Самостално излазимо пред народ Краљевине Jугославиjе. Иако jе то под садашњим изборним законом врло тешка ствар, ми смо тако морали да учинимо. Доста jе у нашоj шеснаестогодишњоj историjи било безначелности и програмске неодређености, цењкања и погађања, продаjе и куповине. Са осталим честитим светом осећамо да се с таквим радом мора престати. Мора се поћи новим путем. Али када се иде новим путем, онда се то мора и доказати. Лако jе доћи до мандата. Зато не треба ни вредности, ни заслуга. Довољно jе послужити се старим методама безначелности, довољно jе бити без програма – довољно jе везати се за владу. Али шта ће бити од новог пута тада? Не може се ићи новим путем а служити се старим методама и бити надахнут старим духом. Нови дух, нови методи и нови пут не могу доћи, и неће доћи сами од себе, већ их у наш државни и народни живот може увести само истраjна, непомирљива и пожртвована борба. Зато смо морали као борци за нови дух за нове методе и нови пут да примимо борбу под изузетно тешким условима. Jер ниjе борац ко не може да прими такву борбу. Боримо се пре свега за друкчиjе схаватање политике. У народу jе ова реч добила значење нечег лажног, љигавог и прљавог. Политика jе – почео jе народ већ одавна мислити – каљуга у задњем делу сељачког дворишта, коjа jе сељачком газдинству потребна, али нити jе чиста, нити jе пристоjна ствар. Прва последица таквог схватања била jе у томе, што jе огромни броj честитих људи мислио да му у политици ниjе место, као што чисти и пристоjно одевени људи гледаjу да ни близу поред каљуге не пролазе. Друга последица таквог схватања била jе да jе онаj броj честитих људи, коjи се ипак нашао у политици, био преплављен и наткриљен од оних по чиjем jе раду народ и донео овакав своj суд о политици. А трећа и наjтежа последица оваквог схватања била jе: полако, али стално умањење народне моралне главнице. Народ jе губио веру у старе моралне вредности. Отпочела се честитост и лична исправност сматрати препреком за напредовање у животу. Пре овог времена, у тешком ропству, народ jе дошао до уверења: “Правда држи земљу и градове”. Сад пак, гледаjући безакоње и неправду, не зна више шта да мисли. Пре овог времена, народ jе дошао до уверења, у мукама и сиротињи: “Боље ти jе изгубити главу, Него своjу огрешити душу”. Сад jе пак, гледаjући толике jавне и бестидне примере,народ отпочео да веруjе, да jе раниjе грешио што се потсмевао циганину коме jе црн образ али пуна торба. Пре овог времена, у љутим борбама, народ jе дошао до уверења, и то кроз уста jедног великог песника и изразио: “Jунаштво jе цар зла свакоjега”. Сад jе пак, гледаjући кукавичлук, отпочео да веруjе да jе опет грешио што jе као потсмешицу говорио: “Покорну главу сабља не сече”. Из овакво наопаког духовног осиромашавања настало jе одабирање на горе. Сав jавни живот, не само држава и државна управа, полако jе и стално допадао у руке: горим, а не бољим, – слабиjим, а не jачим, – неспособниjим а не способниjим. Ми хоћемо да престане даље морално пропадање народа. Хоћемо да се врати част раниjим високим народним уверењима. Зато мора престати веровање да jе политика брлог и каљуга. Зато мора престати схватање да jе политика уживање и пировање. Зато мора настати широм нашег народа схватање да jе политика мучна борба и часна служба, у коjоj се не може уживати, а jош мање богатити. Зато се мора за власт везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољупци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им jе до сад било место. Ето то jе први и основни смисао наше борбе. Боримо се затим за општенародну и државну политику, а против политике странака, котериjа и клика. Шеснаест година у земљи, изузев спољних односа и воjске, ми немамо општенародне и државне политике, већ политику странака, котериjа и клика. Дошло jе дотле да се ни наjмања ствар у држави ниjе могла решити без препоруке и заузимања странке, котериjе или клике. Права су добиjана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Дужности су избегаване и одговорност скидана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Само jе тако jедно питање општенародног и државног интереса могло бити решено корисно, ако jе у томе нашла свог интереса утицаjна странка, котериjа или клика. Обратно, ако утицаjна странка, котериjа или клика нису за решавање jедног питања од општенародног и државног интереса имале свог интереса, преко њега се прелазило као да не постоjи, – или се проналазили изговори, или разни пролазни лекови. Могао jе jедан државни службеник водити рачуна о општенародним и државним интересима, али ако ниjе притом, и пре свега, водио рачуна о интересима утицаjне странке, котериjе или клике, не само да ниjе могао да напредуjе не само да ниjе могао ни своjе дотадање место да сачува, већ jе бивао прогоњен. А то све значи, да ми за ових шеснаест година нисмо имали праву и сталну општенародну и државну политику, већ су Jугославиjом управљале страначке, котериjске или кликашке политике. Ово jе разумео и покоjни наш.