Владика Николај Велимировић „БЕСЕДА О СРПСКОМ ЈУНАШТВУ И НАРОДНОМ ПРОРОЧАНСТВУ“

Зима 1912. године Оно што се смртним језиком зове великим догађајима, драга браћо, биће уписано и у историју овога покољења.  Рушење једне старе и зидање једне нове царевине врши се на наше очи и уз наше садејство. Примери ратничког хероизма, показани у наше време, никад нису били већи и никад неће моћи бити већи, јер у чему је ратнички хероизам, ако не у драговољном жртвовању свога живота? Такав хероизам наши људи су међутим показали и појединачно и у масама, показали су га учени и неуки, показали су га сироти и богати,показали су га сељаци и господа, показали су га редови и генерали, показале су га чете и пукови. Примери жртвовања своје имовине за један велики општи циљ никад нису били већи и нису могли бити већи у историји од ових примера, које ми доживљавамо. Грађанин, од кога је држава тражила само хаљину, дао је и кошуљу. Ви сте сви сведоци, браћо, да смо ми у овом времену имали таквих идеалних даваоца и више но што се могло слутити. Нисте ли читали ових дана изјаве појединих људи и читавих градова, упућене нашем Краљу или Председнику Владе, изјаве у којима грађани стављају на расположење и своје животе и своја имања за добро и славуОтаџбине? Ови примери тако су велики, да ће они својом величином бити у стању да засене све оне многобројне мирнодопске примере ситне себичности и тврдичлука. Гле, само месец дана дели нас од оног времена, које је било испуњено општом жалбом на наше покољење, као на једно покољење пало и пропало, без хероизма, без пожртвовања, без способности за велике осећаје и велика дела. Где су сада они многобројни критичари наше нације, због којих је човеку и Сунце постало немило, а камоли име Србин? Нема их више: преобразили су се у химнопевце, да би избегли назвање клеветника.  Где су данас они многобројни песимисти, пред чијим је погледом и здрава јабука постајала трула, и бистра вода-бара? Ту су међу нама, само не више као песимисти, но као сујеверни људи, који верују у сва могућа чуда. Они се окрећу око себе, без старе песимистичке лудости, и питају се: шта је ово? Шта се ово деси у ове дане? Ко то прекрсти преко трулих јабука и учини их здравим исвежим, и преко баре и учини је питком водом? Ко пробуди један народ из његовог блудног и лењивог спавања и запоји га највишим,незамисливим, надидеалним хероизмом? Је ли могуће да су јунаци са Куманова и Прилепа наши савременици? Је ли могуће да је међу нама живео отац, који на погребу свога преминулог сина похваљује јуначку смрт овога? Је ли могуће, да се међу српским кћерима нашло Амазонки, које су припасале сабљу и бориле се напоредо са својом браћом четницима? Је ли могуће да су наши меланхолични студенти и нежни доктори и магистри и сви они бледуњави господичићи, који су се заносили декаденством запада, војевали по Косову и Карадагу и по пољима Македоније као неустрашиви четници, ноћујући на камену,марширајући по киши и мећави, хранећи се често сувим хлебом и још чешће само надом на хлеб? Је ли могуће да онај јучерашњи себични и шпекулантски свет показује данас толико издашности и подноси данас такве неочекиване и нетражене жртве? Је ли могуће, најзад, да су српски државници који су бацали у бригу и дражили сав интелигентни свет ове земље својим неозбиљним парламентисањем и партизанисањем, могли сместити у својој глави такву једну велику идеју, као што је идеја о балканском савезу, која собом обухвата све националне и хумане идеале свих балканских народа укупно и напосе? Заиста, за песимиста све је то било јуче немогуће, и све је то и данас за њих немогуће друкчије сем као чудо. За оптимиста пак, који верује у смисао и закон историје, ово што се догађа није веће чудо од електрике, која се у облацима збира и дели, док најзад неексплодира у виду светлости и грома, нити је ово веће чудо од јабуке која опада пошто је дуго расла и зрела и најзад отежала и ослабила, да би се на грани могла одржати. За кога су наше победе изненађења? За онога само ко није познат са прошлошћу и душом народа српског и са великим пророчанством, које је неколико столећа, час тињало,час буктало, у тој души. Какво пророчанство? Пророчанство о крајњем тријумфу народне правде, пророчанство о васкрсу, и слободи, и величини.  Косово је дало зачетак томе пророчанству, зачетак и оправдање. Онај ко буде писао историју садашњих великих победа наших неће ништа разумљиво ни разумно написати, ако се не обазре на Косово и не удуби у пророчанство народно коме је Косово дало зачетак. Косовски пораз је значио за народ српски свршетак једног бурног дана и почетак једне мрачне и жалосне ноћи. Но народ не би могао преживети тако дуготрајну ноћ, да није имао ма и један зрак светлости. Један зрак светлости он је имао, то је била вера у Бога и себе и нада у будућност, то је било пророчанство о дану усред тамне ноћи. -„Свануће један дан, велики као Видовдан, но светлији од Видовдана.“

