Чланак великог руског философа Ивана Иљина „О совјетској цркви“ објављен је почетком 50. година. Тада, после победе СССР у Другом светском рату и подизања спољашњег угледа и величанствености совјетског антихристовог режима, који је на себе оденуо одежде „руског патриотизма“ и који је „благословио“ „препород канонског руског православља“, многи су поверовали у ту пропагандну замку, вратили се у СССР или совјетску Московскпатријаршију и тамо погинули физички или духовно.

Од времена Ивана Иљина нити се у совјетској Русији, нити у совјетској цркви било шта изменило. Напротив, духовна болест је погодила не само главу, него и само тело совјетске цркве, Московске патријаршије, клир и црквени народ, а то се осликава у разним варијантама духовне прелести и деградације савремених неосергијанца, екумениста, и њима потчињених „православних традиционалиста“, тзв. „бораца изнутра“, а уз њих разноразних сподоба „путиноваца“, „православних стаљиниста (деветомајаша)“ итд. Не приметити то могу само они, који то неће да виде ради којекаквих личних политичких интереса. Данас, као и тада, уверавају нас о „препороду“ Русије и „канонског православља“, представљајући за „препород“ не унутрашње исцељење од духовних болести, него спољашњи углед и просперитет. И поново истински православне хришћане прозивају и осуђују зашто неће да признају духовни ауторитет совјетске цркве, њену „законитост и каноничност“.

Зато је обраћање Ивана Иљина, верног чеда Руске Заграничне Цркве, руској црквеној емиграцији тога времена, у исто време и обраћање свима онима који данас признају московску патријаршију као канонску руску цркву.

 

О СОВЈЕТСКОЈ ЦРКВИ

“Кад говори лаж, своје говори:

јер је лажа и отац лажи” (Јов.8,44).

1.

Русији су потребни сада више него ишта истина и слобода.

И слободи ће она доћи само кроз истину. Док будемо лагали, бићемо робови, сведочећи лажју о свом ропству и утврђујући га. Ето зашто су нас наши исповедници и мученици последњих деценија водили ка слободи, а савремени лицемери и лажови воде нас у ропство.

Ми нећемо изаћи из те проклете смутње, док часно и јасно не разделимо истину од лажи, и не почнемо чврсто и храбро исповедати истину. Колико је већ времена прошло од када су нас погрузили у лаж и још увек продужавају да нас понижавају лажју, страхом и насиљем.

 

А сада им је успело да заразе многе из наших редова том лажју; и тужно је гледати, како су чак и часни људи почели да верују у њу и да је понављају.

Од самог почетка бољшевичке револуције било је јасно, да се Православна Црква као духовни организам противи том у досадашњој историји нечувеном подухвату, који је као такав за револуцију неприхватљив и зато је од ње осуђен на истребљење. Било је јасно, да, док је дух Православне Цркве у руском човеку, – дух безбожног комунизма неће завладати душом руског човека, Русија се неће повести за њим и он неће постати руским духом… А у међувремену, баш је то било неопходно бољшевицима, јер је њихов план за Русију увек био један те исти: „Русија је оруђе светске револуције; руски народ њом треба да буде заражен до краја, како би њом заразио и све остале народе, а потом нека погине или нека се раствори у светском конгломерату“. Бољшевичка револуција никада није била руско дело, нити је себе икада тако предтстављала. Она је увек била светски пројекат, који је покренут од стране интернационалних руља људи, не у име руса, него у име Русији непријатељских циљева.

И ето, како би реализовали тај чудовишни пројекат, бољшевици су требали подстаћи у руским масама доследно безбожништво и противобоштво, страст интернационализма, спремност на крвави обрачун светских размера и веру у тоталитарни комунизам.

То је било на самом почетку – пројекат светске тираније, пројекат антихришћански, несавесни и нечасан. То је био план – запалити у свим народима завист и мржњу, разуздати их и поробити, уз помоћ монополије послодавства и систематског терора. И сада тај план није напуштен: он је жив и функционише више него икада пре. И они, који говоре како је он наводно „одбачен и заборављен“, – лажу и самим тим служе његовом остварењу, било свесно или несвесно…

Русија је неопходна бољшевицима ради његовог остварења, као мостобран, као главно оружје, – државно, дипломатско, економско-финансијско и војно. Шта више, њима је неопходна душа руског народа, његова вера, његово пожртвовање, његова жива страственост, његова надареност, сва његова култура, сва његова природна богатства, сва његова територија, његово име, његов језик, само његово постојање…

