ЈОВАНКА СТОЈКОВИЋ

(Темишвар, 1855 — Париз, 1892)
Погрешно би било мишљење да у нашој историји музике није било значајних музичких уметника — извођача. С обзиром на степен културе, друштвено-политичке околности и услове за развој уметности које су Срби имали у току своје историје, било је добрих и талентованих музичара чији је уметнички ниво често био раван западноевропском, па чак и надмашивао га — али се о таквим уметницима мало зна. Ми смо имали доста уметника који су, у другој половини XIX века, у доба расцвата еврoпске грађанске културе, били њени изврсни градитељи. Међу њима, једна од најзначајнијих, али до сада мало познатих личности је пијанисткиња, концертна певачица и композитор Јованка Стојковић. До данас се о њој није знало управо зато што у нашој историографији музике није било никаквог континуитета, нити бриге о томе да се наше културне појаве доследно бележе и сачувају, и што се поготову мало пажње обраћало репродуктивним уметницима, а нарочито женама. Мислим да ће чињенице које ћу изнети о Јованки Стојковић доказати колики је то минус у нашој културној повести.

Рођена око 1855 у Темишвару, Јованка Стојковић, после завршених студија клавира код Драјшока и Листа долази у домовину. Она улази у музички живот Новог Сада седамдесетих година, у време најјаче активности Уједињене омладине српске, доба ватреног родољубља, када се клицало свакој културној појави која је могла изазвати не само патриотска осећања него и национални понос. Тако су и прве белешке које налазимо о њој и којима је она уведена у наш музички живот у духу тог романтичног изражавања: „Овогодишњег маја појавио се у српским луговима један славуј, каквога још до сада не одихаше наше младе и крваве горе…“ — бележи о њој „Млада Србадија“ ), а часопис „Позориште“: „У веома сиромашној уметничкој градини српској пупи цветак, који својим мирисом мало да неће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева млада и лепа Српкиња из Темишвара.“ Који су то другови и друге српске народности који су у то доба радили на музичком пољу?

У време првих наступа Јованке Стојковић на „концертном подијуму 1872 г. Корнелије Станковић је седам година пре тога умро, Аксентије Максимовић је само једну годину наџивео њене успехе, Јован Пачу, омладинац као и она, већ је био истакнут у штампи као „вешт свирац на клавиру“ ), Мита Топаловић је почињао своју каријеру у Панчеву, а ђак учитељске школе у Сомбору Јосиф Маринковић тек је о св. Сави 1873 године дириговао своју прву композицију. Мећутим, већ од шездесетих година почеле су се у Новом Саду приређивати редовне „беседе“ на којима је иступао велики број пијанисткиња, већином ученица Александра Морфидиса, међу којима су биле Марта Радуловић, Катинка Кодина, Софија Чакрина, Катка Величковић ), Милева Исаковић, Анастасија Кондорошева, Љубица Медаковић, а нарочито се истицала Сида Васиљевић“).

Но док су све ове девојке већином биле грађанске госпођице које су у програму свога васпитања имале музику као неизбежни предмет и саставни део тог васпитања, а занимање музиком — које је иначе било на аматерској бази — обично напуштале удајом, — дотле је Јованка Стојковић више година иступала као озбиљни професионални музичар, што ћемо касније видети не само из судова који су о њој дати него и из програма које је изводила.

Штавише, Јованка Стојковић, иако одрасла и одгајена у иностранству, у мирној и удобној грађанској средини која јој је омогућила солидно музичко образовање и несметано усретсређивање на њен музичарски позив —, није се оглушила ни о друштвену стварност и политичке прилике свога времена. Зато њу Уједињена омладина српска пригрљује са њој својственим жаром и зато у своме гласилу „Младој Србадији“, — листу који се кроз чланке Светозара Марковића, Драге Дејановић, Васе Пелагића и других бори за еманципацију жена, — даје овакву оцену њеног уметничког рада: „. . .

