Извор: часопис Книнска Крајина, издавачи: Завичајни клуб „Книнска Крајина“ – Српско културно друштво „Зора“ – Удружење Срба из Хрватске, Книн-Београд, 2002, стр. 50-56.
Археологија, чији је предмет изучавања материјална култура кроз вријеме и простор, данас може у главним цртама да омеђи тло на коме су Срби живјели у прошлости. Срби су ратничко словенско племе, савезник Византије. Давали су предност сточарству, подизали су надземне куће са огњиштима, за спремање хране често су користили сач. За разлику од већине Словена, имали су веома рано занате као што су грнчарство или вјештина подизања утврђених градова.
Поштовали су претке, којима су подизали громиле за вршење погребних обреда – славе. Дуго смо у гробове остављали остатке тризне – посмртне гозбе, као свједочанство одржаних обреда покојнику. Срби су својеврсни чувари традиција и предања, почев од оних индоевропских до апостолских. Зато није случајно што имамо два Косова на два краја развођа Јадрана и Дунава, а на оба краја постоје град и трг Книн у средњем веку.
Најстарији помен српског имена у Крајини је име жупе и града Срба, из незнаних доба пре српске сеобе услед турског надирања. Научници сматрају да се кнез Људевит склонио код ту настањених Срба 818. године. Али, латински извори по правилу називају нас Словенима до XII столећа, затим Рашанима и Босанцима. Од XIV стољећа зову
Морлацима односно Моровласима и Власима: овај други назив потиче од статусног назива за лако покретљиво слободно ратничко становништво. Касније се влашким именом називају крајишке кнежевине које установљују Турци. На италијанском плану Београд из 1638, једини православни храм обиљежен је као црква Шизматика, Морлака, Влаха и Грка. У XVIII стољећу то потврђује Алберто Фортис, који за Морлаке пише да се зову Власи, то јест племенити и моћни (заправо од власт, властелин).
Када је апостол Павле путовао кроз римску провинцију Далмацију, затекао је колонизоване Римљане у приморским и посавско – подунавским градовима, а у селима унуке домородаца, десеткованих у Панонском устанку 9. године. Његова проповијед Јеванђеља не само што је већину домородаца окренула Христу, већ је оставила дубок траг у предању нашег народа. До ових дана Крајишници су показивали у близини Кистања куда је апостол Павле пролазио, а римокатолички познаваоци Далмације су од XVII стољећа биљежили да православни манастир Крка чува то предање. Ово предање потврђује папа Јован X по коме су Словени Далмације, дакле Срби, од почетка сабрани у апостолску Цркву: „Quis enim ambigit Slavinorum regna in primitie, apostolice et universalis eccelesie esse comumerata…“(Нistoria Salonitana Maior). Тако је успостављен наш континуитет у Далмацији. Свети Сава је био архиепископ Далмације и Дакије, по схватању Православне цркве, како биљежи његов биограф Теодосије.
Најстарија археолошка свједочанства о Србима, досељеним у Далмацију, потичу из Ресановаца код Грахова, гдје је откривена громила из послиједње четвртине IV стољећа, непосредно уз римски пут. Појаву те и других громила, одатле и из Црљивице, које могу бити млађе, објашњавају писани подаци. Наиме, из дјела цара Константина VII Порфирогенита (913-959) познато је да Срби воде поријекло из земље Бојки (данашње развође Тисе, Дњестра и Сана, у Галицији). А Приск, члан делегације која је преговарала са Хунима биљежи да 434. Боиски, и са њима други, прилазе Византији, а Хуни траже да их Византија одбије. Очигледно су Боиски-Бојки, односно неки Срби, пред Хунима који 375. проваљују у Европу, кренули у сеобу на Дунаву и потом се населили на тлу Далмације, као римски савезници.
Да је дошло до замашних промјена културе римског доба у Далмацији током V стољећа, показује прије свега појава нових облика посуђа, раширених у VI стољећу. Међу њима су неке посуде прилагођене за другачији начин спремања хране, на огњишту. Са друге стране, Источни Готи, који су између 486. и 535. владали важним дијеловима Далмације, оставили су за собом само појединачне гробне налазе, на правцу од Кашића до Сремске Митровице. На Гребљу у Книну истражено је 218 гробова из VI стољећа, које Зденко Вински приписује старосједеоцима, уз незнатно присуство предмета германског поријекла. И ово гробље одаје регионалне одлике, особене за Далмацију VI стољећа; да ли су то сахрањивани Срби, могла би да открије антрополошка анализа. У области Книна до сада нису остављене громиле уз цркве рановизантиског доба (Тепљух, Сучевић и Чукер у Мокром Пољу), као у Цимешама код Петровца.
По досељавању Авара у Панонију и исељавања Лангобарда у Италију, стижу нова српска племена, која се насељавају не само у Далмацији, већ и на Дунаву као византијски Крајишници. Они са собом доносе препознатљиво грнчарство и обнављају обичај спаљивања покојника са коњем. Негдје у то вријеме стиже још једно словенско племе (Дуљеби?) и насељава се у приморју Далмације, између Сплита и Трста. Усљедила је и аварска најезда на Далмацију, вјероватно између 597. и 615. године, у којој је нарочито страдало градско становништво, претежно латинског језика. Због промјене становништва у унутрашњости, дошло је до подјеле између Латина настањених у приморским градовима и Словена. То се завршило словенским освајањем главног града Далмације Салоне (Солин код Сплита), око 615, изазваног претходним нападом Латина из Триља на Словене, вјероватно Србе настањене са друге стране Цетине. Тако настало непријатељство између Срба и Латина, примирило се 641, када су солинским избјеглицама у Диоклецијановој палати, потоњем Сплиту, на захтјев византијских царева, Срби омогућили да ископају мошти мученика из Салоне и пренесу их у Сплит.
