Дошли смо неђе мало прије вечери. Велика сриједа у Врднику , манастир-скит “св. Кирила и Методија” метох манастира “Есфигмен” са свете горе , тачније “Есфигменска мисија” у Србији. У народу познати као , зилоти ( ревнитељи ). Бијеше варљиво прољеће , облачан дан а сунце се ту и тамо појављиваше ваљда само да се покаже да је и оно ту. Дочека нас монах Пајсије грузин. Уз широк осмјех али са кратким покретима руке , упути нас у правцу дворишта. Би ми јасно да је заузет молитвом и послушањем. Ту су већ била нека браћа из Смедерева , њих четворица , разапели повећи шатор па смо се смјестили код њих. Монаси углавном ћутке пролажаху поред нас незаустављајући се као по обичају да се срдачно поздраве него само уз мали осмјех и покоју ријеч , сватих да је то због посљедње неђеље поста , неђеље Христовог страдања.
Дошао сам да се крстим на велику суботу. Желио сам то много раније још прије годину дана али ми је тада отац Акакије рекао :”Полако , прво да се утврдиш у вјери и благочешћу. Да ти дам молитвено правило , одредим пост , да редовно долазиш на литургију па ћемо видјети. Прво да те огласимо па ако Бог буде дао и да се крстиш”. Тако је и било , послије пола године сам оглашен а онда је прошло још скоро пола године и ево ту сам и чекам велику суботу да се коначно крстим. Акакије никога у то вријеме није крштавао “на прву” сви су морали да прођу озбиљан дрил по најмање годину дана. Нимало нијесам сумњао у цијелу причу јер сам већ три године испитивао проблематику екуменизма. Чинио сам како свети оци уче , молиш се , постиш и ослониш на Христа. Од Господа тражиш одговоре , иштеш да те научи , одлазиш час код једних са питањима па онда код других са истим тим питањима и онда их упоређујеш и у страху Господњем молиш да ти се да расуђивање. Ко тако чини , све ће научити.
Док лежах тако у шатору , мисли ме одвукоше на скори догађај кад сам се огласио.Окупили се код мене у стану свештеници , кумови , оглашеници и понеки посматрач , све у свему двадесетак душа. Пита мене отац Акакије дал у близини има неки парк. Одговорим потврдно и онако сви заједно кренемо ка једном неугледном парку поред станице ( жељезничке ). Гледа Акишка уоколо па кад је коначно нашао добро мјесто рече нам :”Ево, овдје ћемо”. И тако о поче са уводним молитвама све са епитрахиљом око врата док ми стајашмо постројани као војска наспрам њега а понеки пролазник застајкиваше па гледаше према нама у ходу. Преко пута нас једно тридесетак метара на клупи сјеђаше неки млађи пар загрљен , нетремице гледајући шта радимо. Паде ми на памет , сигурно мисле какви су ово лудаци или која је ово секта ? Помало комична ситуација. Тада чух свештеника који нас питаше гласно :”Да ли се одричеш сатане” ? И ми сви рекошмо :”Одричемо се”. Тада нам рече :”И дуни и пљуни на њега” и учинисмо тако , сви окренути према западу са раширеним рукама изображавајући облик крста , пљунушмо испред себе на траву. Овдје треба да се каже да по предању у току само чина оглашења сам арханђел Михајло држи пред оглашеником , ђавола свезаног у ланцима и оглашеник пљује по његовом лицу иако то не види тјелесним очима ( јер се то дешава у метафизичкој радњи ). Дакле оглашеник , будући крштени тим чином изазива и вријеђа ( пљувањем ) ђавола на вјечни рат и то му он никад не заборавља. Док размишљах тако лежећи обузе ме и сан и слиједеће што се сјећам је неугодан мирис у шатору у рану зору.
