Дејан Медаковић: „Ако се судбина и целокупни положај српског народа у 18. веку размотре у целини, јасно је да је из његовог схватања, разумевања и тумачења средњег века, тачније његове духовне опредељености, настало и модерно осећање српске историјске свести.“

 

Две велике сеобе Срба на аустријско државно подручје, она од 1690. и друга од 1737. до 1739. године, значе, по својим последицама, и два судбоносна догађаја у српској историји. Извршене под вођством два пећка патријарха, оне и данас изазивају разна тумачења, од државно-правних до привредних, етнолошких и културолошких. Готово сви новији испитивачи ових сеоба истичу и њихову узрочну везу са друштвеним и политичким збивањима која су у ранијим вековима, у време пропасти и последњих делова средњовековне српске државе, посебно од обнове Пећке патријаршије 1557. године, одређивала стварни положај српског народа. Све јаснија и разумљивија су и сва она упорна настојања српске светосавске цркве да идејно обједини своју паству, упркос чињеници што је српски народ живео раздвојен и у више међусобно супротстављених, често и зараћених држава, као што су биле Турска, Угарска, доцније Аустрија и Млетачка република. Нова истраживања све убедљивије доказују да је српска црквена организација обухватила као своје јурисдикционо подручје чак и области које никада нису биле у саставу пространог српског царства. Међутим, сви ови несумњиви спољни домашаји наше цркве били би пролазни па и безуспешни без њеног унутрашњег садржаја, без оне духовне снаге коју је она стекла на самом почетку своје аутокефалности, захваљујући деловању св. Саве.

Све наше сеобе – а оне су после пропасти српске средњовековне државе трајале готово непрестано, – колико год су тањиле само старо језгро српске државе, не доводе и до краја нашега националног бића, до кидања и слома оних духовних тековина које сведоче у прилог тврђењу да у нашој историји није дошло до победе „вукова душепогубних“ (Мт. 7,15), до кобног дисконтинуитета, ни од оних опасних прекида који у једном народу неминовно бришу његово историјско памћење. Кратко речено, једном створена и наталожена духовна баштина била је кадра да издржи сва искушења наше немиле историје. На пространом подручју, све до далеких „вретанијских страна“ на домак Загреба, све до пред зидине Шибеника и Задра, српски пресељеници, саселници и бегунци не појављују се као очајници трајно раскућени, већ као народ који је у себи носио и зачуђујућу духовну снагу, о чему сведочи и његово усмено песништво.

Читав један свет, без обзира на неминовна, честа преобликовања, наставио је да живи, потхрањиван са више источника. Од несумњиве је важности да је померање српске духовне границе на север и запад, дакле у крајеве преко Дрине, Саве и Дунава, извршено у време обнове Пећке патријаршије. При томе никако не треба губити из вида да је северна граница ових померања утврђена век раније, већ после пада Смедерева, када су на државном подручју јужне Угарске, посебно у Фрушкој гори, већ до почетка XVI века, ницали бројни манастири који се надовезују на последњи духовни узлет српске средњовековне државе, на збивања у држави Лазаревића и Бранковића. Све што је на овом подручју створено, од књижевности богословске садржине, до уметности градитељства и иконописа, нераскидиво се наставља на духовност прошлих векова и све то потиче из силине унутрашњег садржаја светосавске цркве. А тај садржај представљао је кроз векове трајно опредељење српског народа. Био је то стожер, стожер довољно моћан да успешно замени и читав један ишчезли број српскога друштва: његове династије и његово велико племство.

Канонизујући и последње Бранковиће, чије се деловање везује за Срем, Српска црква је коначно закључила и своју галерију Срба – владара светитеља, чије су службе сабране у раковачком Србљаку 1714, одакле их је 1761. преузео и штампао у Римнику 1781. арадски епископ Синесије Живановић. У монументалном живопису саставиће се сви Срби –владари светитеља, последњи пут у иконографском облику једне лозе, у живопису славонског манастира Ораховице, који потиче из 1594. године. Треба напоменути да се они попут једне галерије ликова јављају и у Срему, и то у живопису припрате манастира Крушедола, маузолеја сремских Бранковића из првих деценија XVI века, и припрате манастира Хопова, чији је живопис сликан 1654. године. Важан је овај хоповски живопис и због свога несумњивог монашког програма, чија нас садржина доводи до уочљивих веза са сликарством светогорских цркава.

