Из XVI главе, Карактеристике људских раса

РЕКАПИТУЛАЦИЈА: КАРАКТЕРИСТИКЕ ТРИ.ЕЛИКЕ РАСЕ

Указао сам на јединствено место у органском свету, настањено људском врстом, на дубоке физичке, као и моралне разлике које је раздвајају од свих других живих бића. Посматрајући засебно, у стању сам да разликујем, на физиолошком нивоу, три велике и јасно означене врсте: црну, жуту и белу. Ма како нетачни циљеви физиологије били, ма како да су ограничени њени извори, ма како неправилне биле њене методе, даље можемо да наставимо са потпуном сигурношћу.

Црна врста је најнижа, и налази се на дну лествице. Животињски карактер, који се појављује у облику карлице, је оно што жигоше црнца од рођења и што унапред баца сенку на његову судбину. Његов интелект ће се увек кретати унутар уског круга. Он, међутим, није пука звер, јер иза његове ниско спуштене обрве, у средишту његове лобање, можемо видети знак моћне енергије, ма колико били незрели његови циљеви. Иако су његове менталне способности нејасне или чак непостојеће, он често има снагу жеље, па тиме и воље, која се може назвати ужасном. Многа његова чула, посебно укус и мирис, развијена су до мере непознате другим двема расама. Сама снага његових чула је најизразитији доказ његове инфериорности. У његовим очима сва храна је добра, ништа му није одвратно да би га одбило. Оно што он жели јесте да једе, да једе махнито, и то преко сваке мере. Ниједна стрвина није превише одвратна да је он не би прогутао. Исто је и са мирисима. Његове неуобичајне жеље бивају услишене свим и свачим, ма како сирово или чак одвратно то било. Овим квалитетима може се додати нестабилност и каприц осећања, која не могу бити везана за једну ствар, и која, док се њега тиче, не праве разлике између добра и зла. Можемо чак и рећи да је насилност са којом тежи циљу, који је изазивао његова чула и запалио његове жеље, гаранција да ће жеље ускоро бити остварене а циљ заборављен. Коначно, он подједнако не мари за свој као и за туђи живот; он убија свесно, ради самог убијања; и ова људска машина, у којој је тако лако изазвати емоције, показује у сусрету са патњом, или монструозну равнодушност или кукавичлук који тражи добровољно бекство у смрт.

Жута раса је сушта супротност овом типу. Лобања стреми унапред, не уназад. Чело је широко и кошчато, често високо и избачено. Лице је у облику троугла, нос и образи не показују груба испупчења какве срећемо код црнца. Постоји општа склоност ка гојазности, која се, иако није ограничена на жуту врсту, код њих јавља чешће него код других. Жути човек има мало физичке енергије и склон је апатији; није склон нити једном од чудних испада честих међу црнцима. Његове жеље су слабе, његова моћ воље пре је својеглава него насилна; његова тежња за материјалним задовољствима, иако стална, у оквиру је граница.Редак прождрљивац по природи, он показује много више дискриминације у избору јела. Он тежи средини у свему: он лако разуме све што није превише мисаоно или узвишено. Он гаји љубав према корисности и поштовање према поретку, и зна вредност извесне количине слободе. Он је практичан, у најужем смислу речи: он не сања и не теорише, измишља мало, али у стању је да цени и преузима оно што је корисно за њега. Његова једина жеља је да живи на најлакши и најудобнији начин. Жута раса је, према томе, супериорнија од црне. Сваки зачетник цивилизације би пожелео да кичму његовог друштва, његову средњу класу, чине овакви људи. Али нити једно цивилизовано друштво не може бити створено од њих; они не могу да обезбеде менталну снагу и покрену изворе лепоте и акције.

Долазимо до белих људи. Они су даровани блиставом енергијом, односно енергетском интелигенцијом. Они имају велики осећај за корисност, али у смислу далеко ширем и вишем, много храбрији и идеалнији, од жуте расе. Упорност која води рачуна о препрекама и коначно проналази начине да их превазиђе; велика физичка снага, неуобичајан инстинкт за поредак, не само као гаранција мира и спокојства већ и као битан начин самоодржања. У исто време, они имају задивљујућу, па чак и велику љубав према слободи, и отворено непријатељски став према формализму под којим Кинези задовољно вегетирају, као и према строгом деспотизму који је једини начин владавине над црнцима.Бела раса се, надаље, разликује по особитој привржености животу. Они боље знају како да га користе и због тога им је живот драгоценији, како свој тако и туђ. Кад су окрутни, они су свесни своје окрутности, питање је да ли таква свест постоји код црнаца. У исто време они су открили разлоге због којих би се одрекли својих вредних живота. Основни мотив је част, која је под разним именима играла огромну улугу у идејама беле расе од самог почетка. Потребно је додати да реч част, заједно са са свим цивилизациским утицајима означеним њоме, непозната и жутој и црној раси.Са друге стране, огромна супериорност белаца на целом пољу интелекта је у равнотежи са инфериорношћу његових чула. У свету чула, белац је много мање надарен од других раса, тако да је у мањем искушењу и мање пажње поклања телу, и ако је у физичкој структури најјачи. Оваква су три конститутивна елемента људске расе. Називам их секундарним типовима, пошто мислим да сам обавезан да изоставим све расправе о адамитском човеку. Из комбинација, међусобним браковима, разних врста ових типова, настају терцијарне групе. Квартарни облици настају спајањем једне од ових терцијарних група, или чистокрвног племена, са другом групом из једне од две стране врсте.

