У једном „житију“ цара Јустинијана (527-565), познатом као Iustiniani Vita, пише да је био Словен, као и његов ујак, цар Јустин Први. Iustiniani Vita је спис сачуван као некакав препричан сажетак изворног рукописа, приписаног Богумилу, Јустинијановом учитељу. Превод са „илирског језика и писма“ (заправо српског језика и ћирилице, како се то види из рукописа) на латински језик, сачинио је бискуп Јован Томко Марнавић у 17. столећу, коме је додао своје напомене и објашњења. Изворник тог сажетка било је Житије Јустинијана од Богумила, а налазило се наводно у неком манастиру на Светој Гори. Зато се некада сматрало да су цареви Јустин Први и Јустинијан Велики били Словени. Спис Јована Марнавића на латинском језику открио је у Риму Ђејмс Брајс, и објавио га са тумачењима на енглеском језику 1887. Рукопис сажето описује младост потоњег цара Јустинијана, да је рођен у Призрену, да му је Богумил био учитељ и духовник у време почетка војничке каријере. Приређивач сажетка, Јован Марнавић, у напомени наводи и другачије податке о постојбини Јустинијана, од Прокопија и Агатије, којима није познат Призрен. Ђ. Брајс је дошао до закључка да цареви Јустин Први и Јустинијан нису могли бити Словени, и да је садржај рукописа измишљен. Да би то доказао, позивао се и на археолошке податке на које указује рукопис Ј. Марнавића. Највише пажње посветио је цркви Св. Софије у Софији. Британски посланик у Софији написао му је према обавештењу „неког“ археолога из Софије, следеће: испод садашње цркве налази се мања црква, исте посвете, која би била из доба Јустинијана; по тамошњем предању, ту је цркву саградио Јустинијан јер му се жена излечила у бањама Сердике; обе цркве не личе на Св. Софију у Цариграду; садашња црква (тада у рушевинама) саграђена је у 13. столећу; Туци су је преправили у џамију, која је страдала у земљотресу (Bryce 1887: 676). Да црква није из Јустинијановог доба потврдио је Ђ. Брајсу Константин Јиречек, један од познатих утемељивача тзв. „критичке историјске школе“ у Србији. Ђ. Брајс му се обратио за мишљење, а К. Јиречек је у свом писму, које цитира Ђ. Брајс, навео само један археолошки проверљив податак, тврдњу да црква Св. Софије у Сердици не потиче из Јустинијановог доба, већ из 11. столећа, на основу сличности са црквом Св. Софије у Охриду: «L’église de St. Sophie á Serdica n’apu être fondée par Justinijen ‘in gratiam Bogomili seu Domnionis olim sui pedagogi;’ c’est un édifice byzantin d’une époque plus récente, apparemment de la même époque, c. à. d. du XIe siècle, lorsqu’on a construit l’église de St. Sophie à Ochrida, qui a la même plan que celle se Sophia, opinion prononcée déjà par le voyageur russe V. Grigorovič en 1845.» (Bryce 1887: 684). Међутим, између те две цркве нема никаквих посебних сличности, осим оних најопштијих. Наведена оцена К. Јиречека је неодржива, а осим цркве Св. Софије у Сердици, низ других археолошких података из Јустинијановог доба, као материјални докази, сведоче у прилог истинитости података изгубљеног Житија Управде. Да црква није из Јустинијановог доба потврдио је Ђ. Брајсу Константин Јиречек јер су се на њу нарочито позивали и Ђ. Брајс и К. Јиречек у оспоравању Житија, погрешно је датујући.

Данас се и сва остала оспоравања Ђ. Брајса истинитости Житија Управде могу одбацити као неутемељена. Његов чланак је приказао и многе делове оспорио бугарски истраживач Г. Сотиров (1974). Ђ. Брајс Богумила назива Теофилом („Life of Justinianby Theophilus“), ваљда јер му је било неприкладно спомињање словенског имена у збивањима 6. столећа, макар да је спис „фалсификат“. Он надмено оспорава учешће Словена у Великој сеоби народа, да би им одузео историјску улогу у стварању православног Византијског царства и новог Рима. Преко тврдње да словенски рукописи припадају тек Позном средњем веку, у чему га је такође подржао К. Јиречек, оспорава могућност постојања словенског Житија Управде из 6. столећа. Међутим, рукописи на грчком или латинском језику морали су бити чувани у словенским манастирима, односно онима у којима су монаси били Словени (словенског говора), који су знали и користили та два литургијска језика, наравно. То се подразумева, као и да су официри Словени у византијској војсци издавали команде на грчком или латинском језику. Манастири у којима су Словени били монаси постоје најкасније од 6. столећа. То је археолошки доказано за манастире Иловицу код Тивта (Јанковић 2007: 39-42) и за Тврдош (Јанковић 2003: 14-15), у коме су монаси, укључујући оне који су живели у 15-17. столећу, имали претежно „илирске“ антрополошке особине (Микић 2001). Слично, потпуно је неоправдано а и бесмислено одбацивање сродства Гота и Словена од стране Ђ. Брајса и његових истомишљеника, некадашњих и садашњих. Добро проучена Черњаховска култура на подручјима готских станишта из 3-4. столећа (средње и доње Подњепровље и Подњестровље до ушћа Дунава), позната је управо по гробљима на којима се сахрањају заједно и Словени и Готи. То су области где су живели Словени и пре Гота (Зарубињецка култура) и после Гота (Праг – Пењковка култура)

Пре изношења података о цркви Св. Софије и неких других археолошких чињеница, наводим сажетак Житија по Јовану Марнавићу, у слободном преводу на српски језик; у заградама су оригинални латински изрази или моја објашњења.

 „Овај спис садржи живот цара Јустинијана, описан језиком и словима илирским, до 30-те године његовог царствовања, од Богумила (Bogomil), свештеника или игумана манастира Св. Александра Мученика у Дарданији код града Призрена (Prizriena), где је рођен исти Јустинијан, а спис се чува у библиотеци илирских монаха реда Св. Василија на гори Атосу или Светој, у Македонији уз Егејско море. Тај Богумил, дугогодишњи васпитач Јустинијана, био је епископ Сардике зван латински и грчки ДД,човек велике светости и у православној Цркви увек чврст.

