од једне године – наједанпут се поново појавио код нас, у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године. Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је семинарист најстаријег разреда имао да проповеда у далекој парохији. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире… Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике. А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио улазио у умиваоницу по воду, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од владике, нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима Николаја.
Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи, са оцем инспектором и певачима, кренули су у 7 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао. Тада је отац Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине келије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља; решили су да чекају владику. И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује се за његово здравље… Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају. Попричали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на врата, но такође одговора није било. Тада је силом отворио врата. И видео је овакву слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али одмах је приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње.
Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније. Узрок смрти, без сецирања, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши сецирање).

vl. nikolaj

На слици велики Српски владика – Николај Жички

Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос. Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертвилу. Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге. Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у манастирски храм и одевено у одежде…

Другог дана ујутро дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио у манастиру и семинарији. У присуству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: ‘За живота ти си ме много мучио… а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди’.
Затим, са неколико Срба који су допутовали са њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (у нашем дому у семинарији) и подвргао их потуном опустошењу: покупили си кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је интересовала кореспонденција владике и његове белешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли…
Кад сам допутовао, собе владике Николаја представљале су неописиву слику опустошења: све је било испретурано и на поду лежале су стотине писама, листова, кутија и др.. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке… Све то се могло догодити тако само ради мога одсуства. Да сам ја био на месту, то, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике, до позива полиције из суседњег места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да код таквог човека, каквим смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру, није могло а да не буде писмене воље за случај смрти, или чак формалног тестамента. У то мене убеђује не само његово карактер, него и друге околности. Но о томе, такође други пут.”
Године 1963. дошло је до раскола између Америчко-канадске епархије и Српске патријаршије, односно до одвајања епископа Дионисија. Повод за раскол било је стављање епископа Дионисија под суспензију маја 1963. године, због моралних и дисциплинских преступа. Дионисије је тврдио да је суспендован због свог антикомунизма и да су оптужбе измишљене по налогу комунистичких власти, са циљем да га уклоне и тако потчине српску дијаспору, преко њима оданих епископа.
Августа 1963. одржан је Црквено-народни сабор Америчко-канадске епархије, на коме је одбијена послушност српској патријаршији. Дионисијеви следбеници су тврдили да је кривица њиховог владике измишљена, па су и сами изнели неколико оптужби на рачун патријаршије, као што су постављање патријарха Германа од стране комунистичке власти и његова потчињеност тој власти, затим стварање тзв. “Македонске православне цркве”, цепање Американско-канадске епархије на три дела уз постављање нових епископа, све по налогу комуниста, као и оптужбу да су нови епископи комунистички људи итд.
Иако је већина оптужби на рачун патријаршије била основана, па је самим тим Дионисије имао заиста више него довољно разлога да се одвоји, многе чињенице указују на то да је његова искреност под великим знаком питања.

Вл. Дионисије

 

