Васа Живкoвић је рoђен 31. јануара 1819. гoдине у граничарскoј варoшици Панчеву, у угледнoј свештеничкoј пoрoдици, где се негoвала лепа култура и ширoкo oбразoвање. У Панчеву је завршио основну школу, први и други разред гимназије и школовање наставља у Сремским Карловцима. Даље школе су га водиле у Сегедин (где је са 19 година написао прву песму), Пешту (правне науке), Пожун (где наставља књижевни рад и преводи) и Вршац (богословија). Сматрао је: „Сваки сочинитељ ваља на језик којим пише да пази и тако да се изрази, да га сваки разуме“. Био је Вуков присталица и следбеник, мада се као свештеник, у зрелим годинама, враћа старом правопису. Радио је у „Српској слози банатској“, има заслуге за оснивање Позоришног друштва и значајну улогу у стварању Панчевачког српског црквеног певачког друштва, једног од најстаријих на Балкану. Од 1846. године постаје панчевачки парох. Био је поштен, вредан, даровит, одличан говорник, здрав, леп и господствен човек, љубазан, галантан и елегантан, врло образован и угледан. Али у породичном животу није био срећан. Супруга Анка је дуго боловала и умрла од туберкулозе, са сином је био дубоко несрећан и одрекао га се. Ћерка Софија важила је за веома интелигентну и образовану жену. После дуже времена опет је пропевао, када се загледао у удовицу Јелену Матић. Међутим, она се удала за рођеног брата Јована Стерије Поповића у Вршцу – прота их венчава и опрашта се од поезије. Посвећује се просветном, културном и политичком раду и до краја живота је радио у духу нарпедних интереса, борећи се за национална права свог народа, без жеље за славом и признањем. Као катихета и професор српског језика на Вишој реалци панчевачкој предано се бринуо око васпитања младе генерације. Имао је изузетан утицај и ауторитет код ученика (Михајла Пупина, Уроша Предића и многих других). Истицао је значај школе за даљи напредак и развитак народа. Важно је и његово деловање за рад Српске више девојачке школе, оснивање библиотеке, улоге Светосавског дома. Сакупљао је архивску грађу – документе о значајним личностима из историје Панчева и историје Срба у Угарској. Умро је у Панчеву, 25. јула 1891. године. О поезији Васе Живковића писали су Јован Скерлић, Милош Црњански, Борислав Михајловић, Миодраг Поповић и други, а он је одбијао свако признање као песнику јер му поезија није била животни позив. Како је сам говприо, спонтано је и једноставно „певуцкао кад му је срце у пријатним тренуцима или у црним неприликама само од себе певало“. Спада у најзначајније претходнике Бранка Радичевића, а најпознатије његове песме, од многих љубавних и родољубивих, свакако су „Граничарска песма“ (Радо иде Србин у војнике) и „Моји јади“.
Преузето Са Интернет Презентације:http://vasazivkovic.edu.rs
Датум Преузимања: 03.09.2017
ВАСИЛИЈЕ ЖИВКОВИЋ
(1845—1891)
Песник Васа Живковић рођен је 31. јануара 1819. године. Постао је ђакон 1845., парох 1846. а прота панчевачки 1868. године. Написао је много родољубивих, али и пуно нежних, љубавних песама. Критичари су га назвали „претечом српско песничког романтизма“.
„Прота Васа Живковић писао је спонтано и скромно. Био је свештеник и ‘обраћен вери’. ‘Тај посао песништва, тражио је од мене друкчији вилински жар…’ — писао је Васа Живковић. Али, љубав се обратила и свештенику. И то она најопаснија, чежњива и забрањена. Тако су створене чувене љубавне песме које су одмах и компоноване: ‘Ти плавиш, зоро златна’ и ‘Ничи, ничи, крине бели’.
Писао је прота и сватовске песме — ‘Одби се бисер грана’ и ‘Радуј се нево’, али честитог Србина, проту панчевачког Васу Живковића, није могло да мимоиђе ни осећање родољубља и ратништва. Његове песме ‘Већ из густог луга’ и ‘Радо иде Србин у војнике’, често су на уснама свих српских родољуба, певане и распеване у свим ратовима Србије, а ево и данас радо се певају.“
Васа Живковић умро 25. јуна 1891. у родном Панчеву.
ГРАНИЧАРСКА ПЕСМА1
(Радо иде Србин у војнике)
Радо иде Србин у војнике,
Где зелене бере ловорике
Борба њему забава је драга,
Још милије: сакрушити врага.
Јер пушчани прах,
Не задаје њему страх.
Њега на бој мати,
И невеста прати,
Отац жели седи,
Да врага побједи.
Напред иде с’ оружаном Србин руком,
А зимзелен вије му се за клобуком,
Пева, кличе српскиј син;
Пред њим стрепи душманин.
Пушка пуца а топови ричу,
А јунаци оружани вичу;
„‘Ајте, Србљи, ‘ајте у војнике,
Већ се купе отаџбине дике.