Рођен је Управда (Vpravda), што је име Јустинијана на рођеном језику, у Призрену, под царством Зенона владара Константинопоља и патријархатом Новог Рима Акакијем, пошто цареви у Старом Риму већ нестадоше: јер Бог је хтео владара који ће завладати западним и источним царством и стару славу обновити.

Отац његов зван Исток, беше од рода и породице Светог Константина Великог, владара римског и највећег самодршца хришћанског. Матер му беше Бигленица (Bigleniza), сестра Јустина који владаше у Новом Риму. Истокова сестра звана Лада, беше удата за Селимира (Selimir) кнеза (рrincipi) Словена, који неколико синова имаше, међу којима Речирада (Rechirad) кога у двобоју, биће о томе речи, уби Јустинијан.

Исток који беше кнез (ilnez), што је династ међу Дарданцима, даде сина Управду изврсном учитељу, светом човеку Богумилу, свештенику и игуману манастира Св. Александра мученика, писцу житија Јустинијана, који је великом вољом младића пажљиво научио побожности, почевши од учења писања латински и грчки. Пошто је Јустин према рођаку био наклоњен, узе га код себе у логор (тј. у војску), а поменути Богомил није се одвајао од младића.

Увојачен беше под командом Јустина, који већ давно наређиваше истуреној (пограничној) римској војсци (у Илирику); после борби Јустина са узурпаторима Зеноновог доба, за владара  Анастасија, врати се са ујаком (из Цариграда) као ратник, због Бугара који су напали Римљане, пробили се у унутрашњост и убили Растуса (Rastus), врховног илирског војног заповедника; водеће војводе варвара Јустин нападне на више места и заустави их.

Када је Бугарима у помоћ дошао Речирад, Селимиров син (Rechirad Selimiri filius), Јустин није могао ни молбама ни убеђивањем да раскине његов савез са Бугарима, и око тога наступи тешка расправа између Јустинијана и његовог брата Речирада, затим дође до свађе и увреда, а онда и до двобоја између њих, и Јустинијан, иако још немајући двадесет година, уби противника изванредном храброшћу, на обали реке Мораве (Muravae), латински зване Мочиус (Moschius), и због тога велику награду прими, као и заповедник Јустин и његови војници Илири. Како је у том сукобу Јустинијан задобио опасну рану, би отпремљен у Констатинопољ на лечење, где га је владар Анастасије најбоље примио, али је радио да га од православне вере одвоји; забринут због тога, његов учитељ Богумил пошаље младића код Јустина у логор, а он затим оде у отаџбину код мајке удовице, давно напуштене од Истока. Али Јустинијан кратко оста на домаћем огњишту (дворишту) и ујаку оде, који је у Маргуму, панонској тврђави, сакупио преостале војнике војводе Сабинијана, побегавше од Гота, и вежбао их. Он га пошаље у Италију код Теодориха краља готског, Аналимировог сина (Analamiri или Amalamiri), оног истог војводе који је мало раније Сирмијумску област Бугарима отео, да помоћ испослује, и добро би примљен, добије помоћ и дуго би тако рећи талац Равене, док је Јустин готску војску користио; становао је код Теодориха као брат, што је илирски обичај да се братимљењем  спајају и повезују.

Затим се врати ујаку, а Јустин, пошто немаше са женом Вучицом (Vukcizza) очекивано потомство, нареди му да се ожени изванредном цуром званом Божидара (Bosidara), упркос приговорима Бигленице, да девојка јесте даровита у свему, највештија и најобразованија, али тешке нарави и уображена, па је била забринута да ли ће јој син бити срећан и поштован, а особито јер је веровала у предсказање да ће Божидара постати Вражидара (Vraghidara) Римском Царству, скретајући од управљања Управду како јој нека старица врачара пророковаше и саветоваше Бигленицу. Ипак је Јустин одмах прихвати, због њених разноврсних знања, окретности, изузетне лепоте, и омогући Јустинијану брак, што је Бигленици скратило живот због туговања и мало касније умре, пре него да се обрадује видевши брата на челу Римске државе.

Тридесетогодишњак (Јустинијан) беше, када владар Анастасије Богумила, постављеног за епископа Сардике подршком Јустина, са много других епископа, због правоверности дозове у Константинопољ и злостављаше; Јустинијана са ујаком Јустином илирски војни заповедници пошаљу Анастасију, да га упозоре на могућност војне побуне уколико настави оптуживање правоверних епископа; уплашен њиховом слободом, тајно нађе кривоклетнике, који их оптужише за заверу против цара, па их затвори и затим осуди на смрт. Али му се у сну јаве мученици Срђ и Вакх, који су били веома поштовани међу Дарданцима (Анастасије је рођен у Драчу), и запрете му због невиних људи достојних власти колико и он сам, па послуша и ослободи их заједно са правоверним епископима; ускоро Јустин наследи власт.

У време царевања Јустина, Јустинијан сагради цркву у Илирику, достојну првог по части, код града Скадра над реком Бојаном (Barbenam), и посвети је мученицима Срђу и Вакху. Исти по жељи ујака, цркву, која је некада под настојатељем константинопољске цркве Маркијаном беше уступљена Готима, архиепископ Старог Рима Јован по правоверном обреду посвети, да сачува псалме и литургију на готском језику, из љубави према свом илирском племену, језика истог готском. Када је наследио Јустина, сагради храм Божије Премудрости у Сардици, налик оном у престоници, из љубави према епископу Богумилу или Домниу, свом некадашњем учитељу.“