ПАД СРПСКЕ ЦРКВЕ
2. део

Ђоко Слијепчевић, историчар Цркве анти-комунистичке оријентације, али уједно присталица патријарха Германа, 1963. године је писао: “Дионисије покушава да се брани својим антикомунизмом, који је дуго времена био врло проблематичан, а касније ништа друго него гомила шупљих и штурих фраза – прапорац који звечи… Како, стварно, стоји са антикомунизмом владике Дионисија? ‘Српска борба’ од 28. јуна 1962. године, данас главни савезник и бранилац владике Дионисија, навела је неколико његових ‘антикомунстичких исклизнућа’. Ево, која су то: у једном своме чланку од 7. новембра 1957. године, објављеном у ‘Американском Србобрану’ од 16. јануара 1959. године, владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да се уједине. ‘Српска борба’ пише: ‘Али, можда ипак има логике у овом поступку г. Дионисија, јер и начин на који је он водио акцију за ‘српско окупљање’ и идеје које је изложио у свом чланку о стварању Савеза равногораца, заиста су много ближи Карлу Марксу и његовим ‘пролетерима’, него светињама и интересима српског народа и Српске Православне Цркве.
Овде је, могло би се рећи, владика Дионисије био жртва своје идејне и идеолошке збуњености: онда је био збуњен, па је касније ‘прогледао и нашао прави пут’. Чињенице веле, међутим да је све то било друкчије: владика Дионисије је поздрављао Стаљина, славио и хвалио Тита и његову ‘народно-ослободилачку војску’ и, разуме се, дуго био на платном списку Титове амбасаде у Њујорку.
‘Глас Канадских Срба’ је у два маха, 25. јула и 12. септембра 1963. јавно тврдио да је владика Дионисије ‘у јесен 1944, телеграмом преко др Шубашића поздравио маршала Тита и његову храбру народноослободилачку војску. Он је био на платном списку југословенске комунистичке амбасаде у Вашингтону све док му српски прваци у САД нису обећали да ће му они давати издржавање. Он је, једини од српских епископа, с одушевљењем поздравио, 23. октобра 1958, стварање Македонске православне цркве, као ‘чин велики и веома користан за нашу Цркву’ (‘Глас Канадских Срба’ од 12. септембра 1963).
У истом чланку, у коме је изнео горњу тврдњу, а који носи наслов ‘Његова Светост господин Герман, пети патријарх обновљене Пећке патријаршије’ (‘Глас Канадских Срба’ од 23. октобра 1958), владика Дионисије је, наводно хвалећи новог патријарха, рекао и ово: ‘Први велики, а можда од највеће важности за целину СПЦ, потез новог Патријарха, био је целисходно решење питања тзв. Македонске цркве’. Тада није владика Дионисије ни помишљао да, у било коме смислу, осумњичи правилност избора Патријарха Германа, јер је писао и ово: ‘И тако, решио је Дух Свети и Изборни Сабор СПЦ, да на столицу српских патријараха дође Епископ жички Герман, неоспорно веома способан и даровит човек, активан и пун сваке врлине’ (‘Глас Канадских Срба’ од 23. октобра 1958)”