Из ових категорија, друге су се појављивале, и даље се појављају. Неке од ових група су веома снажно карактеризоване и стварају нове и јасне тачке одступања, долазаћи из раса које су се потпуно спојиле. Друге су непотпуне, без поретка, и може се чак рећи да су анти-друштвене јер њихови елементи, пошто су многобројни, превише различити или превише варварски, нису имали нити времена ни прилике да се искомбинују на прави начин. Бесконачност, осим ужаса насталог могућношћу неограниченог међу-мешања, постоји захваљујући великом броју ових хибридних раса које чине читаво човечанство.

Било би неправедно тврдити да је свака мешавина лоша и штетна. Да су три велика типа остала строго одвојеним, супериорност би, без сумње била у рукама најбољих из беле расе а жута и црна врста би заувек пузила код ногу најнижих код белаца. Такво стање се до сада сматрало идеалом, јер никада није виђено у историји; а можемо то замислити само препознавајући несумњиву супериорност оних група беле расе које су остале најчистије.

Од тога не би било само користи. Супериорност беле расе би се савим јасно показала, али би то било по цену извесних предности које прате мешање крви. Иако су оне далеко од противтежње дефектности које носе са собом, ипак су понекад вредне хвале. Уметнички генији, који је поједнако стран свакој од три велике врсте, појавио се само после међусобног брака белаца и црнаца. Затим, у Малајском варијетету, људска породица је створена од жуте и црне расе и она поседује више интелигенције од свих својих предака. И коначно, из сједињења беле и жуте расе, настали су одређени народи а који су супериорнији од чисто финских племена, као и од црнаца.

Не поричем да су ово добри резултати. Свет уметности и велике књижевности који је настајао из мешања крви, побољшање и оплемењивање инфериорних раса – све су то чуда због којих морамо бити захвални. Мали су се уздигли. Нажалост, велики су у истом процесу пали; и то је зло које ништа не може да уравнотежи или поправи. Пошто набрајам предности расног мешања, додаћу да је уз помоћ њега дошло до прочишћења понашања и уверења, и посебно ублажавања страсти и жеља. Али ово су само пролазне добити, и ако видим да мулат, који може да постане адвокат, доктор или пословни човек, вреди више од свог црног претка који је био потпуни црни дивљак и способан ни за шта, такође морам признати да нам Брамани примитивне Индије, хероји Илијаде и Шанамеа, ратници Скандинавије – славне сенке племенитих раса које су нестале – пружају вишу и брилијантнију идеју човечанства, као и да су били активнији, интелигентнији, поверљивији инструменти цивилизације и благороднији стотинама пута више од народа, хибрида данашњице. А чак и њихова крв више није била чиста. Ма како било, људске расе, каквих налазимо у историји, јесу сложене; једна од главних последица је била да се поремети већина примитивних карактеристика сваког типа. Добри као и лоши квалитети се смањују у снази са сваким поновним мешањем крви; али они су такође и разбацани и одвојени једни од других, и често су међусобно супростављени. Бела раса је у почетку поседовала монопол над лепотом, интелигенцијом и снагом. Својим сједињавањем са другим врстама створени су хибриди који су били лепи без снаге, снажни без интелигенције или интелигентни, али и слаби и ружни. Надаље, када се квантитет беле крви повећавао до неограничених количина узастопних инфузија а не само са једним мешањем, више није поседовао природне предности и често је само повећавао конфузију која је постојала у расним елементима. Његова снага је била једини квалитет који је преостао, па чак је и она служила да наруши поредак. Очигледна аномалија се лако објашњава. Сваки степен савршене мешавине ствара нови тип од различитих елемената, развијајући посебне способности. Оног тренутка када се додају нови елементи, огромна тешкоћа хармонизовања целине ствара стање анархије. Што се ово више повећава све се више најбољи и најбогатији од нових прилога смањују у вредности и самим постојањем дају снагу злу које се не може стишати. Ако су мешавине крви, од одређене мере, добит за масу човечанства, ако га подижу и оплемењују, ово је све тек на рачун самог човечанства које је запањено, понижено и увређено у лику својих најплеменитијих синова. Чак и ако признамо да је боље претворити гомилу понижених бића у медиокритетске људе него да очувамо расу чија је крв покварена и осиромашена, тако што мора да трпи ову нечасну промену, ипак остаје несрећна чињеница да промена овде не стаје; јер када је медиокритетски човек једном створен на рачун већег човека, они се сједињују са другим медиокритетима, и из таквих спајања која се све више и више деградирају рађа се конфузија која се, као она Бабелова, завршава у потпуној импотенцији и води друштва ка понору ништавила одакле их никаква сила на свету не може спасти.