У овом спису је Богумил наведен као свештеник и игуман (Рastorem seu Abbatem), који је васпитавао Јустинијана. Мало је вероватно да је Богумил као игуман неког манастира пратио младог ратника по логорима. Вероватно је прво био свештеник, у доба детињства Јустинијана – Управде. Био је добро образован, јер ученика поучава и латинском и грчком језику и писму. Потом се замонашио и тада је могао добити име Домнио. Јустинијана је могао пратити у ратничкој служби и као свештеник без породице и као монах. По уобичајеном путу напредовања у Цркви, потом је постао игуман манастира (Св. Александра мученика), а затим и епископ Средеца. Зато околност да у 6. столећу није забележен епископ Сердике световног имена Богумил или Теофил, нема никакве вредности за оспоравање тачности изворника, како је то учинио Ђ. Брајс (1887: 680, 683). На полажај епископа метрополе провинције Средоземне Дакије постављен је залагањем тадашњег заповедника војске Илирика а потоњег цара Јустина Првог (518-527), ујака Јустинијана – Управде. Он је са другим православним епископима био ухапшен 516. г. Када је Јустинијан на престолу новог Рима наследио ујака који није имао деце, саградио је у Цариграду прво храм посвећен Св. Срђу и Вакху, са бродом осмоугаоне основе. Потом је саградио највеличанственији храм своје епохе, посвећен Св. Софији. По сажетку Житија, по узору на ту цркву саградио је и храм Св. Софије у Сердици. Управо тај писани податак, о храму саграђеном под царем Јустинијаном у Сердици, оспорио је К. Јиречек тврдњом да је саграђен тек у 11. столећу. Међутим, тај храм и данас стоји и сам за себе сведочи.

Данас се о прошлости цркве Св. Софије у Средецу, данашњој Софији, много више зна него 1887. године, на основу археолошких и архитектонских истраживања. Она је изузетна по грађевинским решењима и по тој особености највише одговара управо Јустинијанској епохи, са многим новим и смелим градитељским решењима. Саграђена је на старом светилишту, како се мисли над гробом мученика (Бояджиев 1994). Мисли се и да је била изван бедема рановизантијске Сердике – Средеца, са источне стране, као и још неке цркве, али то је мало вероватно. Та црква је била тако славна, да је по њој данашња престоница Бугарске добила име. Међутим, злоупотреба њеног погрешног датовања у тумачењу прошлости, стара већ преко 100 година, није заустављена.

Црква Св. Софије је у виду привидно обичне базилике са трансептом и куполом, али са галеријама над бочним бродовима (сл. 1). У њој су одавно обављена ископавања, и установљено је да се испод ње налазе четири градитељске фазе старије цркве (Филов 1913). Затим је Стефан Бојаџијев, проучавајући садашњу грађевину, установио да и она има више градитељских фаза (Бояджиев 1958). Он види садашњи првобитни храм као тробродну грађевину са трансептом, бочним галеријама, куполом надвишеном капелом(!), и две бочне куле на западу, уз припрату са два спрата. У основним цртама, основа овог храма је у виду уобичајене базилике са трансептом Јустинијановог доба, какве су оне у Царичином Граду, Никопољу или Будви. Међутим, он нема стубове већ необично јаке ступце, на сразмерно малом растојању. И сви зидови су необично дебели, око 2 м, грађени опеком као и ступци и сводови. По томе се разликује од већине базилика Јустинијановог доба и од оних млађих, као што је Св. Софија у Охриду (Кораћ, Шупут 1998). То је био један од разлога да С. Бојаџијев замисли ову цркву као тврђаву, јер по његовом мишљењу није била у оквирима градских бедема и било је потребно да се оспособи за самосталну одбрану. Тако нешто није уобичајено за православну традицију, и зато треба потражити једноставнија решења. Пре свега, она вероватно није била изван рановизантијских бедема, већ изван оних новоподигнутих у 9. столећу, пошто су Бугари под Крумом освојили Средец и разорили га; тада је и Св. Софија морала страдати. Она се налази на брегу, и вероватно је ту био некада акропољ античког града (сл. 2). Она је веома велика црква, дуга 50 м, већа од Јустинијанове архиепископске базилике Илирика у Царичином Граду, дебљине зидова око 1 м.

 

Уствари, велика дебљина зидова указује на терет и бочни притисак који су носили, односно на велику висину грађевине и сводове. Остале базилике Византије, уобичајене, и са трансептом и без њега, имале су дрвене таванице, много лакше, које су вршиле притисак само одозго, а не и у страну, као сводови. Поред тога, ова црква имала је куполу и бочне галерије, и следствено томе већу висину средишњег брода. У преградњама ове цркве током вековног служења, подаци о њеном горњем изгледу су замагљени. Једно време је била преправљена у џамију. Реконструкција коју предлаже С. Бојаџијев не изгледа у целини вероватно, између осталог и због тога што се неки цртежи не подударају. Осим фантастичне просторије коју претпоставља на куполи, тешко је прихватити и претпоставку да су сва три брода била покривена једним двосливним кровом и да је средњи брод добијао светло само кроз бочне бродове. То не треба доказивати; средњи брод је морао бити виши од свакако једносливних кровова бочних бродова. Нема разлога ни да се замишља припрата са два спрата, виша за спрат од бочних галерија и изнад самог главног брода. Каква би била сврха тог спрата, налик видиковцу, уколико средњи брод није био виши? Дакле, Св. Софија је била велика базилика са куполом, са галеријама над јужним и северним бродом и са западне стране, отвореним ка средишњем броду, сразмерно виша најмање за спрат од обичних базилика. Њени сводови и купола ослањали су се на лукове који су полазили од масивних стубаца и пиластара, као у тада најмодернијих цркава. Таква црква заиста има сличности са храмом Св. Софије у Цариграду (сл. 3.2).

 

Обе имају куполе над наглашеним бродом, галерије на спрату, које са југа, севера и запада окружују веома висок средњи брод, и споља имају петостране апсиде. Још су сличније истовремене веће цркве у Ефесу и Филипима; то су градови у којима су лично апостоли успоставили Цркву (сл. 3.4-5).

За Јустинијаново доба су у унутрашњости Византије биле уобичајене једноставне тробродне базилике, ретко са трансептом, а понекад се примењују и триконхална решења. Зато је међусобна сличност два храма Св Софије била тада упадљива за становнике Средеца, који су свакако познавали грађевине Цариграда; са правом је црква Св. Софије у Цариграду виђена као узор за храм у Средецу. Наравно, остаје за разматрање питање дали је храм Св. Софије Средачке саграђен после смрти епископа Домниа, некад званог Богумил, односно одакле вест о сличности два храма, ако је Богумил писао Житије.