На тај начин, сремски, па и банатски манастири, од којих је један њихов део настао у оквиру процвата обновљене Пећке патријаршије – а има их на том простору око тридесетак – представљају снажну светосавску духовну основу. Та чињеница, посведочена и садржином њихових библиотека које је још давне 1910. године почео да описује неуморни Сава Петковић, представљаће и први велики духовни ослонац патријарху Арсенију III Чарнојевићу и свима онима који су се са њиме склањали испред турске освете 1690. и, разуме се, 1739. године.

Били су то манастири у којима су се током XVIII века сасвим природно и могли да развијају култови свих српских владара-светитеља, свих носиоца државног легитимитета, од Уроша V Немањића у манастиру Јаску, кнеза Лазара у Врднику – сремској Раваници, и сремских Бранковића у манастиру Крушедолу. Сем њихових моштију, ризнице сремских манастира биле су испуњене и бројним моштима других српских, па и хришћанских светитеља. Довољно је напоменути да су се у манастиру Хопову поштовале мошти св. Великомученика Тирона, док је Шишатовац поседовао, поред мошти св. Стевана Штиљановића, и мошти св. Јевтимија епископа сардијског, св. Меркурија, Пантелејмона и Прокопија, а Беочин честицу моштију св. Великомученице Варваре.

 

Послужили су, најзад, фрушкогорски манастири и као својеврсни поклад за драгоцености оних манастира у Србији чији су монаси бежали пред турском одмаздом. Тако су у манастиру Бешенову склоњене драгоцености разореног манастира Вировитице, а у Беочину манастири Раче „украј Дрине“, чији одбегли калуђери својом великом, готово запањујуће великом, делатношћу премошћују књижевно стварање старог и новог доба. Књиге и утвари манастира Нове Винче похрањене су у манастиру Кувеждину, Раковице у Великој Ремети, Каленића у манастиру Хопову, Сланаца у манастиру Гргетегу, где су 1739. године смештене и престоне иконе из придворне капеле београдске митрополије. Напокон. 1737. године патријарх Арсеније IV Јовановић, после овог драматичног бекства, склања и саму ризницу Пећке патријаршије, „чију шпецификацију“ је у Сремским Карловцима сачинио 24. новембра 1740. синђел Павле Ненадовић, каснији митрополит.

Ограниченост овога текста не допушта да подробније разлажемо сва она збивања која су неминовно наступила од тренутка када се српски патријарх са својим народом обрео на подручју једне туђе државе у којој су их од почетка, као у заседи, дочекивале разне замке и голема искушења. Још у Београду, на самом прагу нове државе, сабран је црквено-народни сабор, а већ тај догађај уводи нас у поступање које ће се, уз разна прилагођавања, одржати све до пропасти Аустро-Угарске Монархије. Већ та чињеница довољно јасно сведочи у прилог мишљењу да је пећки патријарх Арсеније III оправдано и легитимно захтевао да, као „caput nationis“, заступа и политичка права свога прогоњеног народа. Од првог часа, он је, позивајући се на царске повеље, захтевао да се његова јурисдикција призна и односи не само на народ са којим је избегао већ и на оне православне вернике који су и пре Велике сеобе живели у аустријској држави.