И све је то нама било јасно од самога почетка. А сада је то постало јасно и многим странцима. Уопште, након толико година не постоји потреба да се све то доказује. То је доказано чињеницама, статистикама, речима самих бољшевика и њиховим паролама. И још мучеништвом милиона најбољих руских људи. То је историјска чињеница, непобитна и коначна. Но тешко онима, који је забораве или је почну одрицати…

А сада поставимо питање: да ли може живи дух Православне Цркве то да прихвати? – Наравно да не. – Да ли је могла Православна Црква, која је својим духом саздала и васпитала Русију, направити вештачку и фалсикиковану разлику између „црквене“ и „политичке“ сфере, препустивши се тако двосмисленом и издајничком не мешању? – Наравно да не. – Она то и није урадила. А ако би то и покушала урадити, одмах би на њу био покренут немилосрдни напад бољшевика како би спречио такав покушај. Тако је у стварности и било.

2.

Тоталитарни комунизам од самога почетка није имао поверења према тзв. „неутралнима“, иако је пристајао да се користи њима током првих година. Његово основно правило је било: „ко није са нама и ко није за нас, то је наш непријатељ и треба га истребити“. Прве године су прошле – и сви, баш сви су били приморани на одговор. Радници, сељаци, учени, инжињери, адвокати, чиновници, свештенство, занатлије и криминалци, – сви су били дужни да се изјасне: или „да, ја сам са вама“, или пак „не, ја сам против вас“; и не само да је то било потребно „рећи“ један пут, него је требало то понављати и потврђивати све новим и новим поступцима, по вулгарном правилу: „ако волиш, докажи“. Требало је помагати, служити, бити корисним, испуњавати све захтеве, чак и оне најодвратније, нечасне, понижавајуће, издајничке. Требало је или поћи на херојску и исповедничку смрт, или пак постати злочинцем које је на све спреман: потказивати оца или мајку, погубити цела гнезда невиних људи, издавати другове, јавно тражити смртну казну за поштене и храбре патриоте (као што је то радио уметник Качалов преко радија), чинити провокативне акте, симулирате ставове којих се не држиш и које презиреш, вршити пропаганду безбожништва, предавати са катедре најидиотскије теорије, веровати у ноторну и бестидну лаж и ласкати, неуморно, бестидно ласкати малим „диктаторима“ и великим тиранима… Речју, избор је био и остао прост и недвосмислен: херојство и мученичка смрт, или пак ропство и саучешће.

Руске народне масе су то разумеле већ током првих година – и покушале су да побегну под маске. И цео политички развитак револуције може се описати као систематски притисак на маскиране, притисак, којим су ћутљивог провоцирали, двосмлисленог потказивали, незгодног одводили, недовољном ласкавцу „качили“ оно што он није никада урадио, сумњивог депортовали, неопрезног ликвидирали; а са друге стране маскирани су проналазили нове начине умећа остајања неприметним, како би побегли од притиска, проналазили су нова животна маскирања, нове формуле неутралности и полулојалности, нова скровишта битисања, нове „шуме“, „кланце“ и „тундре“  – како би се спасили… И на крају, све је то кулминирало стварањем живе маске на лицу…

Колико пута су нас странци током последњих година питали, зашто руси имају таква „камена лица“? Они су били у праву: совјетски грађани сви носе на себи живу маску и ћуте. На лицу – ни осећаја, ни мисли, нити интереса. Мртва отупљеност, непокретни вратови, неприметне, али све време крстареће очи, и у њима мешавима замрзнутог страха, сервилонсти, на све спремности и лукавог садизма. Тако је код совјетских чиновника. Код простих људи – маска је иста, али наравно без сервилности и без садизма. Страшно је гледати. Заштитне маске. Замрзнута лаж. Некакви трупови тоталитаризма. Роботи совјетштине. Препарати комунизма. А шта је тамо у души сакривено и ућуткано? О томе ће рећи каснија историја. Ето у шта је сада претворена наша простодушна и причљива Русија.

3.

Разумљиво је, да од ове дилеме, од овог маскирања нису могли побећи ни делатници Православне Цркве. Једни су отишли на мучеништво. Други су се сакрили у емиграцију или у подземље, – у шуме и кланце. Трећи су отишли у подземље, – личне душе: научили су се безмолвној, споља невидљивој, тајној молитви, молитви сакривеног огња.