     По мишљењу С. Бојаџијева, садашњи храм Св. Софије подигнут је око средине 5. столећа, у време цара Маркијана или цара Лава (Бояджиев 1994: 27). То свакако није био епископски храм, коме се још не зна положај. Испод садашње цркве налазе се остаци најмање две старије цркве, од којих је млађа најмање четири пута проширивана. Било би уобичајено да је први храм страдао приликом германских пљачки у време битке код Хадријанопоља 378. године. После тога је могао бити саграђен мањи мартиријум, који је постепеним проширивањем изграђен у већу цркву, несумњиво због моштију које су прославиле овај храм. Та црква је опстала до Јустинијановог доба. Датовање садашњег храма Св. Софије у 5. столеће је тешко прихватљиво и због тога што тада нису постојали услови за подизање тако великог и изузетног храма у унутрашњости, а без градитељских узора. У источним деловима Илирика (слив Мораве) тада су још вршљале банде Германа, а пљачкашки походи хунских односно бугарских племена нису престајали током 5. столећа. Повољнији услови за подизање монументалних грађевина су настали тек почетком 6. столећа, победама византијских војних заповедника у Европи, обнављањем Илирика до 535. године и потоњим ослобађањем Далмације од Германа. Доба цара Јустинијана је било најповољније за подизање Св. Софије; од осамдесетих година 6. столећа византијска власт је почела да се урушава у Илирику, чије градове постепено преузимају Словени. У Средецу је у време цара Тиберија Константина (578-582) било седиште архиепископа Леонтија, што свакако указује на посебан значај овог града у Илирику (Венедиков 1958).

Базилике 9-10. столећа, као Велика базилика из Плиске или Богородица Љевишка, нису имале куполе. Имају зидане ступце једноставне правоугаоне основе, јер су држали само лукове који су носили бочне зидове, а средњи брод је био покривен дрвеним кровом. Припрате су биле сличне оним из 6. столећа, као и споља трапезасте апсиде. Св. Софија у Охриду подигнута је тридесетих година 11. столећа. То је велика базилика са ступцима који су раздвајали бродове, са бочним галеријама и куполом (која је пала), дрвене таванице, са споља полукружном апсидом (сл. 3.1). Слична је низу базилика исте епохе, као што су оне суседне у Серу, Сервији, Мородвису, али и оне грађене дуж источне обале Јадрана, у Котору, Дубровнику или Задру.

 

О осталим поменутим црквама у сажетку Житија мало шта се може рећи – не зна им се ни место где су биле. Није било ни археолошких покушаја да се открију. За цркву Св. Срђа и Вакха зна се да је на левој обали Бојане, сада у Албанији, и скоро је уништена одроњавањем обале; у њој треба да су сахрањени српски краљеви Михаило и Константин Бодин. Истим светитељима је Јустинијан посветио свој први храм у Цариграду, а из сажетка Житија постаје јасно зашто. Посебно је занимљив помен цркве са литургијом на готском језику, једнаком илирском (тојест словенском – српском) по сажетку Житија, коју је Јустинијан требао да учврсти у православљу по захтеву цара, свог ујака Јустина Првог (518-527). Она је некада од стране Цариграда уступљена „Готима“, и њу је осветио „архиепископ Старог Рима Јован по православном обреду“ (Јован је папа у Риму 523-526). Ту није сасвим јасно дали је реч о Цркви као установи или о неком одређеном храму. У првом случају може бити само реч о Цркви на подручју античке Далмације. У другом случају, ако је реч о одређеном храму, треба га тражити на западу Илирика, јер је Јустинијан био вероватни војни заповедник Илирика, и где је архиепископ Рима наметао власт (то је доба када Готи господаре Италијом и држе Срем). Можда би такав храм, посвећен одржавању литургије на словенском језику (готском који је једнак илирском, а овај је словенски), требало видети у Св. Апостолима у савременој Пећи. Наиме, ту је по свој прилици успостављено архиепископско седиште Србије у време цара Ираклија (610-641), преко Рима (Јанковић 2007: 130-132, 215-218).

У зидове Богородице Љевишке у Призрену уграђени су делови каменог намештаја старије цркве (Ненадовић 1963: сл. 125), који се могу датовати између 4. и 7. столећа (сл. 4).

Вероватно се испод Богородице Љевишке налази старија црква. Црква посвећена Св. Александру Мученику није позната у ближој и даљој околини Призрена, где је по Житију рођен Јустинијан. Најстарији познат манастир Метохије је Студеница Хвостанска, са базиликом из 6. столећа (Кораћ 1976: 81-91), несумњиво изграђен у доба цара Јустинијана или из темеља обновљен на месту старије цркве или манастира (Јанковић 2007: 132-137). То је за сада једини археолошки познати општежитељни манастир шестог столећа у северном Илирику, што указује на особиту бригу коју му је посветио цар Јустинијан, свакако са неким посебним разлогом. Полукружна апсида саборног храма овог манастира указује на доба до ране владе цара Јустинијана, на прве деценије 6. столећа, јер се касније граде цркве са споља тространим апсидама, под утицајем градитеља из Цариграда (сл. 5). Манастир је на ћувику, издужене кружне основе обујмног бедема, са трободном базиликом и северним параклисом, са великом заједничком монашком криптом. Било би природно да велики градитељ као цар Јустинијан, обнови из темеља манастир чији је игуман био његов учитељ. Зато би Студеница Хвостанска, седиште епископије од Светог Саве, могла бити првобитно манастир посвећен Светом Александру Мученику.

 

У самом Истоку (по сажетку Житија Јустинијанов отац звао се Исток) налазе се темељи цркве (Ивановић 1987: 450), коју је откопавао и конзервирао неки завод за заштиту споменика културе, да би је са гробљем спасли од припреманог уништења. Она за сада има делове сачуваног живописа, који несумњиво припада 14. столећу по мишљењу Б. Тодића (сл. 6).

 

Неки надгробни споменици око ње указују на 13-15. столеће, јер су у облику мраморова. У њеним зидовима се налазе различите сполије, односно камен из старијих цркава. Међу њима су најважнији комади од белог мермера, јер указују на постојање неке раскошније цркве рановизантијског доба. На зидовима те цркве уочава се постојање најмање две грађевине. Стиче се утисак да је млађа црква приближно квадратне основе, саграђена на на ужој а дужој бочној просторији неке далеко веће цркве. Апсида те просторије је искоришћена за цркву 14. столећа, а њен западни крај за припрату те млађе цркве (сл. 7).