Разуме се да се стари патријарх од првог дана повео и са борбеним прозелитским намерама царевог тајног саветника кардинала грофа Леополда Колонића, иза којег су стајали и моћни, учени језуити и читава војска других монашких редова. Од првих дана Арсеније III моли да му се дозволи отварање и једне штампарије, труди се да у неким крајевима растера већ прихваћену унију, успоставља везе са заштитничким руским двором. Читајући изворе о овом времену, о начину по којем се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског, успеси и одолевања партијарха Арсенија III свим овим смишљеним насртајима изгледају као невероватни подвизи и дела највештије дипломатије. Као да су се у овим очајничким временима разгореле толике духовне моћи једног прогоњеног и угроженог народа!

Разуме се да је дужност наше науке да открије и протумачи све оне упоришне тачке и ослонце који су одолели свим искушењима. Већ је прикупљена и објављена велика грађа о балканским трговцима тога раздобља, списи који сведоче о виспрености и животној снази свих балканских хришћана што су битно утицали на развој трговине у аустријској држави. Објашњено је и стварање читавих градских целина попут Сент-Андреје, Будима, Јерге, Мишколца, Сегедина, Баје, Новог Сада, Сремских Карловаца, Вршца, Панчева, Темишвара, Арада, Земуна и других. Па ипак, сви ти несумњиви успеси незамисливи су без оне духовне потке која се јасно назире иза свег материјалног благостања брзог успона српског грађанског сталежа.

Ми смо ове процесе прилагођавали условима једне западноевропске апсолутистичке државе објединили једном речју: барокизација. И доиста, нови, барокни облици живота видно су мењали целокупни изглед нашега друштва, и од тих токова није могла да буде поштеђена ни српска црква. При овом тврђењу неминовно се сусрећемо и са основним питањем: да ли је српска црква и њена организација у крајевима преко Саве и Дунава, тачније Карловачка митрополија, и суштински напустила своју ранију светосавску духовну основу, свој светосавски унутрашњи организам, да ли је изневерила, па чак и напустила, своју древну приврженост свету православља? Већ приликом разматрања канонске стране овог питања, сведочанства говоре у прилог мишљењу да Карловачка митрополија, та прва духовна организација Срба у аустријској држави, ни у једном тренутку није раскидала своју канонску везу са мајком црквом у Пећи. До сукоба није долазило ни у тренутку двовлашћа, када су Турци, уместо одбеглог патријарха Арсенија III Чарнојевића, на пећки трон довели патријарха Калиника. Чак ни сви напори аустријских власти да после смрти патријарха Арсенија III 1706. године, Карловачку митрополију подигну на степен патријаршије и тако одвоје од . Пећи, нису успели. Такво стање сачувало се све до насилног укидања Пећке патријаршије, што су Турци учинили 1766. године.

Везаност за стару духовну баштину, створену у оквирима светосавске цркве, испољили су српски јерарси у Аустрији и преузимањем оних црквених текстова у којима се помињу житија и заслуге наших старих владара. Њихова употреба, посебно до средине XVIII века, сасвим је разумљива ако се има у виду да су готово сви морални, па и историјски докази за потврђивање српских права и одбрану националног интегритета, преузимани управо из оваквих текстова, у којима су, поред осталог, тражени и нађени докази о себи као историјском народу, а такво схватање пресудно је утицало и на рано стварање српске националне свести. Вреди споменути да се у том раздобљу јављају и бројни варијантни преписи Душановог законика. Поставља се и оправдано питање: које друштвене снаге стоје иза потребе да се у сасвим новим животним условима сабирају и преписују ти стари, давно превазиђени текстови?

У основи њиховог појављивања свакако лежи онај латентни историзам који је у српском народу одржавала српска црква. Његова садржина је јасна и она је у свим временима после обнове Патријаршије испуњена напорима цркве да конституише себе и свој народ, да себе потврди као легитимног наследника једне слободне државе, признате у хијерархији средњег века. Такво место црква је захтевала и у новој епохи. Тако је, за разумевање улоге српске цркве у 18. веку, добијено још једно, можда и кључно, сведочанство о разлозима због којих је прихваћена и новим садржајем обогаћена духовна баштина нашега средњег века.