Поред своје дичне браће ево се данас појави и једна сестра Српкиња (браћом и сестрама су се чланови Омладине међусобно звали — прим. С. Ђ.-К.), која је у стању да оплете нов сјајан венац способностима и достојанству српског женскиња. Име јој је Јованка Стојковићева… она је се овога пролећа први пут потпуно видела у средини свога народа; вештину својих прстију на гласовиру она је учила од учитеља европских, али ону ведру озбиљност своју, ону заношљиву силину осећања а без размажености, ону неодољиву вољу за учењем, ону своју необичну скромност и чедност, то није могла научити ни од каквог учитеља, то је само њезино — српско.“

„Јованка се нарочитом љубављу бави са потпуним вештачким, савршеним, или тако названим „изврсним“ (класичним) производима музике. Под њезиним девојачким прстима ускршавају са целом душом и срцем и телом најбујнији створови великих музичких уметника. Она их разуме у дубљини своје душе и разговара се с њима као најприснија пријатељица, свирајући најдуже комаде напамет без прегледалице. Нема те тешкоће од које би она узмицала, шта више она је у концертима својим и бирала најтеже и најзамршеније вештачке производе. И опет не мислимо да је њезина снага у томе, њезина снага излази најјаче на видело баш онда када су јој прсти најмирнији, када се испод обојих руку њезиних излива она нежна финоћа, у којој по један гласак, по једна сугласница у стању је да продре до најтајнијега кутка у живом људском срцу.“

Овим критикама, из којих доносим само одломке, претстављена је Стојковићева српској публици после својих првих концерата у Новом Саду марта и априла месеца 1872. Из тих критика сазнајемо да је она, пре него што је дошла у српску средину, одрасла већином у Прагу и Бечу, да је била ученица Листа и да је учитељ Лист „изјавио о својол ученици, да је сматра првом пијанисткињом данашњег века!“  Међутим, пре ових концерата, она је имала концерте на Ријеци, у Загребу, Трсту, Земуну, Панчеву, Вршцу, Бечкереку, Сомбору и Суботици,  а према другим извештачима давала је концерте у Бечу, Грацу и Пешти, где „сви листови пишу о њојзи с највећим усхитом“, а исте године је била ангажована „за летњу сезону у Лондону, у Хајдпарку, а за зимску у Данској и Руској, где мисли остати“. Данас нам није било могуће проверити те критике које су о њој излазиле у Бечу, Грацу и Пешти, а нити утврдити да ли је била у Енглеској, Данској и Русији, али да је свакако била у иностранству, потврђује нам чињеница што после њених концерата по југословенским градовима, 1872 године, не налазимо трага о њој све до 1878, када поново концертира у нашој средини.

Сасвим је могуће да је она провела то време на турнеји по страним градовима, а поготово у Пешти, поново код Листа, јер је Лист од 1869 до 1876 делио свој боравак између Пеште, Рима и Вајмара. Несумњиво је и то да Стојковићева, када је дошла у Нови Сад и Београд да даје своје прве концерте није била непозната тој средини, него је чак била чувена, прослављена уметница, јер за њу каже рецензент „Младе Србадије“:  „У Новоме Саду пак дочекана је вештакиња тако како још никада ни један вештак у овоме војвођанском гнезду просвете српске није дочекан. Штавише, после тог првог њеног заиста тријумфалног успеха, Јован Суботић, у оно време такође члан Уједињене омладине српске, посвећује јој следеће, за оно доба омладинског родољубља типичне емфатичне стихове:

Под насловом: Сестри Српкињи, прослављеној уметници Јованки Стојковићевој, српска новосадска браћа на Ђурђев-дан 1872

Уметности геније високи
дух ти даде, који слави води:
отворен ти стоји свет широки:
векова ти с’ тучна двер разводи.

На поласку уметничкој слави
кличу ти браћа: Сретно, сестро, пођи!
А кад лепој стечеш венац глави,
онда опет милој браћи дођи!

Иди, сестро, сијај и другима!
Уметност је опште благо свима:
ал’ знај слава да најлепше сјаје,
коју народ својој кћери даје!

О овоме концерту у Новом Саду рецензент „Заставе“  реферише: „Цвеће, венци, штампани поздрави летели су јој пред ноге, а изазивању не беше краја. Г. Ј. Стојковићева била је тога вечера најмање тридесет и неколико пута изазвана од тако рећи чисто српске публике, која је позориште дупко напунила. Штавише, одушевљење је трајало и после представе. Када је наша дична уметница из позоришта излазила, свет је непрекидно с одушевљеним усклицима „Живила“ пратио све дотле док му није нестала испред очију.“

Нема сумње да је овај њен концерт имао двоструког значаја: уметничког неоспорне висине и национално-политичког, па није ни чудо што су противници Уједињене омладине српске и самог Јована Суботића, кога у новинама називају „политичким персоналитетом“, сасвим другојачије гледали на Јованку, на њену уметност и на целу ову патриотску манифестацију. Тако немачке новине у Новом Саду, које је издавала једна група људи из табора супротног Уједињеној омладини, о Јованкином концерту доносе памфлет са најоштријом осудом њене уметности.