 

То би могла бити црква налик оним 7-9. столећа са бочним просторијама (Јанковић 2007: 141-142). Испод ње може бити старија базилика. Из црквишта на брегу Вучару у Горњој Добруши у долини реке Исток, Албанци су у време Другог светског рата однели два пара парапетних плоча и уградили их на један гроб сарадника немачких окупатора у селу Бегов Лукавац (Ивановић 1987: 434). Такве плоче нису забележене другде у Метохији или на Косову – најближе су у Царичином Граду и Будви. То указује да се и тамо морала налазити нека већа и значајнија црква. Било би природно да велики цар Јустинијан Управда на неки начин обележи достојно гробове својих родитеља. Нема познатих писаних података о томе где су сахрањени Јустинијанови родитељи. Његов отац  Исток био је по сажетку Житија наследни кнез, што одговара војничкој каријериЈустина Првог и Јустинијана. Зато и гробове Јустинијанових родитеља треба тражити у некој већој цркви. Расположиве околности, укључујући име Исток Јустинијановог оца по сажетку Житија (који се по оновременим изворима звао несвакидашње Sabatius), указују да је могао бити сахрањен у некој већој цркви у области Истока или у самом Истоку. Ту близу је Студеница Хвостанска (манастир Св. Александра?), ту је Пећ односно Пећка патријаршија са црквом Светих Апостола, утемељеном вероватно у 4. столећу, ако не и пре, ту је и Бањица са касноантичком надгробном црквом.

И археолошка налазишта рановизантијског доба на суседном Косову повезана су са царем Јустинијаном – Управдом. Ту је на првом месту град Друга Јустинијана, по Прокопију изграђен уместо античке Улпијане, који се налазио поред Грачанице, и град Јустинополис у близини (ВИИНЈ: 56-57). Није установљен тачан положај та два града. Можда Јустинополис треба тражити између Пећи и Истока? Може се помишљати и на Липљан, удаљен око 10 км од старе Улпијане. Тамо су ископавања око цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице из 14. столећа (Љубинковић, Ђокић, Вученовић и Томашевић 1959), открила више фаза неке велике цркве, по свој прилици тробродне епископске базилике (сл. 8).

 

На жалост, приликом подизања новог храма у непосредној близини, нису обављена археолошка ископавања. Град који је Јустинијан – Управда назвао Прва Јустинијана, једнак је данашњем Царичином граду код Лебана. Ту је цар Јустинијан успоставио седиште архиепископије за цео северни Илирик. У њему је до сада откривено 8 цркава (Кондић, Поповић 1977). У Доњем Неродимљу, недалеко од Липљана, где је био дворац Немањића, откривено је раскошно купатило рановизантијског доба, украшено мозаицима, са водоскоком у једној одаји (Лазић 2001; Коваљев, Јанковић 1990). У његовој непосредној близини се морао налазити дворац, не мање раскошан, чији је власник користио то купатило. Раскош овог купатила указује на водеће личности тог доба, можда управо на Јустинијана Управду. На супротној страни од Косова, у Избичњу код Пријепоља, налази се натпис епископа Стефана, који је подигао извесне зграде у време Јустинијана, „sub principe Iustiniano“ (Николајевић 1978). По Житију, теча Јустинијана Селимир је био princeps, кнез Словена, а отац Исток му је био наследни кнез, „ilnez“ како је записано код Ј. Марнавића. Зато натпис из Избичња указује на време када је Јустинијан управљао Илириком као војни заповедник (magistermilitum), пре него што је у Цариграду наследио ујака на царском престолу.

Дакле, поред Житија, располажемо низом археолошких података који указују да је цар Јустинијан боравио и одлучивао на подручју Метохије у оновременој провинцији Превали и на Косову у оновременој провинцији Дарданији, као заповедник Илирика, да су са тог простора потекли и његов отац и ујак. Ту је подигао нове градове, Прву Јустинијану, Другу Јустинијану и Јустинополис, а у Неродимљу је постојао у његово доба раскошан дворац. То се све уклапа у остале податке Житија, који овде нису разматрани.

Св. Софија Средечка је из доба Јустинијана, те отпада једини археолошки „доказ“ Ђ. Брајса и К. Јиречека да је ЖитијеУправде фалсификат, односно његов сажетак (у коме је могло бити неких грешака, пре свега преписивачких). К. Јиречек је у исто време слично погрешно датовао рушевине Петро-Павловог манастира код Требиња. Без икаквог ослањања на поуздано датоване цркве, рушевине саборне цркве крстобразне основе и триконхалну крстионицу код Требиња, приписао је манастиру Светог Петра од Поља (Sancti Petri de Campo) 11-12. столећа, познатог из позних писаних извора (Jirecek 1897: 33). Тај његов став навео је многе наше истраживаче, почев од С. Делића и В. Ћоровића на почетку двадесетог века, да га подрже, иако није било никаквих сличних цркава из тог времена, као и у случају Св. Софије. У новије доба тамо је вршио некаква откопавања М. Поповић, који услед непознавања археолошке грађе и методологије археолошких ископавања, није приметио да је реч о храмовима из 4-5. столећа са налазима од 4. до 10. столећа (Поповић 1974). Као и у случају Св. Софије Средечке, и овде су накнадно обављеним стручним ископавањима откривена крстионица и низ других сведочанстава, која су недвосмислено показала касноантичко порекло обе цркве (Јанковић 2002, 2003). Међутим, једном засејана грешка, одржавана 100 година, тешко ће бити исправљена, јер се налази у многим књигама (ИСН 1981: 208, 238). Ово је само пар примера нетачних тумачења прошлости од стране К. Јиречека, која су унаказила виђење прошлости Словена јужно од Саве и Дунава, и зато треба проверавати све његове закључке, не само зато што су изведени пре једног столећа. Јасни су и интереси да тако пишу, како К. Јиречека и Ђ. Брајса, тако и њихових епигона 20. и почетка 21. столећа.