СРБСКА АРТИЉЕРИЈА ПРЕД КУМАНОВОМ

 

То је био зрак у мраку, то је било пророчанство о дану усред ноћи. Ко је најпре исказао то пророчанство? Узалуд ћете и спреметати сву историју, нећете сазнати. То и није пророчанство једнога човека, но целог народа. Негде у дубини васионе неко непознати притиснуо је дугме, некакво електрично дугме, и цео један поробљен народ осетио је једну лаку струју у себи која га је придржавала да сасвим не клоне и не падне.  Однекуда иза овог света, из средине његове, из душе његове, дошао је као поветарац шапат души народној: „Истрај, нећеш пропасти“. На Косову је војска српска била сломљена. Цар посечен, војводе изгинуле. Неколико слугу вратило се с празним коњима својих господара. Те слуге су шапатом разносили причу о двема стварима, које су видели, о погибији и о нечувеном јунаштву српском. Земља се завила црнином, земља се српска залила сузама. -Зашто плачеш мајко?- питао је син. -Плачи и ти, сине, одговарала је мајка сину љубећи га, плачи и радуј се: отац ти је погинуо,но погинуо је као јунак. Погинуо је као јунак-у тим речима лежало је једно пророчанство. Ниједан народ не завршава своју историју јунацима. И најснажнији народ може падати и губити, као устајати и добијати. Падање и устајање, губљење и добијање – то је историја једнога народа на овом земаљском игралишту. Но снажан народ показује се јунак при падању као и при устајању. Снажан народ може да покаже веће јунаштво о при своме паду, но слаб народ при своме устајању; снажан пада сам и устаје сам, слаб пада наслањајући се на другог и устаје наслањајући се на другог. Народ који при своме паду покаже Обилиће и Југовиће, уписује се у живе иако изгледа мртав. Пад тога народа не значи смрт. Суво дрво се ломи, сирово се само савија. Смрт Лазарева и Милошева изазивала је не само сажаљење но и завист. Јунацима се увек завиди: и на животу и на смрти.Завист јунаштву рађа самопоуздање, самопоуздање је живот. Но косовско јунаштво је још уоквирено у нимбус небесне правде. Цар Лазар је пао с коња, и у великом окршају глава му је отсечена. Ноћу, кад је тишина завладала испод погледа звезда, царева глава је засветлила и обасјала цело поље и својим сјајем везала фатално поље с Божијим престолом на небу. То је светлила Лазарева правда. – Зашто је погинуо цар, мајко? – питао је син.- Не питај много, сине. Зато што се приволео царству небесноме, царству истинске правде. Зато је погинуо праведни цар. Приволео се царству небесноме, – у томе је лежало друго пророчанство. Ко год је се икад приволео царству небесном, тај је и у пропасти својој носио победу.  Ко год је умирао за небесну правду, правда је његова живела и њега васкрсавала. Јаче је небо од земље. Земаљска правда односи кратке и брзе победе; дуготрајна и крајња победа припада правди небесној. Правда је небесна спора, али достижна. Правда небесна захтевала је највећу жртву од цара Лазара и његовог народа, и та жртва је принета. За ту жртву правда небесна је предвиђала у далекој будућности награду намученом народу. Ми смо, браћо, сведоци те награде Лазаревој правди, награде, која је тек сад дошла.  Дошао је, гле, дан велики као Видовдан, но светлији од Видовдана. Дуго и упорно је прорицан овај дан. Све је се било изгубило, изузев вере у ово пророчанство. Сва благанародна била су прешла у руке освајача, народу је остало само једно благо, којим је живео, и то једно благо није било ни сребро ни злато, ни наџаци ни буздовани, но пророчанство о једном великом дану, великом као Видовдан, но светлијем од овога; дану, на коме ће се дати последња награда Лазаревој правди и Милошевом јунаштву. У тамној ноћи син је питао оца: -Зашто робујемо тако дуго, оче? -Због греха, сине – шаптао је отац. -Оће ли наше ропство бити вечито, оче? -Неће, сине. -Шта ти је доказ зато, оче? -Лазарева правда, сине, и Милошево јунаштво. И син је бивао охрабрен и оснажен тим речима, и с више сјаја у очима подвијао је леђа под терет ропства. Робље, презрено и прогањано, скупљало се ноћу по свима задужбинама Немањића, и утучено питало је свога пастира: -Кажи нам, оче, оће ли сванути скоро и нама дан? -Свануће, децо, један дан велики као Видовдан, но светлији од Видовдана. -Где то пише, оче? -На Косовом пољу су написали то својом крвљу Лазар и Милош.  