Кивни гази враг,
Нашег дома мирни праг.“
На бојноме пољу,
Гдие с витези кољу,
Славе бер’те цвеће,
То увенут неће.
Док се наша снажна миче десна рука,
Допаднуће љути душман триста мука.
Кад зажели светли цар,
У смрт скаче граничар.
На почетку 1844
1 Стихови Василија Васе Живковића преузети из књиге Душка М. Ковачевића: Васа Живковић, Београд, 1990.
Мелодија за „Граничарску песму“, како је оригинални назив песме „Радо иде Србин у војнике“, настала је 1849. године из народних напева, стављених у „Барона Јовића марш“. Овај сплет народних песама урадио је капелник Граничарске музике у Панчеву — Антоније Јахимек. Из овог сплета, Никола Ђурковић извукао је мелодију „Радо иде Србин у војнике“ и хармонизовао је за мушки хор. Први пут је изведена у Панчевачком позоришту 1844. где је Ђурковић радио као управник, редитељ, глумац, певач, преводилац и композитор.
Ову мелодију обрадио је за клавир Корнелије Станковић и, захваљујући тој обради, стигла је „Граничарска песма“ на пултове разних хорова, оркестара и певача.
„Граничарску песму“, са великим одушевљењем, радили су за разне хорске ставове, од октета до мушког и мешовитог хора, многи познати музички ствараоци прошлог века, а и касније, у наше време.
Очигледно је да је главни „Музички кривац“ за песму „Радо иде Србин у војнике“ — Никола Ђурковић (1812.—1875.). Наставник музике на двору кнеза Михаила Обреновића, управник Панчевачког позоришта, чиновник Дунавског паробродског друштва, композитор Никола Ћурковић, човек несрећног и емотивног живота, сели се у Осијек и ту, 1875. године, извршава самоубиство.
Дакле, од Јахимека, преко Ђурковића и Станковића, кретала се музичка историја ове, вероватно изворне народне мелодије.
Жарко Петровић
МИЛЕТИЋЕВА ПЕСМА1
Ор’о кликће са висине,
На њ’ оздоле кевћу псине,
Ни бриге те, сиви тићу,
Ми смо с тобом, Милетићу,
Кад извесни куцне час,
Зови само, ево нас!
1870
ОР’О КЛИКЋЕ СА ВИСИНЕ2
(МИ СМО С ТОБОМ КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋУ)
Ор’о кликће са висине,
глас се чује из дубине —
ни бриге те, сиви тићу,
ми смо с тобом,
Карађорђе Петровићу!
Кад извесни, шалај, куцне час,
зови само, ево нас!
Дуго већ смо ми робови
а сада смо слободни.
Ни бриге те, сиви тићу,
ми смо с тобом,
Карађорђе Петровићу.
Карађорђе, српски сине,
ти си дика свију нас.
Ни бриге те, сиви тићу,
ми смо с тобом,
Карађорђе Петровићу.
1 Стихови Василија Васе Живковића преузети из књиге Душка М. Ковачевића: Васа Живковић, Београд, 1990.
2 Једна од верзија, у извођењу Владе Микића и Радомира Перчевића где се уместо Милетића помиње Ђорђе Петровић
Напомена: Песма је посвећена Светозару Милетићу
МОЈИ ЈАДИ1
АХ, КАД ТЕБЕ ЉУБИТ НЕ СМЕМ
Ах, кад тебе љубит не смем
Другу љубит не ћу ја,
Мада красом и дивотом
Ко Даница звезда сја.
Ти једина моја јеси,
Ти ми туге ведриш ноћ,
Мутног ока поглед бистриш,
Болној души дајеш моћ.
Па и ти ме изневери —
Невера ме твоја тре,
А ти гледаш ‘ладнокрвно,
Где надежда моја мре.
С голубом се голуб пари,
Славуј има друга свог,
А ја тужан без љубовце
За живота чезнем мог.
Нигде станка ни радости,
Моја радост нађе гроб,
Довек бићу и остаћу
Црне судбе сињи роб.
Зашто си ме опчарала,
Покој срца убила?
Зашто си ми мрежу плела,
Кад ме ниси љубила?
Ја сам негда миран био,
Нити знадо’ шта је јад,
Замало сам срећан био —
Слатки данци, где сте сад?
Празно ми је јадно срце,
Пустош ми је цео свет;
Куд год пођем, самац стојим,
Ко у песку клонут цвет.
Ај докле ћу ев’ овако
Робовати судби злој?
Зар за мене никог нема,
Да ослади живот мој?
1857
1 Стихови Василија Васе Живковића преузети из књиге Душка М. Ковачевића: Васа Живковић, Београд, 1990.
Оригинални назив песме је „Моји јади“. Ови чувени стихови су написани седам година пре изласка Бранкових песама.