Из наведених примера види се да је наводна „акрибична историјска школа“ искоришћена да спроводи германско расно начело кроз научне, стручне и популарне текстове, да Словени, а међу њима и Срби, немају никакву улогу вредну помена у Европи пре 12. столећа. Задржавајући се само на предмету из овог чланка, видимо да је цар Јустинијан Управда заиста могао бити Словен, да је детињство провео у Метохији (Хвосну), а младост бранећи Поморавље од спољних напада, а у време царствововања ујака Јустина вероватно је био војни заповедник Илирика, можда са двором у Неродимљу. Јустинијана је упрљао Прокопије у Анегдоти (ако је то његов текст), из неких разлога огорчен на Јустинијана и његове сараднике, иначе заслужан за много добрих и поузданих описа. Између осталог, написао је да Словени верују у једног Бога, творца свега, као и да не верују у судбину. Питање је колико је он био хришћанин, и да Анегдота није последица Јустинијанове енергичне борбе против паганства. У време цара Јустинијана Словени су често били најамници Царства, у ратовима против Германа и Персијанаца. На водећим војним положајима у Византији 6. столећа било је више Словена. Прокопије бележи да је под Јустинијаном Ант Хилвуд био војсковођа Тракије, а да против Персије ратује командант словенског имена Дабрагеза, са сином грчког имена Леонтије (ВИИНЈ 1955: 23-24, 75-76). Свакако је било Словена и међу црквеним личностима, али чије се порекло не може установити преко имена. Ово не значи да словенска племена нису освајала и разарала византијске области у Европи, а то су пре свега биле оне грчке и латинске у приморју. Њих и бележе писани извори.

Словени нису срушили Св. Софију у Средецу, као ни цркву Светог Ђорђа у истом граду. Те цркве и данас стоје, стално обнављане, као и у Солуну или у Србији изван градова, а страдале су од Авара, Бугара, крсташа и Турака. Читав је низ цркава у српским земљама које су стајале од античких времена до напада иноверника. Првобитне грађевине касноантичког доба сачувао је Петро-Павлов манастир код Требиња, Златица у Дољанима, Пречиста Крајинска, све саграђене пре Јустинијана, а из његовог доба је Пресвета Богородица у Куршумлији, и друге незнане. Оне презиђиване и прошириване су још бројније –  међу њима су Студеница Хвостанска, Вазнесење у Липљану, Тврдош, и низ других, које су углавном обнављане још у доба цара Јустинијана Управде. Њима треба прибројати неке неистражене знамените цркве, као што је Богородица Љевишка у Призрену. Невероватно али истинито, за скоро сва епископска седишта 9-12. столећа некадашњег Илирика, не зна се ни где су им били саборни храмови, на срамоту наших власти и нас самих. То су Београд, Срем, Браничево, Видин, Ниш, Софија, Рас, Скопље, Диоклија (Златица у Дољанима?), Требиње, Босна (Сарајево?). Она су по свој прилици била на положајима епископских цркава 6. столе

Властодршци су ретки међу светитељима, сасвим разумљиво. Међу изузецима из првих столећа признате Цркве су цар Константин Велики и његов потомак по сажетку Житија, цар Јустинијан – Управда Велики, обојца рођени на тлу данашње Србије. Према неким српским родословима Стефан Немања је унук Беле Уроша, који је био у сродству са царем Константином Великим, преко његове сестре удате за цара Ликинија. Њихов син је побегао „в готскују земљу, и тамо пожив, и роди сина по роду и по колену. И отуду преселник бив в српскују землу, и роди сина, и нарекоше име јему Бела Урош.“ (Стојановић 1927: XXII). Зато, у време када нам силом отимају земљу отаца а преваром душу, треба посветити посебну пажњу обнављању онога што су нам узели и што смо заборавили, баштине, о којој сведоче и предања и археолошка налазишта. Цар Константин Велики уобичајено се приказује као владар са мајком Светом Јеленом као царицом, са крстом на коме је разапет Христос. Свети Јустинијан Велики Управда у православном иконопису заправо није присутан. У Равени, у цркви посвећеној Светом Виталију, налази се портрет царствујушћег Јустинијана Управде са свитом (сл. 11.2). Ту је сачуван његов лик са царским венцем, као ктитора једног од храмова за чије постојање је заслужан. Али то није икона, већ слика живог владара. На новцу тог доба владар је приказиван стилизовано, али ипак се цар обично може разликовати по неким особинама, као и Јустинијан (Bellinger 1966: Т. 13).

Почетком владе Јустинијана на златницима је приказивана биста владара спреда, као и у 5. столећу, главе окренуте улево, са оклопом и калпаком са перјаницом, са штитом у левој руци, док десном руком држи копље ослоњено преко десног рамена (сл. 10.1).

Цар Јустинијан 538. године уводи ново правило. Биста владара је и даље у оклопу и са штитом, али је сада калпак добио царски венац са бочним привесцима, а над челом са три драга камена или тролатичним крином. У десној руци цар више не држи копље, већ глобус са крстом (сл. 10. 2-3).

Из нове иконографије на новцу, види се коначно напуштање паганске природе Римског царствовања. На новцу цар Јустинијан делује голобрад, али на неким златницима се види кратка брада (сл. 10. 4), као на портрету из Равене или у војсковође на плочици од слоноваче такозваног Берберинијевог диптиха ( сл. 9, 11.1).

У Св. Софији Цариградској приказани су у мозаику из позног 10. столећа Јустинијан Славни са моделом цркве Св. Софије и Константин Велики са моделом Цариграда – Константинопоља, које грађевине приносе малом Христосу у крилу Пресвете Богородице (сл. 14). Уз Јустинијана Управду налази се грчки натпис: ΙОΥСТΙNIANOC O AOIΔIMOCBACIΛЕIС – Јустинијан славни цар (сл. 12-13).

 

То су портрети царствујушћих великих градитеља у сопственим задужбинама – храму и граду, без епитета „свети“. Треба успоставити иконе Јустинијана – Управде као светитеља, једног од владара из низа наших заслужних предака, који су дали ваљан допринос Цркви, сразмеран својој снази и положају. Заборавили смо га уз друге, мање заслужне претке, са једне стране због сопственог немара према духовном здрављу и презира према науци, а са друге стране због стрпљивог рада искушивача који нас заводи.