Међутим, да је то било сасвим субјективан став тих људи, доказују нам не само остали српски листови који су о томе концерту писали него и политички индиферентније земунске немачке новине „Дер Грензботе“, које доносе такође похвалну критику. Сличан антисрпски став према Јованки појавио се и приликом њеног концерта у Сомбору, када су Мађари, пошто су чули да је она Српкиња — вратили купљене улазнице.

После овог свог првог изванредног успеха, приређује Стојковићева у Новом Саду други концерт у корист Народног позоришта, и тај њен племенити гест подвлачи се са симпатијама у штампи: „Српкиња уметница мишљаше да је то дужна уметничком заводу народа свога, који ју је тако срдачно прихватио.“ И тај концерт изазива поновну буру одушевљења и усхићења, проузрокованог опет како њеном изванредном интериретацијом, тако и њеним родољубивим ставом према омладини.

На крају концерта „у публици је сад следовала права бура од пљескања, која се само за један часак утишала, кад је изашао г. Ј Бошковић с А. Јовановићем, да јој кратким али срдачним говором преда лаворов венац од кована сребра, којим је наша омладина украсила дично чело српске уметнице. То је био први лаворов венац што га је понела наша сестра Јованка од своје браће, лавор бео као чедно чело девојчино, а сјајан као музикални дар њезин, лавор скован од једра метала који никад не вене, као што не вене наша успомена на милу нам сестру Јованку“.

Није Јован Суботић једини песник кога заноси уметност Јованке Стојковић. После овог њеног концерта, њоме се одушевљава и Лаза Костић и жели јој успеха у даљој њеној каријери у иностранству њему својственим стиховима:

Ти ћеш поћи;
примиће те сва туђина пуста,
странски ће им зборит твоја уста,
али твоји прсти
збориће им српски.
Ти ћеш поћи;
ал’ из нашег санка никад, Јанка!
Па кад опет буде чула ружа
ђурђевскога прижељак славуја,
помислиће наша жељна душа
да је какав звучак твојих струја,
те самохран жељано спомиње
живо јато срећниј’ својих друга,
што их храни зраковита рука
и његове и њихне богиње.

Ово славље Јованке Стојковић крунише опет омладина која је испраћа до куће са лампионима и буктињама уз песму и свирку, у одушевљењу какво само омладинци могу исказати.

Могло би се очекивати код оваквог тријумфа и оваквог угледа који је наша пијанисткиња стекла већ на почетку своје уметничке каријере, — оно што се често догаћа са уметницима који брзо дођу до славе: да ће се погордити и постати свој сопствени необјективни судија. Но, упркос свему овоме успеху, Јованка је остала критична према себи и, не уљуљкујући се славом и похвалама тако брзо стеченим, била је свесна да јој треба још радити на свом уметничком изграђивању. То нам потврђују речи критичара „Младе Србадије“, који, помињући венце које је Јованка добила, каже: „Али најлепши венац, кога је она сама себи оплела, то је скромно признање њезино: да је она тек сада у развитку своме, да јој треба још да учи и да јој треба згодних прилика па да се потпуно развије онако како би желела.“

Исте, 1872 г. Стојковићева долази у Београд. У то време је престоница Србије у једном од својих дотада релативно најсрећнијих и најмирнијих политичких стања. То је доба владавине Намесништва, које улравља у име малолетног кнеза Милана са либерално опредељеним Јованом Ристићем на челу, и које доводи земљу у сређене и мирне прилике како у унутрашњој тако и у спољној политици. У то доба, Београд има за собом, упркос својој бурној политичкој историји, већ прилично богату музичку прошлост. Од првог „Музикалног и красноњевног концерта“, који је вредни и неуморни Шлезингер приредио 1842 г., до првих наступа Јованке Стојковић, било је доста музичких манифестација од не малог уметничког значаја.

