Народ је зидао град да у њега смести своју матицу, све оно што најплеменитије оличује његову религиозну, моралну, културну и државну вољу.  Он је вековима бирао своје духовне снаге, сва своја богатства душе у велику синтезу.  Па велику синтезу персонифицирао у граду. Све што му је најсветије и најдраже, све што му је најнасушније и најплеменитије лучио је из себе, издвајао ограђивао.  Народ као организам сажимао је колективни психикон и локализовао га у граду, глави својој. Тако се образовало средиште народног духа из кога су мислено и целисходно потицали животни импулси. Образована је ентелехија народне стихије. Сазидао је народ у граду велико народно зградиште ; у неприкосновеној дубини нескверној и неприступачној, далеко од туђина, насилнила и обесветитеља, свио скровиште из себе сама.  И само за себе.  Себи је народ градио град да му буде место чистоте, светилишта, храм.И себи је град градио усред себе, подзиђивао муком и мишицом, благосиљао радостима и презастирао песмом као пречисто девство срца, као логос свој, као знамење вечности. Градом се народ ограђивао од греха, земље, пролазности, смрти. Град је имао да буде изнад времена и простора, изнад историјских привида: универзална свест народа, његово сакрално и надисторијско Ја. У град је сместио светитеља и пророка, песника и просветитеља, вожда и хероја и од њих примао благогласни ритам у многочислене разломке недела и непокајања нечисте плоти и крви. Уздање и смираје, срчане подстицаје и пламена надахнућа, благодати и путовоћства, обнове и.аскрсе, блаженства и пророковања чекао је отуда, из града- из тврђаве непролазнога народнога бића, из оваплоћене вечне идеје народа. Из светог града. Јер је град народа никао из назначења народне хагиоургије, светоградитељства. Тако је некада народ зидао град. Шта је данас од тог и таквог града остало? Ништа. Бар да је само ништа.  Уништени град може бити плодна њива, величанствено гробље. Чак и мистична слава атлантиде.  Данас је град ништавило, пуно народног покора и пораза. Данас је град велики и отровни паук са мрежом и сисаљком у души и срцу народа.  Данас је град легло порока и легло свих духовних болести. Кроз данашњи град теку мутне реке олоша.Град је данас завитлан лудилом побуне против Бога и човека. Данас је град измет потчовека.  Геније злочина и пометње, обести и крви. У град овај народ гледа са мржњом. И са великим страхом. Мучи народну душу одвратност од градске прљаве стварности, од једне преружне физике чија је метафизика исписана на крилима смрти. У граду види он издају, превару, заверу: град је издао идеју народа о граду као ограђеном светом и светлом домовинству; град је преварио уздање народа у град као овремењену личност и окончану бесконачност; град се заверио да разгради народ, град који је имао да буде велика народна синтеза. И тако је град постао- разград. Не постоји више тајна распада. Она је потпуно обележена у свирепој јави разграда. Мистерија пропасти једног народа јесте у сатанизовању града..авилонску кулу зидала је људска охолост, предхристовско човекобоштво, адамска греховност, пропуштена и опроштена. Кула вавилонска стремила је небу небеским силама, непросветљеним, предсотериолошким. Разград је кула човекобоштва, похристовског, непроштеног и неопростивог човекобоштва, кула хуле на Духа Светог. Зато разград срља пут геене, у суноврат, у таму крајњу. И зато разград личи на Кулу вавилонску у себе саму срушену до у подземље: личи на бездану вртачу за укопање целога народа. Град-разград одгонетка тајне народне пропасти. Март 1937.г.   Ново.идело, бр.1.март 2000.стр. 43.

Фејсбук коментари