Лазар се приволео небеској правди, која увек побеђује правду земаљску. Милош је показао јунаштво, које је увек јаче од тираније. Наши господари господаре над нама земаљском правдом и тиранијом. Зато њихово господарство не може бити дуговечно. И робље је одлазило на службу и патњу, охрабрено и оснажено пастирским речима. Столеће, које је долазило, питало је столеће, које је одлазило: -Шта ми остављаш у наслеђе? -Ропство и наду, био је одговор. -Какво ропство? – питало је ново столеће. – Ропство теже од пакла, био је одговор. – Какву наду? – питало је ново столеће. -Наду у остварење пророчанства народног о једноме дану великом као Видовдан, но светлијем од Видовдана. На тим пророчанствима се темељио култ јунаштва у Срба-од младог до старог,све се напајало хероизмом својих предака. Ових дана гледамо величанствене српске победе на бојном пољу. Наша победа основана је на правди и јунаштву. Оно, што је било сан читавих пет столећа,ми данас гледамо као јаву. Једна од највећих немогућности из списка наших националних песимиста постала је опипљива реалност. И све остале немогућности из нашег националног програма, који је обухваћен древним народним пророчанством,несумњиво ће ускоро постати опипљива реалност.  Још један ћилим мора се осути, као што јесе један већ осуо, да би Срби могли своје национално ткиво изаткати. Једна је царевинасрушена, још једна ће се морати срушити, да би се пророчанство косовско потпуно остварило. Неће се срушити ниједна од оних царевина, у којима се влада на принципима слободе и правде, ја вас уверавам.Само се стара и трула ткања осипају. Тиранија сама себи мора на крају пресећи крвне артерије, пошто је се дуго хранила туђом крвљу. Себичност мора сама себе појести, пошто поједе све око себе. Неправда сама себи мора ископати најдубљи гроб, пошто створи око себе гробље. Политичари, који воде политику на начелу „подели па владај“ неће се последњи смејати. Монарси, који у својој надутој гордости више поштују прашљиве фирме и извештале грбове своје династије, но право свога народа, могу лако постати предмет сажаљења својих слугу. Систем терора и шпијунаже то је једно чудовиште, које никад није имало дужи век од века једног човека. Умире један човек, а народ живи. Влада застрашивањем је очајно и последње средство у рукама немоћних управитеља једне земље. Јесте ли гледали како и уплашена овца почиње да се костреши и енергично таба ногама пред опасношћу, која јој прети? Не чини то овца из храбрости, но из очајног страха. Од њеног енергичног табања и кострешења до њеног окретања на левокруг и дивљег бегања не протекне често ни један трен ока. Застрашивањем владају они, који су сами застрашени, као плашљиве и неразумне овце. Било је и у нашој српској историји времена, – многи од нас то и памте – кад су људи, неразумни и плашљиви као овце,покушавали да владају овим народом застрашивањем. Завршетак тих застрашивача, као што знате, био је онако исто страшан, као што је њихов живот био смешан. Нас донекле може извинити младост и неопитност, но шта би могло извинити једну стару монархију, у којој је застрашивање постало устав, из кога се сви закони изводе? Монархија, која је трулила на нашем југу, пожела је већ плодове своје дуговремене политике застрашивања.Монархија, која је до јуче била на нашем југ у и које више нема, предсказала је својом судбом судбу и сваке оне монархије, у којој се влада сличним режимом, режимом страха и лажи. Паметан, ма и неваљао, имао би се чему поучити од судбе турске монархије. Неваљалство се може, истина, донекле држати памећу, но кад Бог хоће да казни неваљалца, он му одузме памет. И тад неваљалство, без памети, брзо тоне као олово натанком леду. Страни свет никада нас није довољно познавао и дуго нас још неће познати. Но важније је од тога да ми сами себе истински познамо. Познајмо дакле, данас своју физичку и моралну моћ боље него што смо је јуче познавали.  Ми смо сами себе јуче потцењивали. Данас то не морамо чинити; данас можемо без прецењивања себе довикнути свима тиранима нашега племена, који као застрашене овце костреше се и табају ногама на нашем прагу: -Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила. -Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила. -Ми смо малени према вама у себичности и похлепности на туђу имовину; у томе сте ви велика сила. -Ми смо малени према вама у непоштовању туђих права и непризнавању туђих потреба;у томе сте ви велика сила. -Ми смо малени према вама у сејању неслоге и мржње међу људима; у томе сте ви велика сила.  -Но има једна област, у којој сте ви мања сила од нас: то је област херојства.Херојства у борби за слободу.Херојства у самопожртвовању. Херојства у признању и поштовању човечанских права свакога човека. Што год се усудите ви, тирани, учинити у тој области, само мишљу и речју, ми ћемо вас делом надмашити. Косовско пророчанство, које нам је Бог дао и које Бог кроз нас испуњава,даје нам ону снагу, коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер од почетка, ваша-шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх, Бог нам помаже, да творимо дела која надмашују наш број и нашу моћ и која доводе вас до дивљења и до страха. Ви мислите нас је мање; варате се: с нама су и сви херојски духови наших предака од Косова до Куманова, који су многобројнији од ваше војске. И још једном: с нама је Бог, с вама је страх.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top