Изнад греха и смрти – Владика Николај Велимировић

„Васкрсења не бива без смрти.

Већ вас виђу под сјајним покровом,

чест, народност ђе је васкрснула.

Бјежи грдна клетво с рода,

завјет Срби испунише.“

                                                                                       Горски вијенац

Нама предстоји победа културна.Та победа од сутра биће најбољи споменик који ћемо ми подићи победи од јуче. Лажно је и дрско оно твђење: они јучерашњи победили су зато да би данашњи и сутрашњи живели и уживали. Апсурд! Не – него: они су победили да бисмо и ми победили. Њихова победа услов је наше победе. Атила и Тамерлан водили су рат да би после рата могли уживати. Модерни народи воде рат да би потом могли радити и стварати. И ми смо ратовали не да ратујемо и не да после рата уживамо, но да дођемо до услова за рад и стварање. И дошли смо до тих услова. Али то није крајња, но полазна тачка. Ми смо доспели ове године до једне нове тачке у националном раду. Када се набави машина и подложи угљем, и намажу точкови, и заврну завртњи, и шофер стане на своје место – то све није учињено да би машина стајала у месту, но да би се кретала. Таква је машина сада и наша отаџбина. Ратом је она подмазана и подложена и поправљена, ратом су положени сви точкови на шине, ратом је прокрчен пут. Па зар сад да стојимо и одмарамо се и оргијамо?

Не, но напред ! Напред – то је једина дозвољена реч, програматична реч наших дана. Наш програм државни и верски и социјални исписан је крвљу и костима мученика и великомученика, на чије гробове ми стајемо, куда год се макнемо по овој земљи. Сваки гроб је цео програм , јер сваки гроб има да нам каже: – Ја сам остао овде да бисте ви ишли напред.
Када би се икопало двадесет хиљда костура који сад труну у Маћедонији, Албанији и Тракији, и поставили један поред другог у крст од Београда до Битоља и од Призрена до Пирота, као стражари, као судије- ми бисмо постали бољи. Такав крст од костура могао би се направити улицама и у свакој вароши у Србији. У старим грчким градовима стајали су по улицама пенати у виду мермерних статуа. Замислите наше пенате у виду скелета по улицама ! О како би тај призор био страшно подсећање и страшно бодење свести! Ми бисмо се сви при таквом призору разумели и споразумели. Земља би ова та била један идеалан оригинал, а не једна банална копија. И долазили би људи са свих страна и дивили се нашој земљи и говорили: „Заиста ова земља је један велики храм на једном гробљу. Сваки је човек у њој једна запаљена свећа, која гори, и сваки је становник у исто време свештеник, који својом вером, својим радом и својом љубављу приноси жртву на жртвенику великом, под којим су мошти хиљада светих мученика што за ову земљу живот положише, од Косова до данас“. Ми имамо моћи да таквом учинимо ову земљу. Но пре моћи имамо дужност. Дужност даје моћ. Наша је дужност да од ове скупоцене земље направимо не хан него храм. Ми имамо моћи за то.

 

„Србија није отаџбина великих људи. Србија је нешто више,

она је отаџбина великог народа.“

                                Део говора који је изречен у миру, годину дана после рата у корист инвалидске сирочади.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top