Али појавили су се и четврти. Они су одлучили да кажу бољшевицима: „да, ми смо са вама“, и не само да кажу, него и да говоре и да то потврђују делима; помагати им, служити њиховој ствари, испуњавати све њихове захтеве, заједно са њима лагати, учествовати у њиховим обманама, радити руку под руку са њиховом политичком полицијом, подизати им ауторитет у очима народа, јавно се молити за њих и за њихове успехе, заједно са њима провоцирати и анимирати националну руску емиграцију и претворити на такав начин Православну Цркву у право послушно оруђе светске револуције и светског безбожништва…

Ми смо те људе видели. Све њих са типичним, камено-маскираним лицима и лукавим очима. Они без стида, отворено лажу, и то о оном најважнијем и свештеном, – о положају Цркве и о мученички пострадалим од стране бољшевика исповедницима. Они су се договорили часном речју са совјетском влашћу и, не марећи ни мало за очување црквених канона, „изнедрили“ из своје средине бољшевицима угодног „патријарха“ који је званично постао глава нове религијски пародоксалне, нечувене „совјетске цркве“…

Ово је значење онога што се догодило.

Зашто су они то урадили? Оставимо на страну њихове личне побуде. За њих ће они одговарати пред Богом и пред историјом. Постављамо питање које се тиче њихових „црквених“ разлога. Ради чега су они то урадили?

  1. Ради тога, да покорношћу антихристу угасе или у крајњој мери, умекшају прогоне на верујеће, на клир и на храмове: – „купити“ предах ценом саучешћа бољшевизму у Русији и заграничју.
  2. Ради предострожности, да се антихрист не договори са Ватиканом за коначно искорењење Православља; – да би у борби с католицима имали на својој страни Антихриста…

Историја ће показати, шта је та група у ствари успела да постигне, шта да изгуби и шта да добије, и каква ће бити њена лична судбина. Нема сумње, да ће се будућност Православља определити не на компромисе са антихристом, него баш на то херојско стајање и исповедништво, од кога су се ти „четврти“ тако провокативно, тако издајнички одрекли… Ми не можемо ни на минуту посумњати у то, да ће цела та група „у своје време“, тј. у одговарајућем тренутку бити од стране бољшевика ликвидирана; али отићи ће они из овог живота не као верни Православљу исповедници и свештеномученици, као што су то били Митрополит Венњамин, Петар Крутицки и други, чија Ти имена Господе знаш, него као они који нису угодили антихристу, иако по мери својих сила угађавших њему, слугу његових… Јер, – утврдимо то коначно, – у договору са совјетском влашћу они су принуђени да плаћају и увелико плаћују реалним услугама и беспоговорним саучесништвом.

4.

Та сагласност, коју су они склопили, не може бити названа „конкордатом“, јер конкордат предпоставља извесну, па макар и скромну, „равноправност“ и макар минималну слободу договарајућих страна. Стаљин – и Сергије, Стаљин – и Алексеј никада нису били равноправни: Сергије и Алексеј били су увек тероризовани заробљеници Стаљина; они нису били слободни; они се нису „договорили“ са Стаљином него су му се покорили. При томе, Стаљину је било важно да то дело прикаже Европи и Америци као „конкордат“, и ту покорност, као „слободну сагласност равноправних страна“. Било је потребно, да свет поверује; а свет, по мудрој римској изреци, и без тога „хоће да буде обманут“.

Алексеј је то схватао од самог почетка и одлично је знао шта ради: он је помогао да се свет обмане, ради тога да би у његовим очима подигао и свој ауторитет (како то? – „независни Патријарх целе Русије“…), и ауторитет совјетске власти (како то? – „од сада је црква у совјетској држави слободна и ужива поштовање… и сама пак одриче у прошлости било каква гоњења, као нешто што се никада није десило“).

