Радојица Перишић (1906 — 1945), свештеник и четнички командант и војвода са Голије у Црној Гори. Један од организатора четничког одреда и командант гомјо-гатачког батаљона, касније Голијске бригаде. Рођен је на ,,граници“ у Паповини, малом засеоку села Казанаца, на тврдом кланцу између Херцеговине и Црне Горе, куда су многе турске чете најчешће остављале своје главе. Одрастао је уз оца Сима и мајку Ђурђу, уз струне гусала и приче о слободи и јунаштву и турским погибијама. Радојица завршава Богословију на Цетињу и свештенички посао започиње у Пиви, у Стабнима. Жени се Иконијом Аџић са којом је добио шесторо дјеце. У међувремену се у Казанцима обновила црква Светог Михајила, стара још из турског времена и свештеник Радојица бива премјештен у свој родни крај. У његовом сусједству у селима Казанци, Вратковићи и Бобатово гробље настањена је велика и поносна на своју историју породица Тепавчевића, чије поријекло води директно од Павла Орловића, знаменитог косовског јунака и најпознатијег српског рањеника.

И за ондашње а поготово данашње прилике поп Радојица живи једним за свештенике неуобичајеним а уствари нормалним животом. Црквене обреде обављао је свечанима данима а све остало вријеме проводио је као и сваки други комшија, орући њиве, косећи ливаде и жито, држећи стоку и ни почему, изузев браде се није разликовао од других сељака. Препознатљив је по томе што увијек Библију или неку другу књигу држи под мишком. За обављене обреде, венчања и крштења, прекаде по кућама и остало никада није узимао новац или било какву другу надокнаду. ,,Све ће то Свевишњи надокнадити!“- позната је његова узречица. Кажу да зато није ни носио свештенички торбак. Сељаци су се често љутили на њега, али он је истрајавао на својим моралним принципима. Као такав стекао је углед и много пријатеља како у Херцеговини тако и у Црној Гори. Његова кућа постаје отворена и свратиште најугледнијих људи тога краја и шире околине. Све дјелује идилично али долази до рата, распада државе и појаве усташлука. Радојица помно прати ситуацију и осјећа да се спрема велико зло, посебно са запада. Стижу и појачања усташке полиције на оближње Брљево. Они се мотају по околини, прибојавају се да дубље залазе у села. Испитују чобанице о мушким главама, колико их има, шта раде и гдје су. Очигледно је да нешто гадно смерају. Муслимани у Автовцу и Гацку ,,дижу главу“ и често пријете. Прошло вријеме им није било по табијату. Стижу и прве црне вијести из села Корита гдје су усташе ликвидирале читаво село, бацајући људе у јаму. Корита су била поносно српско село на које су били посебно ,,кивни“ још из турског вакта а имало је и велики број Солунских добровољаца.