Ако споменем да је 1844 г., после Ђурковића, гостовао оркестар Хеленбах са појединим истакнутим чешким солистима, да је 1847 г., уз Лисинског, који је концертирао са својим квартетом, гостовао и Јохан Штраус-млађи са својим оркестром и изводио и своје композиције написане на српске теме; а да су се са реситалима изређали пијанисти Корнелије Станковић, Катарина Кумануди, Задробилкова, Хаузерова, Тагоди, Ернст, Фројнд, виолинисти Кранчевић, Вајзерова, виолончелисти Колман, Сукова и певачи Хагенова, Свјечин, Славјански — онда тек летимице набрајам нека из низа имена многих репродуктивних уметника који су концертирали у Београду до седамдесетих година. Уза све ово не треба заборавити ни многе концерте које су, поред Београдског и Панчевачког друштва, давали и други хорови из унутрашњости.

Приликом њеног доласка у Београд, Београдско певачко друштво најпре и најсрдачније дочекује Јованку: њој у почаст оно изводи један мали програм под управом Даворина Јенка. Јованка изазива нарочито национални понос грађанства што, као Српкиња, већ прослављена у свету, није заборавила своју домовину. Тако „Јединство“ бележи: „Обилазећи српске земље дошла је да и нас једно вече позабави, развесели и пробуди у нама колико ссећање за вештином, толико једну већу мисао: да слушамо са српског позоришта Српкињу где нам излази са својом вештином, да нас занима.

После Кранчевића, — каже даље исти писац, — који је лепе успомене за собом оставио, гђица Стојковићева је прва, која је својом вештином могла да задобије наше симпатије и захвалности.“ Заиста, Кранчевић, наш најистакнутији виолиниста тога времена, већ се био приказао београдској публици годину дана пре Јованке, дакле 1871, и стекао уметнички реноме који ће отсада делити са њом.

Три дана после првог одржан је други њен концерт, што сведочи да је публика била на таквом степену интересовања за њену уметност да је могла испунити дворану у два учестана реситала. После тог концерта она се здружује са Кранчевићем и приређује са њим концерте, између осталих један у Панчеву, где имају на програму ништа мање до Крајцерову совату („дугу по времену али хратку по уживању“, каже дописник „Младе Србадије“, лосо сит.

Панчевачки концерт је опет један огроман успех како за једно тако и за друго. Њих као изванредне српске уметнике са родољубивим поносом истичу у штампи: „Особито диван појав беше видети вештакињу и вештака заједно при продукцији; то беше за Србе реткост, коју до данас није видело Српство у нашим крајевима! Публика је изазивањем, цвећем и венцима достојно наградила вештакињу и вештака.

По овоме се види да је ово вече морало бити неисказано пријатно за сваког пријатеља музичке вештине, а то се посведочило и необично многом публиком као и ванредним одушевљењем и усхићењем, које се тога вечера свакоме на лицу могло читати.“ То је непосредни утисак панчевачког рецекзента какав на њега оставља цела атмосфера концерта, а пошто он сам себе не сматра стручним за давање критике, он се позива на стручњаке који „потврђују да су егзекуције гђице Стојковићеве крунисане савршеним успехом и да је она на гласовиру звезда прве величине, која се слободно може успоредити са првим вештацима, своје струке.

Преузето Са Интернет Презентације:http://srpskoblago.rs Датум Преузимања 29.10.2017.

Јованка Стојковић – Франц Лист јој се дивио, Јова Змај до звезда уздизао

У веома сиромашној уметничкој градини српској, пупи цветак, који својим мирисом мало да неће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара. Учитељ Франц Лист изјавио је да је сматра првом пијанистикињом данашњега века. Колико нам годи такав глас о нашој дичној Српкињи, толико ћемо већма жалити, ако уживање у њеној вештини за српство буде забрањени плод.

Овако је о Јованки Стојковић, у новосадском „Позоришту“, записао угледни књижевник и преводилац Бранко Мушицки. Да ли је погрешио? Ипак није била забрањени, али временом је постала заборављени „плод“.

Јованка је рођена 5. марта 1852. године у Темишвару. Била је, како је утврдио писац и историчар Стеван Бугарски, ванбрачно дете племића Петра Стојковића и трговачке ћерке Јоане Бухлер. Нема много писаних трагова о њеном животу, поготово оном раном, али нам је захваљујући истраживачким подвизима Стане Ђурић Клајн приближена величина ове сјајне жене. Студије клавира је завршила код угледног чешког пијанисте Александра Драјшока, а потом код Франца Листа, који је примао само најбоље од најбољих. О томе колико је већ првог пута очарала нашу публику, музиколог Александар Васић је исказао речима „Двадесетогодишња високо школована уметница се појавила на српском музичком небу попут метеора у пролеће 1872.“. Те године је освојила концертне дворане Сомбора, Београда, Вршца, Панчева, Суботице… Новосађани су је највише заволели, а приказ низа концерата које је одржала објавио је у листу „Застава“ песник Јован Јовановић Змај, који ју је уздизао до звезда.