Са тим свесним лажним извештајем Алексеј, а потом и његови емисари пошли су у иностранство. Они су боље него било ко други знали, да је црква постала покорном институцијом совјетског апарата: да су обавезани и да смеју говорити само ту лаж, која им је унапред прописана; они су знали, да лажу, лагали су о умишљеној „слободи цркве“. Сваки пријем Алексеја на блиском истоку одигравао се „у троје“: он сам и два стенографирајућа сваку реч агента „унутрашњих послова“ (ради узајамне контроле). Стенографирале су се његове сопствене речи и речи посетиоца. При том је Алексеј уверавао посетиоце, да је „православна црква поптуно слободна“ покрећући тако провокативну тему пред посетиоцем, узимао је на себе улогу поглавника бољшевичке тајне полиције. Он је, наравно, схватао, да његови наступи имају смисао политичке провокације – и он је и даље провоцирао. „Патријарх целе Русије“ у улози свесног политичког провокатора на служби код Антихриста…

Такви су били наступи његових политичких емисара у Паризу, тих тзв. „митрополита“ и „епископа“. Исто се дешавало и у Америци. СВИ су они лагали и провоцирали; и знали су, да лажу и провоцирају. И видели су, да им верују – или једино „сопствени агенти“, или највише отмени емигранстки глупаци, који су и без тога желели да буду обманути. А о емигрантским не глупацима они су поуздано знали, да се они – само претварају, као да верују, а уствари им свесно помажу како би обманули емигранстко и светско јавно мњење у корист бољшевизма – и то по међународној директиви, која је дата из светске кулисе. Они су све то схватали – и даље су лагали. А ако се нека истина и провукла – онда су за то без одлагања одвожени на авион за Москву (то се десило у Паризу).

Изненађујуће лагано, свикнуто и вешто пловили су они по тој линији лажи. То је, између осталог, разумљиво: главна лаж била је већ за њиховим леђима: они су имали храбрости да објаве усно и штампано, да су сви мученици и свештеномученици Православне Цркве за последњих педесет година страдали не за веру и не за Цркву, него за „политичке злочине“ против совјетске власти: они су имали храбрости, – још у време Чувара патријаршијског престола митрополита Сергија, – да изјаве, да никаквих гоњења на веру, на верујуће, на Цркву, на храмове и на светиње Православља у совјетској земљи никада није било. После такве вапијуће лажи – све остале лажи ишле су лако и глатко.

5.

Књигу Чувара патријаршијског престола Сергија, која је издата у Москви, током друге половине 1942. године, треба видети и изучити, што смо и успели да урадимо.

То је  – зборник чланака, „изјава“ и „сведочења“. Аутори су – сам Сергије, његови најближи црквени помоћници и дугачак ред „духовних“ и светских лица. Теза је код свих била једна: совјетска власт никада није водила прогон на Цркву, на веру и на верујуће, прогони су почели тек у тренутку уласка немачких фашиста и прогоне су спроводили само они. Сваки чланак прати портрет аутора или, за сваки случај, факсимил његовог потписа.

 

 

 

Ко је читао ту књигу, – знајући историјску истину, – њега би обузимао осећај вртоглавице и ужаса. То је била бујица намерне, провокативне бестидне лажи; све је било написано једним те истим, једнаким стилом, изговарано у афективном тону, извештаченог гнева, са својеврсним грохотом „истински – комунистичке острашћености“, и све са том, за педесет година презасићеном улизничком „лојалношћу“… – Шта је било – тога „није било“. Црква „цвета“, народ се „слободно моли“, храмови су „отворени“, никаквих ограничења никада није било.

Када се талас злочиначког предумишљаја, мржње и свирепости стварно надвијао из Немачке – по обичају совјетске пропаганде – на очевидно неоспорну истину качила се намерна лаж… И све је то изговарано распаљеним тоном, ноторног лажљивца, који зна да му нико не верује нити ће му веровати.

И после тога, ти „јерарси“ су дошли ка нама у иностранство, и предложили нам да признамо њихов „ауторитет“ и да се подчинимо њиховом црквеном руководству тако, како су се они сами подчинили духовном руководству совјета. О овом последњем они су, ипак, прећутали. А у заграничју су се сада појавили неки којима се ти људи показују као носиоци „истинског и слободног православља“, и који су у Алексеју видели (страшно је рећи) „чувара канона“ и „великог предводника цркве“. И пожурили су да „поверују“ у њега и да му се подчине… Наравно, и да прихвате „совјетску цркву“…

