Свештена епистасија послала је 26. априла 1941. године писмо Адолфу Хитлеру у којем од њега формално тражи да монашку државу стави под своју личну заштиту. Хитлер је драге воље пристао, а Атос је остао практично нетакнут паклом Другог светског рата током којега су многи светогорски калуђери немачког фирера звали „Високи заштитник Свете Горе“ Политичка нестабилност потресала је Грчку током целог КСКС века, уосталом, потреса је и данас, али се чини да никада није било теже него средином претходног столећа. Прво је дошла немачка окупација 1941. године, а онда је са сломом Трећег рајха избио грађански рат у тој земљи који се водио између комуниста и антикомуниста. Антикомунисти су победили, међутим, то за ову причу није важно. Углавном, ова Свештена епистасија послала је 26. априла 1941. године писмо Адолфу Хитлеру у којем од њега формално тражи да монашку државу стави под своју личну заштиту.
Хитлер је драге воље пристао, а Атос је остао практично нетакнут паклом Другог светског рата током којега су многи светогорски калуђери немачког фирера звали „Високи заштитник Свете Горе“ (nem. Hoher Protektor des heiligen Berges). Један број манастира, тешко је утврдити који, знамо за руски Пантелејмон и грчки Констамонит, чувао је слике Адолфа Хитлера на истакнутим местима у својим одајама. Пантелејмон, чак, директно испод централног портрета императора Александра ИИ. Логика атоских монаха била је више него јасна: мора се учинити све што је неопходно, мора се предузети свака тактичка мера, како би се сачували од бугарске окупације и дехеленизације полуострва. А бугарска окупација је била више него извесна, будући да је све остало у том делу Грчке било припојено њима. Све осим Атоса. Дакле, бојазан је била оправдана.
Ствари, ипак, нису баш тако јасне и чисте. Историчари указују да је на Светој Гори током тридесетих година владало велико узбуђење због некаквог пророчанства из 1053. или 1503. године, зависи од извора, у којем се говорило о ослобађању Цариграда и о поправослављењу Немачке. Ово пророчанство се појавило тек 1914. године, и било је веома прецизно, можда и превише прецизно за текст који је наводно написан пре пет стотина или хиљаду година (наводно се у њему говори и о ослобођењу Индије од Енглеске). Углавном, каже се да су Светогорци у великом броју у њега веровали, а онда се појавио Хитлер и чинило се да се пророчанство испуњава. Елем, свега неколико месеци касније, лета те 1941. године, на Атос је у својству званичног истраживача дошао професор Франц Делгер, угледни византолог на Универзитету у Минхену, који је на тој столици седео још од 1931. године, и који ће седети дуго након рата, све до 1958. Он је био на челу нацистичке експедиције која је имала за циљ да се позабави историјским и теолошким одликама Свете Горе а коју је спонзорисао лично Алфред Розенберг, министар за окупиране источне територије, уз великодушну припомоћ Вермахта. Изгледа да су Делгер и његови сапутници сусрели монахе који су били врло расположени према Немцима, пре свега због онога што се у том тренутку одигравало на истоку Европе. Биле су то, наиме, уводне фазе Операције Барбароса, немачког напада на Совјетски Савез. Ево шта је професор Делгер написао о тој посети у књизи која је из штампе изашла 1942. године:
„У манастиру Констамонит, на почасном месту у пријемној соби, набасали смо на слику нашег фирера. Монах је нашао слику у илустрованом часопису и на основу ње је начинио цртеж. И другде смо могли да видимо како се снажно личност фирера и Великонемачког рајха утиснула у машту становника Атоса, барем оних који нису у потпуности окренули леђа свету. Када смо долазили, од стране неколико манастира, и када смо одлазили, од стране једног (Дионисијат), отиснувши се на море у нашем малом броду, бивали смо поздрављани заставом са свастиком. Фирера многи монаси сматрају за ‘Високог заштитника Свете Горе’ који ће такође своју заштитничку руку држати изнад Свете Горе и када буде реорганизовао свет. Имали смо предивно искуство док смо фотографисали чудотворну икону Пресвете Богородице. Из угла гледања Атоса, био је огроман уступак то што су нам дали дозволу да фотографишемо свету икону, а неки монаси су нам чак припомогли у припреми. Један старији монах који је посматрао те припреме је вртео главом. Окренувши се ка нама, рекао је: ‘Ако желите да фотографишете Панагију, требаће вам срећа; јер Панагија још увек није дозволила да буде фотографисана ‘. Онда је додао: ‘Али може бити да ће Панагија учинити изузетак за вас Немце и дозволити да се фотографише, јер ви Немци, напон, водите свети рат против бољшевизма, непријатеља Бога’. “
Светогорци, као и сви остали хришћани, сматрали су СССР непријатељем људског рода, држали су га за бољшевичку напаст која жели да уништи религију, и гледали су како се Лењин па Стаљин баве конфискацијом имовине Руске православне цркве, њеним уништавањем, рушењем храмова, депортовања свештеника у гулаге. Њихово поздрављање Хитлеровог похода на „безбожне комунисте“ стога се може савршено добро разумети. Света гора је забрањена женама, уз два изузетка: Ово су једина женска бића којима је то дозвољено! Ако је веровати извештају америчког часописа „Тајм“ од 28. априла те године неки калуђери на Светој Гори су били „толике незналице или одсечени од овоземаљштине да су тек магловито понешто чули о Адолфу Хитлеру – ‘велики немачки краљ који убија бољшевике и Јевреје’ – као испуњењу пророчанства „. Ако ово узмемо као веродостојни цитат који је аутор чуо на Светој Гори, онда се они нису много разликовали од масе римокатолика и протестаната у остатку Европе.
Са друге стране, „Тајм“ је са овим у вези писао све и свашта. Рецимо, тврдили су да су Атоски калуђери отимали дечаке за силовање и да је о томе писала и грчка штампа, да су моторни чамци довозили мушке проститутке на полуострво, те да ће Хитлер можда испунити жељу многих Грка и да ће „затворити“ Свету Гору. Као што рекосмо, то се није десило, Хитлер је заиста био заштитник Атоса који никаква невоља у том периоду није погодила (ако изузмемо чињеницу да су у неколици манастира пронађене радио-станице које су одузете без икаквих последица по оне код којих су нађене). Две године касније, „Тајм“ је писао о тобожњим монасима који су у малом чамцу побегли са Свете Горе и стигли све до Палестине где су испричали како Немци краду све са Атоса и како уништавају и убијају и шта све не. То, опет, није имало никакве везе са истином. Можда би нацисти заиста све благо са Свете Горе покрали да су победили, али тврдити да их је омео колапс на Источном фронту заиста је пуко нагађање.
Елем, током трајања рата на Светој Гори било је трајно стационирано десетак војника, ради заштите полуострва, али нису били озбиљније наоружани, само пиштољима. Машинке су добили тек након што су партизани напали Хиландар и украли храну и мазге. Многи од њих су се и након рата враћали на Атос да би поново видели пријатеље које су стекли међу калуђерима. То колико су Немци озбиљно схватили чињеницу да је Хитлер ставио Атос под личну заштиту најбоље говори један догађај у којем је учествовао оштећени авион „Јункер 57“ који је морао да се спусти на плажу у близини манастира Светог Павла. Недаћа је била што се у авиону задесила и једна жена која је по захтеву монаха морала да буде пренесана у малу рибарску колибу-сојеницу на плажи (дакле, није такла земљу) коју су калуђери пре тога прогласили да не припада Светој Гори, па је вратили у окриље монашке државе када је авион одлетео. Тако да су испоштовали чувену забрану жена на Атосу (тзв. Аватон) испоштовали чак и немачки нацисти.
О.Ш.