Постоје и други докази о томе у којој је мери она потхрањивана из старих средишта православља, на пример са Атоса и Палестине, одакле су, упркос државним границама, стизали монаси, који су на подручју Карловачке митрополије стекли велики углед. Сигурни подстицаји стизали су и из славних средњовековних манастира: Дечана, Студенице и, разуме се, увек понављамо, из Пећке патријаршије.

Па ипак, не може се порицати да је целокупно српско друштво на подручју аустријске империје убрзо после Велике сеобе захватио процес барокизације. Испољио се овај процес најпре у архитетктури, а од четрдесетих година XVIII века и у сликарству. За време аустријског владања северном Србијом од Пожаревачког до Београдског мира, највиша српска јерархија, пре свега митрополит београдски, напушта стари начин живљења у манастиру и зида своју резиденцију, што ће се касније поновити у Сремским Карловцима. Без обзира на то што су све ове резиденције одмах добиле и карактер општенародног дома, документа сведоче о њиховом барокном ентеријеру, о измењеним животним навикама њихових становника, о безбројним променама које истичу тежњу за репрезентацијом, па и луксузом. Међутим, духовна организација цркве сачувала је своју православну суштину и она се не може одвојити од оних начела на којима је заснована и на којима је деловала стара светосавска црква. Теолошке новине које су се појавиле у српској цркви стигле су из Русије и тим су путем Срби примили и прихватили и оне тековине барокне епохе које су већ продрле у петровску Русију. Несумњиво је да су оне одмах биле прилагођене потребама и схватањима православља.

Другим речима, све те новине, барем до шездесетих година 18. века, видно су обележене печатом руских провера. Српска црква их је примила не сумњајући у то да се иза многих нових облика крије стара, неизмењена суштина. Уосталом, дужност је и српске и руске теолошке науке да једном утврди прави карактер оних барокних дела насталих у Украјини, посебно у Кијеву, и да пружи убедљиве доказе за могућа одступања, па и могуће заблуде до којих је дошло приликом покушаја да се старој и провереној теолошкој садржини допусти и појављивање у новом и видном измењеном руху. За овако постављено питање за Србе је у XVIII веку крунски сведок источно-православне правоверности архимандрит Јован Рајић, тај, поред Дионисија Новаковића, најизразитији представник српске теологије у XVIII веку.

Ако се судбина и целокупни положај српског народа у 18. веку размотре у целини, јасно је да је из његовог схватања, разумевања и тумачења средњег века, тачније његове духовне опредељености, настало и модерно осећање српске историјске свести. Стара духовна баштина, прожета светосавским порукама и одредбама, била је довољна снажна, чак и слојевита па је у 18. веку, готово неокрњена, издржала неумитне друштвене промене, сва она збивања која су уздрмала и вишевековно првенство црквене организације у духовном и политичком заступању српског народа. Управо у грађанском слоју, она је и новим тумачењем саображена измењеној слици света. Агонију касне Византије, разуме се у цивилизацијском смислу, српско је друштво у 18. веку подносило скоро безболно, највероватније и зато што она није свуд ни окончана у исто време. И док је у средишњим крајевима Подунавља, у новоствореним градским срединама текао особен друштвени развој, условно назван нашом европеизацијом, на великим пространствима у унутрашњости Балкана и даље је живео племенски свет са својим посебним законима и различитим друштвеним устројством сазданим на старом родовском уређењу.

Све те неједнаке делове, скоро предодређена за неки трајни разлаз и опречност, увек изнова је састављала и обједињавала наша средњовековна баштина, дуго одржавана у склопу цркве. Као да никада није ишчезла из сећања она реч којом је Арсеније III Чарнојевић тешио своју избеглу састрадалничку паству: „Докле Бог даст и престол пекски добије се…“ Била је то реч која нас кроз „таму овога света“ (Еф. 6,12), искушења и безмерне патње неминовно доводи до трајних, светлоносних порука светога Саве.

Дејан Медаковић

Извор: Catena mundi, том II

Фејсбук коментари