А „совјетска црква“ је заправо – установа совјетске противхришћанске, тоталитарне државе, која испуњава њене инструкције, служи њеним циљевима, не имајући могућност ни да слободно суди, ни да се слободно моли, ни да слободно чува тајну исповести. Заиста, само онај, ко је све заборавио и ничему се није научио, може замислити, да је тоталитарни комунизам способан и склон поштовати тајну исповести; да свештеник „алексејевске совјетске цркве“ сме чувати ту тајну, и да о примљеној исповести часног патриоте, (тј. „контрареволуционара“ или идејног антикомунисте) не обавести НКВД или МВД… Заиста, само тај, ко се уморио од борбе са совјетским робовласницима и који је потпао под њихову пропаганду, може да мисли, да „патријарх“ Алексеј чува и устројава истинско Православље. Само онај може сматрати Алексеја „чуваром канона“, ко никада каноне није читао и није улазио у њихов дубоки хришћански смисао. Тај смисао је – пре свега у слободи од човечијег притиска на „извољење Духа Светога“ и у надахњујућем повиновању Његовим заповестима. И због тога, Алексеј уствари може да „чува“, наравно, у границама угодним и корисним совјетској политичкој полицији, – само ту традиционалну спољашност историјског Православља, а каноне је он већ погазио, попевши се на запустели престо Патријараха целе Русије.

Као одговор заборавнима и уморнима ми износимо тезу: православље, које се подчињава совјетима, и које је постало оруђем светске антихришћанске саблазни – није православље, већ саблажњива јерес антихришћанства, која се обукла у растргане ризе историјског Православља. Али ову тезу ми већ нећемо доказивати, јер смо је управо доказали.

Нека онај, ко стварно „не види“ лажну улогу новог „патријарха“, само размисли: ако је он поробљен, – ЗАШТО он на силу хоће да подчини себи и пороби заједно са собом још и загранично Православље? Будући сам прихвативши да уђе у компромис са непријатељима Хришћанства и Православља, присиљен на то, – ЗАШТО тај компромис намеће нама, који имамо могућност, слава Богу, да се не молимо за ђавола и његове успехе у свету. Уосталом, чини се – треба да благодаримо Бога за то, што загранично Православље може да се моли, не служећи антихристу. Одакле та необуздана потреба у јерерхијском подчињавању, која потребује одредбе и прописе, толико туђе истинском Православљу? Зашто је то постало наједном тако неопходно – лишити загранично Православље слободе његовог молитвеног и црквеног дисања? Да ли је Православљу потребно да пороби све заграничне парохије и епархије под ниску руку НКВД, да би се свуда мували, записивали, шпијунирали и састављали своје црне листе његови бестидни и свирепи агенти, та изчадија зла и срамоте? Коме уствари  треба таква наша зависност – Православној Цркви или совјетској власти?

Овде поставити питање – значи дати одговор. Совјетска црква представља у свим својим наступима – не вољу Цркве, него вољу совјетије. А слепци и лицемери јој журе у сусрет.

6.

Имао сам прилику, као становник Италије,  да једном у катедрали градића Орвето видим изванредну фресу уметника из 15-16. века – Луке Сињорелија: „Долазак антихриста“.

Утисак је био потресан, незабораван. Посебно за нас, на јави видевших гоњења бољшевика на Православну Цркву…

„Он“ је изображен у контурама, језиво, богохулно подсећајући на лик Христа Спаситеља. Страшно је гледати на те контуре. Оне су приклоњене баналној ситости, лажљивости, пренемагању и некаквој подлој порочности… Те одвратне контуре не могу пренети у детаљима ни фотографи… „Он“ се појављује на огромној фресци неколико пута. Ево „он“ чини лажна саблажњива чуда, – исцељује болесног у сред његових радостних родитеља. Ево, „он“ се обраћа народу, а ђаво га са његове леве стране придржава за струк, шапћићи му на уво своје инструкције. Код његових ногу леже на гомили тек конфисковани свештени сасуди. Његови агенти са леве и десне стране деле злато. У гомили оних који га слушају су разноразни: они који су се већ саблазнили и они који још сумњају, збуњени и љубопитљиви, расправљачи и продавци, интелигенција и они из најниже класе, равнодушни и гневљивци. А тамо, с’десна и с’лева – џелати гуше оне који протествују, обезглављују верне, бију свештенство и све непокорне… А агенти, одевени у црно, већ су завладали храмовима и одузимају светиње…

Страшна слика. Пророчка слика.

О њој размишљаш безвољно, изговарајући те противприродне бесмислене речи: „совјетска црква“…

 

преузето са  http://serbiantrueorthodox.blogspot.rs/2016/09/blog-post_24.html#more

 

 

Фејсбук коментари