Слободан Драшковић, који је био 1963. један од главних Дионисијевих присталица и играо велику улогу у одржавању тзв. Црквено-народног сабора Американско-канадске епархије на коме је поменута епархија одбила послушност патријаршији, године 1967. је писао: “О владици Дионисију нема потребе много да се говори. Његова политика, не само до маја 1963. године, него и после 1963. године, упркос и насупрот јасним и категоричним одлукама Црквено-народног сабора, била је у знаку коегзистенције са јерархијом поробљене и уланчене Српске Православне Цркве у Југославији. Марта 1966, дакле после скоро четири године борбе против Брозовог патријарха Германа, он се жалио ноторном совјетском агенту, ‘руском патријарху’ Алексију, на Германа, и од њега тражио правду!”
О томе да се Дионисије издвојио искључиво из личних разлога сведочи и чињеница да се неколико пута изјашњавао против било каквог одвајања од ‘Мајке Цркве’, све док није био стављен под суспензију и схватио да ће бити осуђен.
Осим тога, није био проблематичан једино ‘анти-комунизам’ владике Дионисија. Наиме, 1957. епархија Америчко-канадска СПЦ на челу са епископом Дионисијем ушла је у састав јеретичке екуменистичке организације ‘Националног савета цркава Америке’. Дионисије се није задржао на томе, него је већ тада (педесетих година) почео да практикује најекстремније облике екуменизма.
У ‘Православној Русији’ (бр. 17, 1959) изашла је следећа белешка: ‘У недељу 15/28 августа одржала се у Бафалу (Лакавана) свечаност освећења новоподигнутог српског храма Св. Стефана. Свеноћно бденије служио је парох прота Миодраг Ђурић, уз учешће двојице српских свештеника и једног свештеника англиканске цркве. Ујутру је био свечани дочек епископа Дионисија и епископа англиканске цркве Скејфа. Служило је 15 свештеника, у чијем су саставу поред Срба били англиканци, Белоруси и Украјинци – самосвети, а такође Украјинци архиепископа Паладија. Поред епископа Дионисија као најстаријег, у служби је учествовао и епископ Скелф, говорећи неке возгласе. Он се и целивао узајамно са еп. Дионисијем: ‘Христос међу нама – и јесте и биће’. Он се причестио Светим Тајнама заједно са епископом Дионисијем, после чега је епископ Дионисије причестио и све свештенослужитеље. На банкету еп. Скејф говорио је како он цени православље и како је срећан што Америка има могућност да на своме земљишту види дивно православно богослужење. Он је ту изјавио да по својој могућности даје жртву на грађење храма – две и по хиљаде долара.’
… Уочи самог освећења цркве епископ Скејф позвао је еп. Дионисија и лакаванског пароха код себе и показао да су ‘епископали’ послали нашој цркви у Југославији 75.000 (седамдесет пет хиљада) долара. Ту је еп. Скејф показао још и слике с киме се он све од православних раније причешћивао, као са патријархом јерусалимским и цариградским, као и нашим Викентијем. А пошто се сутрадан причестио са епископом Дионисијем, дао је на банкету две и по хиљаде долара за цркву лакаванску’.