Као савезници Византије, Срби су били непријатељи Лангобарда у Италији, који су за савезнике нашли Бугаре. Вјероватно се са нападом Бугара може повезати скривање оставе бронзаних матрица за израду украса, нађене на мјесту Плисково код Бискупије. Бугари су потом отишли за Италију, гдје су их Лангобарди населили у Беневенту, односно у залеђу Сипонта гдје су Срби пробали да се населе и тако угрозе лангобардску власт на југу Италије. Словени настањени у Истри и приморју такође су ступили у пријатељске односе са Византијом. Других археолошких података о раном средњем вијеку за сада нема. Чини се да су цркве рановизантијског доба, попут оне у Цимешама код Петровца, а вјероватно у Сучевићима – Мокром Пољу и Тепљуху, наставиле да живе. У Уздољу у близини откривене цркве, установљена је изградња зида око веће громиле, гдје је одржаван култ претка, најкасније од VII стољећа, вјероватно оснивача тамошњег насеља.
До судбоносних промјена долази са ширењем Франака и жељом цара Карла Великог и римског папе да Далмацију укључи у границе замишљеног обновљеног Западноримског царства. Франци су испровоцирали рат и напали 802. византијску Далмацију (приморске градове) и Србију под кнезом Вишеславом. Отпор нападу надмоћнијег непријатеља пружен је у колико се сада зна, тврђавама Брибир, Книн, Чукер код Мокрог Поља, и даље низ Уну. Рат је завршен закључивањем мира између Византије и Франачке 812. у Ахену; Византија је задржала острва између Истре и Трогира и приморске градове Задар, Трогир и Сплит, а остала је без приморја од Истре до Нина, гдје су насељени Хрвати под гудушчанским кнезом Људемислом. Србија је остала без данашње Лике, гдје су насељени Гудушчани под кнезом Борном, без простора југозападно од Динаре са Цетином гдје су насељени исти Хрвати са сјеверозапада Паноније, и без Захумља гдје су се населили Лицики са Висле.
У Бискупији је успостављен манастир са црквом франачке архитектуре, гдје су се сахрањивали франачки барони који су из Книна владали насељеним Хрватима. Друго франачко гробље образовано је у Врлици.
Хрвати су донијели нове навике са подручја преовлађујуће хуно-бугарске културе, као што је сахрањивање покојника са прилозима у храни. Када се Франачка подијелила средином IX стољећа, Хрватска је успјела да се осамостали. Током X стољећа је толико ојачала, да је изнудила данак византијским приморским градовима. У вријеме када су Бугари нападали кнежевину Србију са истока и 924. чак успјели да је највећим дијелом заузму, Хрватска је заузела Лику и Пливу. У Шипову је откривено српско гробље, са стављањем тризне у гроб, у коме долази до привременог прекида сахрањивања у X стољећу, управо у вријеме када је Хрватска искористила прилику да заузме и тај дио Србије. С друге стране, српске избјеглице у Хрватској, које биљежи цар Константин Порфирогенит, посвједочене су накитом из Бискупије, налик оном из Матичана и Чечана на Косову. О хрватској власти над Книнском крајином свједоче нађени натписи са поменима владара.
Током XI стољећа долази до опадања Хрватске. У вријеме краљева Михаила и Бодина, Книнска крајина, ако не и цијела Хрватска, повремено бивају укључени у границе Србије. Археолошки то најбоље показује глагољско – ћирилични натпис из цркве на Капитулу код Книна који свједочи о примјени од папе забрањене словенске службе у цркви. Рим је у то вријеме, крајем XI стољећа, водио борбу да свуда сведе литургију на једну латинску, и брисао је све разлике; зато су и подржали Мађаре да освоје Далмацију и онемогуће уједињење западних предјела Србије са матицом. О Бодиновој власти свједочи изградња цркви са попречним травејима у Уздољу, Мокром Пољу и другдје.
Под мађарском окупацијом био је настављен повратак српских претежно сточарских родова. Мађарска XI-XII стољећа била је земља углавном словенске културе, где православни дуго нису били прогањани. Жена краља Беле II била је Српкиња Јелена, а њен брат Белош био је намјесник њеном малољетном сину Гези II (1141-1162) и бан Хрватске. На брду Спас у Книну истраживано је гробље XI-XII коришћено вјероватно до татарске најезде 1242, које Душан Јеловина погрешно датује у IX-XI стољеће. Нађени накит у највећој мјери одговара оном откривеном у последње вријеме у Подгорици, Чачку и код Крушевца.
Да је Православна црква за сво вријеме живјела у Далмацији, свједоче манастири Крка, Драговић, Рмањ, бројне испоснице. Калуђери из Крупе на Врбасу оснивају Крупу на Зрмањи, што значи да су се склонили код својих. Под краљем Твртком Книн је опет био у српској држави. Свједочанство српског православног становништва, су мраморови (стећци), познати из Бискупије, Уздоља, уз Свети Спас на Цетини и широм Крајине. Уколико имају натпис, он је ћирилични, тако да нема никакве сумње чији су то надгробни споменици. У истраживаним гробовима забиљежена је тризна. Ту је и препознатљива српска грнчарија, позната из Мокрог Поља, Цетине и Брибира.