Захарије Остојић (1907, Глухи До код Бара – Јасеновац, април 1945) био је четнички потпуковник. Пре избијања Другог светског рата ступио је у Југословенско краљевско ратно ваздухопловство и имао је чин мајора. Мало се зна о Остојићевој младости, али наводно је имао сестру која је била удата за бригадног генерала Југословенске краљевске војске Љубу Новаковића.

Након избијања Другог светског рата, влада и регент кнез Павле Карађорђевић су одржавали неутралност. Упркос томе, и желећи да осигура јужно крило пред напад на Совјетски Савез, Адолф Хитлер је вршио притисак на Краљевину Југославију да потпише Тројни пакт и придружи се силама Осовине. Након одуговлачења, југословенска влада је коначно посписала пакт 25. марта 1941. У војном пучу два дана касније, кнез Павле је лишен власти, а малолетни принц Петар је постављен за краља. Остојић је био укључен у пуч због блиске везе са једним од главних завереника, ваздухопловним бригадним генералом Боривојем Мирковићем. Остојић је са мајором Мирком Лалатовићем спровео кнеза Павла у игзнанство у Грчку, а онда отпутовао за Каиро. Након осовинске инвазије предвођене Немачком и капитулације југословенске војске 11 дана касније, Остојић је остао у Каиру све док није одабран да учествује у комбинованом британско-југословенском тиму Управе за специјалне операције који је требало да се инфилтрира у окупирану Југославију и успостави везу са покретима отпора. Други чланови тима су били Мирко Лалатовић, капетан Бил Хадсон и радио-оператер Вељко Драгићевић. Они су одлетели од Каира на Малту 13. септембра пре него што су се искрцали са британске подморнице ХМС Тријумф на црногорској обали код Петровца на мору између 20. и 21. септембра 1941. Они су брзо успоставили везу са црногорским партизанима, међу којима и Милованом Ђиласом и Арсом Јовановићем, који су испратили Хадсона и Остојића у партизанско Ужице на територији војне управе. Док је Хадсон остао са партизанима, Остојић је отишао у штаб Драгољуба Михаиловића на Равној гори. После кратког рапорта Михаиловићу, Остојић се вратио по Хадсона и довео га на Равну гору 25. октобра. Када је први пут стигао на Равну гору, Остојић је пренео Михаиловића поруку министра војног југословенске избегличке владе Богољуба Илића, осигурвши му званичну подршку избегличке владе, али преневши да „побуна неће бити толерисана“. Остојић је такође пренео Михаиловићу да су комунисти преузели контролу над већим делом Црне Горе. Затим су Остојић и Михаиловић заузели више положаје у Михаиловићевом врховном штабу.

У августу 1942, Остојић је покренуо контранапад против усташа који су се враћали у Фочу пошто су Италијани повукла своје гарнизоне из залеђа Јадранског мора. Четници су се плашили да усташе спремају да покрену још један талас геноцида на српским становништвом на овом подручју. Руководио је свим већим четничким операцијама против снага НОВ и ПОЈ-а у пролеће и лето 1942. у Црној Гори. У новембру 1942, Михаиловић је охрабривао Остојића да води кампању терора против муслиманског становништва које је живело дуж граница Црне Горе и Санџака, а касније је известио да су четници уништили 21 села и убили око 1.300 особа. У периоду од 30. новембра. и 2. децембра 1942, Остојић је представљао Михаиловића на Конференцији четничке интелектуалне омладине Црне Горе у селу Шаховићи код Бијелог Поља, којој је присуствовао и Павле Ђуришић.

Неколико недеља после конференције, Михаиловић је послао Остојића да упостави истакнути штаб у Калиновику у југоисточној Босни. Требало је да Остојић командује у операцији опкољавања и уништавања партизанских снага у Босни, у којој би били коришћени четници који су служили као помоћни италијански одреди у Херцеговини и Црној Гори, као и четничке јединице из Лике, северне Босне и северне Далмације устројене у Добровољачку антикомунистичку милицију. План је предвиђао савезничко искрцавања на далматинској обали, за које је Михаиловић веровао да је неизбежно. Предвиђено је да четници направе коридор кроз италијанску зону НДХ све до ослобођене партизанске територије у западној Босни и Лици, неутралисањем Италијана комбинацијом празних обећања, охрабривањем на предају и разоружавањем, ако буде било потребно. Детаљи операције су завршени почетком децембра 1942. у Михаиловићевом штабу у Црној Гори и планирано је да операција почне 5. јануара 1943. Међутим, план је предвиђао да су Михаиловићеве снеге јединствене, што оне нису биле, и да он има ауторитет над више четника него што је заправо имао.