О црквеној ситуацији у српској дијаспори отац Арсеније Тошовић је 1964. писао:
jm. arsenije tosovic (dopojasna)

Јеромонах Арсеније Тошовић – први Српски зилот

‘Епископ Дионисије недавно се први пут позитивно позивао на ‘Мисионар’, ради његовог писања о одвајању од поробљене Патријаршије у Југославији и ради тога писама владике Николаја. А онда је осуђивао јеромонаха Арсенија као оног који је ‘за одвајање од Патријаршије’. И тек кад је већ био суспендован и кад је јасно било да ће бити осуђен, он се сетио да Црква наша у Југославији није слободна и да њега не гоне само што је крив као нико, него зато што то комунисти хоће. А право говорећи, нико није више учинио за комунистичку ствар и разарање Српства у Америци него баш тај исти ‘Велики’ Србин и велики антикомуниста Дионисије. Да Тито по целом свету тражи свог човека за ово место, не може га бољег наћи од еп. Дионисија, не помињући чак његове благодарствене телеграме поводом ‘ослобођења’ Београда – ‘Оцу народа Стаљину’…
…А дабоме ако је еп. Дионисије крив, не значи да је Патријарх прав и да је Црква Српска у Југославији слободна и да се ми безусловно морамо потчинити њеним решењима. Напротив. О томе је све речено у поменутом чланку из 1954. године. Факт је, на пример, да сви кандидати за архијереје морају да прођу кроз Централни комитет комунистички, тј. морају од Централног комитета бити одобрени. А ЦК, разуме се, одобриће само оне кандидате који су њихови, тј. комунистички, или бар који се нису њима ништа замерили. Ми, који смо слободни и који нећемо да стављамо своје вратове у комунистички јарам, никако не можемо и не смемо да усвојимо да нам комунисти бирају архијереје! Значи, ти кандидати треба претходно да добију од сатане благослов и печат, и тек онда да буду посвећени за архијереје!…
Досад је америчка епархија и сва емиграција имала једног безуспешног епископа Дионисија Миливојевића, а сад их има пет: три Ластавице и два Дионисија. Стефан, Фирмилијан и Григорије, ради своје зависности од заробљеног патријарха и његове зависности од комунистичке и безбожне власти, мораће стално, хтели не хтели, као тице-селице, ‘да лете преко мора’, у Југославију, и одржавају везе са патријархом, а преко њега и са верском комисијом и комунистичком влашћу…
…Пошто ова три архијереја добровољно одлазе у комунистичко ропство и самим тим морају да се потчињавају безбожној власти, настаје питање о њиховој благодатности и питање о нашем потчињавању њима. Наравно, одговор и на једно и друго питање може бити само одречан. Јер шта има праведност с безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром, или какав део има верни с неверником? (2. Кор. 6, 14-15).
Имамо и два Дионисија, тј. Дионисија Миливојевића и Иринеја Ковачевића, који су такође незаконити и безблагодатни. Првог је осудила она власт која га је поставила и коју је он све дотле признавао. Што он сад покушава да оспори право надлежној власти да га суди, то је разумљиво, али га не спасава. Иринеја Ковачевића посвећивали су украјински тзв. самосвјати (самозвани) епископи, који ни сами нису законити ни благодатни, и према томе нису ни њему могли предати оно што ни сами немају. У својој Божићној посланици Дионисије нам је обећао још доделити оваквих ‘самосвјатих’ архијереја (Купили се, легли се!). Поводом овог рукоположења епископ Дионисије обраћао се претходно Руској Заграничној Цркви, и Американској митрополији и редом, али само су се ‘самосвјати’ одазвали…
И у томе потчињавању наше званичне цркве безбожној власти, наше је да урадимо оно што су Руси урадили у истом случају. Да ли ће се у земљи основати Катакомбна Црква, као што је то било у Русији, која неће признавати званичну Српску цркву и њену капитулацију пред безбожним влашћу, ми не знамо. Али што треба да уради емиграција, јесте оснивање Српске Заграничне Цркве. То што ради епископ Дионисије сад, није ништа с обзиром да је он под забраном и да је вишеструки кривац, који је одавно имао бити расчињен. Он је више од две деценије водио Американско-канадску епархију, и сад видимо какав је њен жалосни крај. А то би исто следило са Заграничном, ако је он буде руководио. Но, да ли ће српска емиграција пројавити у томе смислу неку активност, или ће и даље ићи за вођом без главе, не може се ништа сигурно рећи. У сваком случају, честити и побожни српски емигранти, који у своме животу на прво место стављају – Бога и веру у Цркву, треба да памте да сваки архијереј, који ће доћи на слободу, али услед потчињења патријарху Герману одржава везе са безбожном комунистичком влашћу и њиховим посланствима и посланицима, није прави архијереј и није благодат Божија на њему. Исто тако, под забрану стављени епископ Дионисије као и његов ‘самосвјати’ Иринеј и сви други које ће они још измислити, нису прави и нису благодатни. И српској побожној емиграцији остаје да се за то време, тј. до оснивања Српске Заграничне Цркве, за своје верске потребе обраћа представницима сестринске Руске Заграничне Цркве. Она је данас, једина у свету, остала верна неупрљана Невеста Христова’». (“Српски Мисионар”, Holy Trinity Monastery JORDANVILLE, N. Y., U. S. A., бр. 19, 1964, стр. 3-9.