Спомен Светог Јустинијана Управде је 14. новембра (27. по новом календару). Био је владар и градитељ, велики ктитор стотина храмова, између осталих за нас важних цркава Студенице Хвостанске, Ваведења Пресвете Богородице у Липљану, по свој прилици први ктитор Богородице Љевишке у Призрену, цркава у Истоку и Горњој Добруши, наравно Свете Софије у Средецу и многих других. Он је оснивач Прве Јустинијане, архиепископског престола чије рушевине леже код данашњег Лебана, а коју Албанци римокатоличке вере намеравају да преузму. Зато га треба приказивати као ктитора Свете Саборне Православне Цркве, са храмом у руци. Тај храм треба да буде заступник свих храмова, посвећен Светој Софији – Мудрости, мајци Вере, Наде и Љубави, у Цариграду, која посветом сажима све православне храмове посвећене победама светитеља над смрћу. У случају нас Срба, Светог Јустинијана Управду треба иконописати и као ктитора страдалних храмова на Косову, у Метохији и код Скадра, данас у рукама иноверних Албанаца. Може се приказивати између својих заштитника, Светих Срђа и Вакха, покровитеља Скадра. У другој руци може имати свитак на коме су речи црквене песме „Јединородни Сине и Слове Божији“ коју је он саставио, а поје се од 536. на литургији.

Јустинијан Управда Славни био је уређивач римских закона и законодавац (отуда Софија), и зато га треба приказивати и као владара са законом у руци. У Иловичком препису Законоправила Светог Саве стоји (1991: 209): „Из свитка божаствених нових заповеди у божаственом наслеђу цара Јустинијана, различите заповеди слажу се подобно са божаственим и свештеним правилима…“ Односно, Јустинијанове „Новеле“ исписане на свитцима подобне су одлукама васељенских сабора. Дакле, Свети Јустинијан Управда може бити приказан као владар који у десној руци држи неки симбол царске власти (скиптар, глобус са крстом), а у левој руци отворен свитак на коме може бити наслов закона („Нове заповеди“), или наведени део текста Светог Саве. Наводим и речи из закључка Законоправила (1991: ХХХIХ), као објашњење значаја дела Јустинијана Управде: „…Појавише се на светлост словенског језика богонадахнуте књиге ове зване Номоканон, јер пре овога беху помрачене облаком мудрости јелинског језика. Али сада заблисташе, заправо протумачене бише, и благодаћу Божјом јасно светле таму незнања одгонећи и све светлошћу разума просвећујући и од греха избављајући. И сваки учитељ, тачније епископ или презвитер или неко други са учитељским чином, ако ове књиге не упозна добро, неће знати ни сам ко је. Али ако проникне у дубину богонадахнутих ових књига, као у огледалу видеће и сам себе какав је и какав треба да буде а и друге ће познати и научити…“ То што Свети Сава назива Јустинијана латинским именом а не словенским, само показује његово коришћење постојећих рукописа на грчком језику. И Свети Јустинијан Законодавац може се приказивати између Светих Срђа и Вакха.

Управда – Јустинијан, био је ратник, бранио је хришћанско Царство и Цркву од пагана и јеретика. Зато се може приказивати на иконама и као ратник, са шлемом, као на новцу (сл. 10), на неки начин као свети ратник, мада он никако није био мученик.

Међутим, он је као православни ратник иступао у одбрану Цркве, и због тога је могао да изгуби живот, онда када га је ухапсио цар Анастасије. Може бити приказиван као војсковођа, како држи у рукама апостолску Цркву Илирика, као што држи сасуду на портрету у Равени, на неки начин опет као ктитор, али ратник а не владар. Можда је његов лик као војсковође сачуван на познатом Барберинијевом диптиху (сл. 9.1). На њему је цар, како се мисли Анастасије, приказан на коњу у тријумфу, са једне бочне стране му неки војсковођа приноси Победу, а са друге стране је потпуно празна плочица (што треба протумачити политичким променама које су се одиграле у току израде „диптиха“). Приказани војсковођа би могао бити Јустинијан, јер и ликом подсећа на портрет из Равене (коса средње дужине, сасвим кратка брада). Ко год да је ту приказан, извесно је био војсковођа из времена око почетка 6. столећа, и тако знамо како би требало приказати Јустинијана као ратника.

На крају, Управда, Словен, штитио је помесну апостолску „илирску“ Цркву (заправо српску), према налогу ујака цара Јустина Првог. Словенско порекло Јустинијана, „славног цара“ могло би се приказати на икони са житијем: рођење Управде у Призрену и родитељи Исток и Бигленица; учење код Богумила (у Студеници Хвостанској); војна служба у Цариграду и борба са непријатељима у Поморављу; искушења код цара Анастасија, одбрана православних епископа од цара Анастасија; кнез – принцепс Илирика, подизање цркава (Св. Срђ и Вакх, манастир Студеница Хвостанска) и устројавање Илирске цркве, коју је обновио Свети Сава; крунисање за цара, подизање Св. Срђа и Вакха и Св. Софије у Цариграду и многих других; укидање паганства; Пети Васељенски сабор; кодификација права; обнова државе и граница (ослобађање Африке, Далмације и Италије од Германа, итд.); успостављање архиепископије Прве Јустинијане коју је обновио Свети Сава.

Видимо да се Свети Јустинијан Управда може иконописати на четири начина: као владар и ктитор; као војсковођа – заштитник Цркве; као владар законодавац, један од утемељивача црквеног права; и на крају као Словен, са својим Житијемсачуваним у сажетку Ј. Марнавића, са својим родитељима, постојбином и отаџбином, православно васпитан у младости, заштитник „илирске“ апостолске Цркве. Нема разлога да се не прихвате подаци Житија сачувани у сажетку Ј. Марнавића, да је име Јустинијана на матерњем језику, илирском или словенском (како је Свети Сава називао сопствени језик) било Управда. Наравно, о овоме се може још много написати и на томе треба радити. Нема разлога ни да не иконопишемо Управду, цара Јустинијана, славног сина још увек нашег српског тла.