ТВОЈИ ПРСТИ ЗБОРИЋЕ ИМ СРПСКИ…ОДУШЕВЉЕЊЕ овом дамом и њеном виртуозношћу за клавиром нису криле многе угледне личности тог доба, међу којима су били и песници Јован Суботић и Лаза Костић. После једног концерта, Костић је у даху сковао стихове: „Ти ћеш поћи, примиће те сва туђина пуста, али твоји прсти збориће им српски. Ти ћеш поћи, али из нашег санка никад, Јанка…“.

Јованкина следећа станица је била Милано. Усавршавала се у Италији, где је две године школовала глас, јер је за певање била врло надарена. Држала је концерте широм Европе, у Пешти, Грацу, Бечу, Лондону… До 1878. године српска јавност је мало знала о Јованки, али се вратила у жижу, када се у Новом Саду удала за адвоката и новинара Бранка Јовановића, са којим није била дуго у браку. Био је то човек несталне природе, а живот је касније окончао убиством у Бечу.

Штампа од 1878. поново пише о великој пијанисткињи и певачици, док њени концерти редовно пуне сале и новинске ступце.

– Да је Јованкино место у српској музичкој средини било изузетно, види се и по томе што је концерте увек имала у тада највећој и најрепрезентативнијој дворани у Београду – Народном позоришту, док су остали концерти, чак и иностраних уметника, махом били одржавани у Грађанској касини или у Великој пивари – наводи Стана Ђурић Клајн.

Јованка је постала и професор клавира, као и композитор, ствара „Фантазију из руских напева“, „Варијације на српску химну, само за леву руку“, „Варијације на Сватовац“… И не престаје са концертима, пуни дворане и оставља публику без даха богатим и разноврсним репертоаром, на којем доминира Франц Лист, највећи композитор тога доба и њен професор. Волела је и домаће великане, уживала у извођењу „Сремског кола“ Корнелија Станковића и варијације на тему „Што се боре мисли моје“. Тим поводом је Аугуст Шеноа записао:

– Гђица Стојковићева се и није отуђила својему народу: а то и чином посвједочи, изведши у сваком од својих концерата по једну композицију чувенога народнога складатеља Корнела Станковића. Иза тих комадах не би пљескању и кликовању ни краја ни конца. Овај њен потез, да свира домаће композиције, утолико је похвалнији, што она, пошто је дотле живела и концертирала у иностранству, није имала прилике да се упозна са домаћим композицијама.

Говорило се да је била велика добротворка и да је често свирала бесплатно, помажући установе којима је помоћ била потребна. Била је и истакнути родољуб, ширећи лепу слику Србије свуда где је стизала. Уједињена омладина српска ју је обожавала, пратила сваки њен ангажман, писала како је у стању да „оплете нов сјајан венац способностима и достојанству српског женскиња“, која има „ведру озбиљност своју, ону заношљиву силину осећања а без размажености, ону неодољиву вољу за учењем, ону своју необичну скромност и чедност, што није могла научити ни од каквог учитеља, то је само њезино – српско“.На сваком концерту, а свирала је напамет, без гледања у ноте, публика ју је награђивала цвећем и венцима, нарочито омладинци који су је до куће пратили са лампионима и песмом.

Последњи концерт у Србији је одржала 15. априла 1881, када је отпутовала у иностранство. Од тада се у нашим новинама више није могло пронаћи име Јованке Стојковић. Последње године живота је провела у Паризу, где је једно време држала концерте, док су је Французи спомињали с дивљењем, називајући је „бриљантном словенском пијанисткињом“. У граду на Сени је умрла 14. марта 1892. године, а вест о њеној смрти је објављена у новосадском „Стражилову“ и сомборском „Бачванину“.

Поражавајуће је то што ниједна њена композиција није сачувана и тек 1987. године Дејан Деспић јој је одао почаст, компонујући „Почасницу Јованки Стојковић“.

Преузето Са Интернет Презентације:http://www.novosti.rs Датум Преузимања 29.10.2017.