Јоаким Верц пише: “Питате ме о мом односу према ‘Слободним Србима’ (‘Слободној Српској Цркви’), под чиме ја подразумевам оно што се догодило са Новограчаничком Митрополијом. Раскол је окончан, али ране се још лече. Ја због тога нерадо говорим о тој теми (а такође и зато што немам искуство из прве руке из тог трагичног времена). Упркос томе постоји нешто што треба расправити, нарочито на корист несрпских православних верних. Ја сам читао о тој ствари, али много од онога што знам потиче од других који су били или ангажовани по том питању, или су били сведоци. Многи од њих били су врло блиски владики Николају (Велимировићу). И ја им лично верујем. Оптужбе против епископа Дионисија од стране мајке Цркве у Београду направљене су много пре догађаја из 1963. Он је оптужен за понашање које не приличи епископу. Људи су били спремни да говоре о лошем вођењу финансија, али и морална неподобност свакако се подразумевала (то је једна од области где Срби нису претерано попустљиви). Дионисије је временом за себе створио сопствени посед у Северној Америци ‘од Атлантика до Пацифика’ који је био недодирљив. Можда доста налик на оно што је урадио архиепископ Јаков. Нико није сумњао у искреност његовог антифашизма или антикомунизма. Током Другог Светског рата он је много урадио на обелодањивању српских страдања. Али он је имао свој ‘сопствени начин рада’ у који нико није могао да се уплиће. Проблеми су почели да се појављују након рата када су почели да стижу српски емигранти, укључујући и владику Николаја. Многи од њих, од којих сам неке лично познавао или познајем, имали су неки ниво теолошког образовања. Дионисије њихово служење није дочекао са добродошлицом. Чак ни када је владика Николај био у питању. Он је био грубо третиран и често игнорисан. Дионисије га је доживљавао као претњу, док му је Николај увек указивао поштовање као надлежном епископу. Коначно, Владика Николај је прихватио понуду ректората Богословије Св. Тихона и практично се ‘повукао’ из црквеног живота Срба у Америци. Укратко, Дионисије се плашио могућности духовног и црквеног ‘препорода’ која се појавила са емигрантима. (Молим Вас имајте на уму да је владика Николај, док је био у изгнанству, још увек био владајући епископ Жичке епархије. Он је то остао све до свога упокојења. Он није могао да буде канонска претња епископу друге епархије). Као добар пример за то како је лош тренутак био одабран, патријаршијске оптужбе на рачун Дионисија достигле су врхунац управо у часу када је Дионисије најгласније иступао против комуниста. Притисак на Патријаршију да га уклони долазио је из два извора: од стране његове сопствене пастве, и од стране Титовог режима. Неколико епископа послато је да истраже ствар, но били су дочекани на недостојанствен начин. Дионисије је одбио сарадњу. Није било другог избора него да га уклоне. (То се догодило 1963, а владика Николај се упокојио 1956). Дионисије се заклањао иза антикомунизма како би прикрио друге ствари. То је моје схватање и мишљење. Остављен сам себи, он је у у једном тренутку чак затражио да буде примљен у Московску патријаршију! Био је одбијен, баш као и од стране Заграничног Синода. Да би створио јерархију, прибежиште је нашао код неканонских украјинских архијереја. Срећом, његов наследник, епископ Иринеј (Ковачевић), потоњи митрополит Новограчаничке митрополије, био је много црквенији човек. Касније, када је епархија постала “Слободна Српска Црква”, и када је имао контакте са грчким старокалендарцима (у то време са Пајсијем (исправно: Петром) Асторијским и некаквим Синодом коме је он припадао), као и са антиекуменистички оријентисаним Патријархом александријским Николом VI (под чијом се јурисдикцијом кратко време налазио), он и његов клир постали су више традиционалисти (мада не могу да кажем колико је то била само поза). Чини се да се митрополит Иринеј одрекао традиционалистичког наслеђа. Као што сам горе рекао, раскол је окончан, али ране се још лече. Сви сукоби сада се врте око имовинских права и новца. Треба да истакнем како верујем да је о. Јустин Поповић заиста био убеђен у то да је епископ Дионисије био прогоњен због свог антикомунизма. Осећам да је њему био познат, или је био спреман да прихвати, само један аспект приче”.
Одвојивши се на тај начин, три епархије и око 40 парохија Слободних Срба, како су они себе почели називају, обратили су се Руској Заграничној Цркви, али били су одбијени. Затим су накратко ушли у општење најпре са двојицом украјинских епископа Пољске Православне Цркве, а потом са Александријском патријаршијом. Спасавајући се од екуменизма ове последње, кратко су нашли уточиште код грчких старокалендараца – “Хризостомоваца” («Флоринаца») архиепископа Авксентија (11/24. септембра 1981). Ипак, 1991. године обновљено је општење између Српске патријаршије и Слободних Срба.