Литература

А. Bellinger 1966Catalogue of the Byzantine Coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whitemore Collection, Anastasius I to Maurice, 491-602, Washington.

С. Бояджиев 1958: Софийската църква Св. София, у Изследвания в чест на акад. Димитър Дечев по случай 80 – годишнината му, ред. В. Бешевлиев, В. Георгиев,  София, 611-629.

С. Бояджиев 1994: Християнска гробнична архитектура в Сердика през II – VI век, Българско архитектурно наследство 1994, София, 3-27.

  1. J.Bryce1887: Life of Justinian by Theoophilus, English Historical Revew 1887, 657-686.

И. Венедиков 1958: Един нов старохристиянски натпис от Сердика, у Изследвания в чест на акад. Димитър Дечев по случай 80 – годишнината му, ред. В. Бешевлиев, В. Георгиев, София, 323-330.

ВИ­ИНЈ 1955Ви­зан­тиј­ски из­во­ри за исто­ри­ју на­ро­да Ју­го­сла­ви­је 1, ур. Г. Остро­гор­ски.

Законоправило 1991Законоправило или номоканон Светога Саве, Иловички препис, пр. М. Петровић, Горњи Милановац.

М. Ивановић 1987: Црквени споменици XIII-XX века, у Задужбине Косова, споменици и знамења српског народа, ур. А. Јевтић, Призрен – Београд, 387-547.

ИСН 1981Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић, Београд.

Đ. Janković 2002: Late Antique Triconchal Church of St. Apostles Peter and Paul Monastery Near Trebinje, Гласник Српског археолошког друштва 18, Београд 2002, 99-122.

Ђ. Јанковић 2003а: Пoкрeтни нaлaзи рaнoвизaнтиjскoг дoбa из кaснoaнтичкe крстиoницe – црквe мaнaстирa свeтих aпoстoлa Пeтрa и Пaвлa кoд Tрeбињa, Tрибуниa 10, Требиње, 55-70.

Ђ. Јанковић 2003бMaнaстир Tврдoш, Tрeбињe.

Ђ. Јанковић 2007Српско Поморје од 7. до 10. столећа, Београд.

  1. K.Jireček1897: Das christliche Element in der topographischen Nonmenclatur der Balkanländer, Wien.

Г. Koвeв, Ђ. Јанковић 1990: Сaoпштeњe o aрхeoлoшким искoпaвaњимa у Нeрoдимљу, KoсoвкoMeтoхиjски збoрник 1, Бeoгрaд 1990, 41-44.

В. Кондић, В. Поповић 1977:  Царичин Град, Београд.

В. Ко­раћ 1976Сту­де­ни­ца Хво­стан­ска, Бе­о­град.

В. Кораћ, М. Шупут 1998Архитектура византијског света, Београд.

М. Лазић 2001: Терме у Доњем Неродимљу код Урошевца, у Vestigatio vetustatis Александрини Цермановић – Кузмановић од пријатеља, сарадника,ученика, ур. М. Лазић, Београд, 245-274.

Р. Љубинковић, Д. Ђокић, С. Вученовић и А. Томашевић 1959: Истраживачки и конзерваторски радови на цркви Ваведења у Липљану, Зборник заштите споменика културе 10, Београд, 94-96.

Ж. Микић 2001: Антрополошки садржај цркве Успења Богородице у Тврдошу, у Vestigatio vetustatis Александрини Цермановић – Кузмановић од пријатеља, сарадника,ученика, ур. М. Лазић, Београд, 311-318.

С. Ненадовић 1963: Богородица Љевишка, њен постанак и њено место у архитектури Милутиновог времена, Београд.

И. Николајевић 1978: Латински натпис епископа Стефана из Избичња, Сеоски дани Сретена Вукосављевића 6, Пријепоље, 53-63.

М. Поповић 1974: Манастир Светог Петра de Campo, Гласник Земаљског музеја БиХ 27-28, 313-338.

Г. Сотиров 1974Убийството на Юстиниановата самоличност, Lynn.

Љ. Стојановић 1927Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци.

Б. Филов 1913: Софийската църква „Св. София“, София.

Слике

Сл. 1. Основа и пресеци цркве Св. Софије у Софији.

Сл. 2. Карта Сердике са црквом Св. Софије и установљеним бедемима Средеца.

Сл. 3. Основе цркава Св. Софије у Охриду (1); Св. Софије у Цариграду (2); Св. Софије у Софији (3); Св. Јована у Ефесу (4); основа и пресек цркве „Б“ у Филипима (5).

Сл. 4. Делови мермерног намештаја цркве 4-6. столећа уграђени у зидове Богородице Љевишке.

Сл. 5. Основа манастира Студенице Хвостанске у доба цара Јустинијана.

Сл. 6. Исток, остатак живописа 14. столећа.

Сл. 7. Исток, црква 7-9. и 14. столећа: поглед са истока на коме се види асиметричан положак апсиде и њено неједнако зидање (1); поглед са североистока, где се у јужној страни западног зида види старији зид (2); поглед са северозапада (3); поглед са југозапада, са припратом преосталом од старијег храма (4).

Сл. 8. Липљан, основа цркве Ваведења Пресвете Богорице и старијих храмова.

Сл. 9. Лева и средња плочица Барберинијевог диптиха, слоновача.

Сл. 10. Јустинијанови солиди ковани у Цариграду, пре (1) и после 538. г. (2-4).

Сл. 11. Лева плочица Барберинијевог диптиха, са ликом војсковође, можда Јустинијана (1); портрет цара Јустинијана из цркве Св. Виталија у Равени (2).

Сл. 12. Мозаик из 10. столећа у Св. Софији Цариградској, са портретима царева Јустинијана Славног и Константина Великог.

Сл. 13. Портрет Јустинијана Славног из Св. Софије Цариградске.

Преузето Са Интернет Презентације: Археолошко Наслеђе Косова И Метохије Датум Преузимања 16.04.2018.

 

Ђ. Јанковић

Археолошки прилог утврђивању словенског порекла Светог Јустинијана Великог Управде и изгледа његове иконе

 

 

Фејсбук коментари