Хрвати Србима отимају ћириличне споменике из 1184. и 1250.

Два за српску науку и јавност веома важна ћирилична писана споменика, које хрватска филолошка наука присваја и означава за најстарије сачуване натписе хрватског језика и то, како мегаломански тврде, писана “хрватском ћирилицом“, јесу Поваљски праг из 1184. и Поваљска листина из 1250. године са острва Брача.
Повљи, Брач

Поваљска листина и праг са Брача; фото: Виртуелни музеј српског језика

Брач је припадао неретљанској области која је, прије династије Немањића, уједињена са Србијом и остала је бар до Стефана Дечанског под директним Немањиним потомцима. Оно што српска филологија не узима у обзир када се говори о најстаријим српским ћириличним натписима јесу управо ова два ћирилична писана трага са овог подручја, која никако не би смјело да буду искључена из српске писане културне баштине, без обзира гдје се она тренутно налазила, поготово због тежњи за непрестаним фалсификовањем историје и отимања језика од стране српских сусједа.

Поваљски праг

Поваљски праг, око 1184. године, који се чува у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту

Најстарији писани споменик српско-старословенског језика на ћирилици јесте натпис на надвратнику (прагу) цркве Св. Јована Крститеља у Повљима на Брачу, исклесан око 1184. године. У симетрично исписаном натпису, кога у средини дијели крст, пише како је мајстор Радоња на старохришћанској крстионици, која је требала послужити као манастирска црква, направио врата те како је кнез Бречко подарио манастиру неке земљишне посједе на острву. Ти подаци се наводе и у Поваљској листини. Старјешина манастира Ратко наложио је око 1184. године, приликом рестаурације манастира, да се пробију врата усред западног зида цркве-крстионице. Тај посао обавио је мајстор Радоња и о том послу и обнови манастира урезао је на горњем прагу нових врата сљедећи ћирилични натпис: “Ја, мајстор Радоња, сазидао сам ова врата ради Господина Бога, и да имам дијела у овој цркви.’’

Поваљска листина

Осим Поваљског прага, ћирилични културни споменик од прворазредног значаја је и Поваљска листина датирана на 1. 12. 1250, а коју је потписао писар Јован. У Хрватској енциклопедији наводи се да је то “jedan od najstarijih tekstova pisanih hrvatskim jezikom; prijepis na pergamentu posjedovne isprave iz kartulara benediktinskoga samostana sv. Ivana Krstitelja u Povljima na otoku Braču, koju je 1. prosinca 1250. hrvatskom ćirilicom sastavio i ovjerio Ivan, kanonik splitske prvostolne crkve i hvarski notar, na traženje povaljskog opata Ivana, a po nalogu hvarskoga biskupa Nikole…“

Повaљску листину је први објавио Фрањо Рачки 1881. године у Старинама ЈАЗУ (Starine 13, JAZU, Zagreb, 197–210) у раду под насловом Најстарија хрватска ћирилицом писана листина. Фрању Рачког, иначе, Хрвати сматрају “оцем хрватске модерне критичке хисториографије“. Зашто ово наводимо? Зато што је тај исти утемељивач “хрватске модерне критичке хисториографије“ и један од фалсификатора те исте науке, у битном дијелу у утврђивању поријекла Хрвата, фалсификовао “Франачку хронику“.

Оно што највише “боде у очи“ у процесу фалсификовања историје језичке науке јесте посебно чињеница да, поред тога што је цијели српски језички корпус преузет на крајње перфидан и подмукао начин и именован као хрватски језик, српска јавност, а првенствено српски лингвисти остају поприлично пасивни у одбрани српског језичког наслијеђа. Данас је тешко исправити “криве Дрине“ и вијековне тежње других у присвајању српске традиције и баштине, али не смијемо се оглушити на право да чувамо своје културне споменике макар на тај начин да их се сами не одричемо.

Сања Бајић

Извор

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top