ладар. Његов гест у jануару 1929 године у томе jе баш и одговорио народним надама, што jе цео народ био сит те друге политике, а сви жудни и жедни jедне праве и сталне општенародне и државне политике. И у извођењу те замисли показало се међутим, колико су страначке, котериjске и кликашке везе моћне. Jер ни тако моћна заузимања нису била у стању да им пресеку владавину. Немање такве општенародне и државне политике уродило jе многим тешким последицама. Широм земље наше овакво управљање посеjало jе огорчење и незадовољства. Данас jе то семе већ отпочело да доноси плодове. Данас наш народ, благодарећи оваквоj управи, ниjе довољно уjедињен и сакупљен. И ми смо за народно jединство. Али отсуство општенародне и државне политике ће од jедног народа направити више народа. А права и стална општенародна политика би од више народа направила током времена jедан народ. То треба да знаjу сви коjима jе заиста стало до jединства народног и државног. Jугославиjа jе као огроман брод на коjи се укрцало петнаест милиона путника, и то не од jедне станице до друге, већ од рођења до смрти, – и то не само они, већ и гробови њихових предака и колевке њиховог потомства. Руководити тим бродом и судбином његових путника, пазити га од ветрова и бура, – чувати га од судара и скривених стена, – обезбедити том огромном броjу путника мир, правду и благостање, jесте задатак општенародне и државне политике. Руководити тим бродом и судбином његових путника, без одређеног правца и циља, од случаjа до случаjа, водећи рачуна о томе, шта захтеваjу интреси поjединих “наших људи”, – “наших”, jер припадаjу jедном посебном кругу људи на том броду, “нашоj” странци “нашоj” котериjи или “нашоj” клики, – jесте та друга политика коjом се Jугославиjом управљало скоро непрестано за ових шеснаест година. Борити се за победу прве и праве политике jесте други смисао наше борбе. У друштвеном и привредном погледу ми се боримо да народ узме своjе послове у своjе руке. Сад jе народ у том погледу као недорасли малолетник – коме jе старалац држава. А ми тражимо прво, да се у овом погледу општа народна и државна политика не замишља и не изграђуjе без активног учешћа претставника народног сталешког уређења. И мртва гора, по народноj мудрости, плаче од невештва. Како неће плакати живи организам народно-друштвеног живота и привреде, кад на њима отпочне да врши своjе добронамерне огледе државна бирократиjа? Али и кад jе вешта и добронамерна, туђа помоћ jе слаба помоћ. Народне снаге се не могу развити ни у друштвеном, ни у привредном погледу док он не стане на своjе ноге и те послове не узме у своjе руке, – док и ту не буде испуњено начело самопомоћи. Држави припада над свим тим огрмним подручjем право надзора у оквиру друштвеног и привредног плана, а тиме и право сређивања међусталешких односа. У овом погледу се jош боримо да се државна политика не раздвоjи од друштвеног и привредног народног живота. Сад jе то раздвоjено. Сад се мисли да постоjи нека чиста политика коjа нема везе са друштвеним и привредним питањима, – па се тако и ради. Данас долазе, чак и путем народног избора, на наjвиша места људи коjи немаjу никакве везе, а самим тим, ни познавања стварних друштвених и привредних народних прилика. Ми се боримо за остварење таквог устроjства политичког, у коме би то било онемогућено. Дубоко смо уверени да многе данашње тешкоће, друштвене и привредне не би ни постоjале, кад би ово било остварено. То jе трећи смисао наше борбе. Боримо се, наjзад, иако изгледа да живимо у неjуначком времену, jер веруjемо: Да Jугославиjа има много синова коjи исто овако мисле, безусловно су предани оваквим циљевима, готови су на жртву и имаjу заjедничку веру у победу. Да с таквом снагом нема тешкоћа коjе се не би савладале. А та вера jе четврти и последњи смисао наше борбе.

Фејсбук коментари