Устадох у мокро јутро. Вани бјеше свјеже али не тако хладно. Изумивах се водом из неке посуде и пођох према кухињи. Тамо ми дадоше топли чај и неко сувоједење ( тако монаси зову ужину ) , мало хљеба и џема. Требало се спремити за велики празник и сви су добили послушања. Мени допаде да идем са неким братом Ивицом у шуму по дрва. Ивица први узе сјекиру а мени осташе колица па кренушмо пут шуме која је била на двадесетак минута лаганог хода. Добар момак тај Ивица , касније смо га звали Хензел ( Hänsel und Gretel ) јер је имао неку дјевојку па су нам личили на Ивицу и Марицу. Како било Ивица је био градско дијете па се мало мучио са сјекиром а онда погледа ка мени па ми рече :”Оћеш ти брате Срђане да пробаш ово” ? А ја ако нешто у животу волим да радим а то је све око дрва ( посебно спремање за зиму ) па се обрадовах те мало уз разговор мало радно ја и мој Хензел одрадишмо неколико тура. Сунце надјача облаке. Послије опет на молитву у црквицу па опет неко послушање и тако се сврши и тај дан.
На велики петак нијесмо ништа чинили. Свако је тражио неки свој кутак да се у миру погрузи у себе и покуша макар у наносекуди да осјети патње Господње. Манастир бјеше као гробница а и киша је таман употпуњавала атмосферу.
Коначно свану велика субота. Усхићен и радостан устадох из шатора као да сам спавао у Версајском дворцу. Почеше да пристижу људи , родбина и пријатељи оних који су требали да се крсте. Дође и моја матер. Да нас Бог награди , благослови нас јаким сунцем па и то подиже свима расположење. Манастир живну у сваком погледу. Само да је прошао велики петак. Поклошмо се плаштаници и пољубишмо је. Питам искушеника Нила шта он мисли можемо ли се већ почети радовати полако а он постоја замишљен на тренутак као да сам га затекао па озбиљно загледан у даљину каза како можемо али пригушено јер још није васкрс. Данас је Господ сишао у ад и ослободио наше прародитеље и све праведнике старога завјета а то свакако јесте за радовање ,рече искушеник Нил. И ја се сагласих са његовом констатацијом.
Виђех да је крштењско буре већ постављено и већ се грије вода но убрзо сазнах да ја и још тројица браће идемо на Дунав да се крстимо. Посједашмо у црвенога голфа ( за нама кренуше још једна кола ) и брат Петар нас сјури до Дунава за мање од пола сата. Ту отац Акакије пронађе погодно мјесто , уђе у неки чамац привезан за обалу и започе уводне молитве. Скинушмо се у купаће гаће а кумови нам помогоше да се намажемо освећеним миром по цијелом тијелу. Тада свештеник приђе па нас помаза и закрсти по лицу , рукама и ногама. Закрсти освећеним миром и воду испред себе па рече :”Ајде ко ће први”. Требало је сад скочити у хладну ријеку ( јер нормалан прилаз је био готово немогућ ) па допливати до Акакија који нас је чекао у чамцу. И таман хтједох да да скочим кад поред се поред мене бућну брат Милија. Доплива до чамца , усправи се а вода му таман до прса. Акакије стави руку на његову главу па га потопи изговарајући при сваком потапању по једно име троличног Бога. Скочих и ја у ледени Дунав али ми бијаше као најљепше море , допливах до чамца и усправих се , сунце ме свијетлошћу заслијепи па скоро да и не виђех свештеника него само чух дивне ријечи :”Крштава се слуга Божји , Сергије у име Оца” па ме погрузи и опет “И Сина” опет зароних “И Светога Духа” и трећи пут се сапогребох са Господом а васкрснух с њим.
Вјетар није био нимало пријатан послије хладног Дунава па смо се брзо обрисали , не стигавши да се много радујемо. У ауту велика благодат , као да лебдимо , брат Петар вози и каже нам да летимо…
У манастиру сви већ крштени и обучени у бјеле хаљине ( хитони ) те и нама дадоше. Сада иде чин миропомазања. Треба Свети Дух да нам да свој печат да би нас познао у дан Страшног Суда. Примишмо печат дара Духа Светог и тиме и коначно посташмо чланови свете цркве. Војска Христова на земљи. Гарда Царства Небеског. Амбасадори Божје државе на земљи. По предању од часа крштења на сваког новокрштеног долази седам анђела. Сваки наредни дан од њега одступа по један анђео и на крају остаје само један. Тај један је анђео чувар и он никад не напушта крштену душу која му је повјерена. Он је тај који дочекује нашу душу по исходу њеном из тијела ( по смрти ) и он стоји уз нас молећи се Богу да нас помилује на Страшном Суду.