Поп одмах провјерава тужне вијести и скупља виђеније људе из Казанаца и Вратковића а изгледа и из других села, савјетује се са њима шта је чинити, мада је свима јасно да се усташе морају напасти пре него што они нападну њих. То су и урадили већ око пола ноћи између петог и шестог јуна. Можда је исправније славити пети јуни када су извршене припреме а око поноћи нападнута је касарна на Брљеву. Метак слободе испаљен на Брљеву те ноћи одјекнуо је широм Ендехазије . Те јунске ноћи подигли су се на оружје мјештани свих околних села, негде око три стотине људи. Навешћу пример куће Вучића Паповића из Горњих Казанаца из које су исту вече у рат кренили Милан и Аћим са својих десет синова, дакле дванаест пушака. Каква је трагедија касније задесила народ, пре свега због несрећне поделе у народу, говори податак да је од њих дванаест рат преживело само четворица. Гинули су од Казанаца до Никшића, Лијевча поља па све до Словеније. У зору шестог јуна, на брду Гату освануо је српски барјак из села Галешине, као симбол пркоса и слободе. Поставило се питање вође, мада је свима јасно да је то разборити поп и најмаркантнија личност краја свештеник Радојица Перишић. Сељаци само погледом испратише попа и то је било готово! Он се нећкао, јер је био свештеник, али је морао да поштује вољу већине. Од тада више није служио службу, пушку би одлагао и стављао епитрахиљ само у случајевима сахране својих бораца. Тако вољом Вишњег и Свете Тројице поп Радојица Перишић прими мученичку улогу вође устанка. У наредним данима Радојица је са својим расним борцима створио у ширем рејону села Казанаца, Вратковића, Галешине, Добреља и Гареве, Степена, Зборне гомиле, Липника, Јасеника, Врбе све до Изгори, касније и шире праву тврђаву српске слободе. Треба поменути јуначку погибију Милана Тепавчевића и његову ликвидацију Звонка Поспишила, чиме је Милан спасио народ али и осветио Краља Александра Карађорђевића. У плејади попових сарадника и вансеријских јунака не сме се заборавити ни Благоја Тепавчевић, комаданта Првог Гатачког јуришног батаљона. Због своје привржености Краљу и отаџбини ,,попова села“ су неколико пута била смртно угрожавана, прије свега од стране пивских, голијских и србијанских партизана а богами и херцеговачких. Иако су три пута пљачкана и паљена увијек су успијевала да се одбране и дизала се из пепела. Колика је страст за уништење српске слободне територије говори битка на Гату, доминантном брду на Гатачком пољу, које је од почетка до краја рата представљало симбол српске слободе. Јуна ( 10/11 ) 1942 године на њему је погинуло седамдесет партизана у безуспешним нападима Прве пролетерске бригаде да га заузму, иако је поп безброј пута позивао на прекид борбе и бесмислено проливање братске крви. Међу погинулим је и Лекина ,,другарица“ Анђа Ранковић. Поп Радојица је увијек био први у нападу на бункере. Красила га је изузетна снага и брзина. На његово летачко кретање уз брдо борци су обично коментарисали ,,полако попе ако Бога знаш, подави нас“. Познавао је историју породица сваког свог војника, па је паузе користио да исприча свакојаке досетке и породичне занимљивости. Био је изузетан хуманиста. Све заробљене војнике је ослобађао. Није дозвољавао да се убијају, то није дозвољавала његова свештеничка савјест.

                                                                 Поп Радојица четврти сдесна

За показано јунаштво и врлине два пута је одликован. Први пут одликовао га је Краљ Петар ,,Карађорђевом звијездом са мачевима“ а други пут митрополит Јоаникије свештеничким ,,Црвеним појасом са листама“. За војничке заслуге, једини од Драже овлашћени Војвода Илија Трифуновић Бирчанин, предратни предсједник Народне одбране, доделио му је то поносито звање Војводе.
Био је јако везан за Казанце и Херцеговину. Да му се не би замјерило невољно је кренуо са својом војском у октобру 1944 ка Фочи и Босни. Онима који нису то жељели предложио је по Милорадовој препоруци да остану. Погинуо је 1945. године у селу Разбој у Босни и Херцеговини у бици на Лијевче пољу повлачећи се са осталим црногорским четницима . Са Херцеговачким корпусом, којим је командовао Милорад Поповић прешао је ријеку Врбас. Због лоше координације, нашао се са својим штабом незаштићен у атару села Сеферовци на брисаном простору Лијевча поља. То су преко црногорских зеленаша сазнале усташе из Фазлагића куле, Борча и Равног са тенковима и борним колима, наоружани до зуба са шест пушкомитраљеза у зору су четвртог на пети април 1945 изненада напале попов штаб у једној школи. Ујутру су пронађена тијела измасакрираних гатачких јунака, њих 23 (преживео је само Радован Дивљан) а међу њима и Благоја Тепавчевића, комаданта јуришног батаљона, али било је касно за освету, усташе су побјегле у њихово упориште у Градишку. Међутим, попа није било. Колале су разне приче а у књигама које су писали преживјели каже се да је поп заробљен. По једној верзији његова глава однета је Титу и Павелићу као поклон. Док се не утврди истина може се само рећи да је сигурно мучен и да није преживео Босанску голготу.

 

Извор: http://slobodnahercegovina.com/vojvoda-radojica-perisic-besmrtni-vodja-prvog-antifasistickog-ustanka-u-evropi/  и  https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%9F%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B

 

 

Фејсбук коментари