„Ах кад тебе љубит не смем, / другу љубит нећу ја’ уводни су стихови једне од најлепших и најпознатијих песама Васе Живковића.“
„У то време имао је 38 година и за собом школовање у Панчеву, Сремским Карловцима, Сегедину, Пешти, Пожуну и Вршцу. Сјајно образован, богат духом, напредних ставова и погледа, талентован и свестран…“
Д. М. и Ј. Т.
ЉУБОПЕВАЦ1
Ти плавиш, зоро златна,
Твој сјајни блиста зрак;
Сви срећни тебе славе,
Ја љубим гроба мрак.
Ти плавиш. „Ето красне“!
Чује се света клик;
Ја певац сузе лијућ
Твој рујни кунем лик.
И бежим — куда? не знам!
Усамљен тражим луг;
Покоја нигде немам,
Плач ми је верни друг.
Од првога огранка
Тих боравићу сан,
Док тамна ноћ не сагна
У море кивни дан.
Чим Влашићи затрепте,
Поноћи груне час,
Моја ће пренут душа
И харфе јекнут глас.
Појав’ се, блед месече,
Са пратњом звездица,
У сузи ока мога
Огледајте лица,
Певати млађан нећу
Пријатну лозе сласт,
Варљиво злато нека
Сујетнима на част.
Пријатељ свагда веран
Ребра Адамова,
Том’ певат и служити
Биће ми радост сва.
1839.
ТИ ПЛАВИШ ЗОРО ЗЛАТНА2
Ти плавиш зоро златна;
твој сјајни блиста зрак.
Сви срецћи тебе славе,
ја љубим гроба мрак.
Ти плавиш небо красно;
чује се, света клик.
Ја млађан сузе лијућ’
твој рујни кунем лик.
И бежим, куда — не знам;
усамљен тражим пут.
Покоја нигде немам,
плач ми је веран друг.
1 Стихови Василија Васе Живковића преузети из књиге Душка М. Ковачевића: Васа Живковић, Београд, 1990.
2 Скраћена верзија која се данас пева
ЦВЕТ1
Ничи, ничи, крине бели,
Дивни цвете мој,
Над тобом се суза блиста
Љубавника, ој!
Ничи, цвете, чело главе
‘Ладног гроба, ах,
Где почива драге моје
Свет и невин прах!
Чиста љубав нек’ те снажи
И сунашца зрак,
Зора нек’те росом поји,
Ноћце крепи мрак.
Ти си залог од љубави,
Моје драге дар,
Ах, у теби тужно гледим
Њеног лика чар.
Ничи, ничи, рад утехе,
Бели крине мој,
Разливај ми љупкост рајску
И вечито стој!
Октобра 1842.
НИЧИ, НИЧИ КРИНЕ БЕЛИ2
Ничи, ничи, крине бели,
и развијај дивни цвет,
ја ћу тебе тужна плести
у зелени венца сплет.
Ничи, цвете, чело главе
запуштеног гроба тог,
где почива мили драги,
свети спомен срца мог.
Чиста љубав нек’ те снажи
и сунашца топли зрак,
зора нек’ те росом поји,
ноћца преде тихи мрак.
Ти си залог од љубави
и последњи драгог дар.
1 Стихови Василија Васе Живковића преузети из књиге Душка М. Ковачевића: Васа Живковић, Београд, 1990.
2 Скраћена и нешто измењена верзија која се данас пева
МЛАДОЈ НЕВЕСТИ
ОДБИ СЕ БИСЕР ГРАНА / РАДУЈ СЕ, НЕВО
Радуј се, млада нево!
Већ чарне твоје власи
Од мирте венац краси,
Зелене мирте сплет.
Кићени свати вичу:
Одби се вита грана
Од плавог јоргована,
Одби се с граном цвет.
О, враг’ се, нево, врат’ се!
Зар нису сеје миле
Доста ти нежне биле?
Куда ћеш? Врат’ се, ој!
Из света зар је момче
Од мајке слађе старе,
Што сузе с вриском таре
И живот куне свој?
Зар тамо, куд си пошла,
Зар сунце лепше сија?
Ил’ цвеће лепше клија?
О врат се, снахице!
Гле, друге дар ти носе:
Од ружа гнездо красно,
У гнезду гучу јасно
Две сиве грлице!
Не слуша лепа Фемка,
Већ белом руком маше,
За њоме вес’о јаше
Тај женик невера.
О, иди, дивна нево,
Где срећа за те цвати,
И песма нек’ те прати
Твог ручног девера.
У нове идеш дворе,
Где заова цвеће бере,
И нова мајка стере
Од сади-платна пут.
Ој збогом, красна душо,
Па срећна довек буди,
И одјек сродних груди
Јошт прими: Срећан пут!
1845.
„Песник лаких, мелодиозних и због тога врло популарних песама љубавне и родољубиве садржине…“
Преузето Са Интернет Презентације:http://riznicasrpska.net
Датум Преузимања:03.09.2017.