У бијелим одорама са црвеним крстовима ми новокрштени смо изгледали као какви витезови крсташи. Убрзо увидјех да смо главне “звијезде вечери” и сви нам прилажаху због благодати. Дан као сан а сам као рај. Посвуда радост и весеље. Бијаше се напунило и до шездесетак душа а гужва и граја посташе довољно гласни као на каквој пијаци. Отац Акакије видно исцрпљен свуда устројаваше и управљаше ,упућујући овога овамо а онога тамо. Жене су свој посао радиле , монаси своје и гости своје а само ми новокрштени не добишмо никакво послушање него тако шетасмо као некакви анђели међ свијетом. Сви ужурбано постављаху клупе и столове и све што треба за госте…
Увече поче да долази екипа манијака ( колоквијално име за најгоре чланове цркве које су сами себи надјенули ) а ја временом схватих да ћу и сам ( на моју велику жалост ) бити један од главних вођа манијака. Међу манијацима се истицао брат Див ( који нормалан човјек се тако зове ? ) и чим се упознашмо , па нам се још прикључи и Милија…поче смјех , прича и лудило све до поноћи. Мој врли кум Сергије , образ смирења и благочашћа добро се потрудио око мене. Уопште сви су се поздрављали , грилили , смијали једни другима и шалили…Небо бјеше засјало мени као никад до тад. Звијезде никад ближе , душа никад чишћа.

У том дође и поноћ. С невјерицом идем ка црквици ( параклису ) јер ту је , Васкрс је ту. Неки брат стоји код звона и чека. Монах ( сад више не знам који ) руком лагано заљуља сва кандила и почиње свечана пјесма , пале се свијеће , “ХРИСТОС ВАСКРСЕ” чује се побједнички поздрав. Идемо око црквице , три пута је опходимо. Кроз ноћ свијеће сијају а кажу по предању да се на велике празнике спушта велика благодат. Од Васкрса нема већег празника ни на небу ни на земљи. Враћамо се у црквицу а ми новокрштени стојимо у челу испред свих. Гадно ме боле ноге и тек тад почиње умор да ме савладава. Стојим читав дан и не знам дал сам у протеклих седам дана појео килограм хране…исцрпљен сам али воља је јака , уморан али не ропћем издржавам до краја ( служба траје од поноћи до самог јутра ) само повремено излазим напоље да се освјежим. Напољу већина вјерника јер унутра нема мјеста. Чује се у даљини неко хорор-турбо-фолк вриштање и лудило а овдје Свети Дух сишао међу нас и мислим како је све то чудно. Пријатније ми је напољу али се морам вратити назад у црквицу , почиње причешћивање. Опет новокрштени имају предност чак и испред беба и дјеце јер по предању новокрштени је чистији од бебе пошто и беба иако нема никаквог гријеха ипак има гријех прародитељски на себи а новокрштени се чисти од сваког гријеха који је чинио до тад и још му се прише и проклетство прародитељског гријеха он се тим чином заправо измирује са Господом. Причешћујем се , једем тијело Господа мога , Бога живога и пијем крв његову. То је то , потпуно сам нови човјек. Крштен и Причешћен на Васкрс. Литургија је завршава а јутро Васкршње јутро свањива , сједамо за столове и по молитви почиње рат јајима. Сви су весели , сви су здраво срећни нико није тужан и потиштен. Једемо и само се повремено чује како неко узвикне “Христос Васкрсе” па му сви срдачно одговоре “Ваистину Васкрсе”. Заиста тешко описиво кад се толико припремаш и онда то коначно и дочекаш. Доручковали смо а како благодаришмо тако сунце и потпуно изађе јасно уочљиво. Васкршњи дан је са нама. Полако поче растајање и свако се упути дому својему. То је и крај ове моје приче. Мој најљепши дан живота.

Срђан Мркаја

Фејсбук коментари