Злочини Британске војске и Црвене армије над Донским козацима у Линцу 01.06.1945

Револуција је расцепкала козаке. Прве декрете “црвених” маса сиромашних козака наивно је дочекала с одобравањем – бољшевици су објавили о изласку Русије из рата, обећали су да ће козацима дати земљу те да се неће мешати у њихове послове, ако ови не буду против совјетске власти. Ипак главно жариште отпора Совјетима настало је управо у срцу козачке Русије, на обалама Дона.

У 1918. генерал Пјотр Краснов, козак по пореклу, стао је на челу чете Донског козачког одреда – најстрашније и независне козачке војске. Краснов је укинуо декрете бољшевика и објавио да су козачке земље  независна држава, а себе прогласио диктатором. Стријељано Је Од  25-40.000 “црвених” Козака, још 30 хиљада било је депортовано.

Краснов је послао немачком цару телеграм са предлогом сарадње у замену за признање његове државе. Берлин је послао Краснов пуно вагона оружја, но након повлачења у рату Немачке царство Краснова се распало. Био је присиљен да напусти Дон. До 1920. био је завршен козачки отпор.

Бољшевици су почели уништавати козаке као сталеж који је био непријатељски расположен према совјетској власти. Козаке су стријељали, читаве породице пресељавали на друга подручја да би “разблажили” њихову социјалну заједницу. У 1922. земље, које су припадале козачким четама, ушле су у састав совјетских република. Но далеко од тога да је то био крај Козака

Крајем 1930-их СССР се почео припремати за рат. Била су укинута ограничења за службу Козака у Црвеној армији, било је допуштено носити козачке форме. Осиромашени Козаци ишли су у рат са хладним оружјем и коњима исцрпљеним у колхозима – но то их није лишило храбрости: скакали су са седла на оклоп тенкова, кабаницама прекривали прорезе на тенковима, и палили их запаљивом смесом. Неке коњичке дивизије добиле су пред други светски рат статус “козачких”, без обзира на то што су у њиховом саставу козаци били мањина. Сама реч “Козаци” уливала је страх у непријатеља.

Међутим, нису само ратовали на страни СССР-а. Немачка пропаганда позвала је козаке на идеју реванша за изгубљени грађански рат и дала обећање да ће створити независну козачке државу – Козак. У низ чета Рајха ступили су козаци-емигранти и козачке становништво освојених подручја. Њима се прикључио и генерал Краснов. Козаци су имали функцију чуварске службе на окупираним подручјима, ратовали са црвеном армијом са југословенским и италијанским партизанима. И најсуровије ратне године нису сломиле дух Козака – под командом немачког генерала фон Паннвитза козаци су учествовали у великим војним операцијама  на тлу источне Европе и том приликом су показали ванредно херојство.

 

 

У мају 1945. Немачка је капитулирала. Засебном козачком корпусу било је наређено да пређе преко Алпа у Аустрију како би се предао Енглезима. Черчил , Стаљин и Рузвелт су се договорили да ће грађани СССР-а, који су ратовали на страни непријатеља, бити предати совјетској војсци.

Након прелаза преко Алпа Козаци су, под командом Краснова, предали оружје и смештени у логоре за војне заробљенике у граду Линцу. Предаја је почела 28. маја. Током светог богослужења , британска војска се бацила на козаке те је започела, тукавши их сурово  утрпавати у камионе који су превозили затворенике на територију који су окупирали совјети. То је трајало две недеље. Према разним подацима, било је предано 40-60 хиљада људи, но ту су били и емигранти првог таласа који су се током предаје нашли у околини Лиенза, укључујући и оне који нису били козаци, ни грађани СССР-а. Приликом отпора више од хиљаду људи било је убијено.

 

 

Они који су преживели, добили су 1955. амнестију. Живели су и радили у СССР-у прошли су невиђену голготу па су живели брижљиво скривајући своју прошлост.

 

 

Фејсбук коментари