 

                                                           Четници и Италијанска војска

 

Оно што се догодило било је да су четници који су се припремали за марш на Босну били још више увучени у колаборацију са силама Осовине у другој фази операције Вајс, која се одигравала у долинама Неретве и Раме крајем фебруара 1943. У овој офанзиви, око 12-15.000 четника се борило уз Италијане њихово учешће у операцији Вајс је један од најважнијих примера њихове тактичке или селективне колаборације са окупаторским силама Осовине. У овом случају, четници који су деловали као легализоване помоћне снаге под италијанском контролом. План који је осмислио Остојић је предвиђао да четници остану јужно од Неретве како би их партизани не би обишли са бока. Међутим, ову дефанзивну стратегију су одбацили четнички команданти као што су Доброслав Јевђевић и Бајо Станишић, који су тражили да се следи осовинска офанзивна стратегија. Ово је ставило Остојића у тежак положај, пошто су неке од његових најважнијих јединица следили италијанска, а не његова наређења, како су четници зависили од италијанске ваздушне и артиљеријске подршке, посебно око Јабланице. Остојић се касније предомислио и подржао италијанску офанзиву и покренуо напад на партизане који су се повлачили од Јабланице ка Прозору 27. фебруара. Напад је био неодлучан, и Остојић је прекорио одговорне команданте, а посебно Станишића. Када је краљ Петар II Карађорђевић 12. септембра 1944. позвао све у Југославији да се ставе под Титову команду, Остојић и Баћовић су известили Михаиловића да њихови људи губе вољу да се боре против партизана. Забринут да ће Црвена армија предати четнике партизанима, Остојић је контактирао америчког пуковника Роберта Х. Макдауела, официра за везу Уреда за стратешке услуге у мисији код четника, али није успео да издејствује да се четници ставе под америчку команду.

Након што су Црвена армија и партизани заузели Београд 20. октобра 1944, Михаиловић и његове снаге које су бројале неколико стотина четника повукли су се из Србије и дошли на Мајевицу. Остојићу, који је командовао херцеговачким четницима, се придружио и Павле Ђуришић са црногорским четницима и заједно су се повукли у сусрет Михаиловићу. Чим се придружио Михаиловићу у североистоној Босни, Ђуришић је оштро критиковао Михаиловићево вођство и чврсто заговарао да се преостали четници повуку у Словенију. И Остојић и Баћовић су критиковали Михаиловићеве планове. Остојић је дошао у сукоб са Дражом Михаиловићем, окривљујући га за неуспех и слом четничке организације и на војном и на политичком плану. У првој половини марта 1945. дефинитивно је напустио генерала Михаиловића. Пошто није успео да убеди Михаиловића, Ђуришић је одлучио да без Михаиловића крене у Словенију и договорио се са јединицама Димитрија Љотића који су већ били у Словенији да га сачекају код Бихаћа и помогну у повлачењу. Остојић је 10. марта 1945. кренуо са делом потчињених јединица заједно са пуковником Мирком Лалатовићем, потпуковником Павлом Ђуришићем, потпуковником Петром Баћевићем и књижевником и четничким идеологом Драгишом Васићем, као и великим бројем избеглица у сусрет западним савезницима преко територије НДХ.

Да би стигао до Бихаћа, Ђуришић је са деловима Хрватских оружаних снага и црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем направио споразум о слободном пролазу. Детаљи овог споразума нису познати, али чини се да су Ђуришић, Остојић и Баћовић са својим војницима хтели да пређу преко Саве у Славонију, где би се сврстали уз Дрљевића као Црногорска народна војска, док би Ђуришић задржао оперативну команду. После опкољавања и уништења његове групе код Лијевче Поља и бега дела потчињених јединица Дрљевићу, Ђуришић је покушао да преговара са генералима ХОС о даљем кретању четника према Словенији. Ипак,  ово је била замка, пошто је Ђуришић заробљен и одведен у Јасеновац где је око 20. априла 1945. убијен заједно са Остојићем, потпуковником Лалатовићем, Баћовићем, неколицином православних свештеника и другима.

Извор: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%97%D0%B0%D1%85%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9E%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%9B

Фејсбук коментари