 

Таква је лекција из историје. Показује нам да све цивилизације извиру из беле расе, да нити једна може постојати без њене помоћи и да је друштво велико и брилијантно само онолико колико чува крв племените групе која га је створила, под условом да та група припада нај не-крхкијој грани наше врсте.

Од мноштва народа који живе или су живели на земљи, само десет се уздигло до позиције комплетног друштва. Остали су гравитирали око њих, мање или више независно, попут планета око Сунца. Ако постоји и један елеменат живота у ових десет цивилизација а који није ту захваљујући подстреку беле расе, и свако семе смрти које не потиче од инфериорних раса које су се мешале са њима, онда је цела теорија на којој се заснива ова књига погрешна. Са друге стране, ако су чињенице управо онакве како ја кажем, онда имамо најславнији доказ племенитости наше сопствене врсте. Само истински детаљи могу да ударе печат истине на мој систем и само они могу показати са довољном количином тачности пуне импликације моје главне тезе, да се народи дегенеришу као последица различитих мешања крви којима се подвргавају; њихова дегенерација одговара тачно, са квантитетом и квалитетом нове крви, и да је најјачи могући удар виталности цивилизације задат када владајући елементи у друштву и они створени расном променом постану толико бројни, да почињу да се удаљавају од хомогености потребне за њихов живот, тако да постаје немогуће за њих да буду доведени у хармонију и да тако стекну заједнички инстинкт и интересовања, заједничку логику постојања, која је једино оправдање било које друштвене везе. Не постоји већа клетва од оваквог стања, јер ма колико да је лоше данашње стање ствари, у будућности биће и горе!

Белешка: „Десет Цивилизација“ поменутих у задњем делу су следеће. Оне су потпуно разматране у наредним књигама „Неједнакости раса“ од којих овај том формира прву.
I Индијска цивилизација, која је достигла највећу тачку око Индиског Океана и на северу и истоку индиског континента, југо-источно од Брампутре. Потекла је од гране белог народа, Аријеваца.
II Египћани, око којих су се окупили Етиопљани, Нубијци и неколико народа на западу оазе Амон. Ово друштво је створила Аријевска колонија из Индије, која се настанила у горњем току Нила.
III Асирци, уз које можемо класификовати Јевреје, Феничане, Лидице, Картагињане и Химријате. Они дугују своје цивилизоване квалитете великој белој инвазији која може бити приписана под именом потомака Сема и Хама. Зороастерски Иранци који су владали делом централне Азије под именом Медејци, Персијанци и Бактријанци били су грана Аријевске фамилије.
IV Грци, који су дошли из исте аријевске породице, модификовани семитским елементима.
V Кинеска цивилизација, израсла је на исти начин као и она у Египту. Аријевска колонија из Индије донела је светлост цивилизације у Кину. Уместо мешања са црнцима, као на Нилу, колонија је прерасла у малајску и жуту расу а била је и појачана са северо-запада великим бројем белих елемената, подједнако аријевским, али не више Хиндуистичким.
VI Старе цивилизације италског полуострва, колевка римске цивилизације. Она је створена мешавином Келта, Ибераца, Аријеваца и Семита.
VII Германске расе, које су у петом веку трансформисале Западни ум. Они су били Аријевци.
VIII – X Три цивилизације Америке, алеганиска, мексичка и перуанска.
Од првих седам цивилизација, оних Старог света, шест припадају, макар и неким делом, аријевској раси а седма, асирска, дугује своју цивилизацију раси иранске ренесансе, која је, историјски посматрано, њено највеће достигнуће. Скоро читав европски континент је данас настањен групама чија је основа бела, али у којима су не-аријевски елементи бројни. Не постоји права цивилизација, међу европским народима, у којима аријевска грана није предоминантна.
У горњој листи, нити једна црна раса није покренула цивилизације. Само када се помеша са неком другом расом долази до њеног зачетка.
Слично, нити једна спонтана цивилизација се не може наћи међу жутом расом и када се аријевска крв исцрпе настаје стагнација.
Написао: Гроф Жозеф Артур де Гобино
Преузето из: Одељка XVI;
„Есеји О Неједнакост Људских Раса“; 1854.

 

Фејсбук коментари