Комунисти су сада у потпуности контролисали Српску патријаршијску Цркву. Резултат је био јасан: “узнемирујућа је тенденција код дела јерархије ‘Мајке Цркве’ да оставе истинско Православље и изаберу јерес. Јер након што су београдски архијереји прекинули општење са Дионисијем и са нама, истинским српским православним хришћанима у слободном свету који смо му остали верни, они су обема ногама загазили у мутну воду најгоре од свих јереси које су икада насрнуле на Православну Цркву – јерес екуменизма”.
Архимандрит Јустин Поповић је писао о катастрофалном положају источноевропског Православља у то време: “Црква се постепено разара изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: позната и непозната, јавна и тајна, најпрефињенија и најгрубља… И све је то вешто растворено, али заправо реч је о најсмртоноснијем отрову, само преливеном шећером… Најосновнија и најрудиментарнија логика показује и доказује: сарадња са отвореним атеистима, заклетим непријатељима Христа и Православне Цркве Христове, потпуно је нелогична и антилогична. Оне који траже такву сарадњу, или пак већ сарађују, или – страшно је рећи! – присиљавају друге на такву сарадњу, ми питамо речима светог апостола: јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? (2. Кор. 6,14-15). Зар не чујете Христоносног апостола који грми: ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Или сте у лудилу атеистичке диктатуре потпуно оглувели за Божанску истину и заповест Христову: не можете служити Богу и мамону (Мт. 6,24)?”
Патријарх Герман је своју Цркву увео у Светски Савет цркава 1965, а 1968. постао је један од његових председника. У то време он се такође зближио и са католицима. Тако је 1967. римокатоличком Бискупу мостарском рекао: “времена су таква да наше сестринске цркве треба да се ослањају једна на другу, клонећи се онога што нас дели и концентришући се на оно што нам је заједничко”. Следеће године он је признао католичке бракове.
Герман је волео да правда екуменизам цитирајући српску пословицу: “Дрво се на дрво наслања, а човек на човека”. Али Слободни Срби су на то имали одговор: “Ми такође можемо да цитирамо нашу народну пословицу: ‘С ким си, онаки си’. Ако имаш нешто заједничко са јеретицима, онда ћеш почети да делиш њихова лажна мишљења па ћеш на крају и сам постати јеретик. Како каже америчка пословица: ‘Свака птица своме јату лети’”.
Коментаришући одлуку Православних Цркава да постану “органски чланови” ССЦ, отац Јустин је писао: “Сваки истински православни хришћанин, васпитан под руководством светих Отаца, постиди се када прочита да су православни чланови Пете Свеправославне конференције у Женеви (јун 1968)… по питању учешћа православних у раду Светског Савета цркава закључили да је неопходно ‘да изјаве како Православна Црква себе сматра органским чланом ССЦ’.
Ова тврдња је апокалиптички ужасна у својој неправославности и антиправославности. Да ли је Православној Цркви – наставља о. Јустин – том Најсветијем Телу Богочовека Христа било потребно да себе понизи до тог степена да њени богословски представници – међу којима су били и србски архијереји – стану да моле за ‘органско’ учешће и чланство у Светском Савезу цркава, који ће вероватно постати ново ‘тело’ и нова ‘црква’, која ће стајати изнад свих осталих цркава, у којој ће и Православне Цркве и неправославне цркве представљати само делове? Боже, сачувај! Никада пре није било таквог издајства и напуштања наше свете вере!
Ми одбацујемо православну веру у Богочовека Христа и органске везе са Богочовеком и Његовим Најсветијим Телом: ми газимо Православну Цркву светих Апостола, Отаца и Васељенских Сабора – и хоћемо да постанемо ‘органски чланови’ јеретичког, хуманизованог и човекопоклоничког клуба који се састоји из 263 јереси, од којих свака представља духовну смрт.
Као православни хришћани, ми смо удови Христови. Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? (1. Кор. 6,15). Ми то чинимо нашим органским јединством са Светским Савезом цркава, који није ништа друго него препород безбожног човека, паганског идолопоклонства.
Коначно је за светоотачку Православну Цркву светог Саве – Цркву светих Апостола и Отаца, светих исповедника, мученика и новомученика – дошло време да прекине црквено и јерархијско мешање са тзв. Светским Саветом цркава и да заувек пресече свако учешће у молитвама или богослужењу, и уопште, да одбије учешће у било каквим црквеним односима, који не представљају и не изражавају јединствени и непромењиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Православне Цркве – једине истинске Цркве која је икада постојала”.
Године 1971. архимандрит Јустин је прекинуо општење са Српским патријархом, док је наставио контакте са другим епископима.

 

 

преузето са http://serbiantrueorthodox.blogspot.rs/p/blog-page_11.html

Фејсбук коментари